Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015)

ИНИЦИЈАЛ ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ КЊИГА 3 БЕОГРАД 2015

INITIAL A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES VOLUME 3 BELGRADE 2015

САДРЖАЈ – CONTENTS I ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ – АRTICLES ПРЕДРАГ КОМАТИНА, Политички положај Конавала у IX и X веку АЛЕКСАНДАР УЗЕЛАЦ, Камиле у српским средњовековним земљама MIHAILO ST. POPOVIĆ, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje zwischen byzantinischem und serbischem Reich (13.–14. Jh.) BRIAN R. PRICE, A Proposed Methodology for the Validation of Historical European Martial Arts ÉVA B. HALÁSZ, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes in the 14th Century МАРИЈА ВАСИЉЕВИЋ, Настанак српских родослова и летописа као последица политичких и друштвених промена MARIA CHALKOU, Number Theory in Byzantium According to Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65: The Numbers and the Positional Numeral System ADRIAN MAGINA, Peter Petrović and Protestantism. Aspects Concerning the Patronage of the Reformation during Its Early Period VICTORIA LEGKIKH, An Unknown Creation of the 16th Century Hymnographer. Michael the Monk: A New Version of the Service to SS. Boris and Gleb

II ИЗВОРНА ГРАЂА – SOURCE MATERIAL ДРАГИЋ М. ЖИВОЈИНОВИЋ, Хрисовуља бугарског цара Јована Александра манастиру Зографу (март 1342, индикт X) АЛЕКСАНДАР КРСТИЋ, Два необјављена латинска писма деспота Стефана Лазаревића СРЂАН РУДИЋ – ЈЕЛЕНА ТОДОРОВИЋ, Повеља угарског краља Жигмунда Рестоју Милохни (18. јануар 1436. године) NADA ZEČEVIĆ, The Endowment License of Pope Sixtus IV to Leonardo III Tocco (10 September 1476): The Church of St. Demetrios on Lefkada and Its Place in the Plans of the Roman Curia

ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ

ИНИЦИЈАЛ INITIAL A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES

UDC 93/94

ISSN 2334-8003

CENTRE FOR ADVANCED MEDIEVAL STUDIES

INITIAL A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES

VOLUME 3 Editor-in-Chief Srđan Rudić Editorial Board Lenka Blechová-Čelebić (Prague), Stanoje Bojanin, Borislav Grgin (Zagreb), Sergey Ivanov (Moscow), Gábor Klaniczay (Budapest), Esad Kurtović (Sarajevo), Smilja Marjanović-Dušanić, Vojin Nedeljković, Georgi Nikolov (Sofia), Paola Pinelli (Florence), Danica Popović, Dejan Radičević, Srđan Rudić, Irena Špadijer, Georg Vogeler (Graz) Publishing Editor Dragić M. Živojinović

Belgrade 2015

UDK 93/94

ISSN 2334-8003

ЦЕНТАР ЗА НАПРЕДНЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ

ИНИЦИЈАЛ ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ

КЊИГА 3 Главни уредник Срђан Рудић Редакциони одбор Ленка Блехова-Челебић (Праг), Станоје Бојанин, Борислав Гргин (Загреб), Сергеј Иванов (Москва), Габор Кланицај (Будимпешта), Есад Куртовић (Сарајево), Смиља Марјановић-Душанић, Војин Недељковић, Георги Николов (Софија), Паола Пинели (Фиренца), Даница Поповић, Дејан Радичевић, Срђан Рудић, Георг Фогелер (Грац), Ирена Шпадијер Одговорни уредник Драгић М. Живојиновић

Београд 2015

Овај број Иницијала штампан је захваљујући финансијској помоћи Министарства правде Републике Србије – Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама.

САДРЖАЈ – CONTENTS

I ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ – ARTICLES ПРЕДРАГ КОМАТИНА, Политички положај Конавала у IX и X веку.... 11 PREDRAG KOMATINA, The Political Status of Kanali (Konavli) in the 9th and 10th Centuries ............................................................................... 21 АЛЕКСАНДАР УЗЕЛАЦ, Камиле у српским средњовековним земљама.. 23 ALEKSANDAR UZELAC, Camels in Serbian Medieval Lands ................... 33 MIHAILO ST. POPOVIĆ, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje zwischen byzantinischem und serbischem Reich (13.–14. Jh.) .......... 35 МИХАИЛО СТ. ПОПОВИЋ, Топографија средњовековног града Скопља између византијске и српске државе (XIII–XIV век) .................... 55 BRIAN R. PRICE, A Proposed Methodology for the Validation of Historical European Martial Arts ....................................................... 57 БРАЈАН Р. ПРАЈС, Предлог методологије за вредновање историјских европских борилачких вештина ...................................................... 70 ÉVA B. HALÁSZ, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes in the 14th Century ................................................................... 71 ЕВА Б. ХАЛАС, Канцеларија и дипломатика угарских херцега у XIV веку ......................................................................................... 93 МАРИЈА ВАСИЉЕВИЋ, Настанак српских родослова и летописа као последица политичких и друштвених промена ............................. 95 MARIJA VASILJEVIĆ, The Emergence of Serbian Genealogies and Chronicles as a Consequence of Political and Social Changes ........ 116 MARIA CHALKOU, Number Theory in Byzantium Аccording to Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65: The Numbers and the Positional Numeral System ............................................................................... 119 МАРИЈА ХАЛКУ, Теорија бројева у Византији према Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65. Бројеви и нумерички позициони систем ...... 137 ADRIAN MAGINA, Peter Petrović and Protestantism. Aspects Concerning the Patronage of the Reformation during Its Early Period ............... 139 АДРИЈАН МАЂИНА, Петар Петровић и протестантизам. Аспекти покровитељства над реформацијом у њеном раном раздобљу .. 159

VICTORIA LEGKIKH, An Unknown Creation of the 16th Century Hymnographer. Michael the Monk: A New Version of the Service to SS. Boris and Gleb .................................................................................. 161 ВИКТОРИЈА ЛЕХКИХ, Непознато дело химнографа из XVI века. Монах Михаило: Нова верзија службе светима Борису и Гљебу ........... 181 II ИЗВОРНА ГРАЂА – SOURCE MATERIAL ДРАГИЋ М. ЖИВОЈИНОВИЋ, Хрисовуља бугарског цара Јована Александра манастиру Зографу (март 1342, индикт X) ............. 185 DRAGIĆ M. ŽIVOJINOVIĆ, The Chrysobull of the Bulgarian Tsar John Alexander for the Monastery of Zographou (March 1342, indiction X)........................................................................................ 195 АЛЕКСАНДАР КРСТИЋ, Два необјављена латинска писма деспота Стефана Лазаревића ....................................................................... 197 ALEKSANDAR KRSTIĆ, Two Unpublished Latin Letters of Despot Stefan Lazarević .......................................................................................... 209 СРЂАН РУДИЋ – ЈЕЛЕНА ТОДОРОВИЋ, Повеља угарског краља Жигмунда Рестоју Милохни (18. јануар 1436. године) ............... 211 SRĐAN RUDIĆ – JELENA TODOROVIĆ, The Charter of Hungarian King Sigismund Issued to Restoje Milohna (18 January 1436) ................ 224 NADA ZEČEVIĆ, The Endowment License of Pope Sixtus IV to Leonardo III Tocco (10 September 1476): The Church of St. Demetrios on Lefkada and Its Place in the Plans of the Roman Curia ................... 225 НАДА ЗЕЧЕВИЋ, Задужбинарска дозвола папе Сикста IV Леонарду III Току (10. септембар 1476): Црква Св. Димитрија на Лефкади и њено место у плановима Римске курије ....................................... 240 III ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ – REVIEWS Зборник радова Византолошког института 50/1–2 (2013) (Тамара Матовић – Бојана Павловић – Милош Живковић) ...................... 243 ПРЕДРАГ КОМАТИНА, Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I, Византолошки институт САНУ, Посебна издања, Књига 43, Београд 2014 (Драгић Живојиновић) .................................................................................. 250 Diplomatarium comitum terrestrium Crisiensium (1274–1439), eds. ÉVA B. HALÁSZ – SUZANA MILJAN, Budapest – Zagreb 2014 (Невен Исаиловић) ......................................................................... 255

NADA ZEČEVIĆ, The Tocco of the Greek Realm: Nobility, Power and Migration in Latin Greece (14th–15th Century), Belgrade – Eastern Sarajevo 2014 (Небојша Порчић) ................................................... 258 PAOLA PINELLI, Tra argento, grano e panni. Pierro Pantella, un operatore italiano nella Ragusa del primo Quattrocento, Firenze: Firenze University Press 2013 (Невен Исаиловић) ..................................... 261 Diplome privind istoria comitatului Timiş şi a oraşului Timişoara / Oklevelek Temesvármegye és Temesvár város történetehez II (1430– 1470), eds. LIVIA MAGINA – ADRIAN MAGINA, Editura Mega, ClujNapoca 2014 (Александар Крстић) ................................................ 265 МИХАИЛО СТ. ПОПОВИЋ, Мара Бранковић: жена између хришћанског и исламског културног круга у XV веку, Академска књига, Нови Сад 2014 (Александар Крстић) ...................................................... 269 Stjepan Tomašević (1461.–1463.) – slom srednjovjekovnoga Bosanskog Kraljevstva. Zbornik radova sa Znanstvenog skupa održanog 11. i 12. studenoga 2011. godine u Jajcu, ur. ANTE BIRIN, Hrvatski institut za povijest – Katolički bogoslovni fakultet u Sarajevu, Zagreb – Sarajevo 2013 (Dženan Dautović) ................................................................... 274

IV НАУЧНИ ЖИВОТ – SCHOLARLY LIFE International Medieval Congress, University of Leeds, Institute for Medieval Studies (7–10 July 2014) (Александар Крстић – Невен Исаиловић) ...................................................................................... 283 Међународни научни скуп „Владар, монах и светитељ Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура (1113–1216)“ (Васиљ Јововић) ........................................ 289 Друга медиевистичка знанствена радионица у Ријеци – Ријека 2014 (Милош Ивановић) ......................................................................... 292

Напомена уредништва – Editorial Note .............................................. 299

I ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ ARTICLES

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 11–21 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 11–21 УДК: 94(497.5):327(497.5:497.15)''08/09'' Предраг Коматина Византолошки институт САНУ Кнеза Михаила 35, Београд, Србија [email protected]

ПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ КОНАВАЛА У IX И X ВЕКУ∗ Апстракт: Византијски цар Константин VII Порфирогенит (913–959) у својим делима De administrando imperio и Vita Basilii, поред Срба, Хрвата, Захумљана, Травуњана, Дукљана и Неретљана (Пагана) помиње и Конављане, становнике Конавала, мале приморске територије између Дубровника и Боке Которске, као још једну посебну јужнословенску заједницу. У раду се анализирају сви подаци које цар доноси у вези са њима како би се реконструисао њихов политички положај у IX и X веку, њихово место међу осталим јужнословенским племенима и њихов однос са суседним Травуњанима. Долази се до закључка да постојање посебне кнежевине Конављана представља стварност Порфирогенитовог времена, дакле средине Х века, те да је могуће да њихово помињање у царевим списима у вези са догађајима из IX века представља анахронизам. Кључне речи: Константин VII Порфирогенит, Конавли, Конављани, Травунија, Травуњани, Срби, рани средњи век.

Византијски цар Константин VII Порфирогенит (913–959) у својим делима De administrando imperio (DAI) и Vita Basilii забележио је најстарије и највредније податке за рану историју јужнословенских народа. Уз Србе, Хрвате, Захумљане, Травуњане, Дукљане и Неретљане (Пагане), у царевим списима помиње се још једна мала јужнословенска заједница, смештена на уском приморском појасу између Дубровника на северу и Боке Которске на југу. У питању су Конавли (Καναλή), односно њихови становници Конављани (Καναλῖται). Цар ∗

Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Традиција, иновација и идентитет у византијском свету (ев. број 177032).

11

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 11–21 њих помиње најчешће потпуно равноправно са осталим неведеним јужнословенским заједницама, осим у 34. поглављу списа DAI, где се они чврсто везују за Травунију и Травуњане, у чијем су се непосредном суседству налазили. Због тога се намећу питања шта су Конавли и Конављани представљали за Порфирогенита, какав је био њихов однос према Травуњанима и, коначно, какав је заправо био њихов положај током IX и X века, у време на које се односе цареви подаци о њима. У списима ученог цара Конавли се први пут помињу у 29. поглављу DAI, где цар прави увод у излагање о историји Јужних Словена у Далмацији: „Од царевања Ираклија, цара Римљана, како ће бити изложено у спису о Хрватима и Србима, цела Далмација и народи око ње, као Хрвати, Срби, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани и Неретљани, звани и Пагани...“1 Мало даље, цар излаже како су се у време цара Михаила II Аморијца (820–829) од царске власти одметнули не само далматински градови,2 „него и тамошњи народи, Хрвати, Срби, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани и Пагани, одбацише власт Ромејског царства и посташе самоуправни и независни, никоме потчињени.“3 Taj догађај описан je и у другом царевом спису, Vita Basilii, петој књизи историје тзв. Теофановог настављача, на сличан начин. Ту се каже како су „у време царевања Михаила,“ што се ту односи на Михаила III (842–867), прилике на Западу биле запостављене и како су царски поседи у Италији и на Сицилији потпадали под власт „силе суседних Картагињана“ (тј. Арабљана из Северне Африке),4 док су „Скити који живе у Панонији и Далмацији и суседним пределима, тј. Хрвати и Срби и Захумљани, Травуњани и Конављани и Дукљани и Неретљани, одбацивши давнашњу власт ромејске државе, били самоуправни и самовласни, предвођени само својим архонтима.“5 У наставку поменуте вести у 29. поглављу DAI стоји како ти народи нису имали архонте, него само „старце жупане“, „као и остале Склавиније“, и како „већина тих Словена није била покрштена, него 1

CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, De administrando imperio (= DAI), edd. GY. MORAVCSIK – R. J. H. JENKINS, Corpus CFHB 1, Washington, D. C. 19672, 29.54–58. 2 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 29.58–63. 3 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 29.63–66. 4 Chronographiae quae Theophanis Continuati nomine fertur liber quo Vita Basilii imperatoris amplectitur (= Vita Basilii), ed. I. ŠEVČENKO, CFHB 42, Berolini 2011, 52.1–6. 5 Vita Basilii, 52.6–11.

12

П. Коматина, Политички положај Конавала у IХ и Х веку су дуго остали некрштени.“6 Међутим, „при Василију, христољубивом цару, послали су посланике тражећи и молећи њега да оне некрштене међу њима покрсти и да буду, као од почетка, потчињени царству Римљана.“7 Према Vita Basilii, поменути Словени, када су одбацили ромејску власт, већим делом су се одрекли и светог крштења, као залога покорности и пријатељства према Ромејима.8 Када је цар Василије I (867–886) на почетку своје владавине послао флоту под заповедништвом Никите Орифе да од арабљанске опсаде избави Дубровник,9 „видевши шта су ромејска појачања учинила за становнике Далмације, поменути словенски народи, тј. Хрвати, Срби и остали“, обратили су се новом ромејском цару и затражили да се поново потчине ромејској власти, а они међу њима који су били одбацили крштење, да се поново крсте.10 Иако се у вези са овим догађајима Конављани не помињу изричито, очигледно је да цар-писац и њих подразумева међу словенским народима на које се те вести односе, јер се оне непосредно настављају на вести о словенском одбацивању ромејске власти у време царева из Аморијске династије, у којима се помињу и Конављани. Коначно, према 29. поглављу DAI, у опсади арабљанског Барија 870/871. године учествовали су, поред царске флоте и савезничких снага франачког цара Лудвига ΙΙ (850–875) и папе, још и „Хрват, Србин, Захумљанин, Травуњани и Конављани“, а уз њих и Дубровчани и представници осталих далматинских градова, сви повинујући се царевој наредби,11 а, како даље стоји, „Хрвати и остали словенски архонти превезени су у Лангобардију лађама становника Дубровника.“12 Према Vita Basilii, након што је упутио посланике цару Лудвигу II и папи тражећи војну помоћ за опсаду Барија,13 цар Василије I је „наредио да се и мало пре поменуте словенске земље прикључе подухвату и да помоћу становника Дубровника и њихових лађа буду пребачени преко Далматинског (тј. Јадранског) мора.“14 У 30. поглављу DAI, које садржи опис географског простирања јужнословенских кнежевина, Конавли се не помињу, а њихов простор 6

CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 29.66–69. CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 29.67–73 sq. 8 Vita Basilii, 52.11–14. 9 Vita Basilii, 53.1–45. 10 Vita Basilii, 54.1–35. 11 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 29.106–112. 12 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 29.113–115. 13 Vita Basilii, 55.19–23. 14 Vita Basilii, 55.23–26. 7

13

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 11–21 се рачуна као део Травуније. Тамо се, наиме, каже како „архонтија Травунија почиње код града Котора и пружа се до Дубровника, приближавајући се Србији са планинске стране.“15 На крају истог поглавља описана је одредба цара Василија Ι да приморски градови и острва Далмације све што су до тада плаћали царском стратегу Далмације убудуће плаћају кнежевима суседних словенских земаља. Тако су градови Сплит, Трогир и Задар и острва Осор, Раб и Крк имали да плаћају кнезу Хрватске укупну суму од 710 номизми,16 док се град Дубровник „налази између две земље, земље Захумљана и Травуније, и његови становници имају винограде у обе земље и плаћају архонту Захумљана 36 номизми и архонту Травуније 36 номизми.“17 У 32. поглављу DAI, посвећеном Србима и земљи у којој сада живе, износи се прича о досељавању Срба са севера на Балканско полуострво. Срби су се најпре, са дозволом цара Ираклија (610–641), населили у Солунској области, где постоји град Сервија који се назива по њима. Међутим, убрзо су решили да се врате у своју северну постојбину и добили су цареву дозволу да оду. Ипак, када су дошли до Дунава код Београда, одлучли су да остану на Балкану и замолили су цара да им додели другу земљу за насељавање.18 „И пошто су се садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и (земља) Конављана налазиле под влашћу цара Римљана, и пошто су те земље остале опустошене од стране Авара који су из њих истерали Романе који сада живе у Далмацији и Драчу, насели цар исте Србе у тим земљама и беху потчињени цару Римљана.“19 Наравно, највише података о Конавлима садржи 34. поглавље DAI, које се и назива О Травуњанима и Конављанима и земљи у којој сада живе.20 На самом почетку тог поглавља се каже да „земља Травуњана и Конављана јесте једна,“21 и да „тамошњи становници потичу од некрштених Срба, од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије, до архонта Србије Властимира.“22 У другом одељку тог поглавља се истиче како „постоји/јесте и друга земља под овом земљом Травунијом, звана Конавли. Конавли на језику Словена значи товарна кола, јер, пошто је тај крај раван, они 15

CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 30.98–100. CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 30.126–138. 17 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 30.138–142. 18 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 32.1–20 19 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 32.21–27. 20 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.1–2. 21 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.3. 22 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.4–7. 16

14

П. Коматина, Политички положај Конавала у IХ и Х веку све своје послове завршавају колима.“23 Коначно, крај 34. поглавља доноси списак „насељених градова“ у Травунији и Конавлима: „У земљи Травунији и Конавлима јесу насељени градови Травунија/Требиње, Врм, Рисан, Лукавете, Зетливи.“24 На основу тога што се у наведеним одломцима 29. поглавља DAI и Vita Basilii Конављани и Конавли помињу као посебан јужнословенски народ и земља у догађајима који се везују за владавину царева Михаила II (820–829), Михаила ΙΙΙ (842–867) и Василија Ι (867–886), тога што се у 30. поглављу DAI, које се сматрало познијим додатком царевом спису,25 Конавли уопште не спомињу, већ се њихова територија сматра делом Травуније, и тога што Порфирогенит у свом спису нема посебно поглавље о њима, већ у 34. поглављу третира Травунију и Конавле као једну земљу, па за њих даје и јединствен списак „насељених градова“, у науци се усталило мишљење да су Конавли током IX и почетком Х века били посебна политичка целина, засебна јужнословенска кнежевина, да би у време самог Порфирогенита, односно у време састављања његових списа, већ били саставни део кнежевине Травуније.26 С друге стране, одавно је познато да тзв. „Листа адреса“ у Књизи о церемонијама (поглавље II, 48) истог цара Константина VII 23

CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.15–18. CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.19–20. 25 О 30. поглављу као познијем додатку у спису DAI, cf. J. BURY, The Treatise De administrando imperio, Byzantinische Zeitschrift 15 (1906) 517–577, pp. 522 sq, 560–561; LJ. HAUPTMANN, Dolazak Hrvata, Zbornik kralja Tomislava, Zagreb 1925, 86–127, str. 96–101; B. GRAFENAUER, Prilog kritici izvještaja Konstantina Porfirogenita o doseljavanju Hrvata, Historijski zbornik 5 (1952) 1–56, str. 10– 28; Constantine Porphyrogenitus De Administrando Imperio II. Commentary, ed. R. J. H. JENKINS, London 1962, 97–101; КОНСТАНТИН БАГРЯНОРОДНЫЙ, Об управлении империей, изд. Г. Г. ЛИТАВРИН, А. П. НОВОСЕЛЬЦЕВ, Москва 1989, 368–369. 26 Уп. Ј. ФЕРЛУГА, Византијско царство и јужнословенске државе од средине IX до средине Х века, Зборник радова Византолошког института (= ЗРВИ) 13 (1971) 75–107, стр. 86–87; КОНСТАНТИН БАГРЯНОРОДНЫЙ, Об управлении империей, 385–386; Љ. МАКСИМОВИЋ, Покрштавање Срба и Хрвата, ЗРВИ 35 (1996) 155–174, стр. 162; Б. ФЕРЈАНЧИЋ, Василије Ι и обнова византијске власти у ΙΧ веку, ЗРВИ 36 (1997) 9–28, посебно стр. 26; С. ПИРИВАТРИЋ, Византијска тема Морава и „Моравије“ Константина VII Порфирогенита, ЗРВИ 36 (1997) 173–201, стр. 190; É. MALAMUT, Les adresses aux princes des pays slaves du Sud dans le Livre des cérémonies, II, 48: interprétation, Byzance et ses voisins. Études sur certains passages du Livre des cérémonies, II, 15 et 46–48, éd. G. DAGRON, Travaux et Mémoires 13 (2000) 595–615, pp. 611–612; Т. ЖИВКОВИЋ, Јужни Словени под византијском влашћу (600–1025), Београд 2002, 358–362; ИСТИ, Gesta regum Sclavorum II, Београд 2009, 240; IDEM, De conversione Croatorum et Serborum. A Lost Source, Belgrade 2012, 183, 190–191. 24

15

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 11–21 Порфирогенита, у којој су забележене адресе којима се царски двор обраћа страним владарима, садржи, уз адресе за архонта Хрватске, архонта Срба, архонта Захумљана, архонта Травуније, архонта Дукље и архонта Моравије,27 и адресу за „архонта Конавала“ (εἰς τὸν ἄρχοντα τοῦ Κανάλη),28 која је забележена између адреса за архонта Захумљана и за архонта Травуније. Правилно коришћење података те листе у највећој мери је зависило од њеног тачног датирања. У домаћој науци Листом се најдетаљаније бавио Јадран Ферлуга, који је сматрао да њена основа потиче из времена владавине Порфирогенитовог оца, цара Лава VI Мудрог (886–912),29 па је и податак о „архонту Конавала“ на тај начин био уклопљен у владајуће мишљење о политичкој посебности Конавала у IX и почетком X века.30 Међутим, новија истраживања Константина Цукермана, спроведена у оквиру рада групе париских научника предвођених Жилбером Дагроном на истраживању „дипломатских поглавља“ Књиге о церемонијама (II, 15, 46–48), доказала су, по мом мишљењу убедљиво, да је Листа адреса у облику у ком је сачувана у оквиру поглавља II, 48 Књиге о церемонијама, састављена у периоду март–октобар 946. године, као резултат живе дипломатске активности коју је у то време водио царски двор.31 Тако датирана, Листа адреса сведочи да је 946. године, дакле само неколико година пре него што је Порфирогенит писао јужнословенска поглавља свог другог списа, De administrando imperio (између 948. и 952), царски двор познавао постојање једног 27

CONSTANTINI PORPHYROGENITI IMPERATORIS De cerimoniis aulae byzantinae I, ed. J. J. REISKII, CSHB, Bonnae 1829, 691.8–13. 28 CONSTANTINI PORPHYROGENITI De cerimoniis, 691.9–10. 29 Ј. ФЕРЛУГА, Листа адреса за стране владаре из Књиге о церемонијама, ЗРВИ 12 (1970) 157–178, стр. 176–177; ИСТИ, Византијско царство и јужнословенске државе, 87. 30 Ј. ФЕРЛУГА, Византијско царство и јужнословенске државе, 87, управо помен „архонта Конавала“ користи као један од кључних аргумената за датирање Листе адреса у доба владавине Лава VI, а то мишљење прихватају и Б. ФЕРЈАНЧИЋ, Василије Ι, 26–28, и С. ПИРИВАТРИЋ, Византијска тема Морава, 190– 191; É. MALAMUT, Аdresses, 612, сматрала је да адреса за „архонта Конавала“ потиче из времена цара Лава VI или Романа I Лакапина (920–944), док је Т. ЖИВКОВИЋ, Јужни Словени, 360–362, сматрао да потиче још из времена савладарства цара Теофила и Михаила III, између 839. и 842, док је касније допуштао нешто шири временски оквир између око 829. и око 870. године, IDEM, De conversione, 190, n. 568. 31 C. ZUCKERMAN, Le voyage d’Olga et la première ambassade espagnole à Constantinople en 946, Byzance et ses voisins. Études sur certains passages du Livre des cérémonies, II, 15 et 46–48, éd. G. DAGRON, Travaux et Mémoires 13 (2000) 647–672, pp. 669–672.

16

П. Коматина, Политички положај Конавала у IХ и Х веку „архонта Конавала“ као посебног политичког чиниоца у истом рангу са архонтима осталих јужнословенских земаља.32 То, дакле, намеће потребу за ревизијом устаљеног гледишта о политичком положају Конавала током IX и X века, што се у суштини своди на потребу за новим тумачењем горенаведених Порфирогенитових података. Чињеница је да у De administrando imperio Порфирогенит нема посебно поглавље посвећено Конавлима, већ се њима бави у поглављу о Травунији. Међутим, да ли то недвосмислено значи да Конавли нису постојали као посебна политичка целина у време када цар пише 32

Б. Ферјанчић, држећи се исправног датирања података Листе адреса у време савладарства цара Константина VII Порфирогенита и његовог сина Романа II (945–959) у својим ранијим радовима, Византијски извори за историју народа Југославије II, прир. Б. ФЕРЈАНЧИЋ, Београд 1959, 78, нап. 292; ИСТИ, Структура 30. главе списа De administrando imperio, ЗРВИ 18 (1978) 67–80, стр. 76, заступао је гледиште да су се Конавли одвојили од Травуније тек у време Константина Порфирогенита и састављања списа De administrando imperio. Служећи се истим аргументом, Ђ. ТОШИЋ, Рана прошлост Травуније, Требињска област у средњем вијеку, Београд 1998, 67, дошао је до претпоставке да су се Конавли издвојили из кнежевине Травуњана у првој половини X века. Овде би требало скренути пажњу и на помен „архонта Моравије“ у Листи адреса, CONSTANTINI PORPHYROGENITI De cerimoniis, 691.11. Пошто та адреса, као и остале, потиче из 946. године, C. ZUCKERMAN, Le voyage d’Olga, 669–672, јасно је да се не може односити на владара некадашње Велике Моравске, која је пропала пред ударима Мађара још на самом почетку Х века, како је било владајуће гледиште док се мислило да Листа адреса потиче из времена цара Лава VI (886–912), С. ПИРИВАТРИЋ, Византијска тема Морава, 191. Међутим, како је показано у наведеном делу, исто, 188–191, средином Х века, као уосталом ни почетком истог, није било никакве „балканске“ Моравије, у поречју Велике Мораве и Дунава, јер је то подручје тада припадало Бугарској. Упозоравајући на очигледан изостанак „архонта Паганије“ из Листе адреса, Ј. ФЕРЛУГА, Листа адреса, 165–166, нап. 15, 19, упозорио је да би „архонт Моравије“ могао бити заправо замена за „архонта Паганије“. Међутим, сматрам да је на најбољем путу био Б. НОВАКОВИЋ, Карта као извор за поглавља 29–36 списа De administrando imperio, Иницијал 1 (2013) 33–48, стр. 43, који је упозорио да би „Моравија“ могла бити други назив за Паганију, у смислу „приморска земља“, као што је и у Кварнеру постојала Marania, коју су називали још и Morania и Moravia. У прилог том тумачењу иде и чињеница да су Пагани, поред другог имена Неретљани, у историјским изворима тог доба називани и трећим именом – Морјани (Mariani), као што то чини млетачки писац Јован Ђакон, почетком XI века, у чијем се делу, у вези са догађајима из 839. године, помиње извесни Drosaicus, Marianorum iudex, на „Неретљанским острвима“ (ad Narrentanas insulas), IOHANNIS DIACONI Chronicon Venetum et Gradense, ed. G. H. PERTZ, MGH SS 7, Hannoverae 1846, 17, као и неки други извори све до XIII века, cf. P. SKOK, Slavenstvo i romanstvo I, Zagreb 1950, 173–174; Т. ЖИВКОВИЋ, Неретљани – пример разматрања идентитета у раном средњем веку, Историјски часопис (= ИЧ) 61 (2012) 11–25.

17

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 11–21 „јужнословенска поглавља“ тог списа? Требало би помније сагледати оне податке који би најпре могли да одсликавају прилике Порфирогенитовог времена, а то су управо подаци у самом 34. поглављу DAI. Оно носи назив О Травуњанима и Конављанима и земљи у којој сада живе.33 Дакле, из самог назива тог поглавља се јасно види да оно није посвећено Травуњанима, већ Травуњанима и Конављанима, из чега се може закључити да су за Порфирогенита Конављани посебна заједница, независна у односу на Травуњане. Да то није тако, који би био смисао прве реченице тог поглавља, односно Порфирогенитове констатације: „Земља Травуњана и Конављана је једна?“34 Опет се, дакле, као и у наслову, истиче да су Травуњани и Конављани две посебне политичке заједнице, које живе у истој земљи. Међутим, у даљем тексту додатно се истиче посебност/индивидуалност земље Конавли у оквиру земље Травуније: „Под овом земљом Травунијом постоји и друга земља, звана Конавли.“35 И као што нам у наслову поглавља и његовој првој реченици, употребом прилога сада (νῦν) и облика презента (οἰκοῦσι, ὑπάρχει), постојање Конављана као посебне заједнице представља као стварност свог времена, тако и на овом месту о земљи Конавли говори у садашњем времену – она јесте, постоји (ἐστίν) у време када он пише те редове. То што Конавлима и Конављанима не посвећује посебно поглавље већ о њима говори скупа са Травуњанима, као и инсистирање на томе да је земља једних и других заправо једна иста, свакако је последица Порфирогенитове свести о заједничком пореклу Травуњана и Конављана, на шта он и упућује, реченицом да и једни и други „потичу од некрштених Срба, од оног архонта који је пребегао цару Ираклију, до архонта Србије Властимира.“36 И опет је ту облик садашњег времена – и једни и други потичу (κατάγονται) од „некрштених Срба“, што јасно сведочи да и једни и други постоје у време када Порфирогенит пише. Осим заједничког порекла, Травуњане и Конављане је, према Порфирогениту, како се може наслутити, везивала и заједничка историја. Наиме, након излагања о њиховом заједничком српском пореклу, са архонтом Србије Властимиром и браком његове кћери и Крајине, сина Белоја, жупана Травуније, Порфирогенит почиње излагање о засебној историји Травуније, доносећи затим родослов њених архоната и истичући њихову подређеност aрхонтима Србије.37 Дакле, у његовој повести, прича о 33

CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.1–2. CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.3. 35 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.15–16. 36 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.4–7. 37 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.7–12. 34

18

П. Коматина, Политички положај Конавала у IХ и Х веку заједничком пореклу Травуњана и Конављана непосредно се наставља излагањем о историји Травуније, док о Конавлима и Конављанима Порфирогенит нема ниједан историјски податак. Све то би упућивало на закључак о познијем издвајању Конавала из оквира Травуније. Ипак, биће да је горенаведени податак из 32. поглавља DAI тај који представља кључни аргумент у прилог тези да су Конавли као посебна политичка целина постојали у време када Порфирогенит пише тај спис, средином Х века. Наиме, на том месту, описујући територије које су по дозволи цара Ираклија населили Срби, царписац бележи: „И пошто су се садашња Србија и Паганија и такозвана земља Захумљана и Травунија и (земља) Конављана налазиле под влашћу цара Римљана...“38 Ту је очигледно да се придев садашња (νῦν) не односи само на Србију, него и на све земље које се за њом набрајају,39 те дакле и на земљу Конављана, јер је предикат реченице у множини – налазиле су се (ὑπῆρχον), а смисао је сасвим јасан – територије које су сада (νῦν) Србија, Паганија, Захумље, Травунија и Конавли, налазиле су се (ὑπῆρχον) некада, тј. у време досељавања Срба за владавине цара Ираклија, под влашћу цара Римљана. Према томе, када описује простор који су у време цара Ираклија населели Срби, Порфирогенит то чини представама и приликама сопственог времена. Треба најзад обратити пажњу и на податак из 30. поглавља списа DAI који говори о географском распростирању јужнословенских кнежевина, у ком нема Конавала, а Травунија обухвата цео обални појас од Котора до Дубровника.40 У последње време у науци се напушта старо мишљење о 30. поглављу као познијем додатку у царев спис, које чак и није он писао, и полако почиње да превладава мишљење, које је свакако оправдано, о том поглављу као интегралном делу списа De administrando imperio, на исти начин на који су то била и поглавља 29. и 31–36.41 Што се тиче самог описа географског 38

CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 32.21–23. Уп. Љ. МАКСИМОВИЋ, Структура 32. главе списа De administrando imperio, ЗРВИ 21 (1982) 25–32, стр. 27–28. 40 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 30.94–119. 41 Већ је Б. ФЕРЈАНЧИЋ, Структура 30. главе, 78–79, иако у начелу није желео да одступи од старог гледишта о 30. поглављу као познијем додатку у спису De administrando imperio, убедљиво образложио да се оно по структури и карактеру не разликује од остатка тог списа. У новије време тезу о 30. поглављу као интегралном делу царевог списа, које по настанку није позније од осталих „јужнословенских поглавља“ одлучно заступају T. ŽIVKOVIĆ, De conversione, 91–92; Б. НОВАКОВИЋ, Карта, 41–42; ИСТИ, Улога Константина VII Порфирогенита у опису Далмације, ИЧ 63 (2014) 9–28. 39

19

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 11–21 простирања јужнословенских кнежевина, посебно је битно питање о времену настанка извора из којег је цар-писац преузео тај податак, имајући у виду његов у науци добро образложени метод рада са различитим изворима и из различитих епоха.42 Дакле, тај опис није морао бити савремен, већ је могао потицати и из нешто ранијег времена. Исто се може рећи и за попис „насељених градова“ земље Травуније и Конавала у 34. поглављу DAI.43 Тај попис је јединствен и у њему нема никакве поделе на градове у Травунији и оне у Конавлима, што значи да је у време када је он настао то била у потпуности јединствена земља. Ипак, сама чињеница да Порфирогенит једну јединствену земљу на коју се попис градова односи представља као две земље („...у земљи Травунији и Конавлима су насељени градови...“), јесте додатни доказ да простор који је некад обухватала једна земља у његово време обухватају две – Травунија и Конавли. Закључак да су Конавли били посебна политичка целина у време када је на двору цара Константина VII Порфирогенита састављан спис De administrando imperio средином Х века нема само значај са становишта фактографије. Већ је истакнуто да у 32. поглављу DAI, када описује простор који су у време цара Ираклија населили Срби, набрајајући „садашњу Србију и Паганију и такозвану земљу Захумљана и Травунију и (земљу) Конављана“, Порфирогенит користи представе и прилике сопственог времена. Исто би се, по мом мишљењу, могло рећи и за податке 29. поглавља DAI и са њима повезане податке Vita Basilii о догађајима из времена владавине царева Михаила II, Михаила III и Василија I у којима се уз друге јужнословенске народе помињу и Конављани. Помен Конављана у вези са тим догађајима могао би, дакле, представљати анахронизам, настао као последица Порфирогенитовог пресликавања савремених прилика на раније епохе. То показује са колико критичности и опреза треба приступати 42

О Порфирогениту и његовим изворима, cf. J. BURY, The Treatise De administrando imperio, 517–577; Constantine Porphyrogenitus De Administrando Imperio II. Commentary, 1–8 et passim; Б. ФЕРЈАНЧИЋ, Структура 30. главе, 79. 43 CONSTANTINE PORPHYROGENITUS, DAI, 34.19–20. Питање порекла Порфирогенитових вести о „насељеним градовима“ у јужнословенским земљама први је поставио T. ŽIVKOVIĆ, Constantine Porphyrogenitus’ kastra oikoumena in the Southern Slavs Principalities, IČ 57 (2008) 9–28, али се резултати његовог истраживања тог проблема, као и тумачење да Порфирогенитов израз κάστρα οἰκούµενα не значи „насељени градови“, већ „градови (хришћанске) Екумене“, из више разлога не могу прихватити, уп. и М. МАРКОВИЋ, О покушајима убицирања „насељених градова“ Порфирогенитове Паганије. Историографски преглед с посебним освртом на спорна питања, ЗРВИ 50 (2013) 301–334, стр. 302, нап. 2.

20

П. Коматина, Политички положај Конавала у IХ и Х веку царевим подацима како би они били правилно искоришћени, јер очигледно није довољно само усмерити пажњу на изворе које је он користио, већ и на начин на који их је интерпретирао.

Predrag Komatina THE POLITICAL STATUS OF KANALI (KONAVLI) IN THE 9TH AND 10TH CENTURIES Summary In addition to the Serbs, Croats, Zachlumi, Terbouniotes, Diocletians and Arentani (Pagani), the works of Byzantine emperor Constantine VII Porphyrogenitus (913–959) De administrando imperio and Vita Basilii also mention among the independent South Slavic communities the Kanalites, inhabitants of Kanali (Konavli), a tiny maritime region between Ragusa and the Bay of Kotor. The emperor usually mentions them and treats them as equal to all the above-mentioned tribes. However, unlike all the other tribes, De administrando imperio has no separate chapter for them. Instead, Kanalites are mentioned in the chapter dedicated to the Terbouniotes, as connected to them. Since much of the other information concerning the Kanalites deals with events of the 9th century, it was assumed that the Kanalites existed as a separate South Slav entity during the 9th century, but that they had lost their independence and had become part of Terbounia by the time Porphyrogenitus wrote De administrando imperio. However, the so-called “List of addresses” to foreign rulers, composed at the court of Constantine VII and his son and co-emperor Romanus II in 946 and preserved in the Book of ceremonies (Chapter II, 48), contains an address to the “prince of Kanali”, which testifies that there was an independent principality of the Kanalites at the very time of the composition of De administrando imperio. When we analyse some of the information on the Kanalites in De administrando imperio in that light, we are drawn to the conclusion that for Porphyrogenitus the existence of the Kanalites was indeed a reality of his own time, and not just a memory of the past. Thus, it could be possible that the reference to the Kanalites in connection to events of the 9th century was actualy an anachronism, meaning that data provided by the emperor should be used only with great caution and after thorough analysis. Keywords: Constantine VII Porphyrogenitus, Kanali (Konavli), Kanalites, Terbounia, Terbouniotes, Serbs, Early Middle Ages.

Чланак примљен: 29. септембра 2014. Чланак прихваћен: 23. марта 2015.

21

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 23–34 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 23–34 УДК: 599.733(497.11)''10/13'':314.7(5:4) Александар Узелац Историјски институт Кнеза Михаила 36/II, Београд, Србија [email protected]

КАМИЛЕ У СРПСКИМ СРЕДЊОВЕКОВНИМ ЗЕМЉАМА* Апстракт: На основу писаних извора, ликовних представа и археолошких налаза у тексту се расправља о присуству камила у средњовековним српским земљама и њиховом непосредном окружењу. Разматрана је привредна улога, као и путеви њиховог довођења. Посебна пажња посвећена је до сада незапаженим везама између миграција номадских популација из црноморских степа и сведочанстава о овим животињама на простору јужно од Дунава. Кључне речи: камиле (Camelus sp.), средњовековна Србија, Македонија, Византија, Угарска, номади, црноморске степе, менажерије, XI–XIV век.

Током лета 2014. године бројни медији у Србији и региону објавили су вест о актуелним ископавањима на локалитету Царичин град (Justiniana Prima) код Лебана и открићу костију шест арапских, односно једногрбих камила (Camelus dromedarius). Практично без изузетка, текстови у новинама и телевизијски прилози су представили широј публици ове налазе као несвакидашње и јединствене на овом простору. Штавише, поједини новинари су отишли толико далеко да су их оценили као „шокантне“, док су други пренели наводно „изненађење и збуњеност стручњака“.1 * Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековне српске земље (13–15. век): политички, привредни, друштвени и правни процеси (ев. број 177029). 1 Политика, 30.07.2014. Блиц, 31.07.2014.

23

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 23–34 Значај поменутих налаза наравно не подлеже сумњи, али је приступ медија у овом случају, као и у много претходних наврата, показао не само неутољиву склоност ка сензационализму, већ и потпуно одсуство жеље за упознавањем стања у домаћој археологији. Наиме, свакоме ко је макар и површно упућен у материју, познато је да камиље кости пронађене у Царичином граду не представљају никакав куриозитет. На територији данашње Србије трагови камила из позноантичког времена су до сада откривени на бројним локалитетима – Сирмијум, Врањ крај Хртковаца, Гомолава, Давидовац – Градиште поред Врања и Сарлах Базилика код Пирота. Свакако најважнији јесу они из Виминацијума, који укључују четрнаест костију бактријских, тј. двогрбих камила (Camelus bactrianus) и хибрида, односно примерака насталих укрштањем двe врсте, као и један непотпун скелет хибридног типа.2 Налази из Царичиног града потичу из рановизантијског периода, али у балканским оквирима они ни у том погледу нису јединствени. Две кости бактријске камиле, пронађене на локалитету Никополис ад Иструм, недалеко од Великог Трнова датирају из исте епохе, односно из VI века наше ере.3 Уопште узевши, остаци обе врсте и хибридних типова откривени су широм европских провинција Римског царства – од данашње Шпаније, преко Италије и Француске, до Швајцарске, Словеније и Мађарске, а њиховa привредна и војна улога у позноантичкој епохи представља добро проучену тему.4 Doznajemo – online magazin, 31.07.2014. 2 В. ДАУТОВА РУШЕВЉАН, Систематско-заштитна ископавања виле рустике у Хртковцима 2004. године, Гласник Српског археолошког друштва 22 (2005) 239–249, стр. 243; S. VUKOVIĆ – I. BOGDANOVIĆ, A Camel Skeleton from the Viminacium Amphitheatre, Starinar 63 (2013) 251–267. 3 M. BEECH, The Large Mammal and Reptile Bones, Nicopolis ad Istrum, a Late Roman and Early Byzantine City. The Finds and the Biological Remains, ed. A. G. POULTER, London 2007, 182. 4 R. W. BULLIET, The Camel and the Wheel, New York – Oxford 1990, 94 sq; А. MORALES MUNIZ – J.A. RIQUELME – C. L. VON LETTOW-VORBECK, Dromedaries in Antiquity: Iberia and beyond, Antiquity 69 (1995) 368–375; L. BARTOSIEWICZ, Camels in Antiquity: Hungarian Connection, Antiquity 70 (1996) 447–453; L. BARTOSIEWICZ, Recent Developments in Archaeozoological Research in Slovenia, Arheološki vestnik 50 (1999) 311–322, pp. 318–319; J. DE GROSSI MAZZORIN, Presenze di cammelli nell’Antichità in Italia e in Europa: aggiornamenti, Vie degli animali, vie degli uomini. Transumanza e altri spostamenti di animali nell’Europa tardoantica e medieval, edd. G. VOLPE – A. BUGLIONE – G. DE VENUTO, Bari 2011, 91–106. О мобилним јединицама на камилама у римској војсци (dromedarii): D. PRINGLE, The Defence of Byzantine Africa from Justinian to the Arab Conquest: an Account of

24

А. Узелац, Камиле у српским средњовековним земљама На нашим просторима материјални трагови присуства ових животиња у развијеном средњем веку до сада нису пронађени, али је њих несумњиво било. Како је добро познато, крајем XIV века османски освајачи из Анадолије довели су велики број камила и оне су добиле значајну улогу у њиховим даљим војним походима. Њихово присуство је документовано још у Косовској бици (1389), како од стране оријенталних хроничара, тако и западних савременика.5 Међутим, сасвим се утемељено може говорити о камилама у средњовековним српским земљама и пре епохе османских освајања. Оно је недвосмислено посведочено у изворима, а најважнији помен среће се у житију краља Стефана Уроша II Милутина из пера архиепископа Данила II. У овом тексту се, међу поклонима које је овај српски владар учинио манастиру Пресвете Богородице у Трескавцу недалеко од Прилепа и чији је садржај можда преписан са несачуване даровнице, наводе небројено мноштво злата, много овчијих стада, чопори камила и ергеле коња („неисчьтено множьство злата своѥго тѹ приложи и стада овьча многая и чрѣди вельбѹдь, лакимиѥ же коньскыѥ“).6 Осим што потврђује њихово присуство на територији српске државе почетком XIV века, Милутиново житије уједно показује да их је краљ лично имао у свом власништву. Нажалост, није могуће одредити са коликим бројем грла је он располагао, али и у вези са тим се може навести један посредни показатељ. Реч је о опису богатства византијског магната и потом цара Јована VI Кантакузина, забележеном средином XIV века. Поред бројне крупне и ситне рогате стоке, магараца, мазги и коња, оно је укључивало и две стотине грла камила.7 Краљево богатство мерено у овим животињама по свој прилици није могло бити мање од оног са којим је располагао утицајни Византинац, а како су поједини старији истраживачи приметили, камиле су се у тадашњим јужним крајевима српске државе вероватно доста гајиле, the Military History and Archaeology of the African Provinces in the Sixth and Seventh Centuries, I, Oxford 1981, 84; I. SHAHÎD, Rome and the Arabs: A Prolegomenon to the Study of Byzantium and the Arabs, Washington (DC) 1984, 51. 5 Monumenta historica Slavorum meridionalium vicinorumque populorum e tabulariis et bibliothecis Italicis deprompta I, ed. V. MAKUSCEV, Warszaw 1874, 528 (одговор фирентинске општине краљу Твртку I од 20. октобра 1389); Г. ЕЛЕЗОВИЋ, Огледало света или историја Мехмеда Нешрије, Београд 1957, 55. 6 АРХИЕПИСКОП ДАНИЛО И ДРУГИ, Животи краљева и архиепископа српских, ed. Ђ. ДАНИЧИЋ, Загреб 1866, 137; Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, књига I: 1186–1321, прир. В. МОШИН – С. ЋИРКОВИЋ – Д. СИНДИК, Београд 2011, 415. 7 Ioannis Cantacuzeni eximperatoris Historiarum libri IV, vol. II, ed. L. SCHOPEN, CSHB, Bonn 1831, 185.

25

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 23–34 јер да их је било мало, не би се говорило о њиховим стадима, односно чопорима.8 Ова пракса је несумњиво била наслеђена од Византије, паралелно са успостављањем српске власти над областима у долини Вардара крајем XIII века. У позној Византији камиле су до извесне мере задржале свој значај из старије епохе, поглавито за пренос робе на дужим растојањима и као веза са трговачким путевима на истоку. При томе, може се претпоставити да су оне довожене из Анадолије, али и гајене на подручју Македоније далеко пре него што се власт Немањићких владара проширила на југ. Како сведочи Георгије Акрополит, приликом похода Јована III Ватаца против Епирске деспотовине 1252. године, оне су, заједно са мазгама, коришћене за превоз залиха од Верије до Острова (данашња Арниса), где се тада улогорила царска војска.9 О њиховом присуству у региону могла би да посведочи и представа на једном од саркофага пронађених у цркви Св. Ахилија на Малом Преспанском језеру из времена цара Самуила која верно приказује једногрбу камилу (Сл. 1).10 Упркос раширености, на њих се гледало као на нечисте животиње, а бити њихов гонич сматрало се једним од најнижих занимања.11 Као пример може да послужи извештај Никите Хонијата о свргавању и погубљењу цара Андроника I Комнина 1185. године. Несрећни владар је најпре био осакаћен, а потом у намери да буде потпуно понижен, везан и вођен по граду на леђима једне шугаве камиле, уз подсмевање и окрутно мучење од стране светине.12 Однос према њима тешко да је у српским земљама могао да буде битно другачији и стога не би требало да чуди што су ликовне представе камила изузетно ретке. Оне се срећу једино у дочаравањима библијских сцена постања света и то заједно са другим животињама. Такав је случај са представом

8

Р. КАТИЋ, Сточарство средњовековне Србије, Београд 1978, 50; С. МИЛОЈЕВИЋ, Економија у огледалу Данилових житија, Архиепископ Данило II и његово доба, ур. В. ЂУРИЋ, Београд 1987, 161. 9 Georgii Acropolitae Opera I, ed. A. HEISENBERG, corr. P. WIRTH, Stuttgart 2 1978 , 90; S. KYRIAKIDIS, Warfare in Late Byzantium 1204–1453, Leiden 2011, 142. 10 С. ВАКЛИНОВ, Формиране на старобългарската култура VI–XI век, София 1977, 234–235; И. МИКУЛЧИЌ, Средновековни градови и тврдини во Македонија, Скопје 1996, 277. 11 M. RAUTMAN, Daily Life in the Byzantine Empire, Westport (CT) 2006, 148. 12 Nicetae Choniatae Historia I, ed. J. VAN DIETEN, CFHB XI/1, Berlin 1975, 349–350.

26

А. Узелац, Камиле у српским средњовековним земљама из манастира Високи Дечани, на којој се, поред њих, разазнају лавови и птице.13 Србима су, као и другим сродним народима, камиле свакако биле познате још од старих времена, с обзиром на постојање заједничког словенског имена за њих. Назив, који у облику вельбѹдь срећемо у Милутиновом житију, опстао је све до данас у многим словенским језицима (руски и украјински: верблюд; белоруски: вярблюд; пољски: wielbłąd; чешки: velbloud; словеначки: velblod). Према општеприхваћеном етимолошком тумачењу, прасловенска форма била је вельбѫдъ или вельблѫдъ, док би њено порекло требало тражити у готској речи ulbandus.14 Веза између древног словенског назива камила и њиховог присуства на балканским просторима сачувана је у средњовековном имену античког града Пауталије, односно данашњег Ћустендила – Велбужд („камиљи“).15 Место и околна област се, у облику Вельблѹждь, спомињу у Житију Св. Симеона из пера Стефана Првовенчаног написаном недуго након 1216. године.16 Међутим, назив је свакако старијег датума, пошто се овај град среће као Βελεβούσδα у византијским изворима још од почетка XI века.17 Стога се може основано претпоставити да су се на простору плодне Ћустендилске котлине, коју одликује релативно блага клима, камиле користиле, а можда и гајиле још у време насељавања словенског живља. У житију Светог Симеона среће се још један њихов помен који није измакао пажњи истраживача. Он је везан за сусрет Стефана Првовенчаног и угарског краља Андрије II који се одиграо 1214. или 1215. године у Равном на Морави (данашња Ћуприја). Том приликом дошло је до размене поклона између двојице владара, а Стефан је од 13

Ј. МАРКОВИЋ – М. МАРКОВИЋ, Циклус генезе и старозаветне фигуре у параклису Св. Димитрија, Зидно сликарство манастира Дечана: грађа и студије, ур. В. ЂУРИЋ, Београд 1995, 327. 14 M. ФАСМЕР, Этимологический словарь русского языка I, ред. Б. А. ЛАРИН, Москва 1986, 293; S. PRONK-TIETHOFF, The Germanic Loanwords in ProtoSlavic, Amsterdam – New York 2013, 147–148. Како поједини истраживачи сматрају, назив ulbandus, долази од грчког ἐλέφας, тј. “слон”, али се оваква етимологија готског имена камила све чешће доводи у сумњу, cf. Т. В. ГАМКРЕЛИДЗЕ – В. В. ИВАНОВ, Индоевропейский язык и индоевропейцы – Реконструкция и историко-типологический анализ праязыка и протокультуры II, Тбилиси 1984, 525, н. 1. 15 Български етимологичен речник I, ред. ВЛ. ГЕОРГИЕВ, София 1971, 130. 16 СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ, Сабрана дела, прир. Љ. ЈУХАС-ГЕОРГИЕВСКА – Т. ЈОВАНОВИЋ, Београд 1999, 38–39. 17 F. DÖLGER, Regesten der Kaiserurkunden des oströmischen Reiches I/2: Regesten von 867–1025, ed. A. MÜLLER, München – Berlin 2003, 217.

27

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 23–34 угарског краља добио дивље и бесне звери турове и турице, питому стоку и с[а]рацинску стоку („дивыѥ и сверѣпыѥ звѣры тѹры. и тѹрице. извезавь. яко и питомыи скоть. из’везавь ѹдас(ть) мы. и срациньскыѥ скоты“).18 Како су бројни коментатори дела већ указали, помен сарацинске стоке несумњиво се односи на камиле,19 док наведени термин показује пишчеву свест о њиховом пореклу са истока. Цитирани наводи упућују на закључак да су већ тада у близини владаревог двора држане ретке животиње, не само представници фауне који су тема овог текста, већ и дивља говеда – турови (Bos primigenius). На основу тога се даље може наслутити да је, попут византијских и западних монарха, српски владар поседовао неку врсту менажерије, односно претече данашњег зоолошког врта. 20 Уопштено узевши, камиле су биле саставни део менажерија и од укупно деветнаест сачуваних пописа из западне Европе, оне се спомињу у њиховом саставу у тринаест наврата. Једине чешће звери од њих били су лавови.21 Међу владарима који су их имали у свом власништву били су Карло Велики, Отон I, енглески краљ Хенри I, као и Фридрих II Хоенштауфен.22 Уколико се изузме њихово присуство у менажеријама, оне су у западној Европи током средњег века представљале праву реткост. Описујући поход крсташа Готфрида Бујонског и њихову победу над Селџуцима код Никеје 1097. године, Виљем Тирски наводи да је тада у плен пало и неколико камила, које наши људи раније нису видели („camelorum…quales prius nostri non viderant“).23 О недостатку искустава из прве руке сведоче и њихови описи у средњовековним бестијаријима, у великој мери засновани на казивањима старијих аутора – Исидора Севиљског и Солина. Ови текстови приказивали су их као изузетно издржљиве и дуговечне животиње које гаје омразу према 18

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ, Сабрана дела, 104–105. М. БАШИЋ, Старе српске биографије, Београд 1924, 73; Р. КАТИЋ, Сточарство средњовековне Србије, 50; С. МИЛОЈЕВИЋ, Економија у огледалу Данилових житија, 161. 20 С. МИШИЋ, Лов у средњовековној Србији, Историјски гласник 1–2 (1995) 51–66, стр. 51–52. 21 Т. BUQUET, Les animaux exotiques dans les ménageries médiévales, Fabuleuses histoires. Des bêtes et des hommes, ed. J. TOUSSAINT, Namur 2013, 103. 22 J. DE GROSSI MAZZORIN, Presenze di cammelli, p. 98; W. B. CLARK, Medieval Book of Beasts – The Second-family Bestiary: Commentary, Art, Text and Translation, Woodbridge 2006, 18–19. 23 WILLERMUS TYRENSIS ARCHIEPISCOPUS, Historia rerum in partibus transmarinis gestarum, Recueil des historiens des croisades: Historiens Occidentaux I, Paris 1844, 133. 19

28

А. Узелац, Камиле у српским средњовековним земљама коњима, пију нечисту воду и могу да издрже јако дуго без ње. При томе, постојала је збрка између две врсте камила и њиховог порекла, па су у овим текстовима једногрбе по правилу називане бактријским, а двогрбе арапским.24 Имајући у виду њихову реткост на западу, важност дародавца сарацинске стоке Стефану Првовенчаном не може се пренебрегнути. Наиме, ово није јединствени помен власништва угарских владара над поменутим животињама. Путујући за Палестину 1189. године, римско-немачки цар Фридрих I Барбароса био је свечано дочекан од стране Андријиног оца, краља Беле III у Острогону, а уз обиље намирница и стоке за војску, он је тада добио на поклон чак три камиле.25 Свакако није случајност да се у оба посведочена примера – најпре даривања Фридриха I Барбаросе, а потом и Стефана Првовенчаног, радило о више грла, па се на основу тога може претпоставити да су их угарски краљеви поседовали у већем броју. Питање присуства камила у средњовековној Угарској је у новије време привукло пажњу археозоолога. На територији данашње Мађарске налази ових животиња откривени су на пет локалитета. Два потичу из античког, док су преостала три из османског времена.26 Материјални трагови који би се могли везати за средњовековну епоху до сада нису пронађени, али, уз вести о даривању страних владара, постоји ликовни споменик који на посредан начин документује њихово присуство. Реч је о једној минијатури из рукописа Бечке илустроване хронике (Chronicon pictum Vindobonense, Képes krónika), састављене средином XIV века, која приказује досељавање Хуна у Панонију. На овом цртежу се види и представа јахача на камили (Сл. 2).27 С обзиром на време настанка, сама представа се свакако не може везати за Хуне. Уколико су их они поседовали током боравка у црноморским степама, нема никаквих других трагова да су их пренели у централну 24

T. H. WHITE, The Book of Beasts: Being a Translation from a Latin Bestiary of the 12th Century, Madison (WI) 1954, 79–80; F. MCCULLOCH, Mediaeval Latin and French Bestiaries, Chapel Hill (NC) 1962, 101–102; W. B. CLARK, Medieval Book of Beasts, 154–155. 25 Quellen zur Geschichte des Kreuzzuges Kaiser Friedrichs I, MGH Scriptores rerum Germanicarum, Nova Series, V. ed. A. CHROUST, Berlin 1928, 25. 26 Налази из античке епохе потичу са ископина римског каструма Интерциза (данашњи Дунаујварош) и из остатака римске виле у Тац-Февењипусти (Tác–Fövenypuszta). Они укључују само фрагменте доњих вилица, те стога није могуће прецизно одређивање ком типу камила су припадали: S. BÖKÖNYI, Camel Sacrifice in Roman Intercisa, Acta Archaeologica Academiae Scientiarum Hungaricae 61 (1989) 399–404; L. BARTOSIEWICZ, Camels in Antiquity, 448–449. 27 S. BÖKÖNYI, Representations of Camels in a Hungarian Medieval Chronicle, Acta Agronomica Academiae Scientiarum Hungaricae 18 (1969) 247–251.

29

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 23–34 Европу.28 Међутим, може се наслућивати да ли је приликом каснијих сеоба Мађара заједно са њима стигао и одређени број ових животиња. У прилог томе треба споменути да се у угарској традицији коју је забележио анонимни нотар краља Беле III, камиле спомињу у неколико наврата као саставни део дарова које су Арпад и његов отац Алмош слали околним словенским кнежевима.29 Присуство већег броја грла у власништву угарских краљева током XII–XIII века ипак би било исувише натегнуто објаснити њиховим довођењем са истока неколико столећа раније. Много је вероватније да је оно било везано за оновремене трговачке контакте између Паноније и црноморских степа – простора где је привредна улога камила потврђена на основу писаних и археолошких показатеља. Поменућемо само оне који сe односе на епоху о којој је било речи. Најпре, летописци помињу камиле као плен уграбљен од Кумана приликом великог похода руских кнежева који се одиграо почетком XII века („взѧша бо тогда скоты и ѡвцѣ и кони и вельблѹды“).30 Оне се потом срећу међу даровима које је кумански главар Котјан уручио руским кнежевима 1223. године, да би их приволео на заједничку сарадњу против монголских нападача („и дары принесе многы: кони и вельблѹды“).31 Нарочито је богатство житеља степе камилама, коњима и другом стоком, оставило снажан утисак на папског мисионара Јована Плано Карпинија, приликом његовог путовања за Монголију 1245– 1247. године.32 Коришћене не само као товарне животиње, већ и као извор хране, оне су играле значајну улогу у номадској привреди Кумана, који су, упркос оштрој локалној клими, успели да их, не само набављају са истока, већ и узгајају на овом простору.33 28

O. MAENCHEN-HELFEN, The World of the Huns – Studies in their History and Culture, ed. M. KNIGHT, Berkeley (CA) 1973, 172–174. 29 P. magistri, qui Anonymus dicitur, Gesta Hungarorum, edd. E. JAKUBOVICH – D. PAIS, Scriptores rerum Hungaricarum I, ed. I. SZENTPÉTЕRY, Budapest 1937, 46, 47, 54. 30 Полное собрание русских летописей, Том I: Лаврентьевская летопись, Ленинград 1926–1928, col. 279; Полное собрание русских летописей, Том II: Ипатьевская летопись, Санкт-Петербург 1908, col. 255. 31 Полное собрание русских летописей, Том III: Новгородская первая летопись старшего и младшего изводов, ред. А. Н. НАСОНОВ, Москва – Ленинград 1950, 62. 32 IOANNES DE PLANO CARPINI, Ystoria Mongalorum quos nos Tartaros apellamus, Sinica Franciscana, vol. I: Itinera et relationes fratrum minorum saeculi XIII et XIV, ed. A. VAN DEN WYNGAERT, Quaracchi – Firenze 1929, 36. 33 С. A. ПЛЕТНЕВА, Половцы, Москва 1990, 111; V. SPINEI, The Great Migrations in the East and South East of Europe from the Ninth to the Thirteenth Cen-

30

А. Узелац, Камиле у српским средњовековним земљама Из северног црноморског приобаља, оне су се до овог времена већ увелико рашириле по околним областима изван степске зоне. Остаци, како арапских, тако и бактријских камила откривени су у сливу Дона, у ископинама древног Кијева (VI–XII в.), као и на простору Поволшке Бугарске, односно данашњег Татарстана.34 Почетком X века, Ибн Руста је забележио њихово присуство међу Буртасима на средњој Волги,35 док је његов савременик, прослављени путник Ибн Фадлан, оставио више белешки о трговачким караванима са камилама у областима туркичких Огуза и око реке Јајик (данашњи Урал), између земаља Печенега и Башкира.36 Да у јужним областима Кијевске Русије оне нису биле редак призор, поред материјалних остатака сведочи и једна од фресака домонголског периода у цркви Св. Софије у Кијеву на којој је приказана камилa са гоничем;37 потом и откуп плаћен Пољацима 1121. године за заробљеног кнеза Перемишља, Володара Ростиславича, који је укључивао и камиле.38 Присуство ових животиња у Пољској посведочено је још раније, у време Мјешка I који је 986. године поклонио једно грло немачком цару Отону III.39 Захваљујући утицају и покретима номада из црноморске степе, бактријске камиле нису биле непознате ни на доњем Дунаву. Налази њихових костију који потичу из слојева IX–XII века откривени су на византијским локалитетима Диногеција-Гарван (Dinogetia-Garvãn) и Сакчи (Isaccea), недалеко од данашње Тулче.40 tury, Cluj – Napoca 2003, 225–226; Я. В. ПИЛИПЧУК, Быт и хозяйство кыпчаков, Отан Тарихы 3 (2013) 48–53, стр. 48–49. 34 В. В. КРОПОТКИН, Караванные пути в Восточной Европе, Кавказ и Восточная Европа в древности, Москва 1973, 228–230, нап. 28; А. Г. ПЕТРЕНКО, Фауна древнего города Булгара, Вопросы древней и средневековой археологии Восточной Европы, Москва 1978, 228–234; J. DE GROSSI MAZZORIN, Presenze di cammelli, 98. 35 Д. А. ХВОЛЬСОН, Известия о Хазарах, Буртасах, Болгарах, Мадьярах, Славянах и Руссах Абу-Али Ахмеда Бен Омар Ибн-Даста, Санкт-Петербург 1869, 21; The Cambridge History of Early Inner Asia, ed. D. SINOR, Cambridge 1990, 248 (P. GOLDEN). 36 Путешествие Ибн-Фадлана на Волгу, пер. и ред. И. Ю. КРАЧКОВСКИЙ, Москва – Ленинград 1939, 61–62, 66. 37 З. В. УДАЛЬЦОВА, Культурные связи Древней Руси и Византии, Византийский временник 42 (1981) 25–34, стр. 33. 38 Herbordi Vita Ottonis episcopi Babenbergensis, ed. A. BIELOWSKI, Monumenta Poloniae historica II, Lwów 1872, 75. 39 Thietmari Merseburgensis episcopi Chronicon, ed. R. HOLTZMANN, MGH Scriptores rerum Germanicarum, Nova Series IX, Berlin 1935, 140. 40 V. SPINEI, Great Migrations, 226; L. BEJENARU, Date arheozoologice privind cetatea medievala şi asezarea extramuros de la Isaccea-Noviodunum (campaniile

31

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 23–34 Нешто дужи осврт на улогу камила у црноморским степама и њихову дифузију у околне области неопходан је да би се скренула пажња на још један траг њиховог присуства на Балкану. Забележен средином XI века, он је стајао у вези са налетима прекодунавских номада – Печенега, а ништа мање значајна околност јесте да се односи на простор који ће крајем наредног столећа постати саставни део српске средњовековне државе. Реч је о долини Велике Мораве, области познатој у делима писаца крсташке епохе под именом Бугарска шума или Бугарска пустиња, кроз коју је водила најважнија балканска саобраћајница Via Militaris. Печенези су пре 1054. године постали фактички господари ове области, када је кроз њу путовала група ходочасника, предвођена епископом Литбертом из Камбреа.41 Западњаци су том приликом доживели блиски сусрет са печенешким дошљацима. О томе је извештај оставио епископов биограф и учесник ове експедиције, монах Радулф, описавши тадашње житеље Бугарске пустиње као јахаче на коњима и камилама („sessores equorum camelorumque latrunculos“).42 Извештај представља сведочанство о њиховој употреби не само као товарних, већ и јахаћих животиња и упућује на то да је, поред трговачких веза Византије са Анадолијом и Левантом, њихово присуство на средњовековном Балкану билo везанo и за покрете прекодунавских номадских популација. Када се узму у обзир сви претходно наведени и анализирани показатељи: чување старог словенског имена, њихов значај у византијској трговини, коришћење од стране печенешких придошлица насељених у непосредном суседству и коначно, чињеница да су их немањићки владари имали у свом власништву, извесно је да житељима средњовековне Србије камиле нису биле непознате. Штавише, барем током XIV века, ако већ не раније, оне нису биле ни ретка појава. С друге стране, скромни подаци са којима располажемо, барем за сада не дају могућности да се о њиховој привредној улози каже нешто више, осим већ истакнутог уверења да је она била ограниченог обима и везана за јужне крајеве тадашње српске државе, задобијене од Визан-

2001, 2003–2004), Peuce. Series Nova 3 (2005–2006) 399–410, pp. 406–407; A. BĂLĂŞESCU ET AL., Nota asupra descoperirii unor resturi de camila în Dobrogea (Agighiol, judeţul Tulcea), Peuce. Series Nova 9 (2011) 575–584, p. 576. 41 A. УЗЕЛАЦ, „Скитски разбојници у бугарској пустињи“ – Поглед једног ходочасника на Поморавље средином XI века, Историјски часопис 59 (2010) 59–75. 42 Vita Lietberti episcopi Cameracensis auctore Rodulfo monacho S. Sepulcri Cameracensis, ed. A. HOFMEISTER, MGH Scriptores XXX/2, Leipzig 1934, 855.

32

А. Узелац, Камиле у српским средњовековним земљама тије крајем XIII века. Реч је о простору где је употреба камила као товарних животиња имала дужу традицију и где су локално поднебље и повољна клима помагали њиховом одржавању и гајењу.

Aleksandar Uzelac CAMELS IN SERBIAN MEDIEVAL LANDS Summary The aim of this paper was to enrich the existing knowledge about the presence of camels (Camelus sp.) in medieval Serbian lands, in the time preceding the Ottoman conquests. Camels were attested in larger numbers at the beginning of the fourteenth century. According to archbishop Danilo II, King Stephen Uroš II Milutin (1282–1321) donated herds of camels („чрѣди вельбѹдь“) to the monastery of Treskavac, situated near Prilep. Тhe use of these animals in the region was inherited from Byzantium, where they had a certain role in regional economy, serving primarily for transport on longer distances. Danilo’s report reveals that he and his contemporaries were familiar with the Common-Slavic word for camels (forgotten in modern Serbian, but preserved in many other Slavic languages) and the same word, albeit in slightly different form is also attested in local toponymy, more precisely in the medieval name of the contemporary city of Kyustendil – Velbazhd („Вельблѹждь“). Another testimony of the presence of camels in medieval Serbia is demonstrated in the Life of St. Symeon, written by his son and successor Stephen the FirstCrowned. During his meeting with Hungarian king Andrew II in 1214 or 1215, he received various animals as a gift, including aurochs and the Saracen cattle („срациньскыѥ скоты“), i.e. camels. The report shows that the ruler kept exotic animals near his court and that he possessed his own menagerie. At that time, camels were obviously very rare. The presence of camels in the Medieval Balkans was related to the Byzantine trade with the east, their occasional breeding, but also to the migrations of various nomadic Turkic groups from the Pontic steppes. Intriguing evidence of the latter is preserved in the eyewitness report of a pilgrimage, made by bishop Lietbert of Cambrai in 1054. When the pilgrims from Northern France encountered bands of Pechenegs in the Bulgarian desert (the region of modern Great Morava valley, integrated into the Serbian medieval state at the end of twelfth century), they were amazed to see the nomads, riding on horses, as well as on camels. Although no archaeological trace of these animals in Serbia during the Middle Ages has been found so far, on the basis of previously mentioned written reports and several visual representations, it

33

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 23–34 is evident that they were not unknown, and – from the early fourteenth century onwards – not uncommon, at least in southern parts of the Medieval Serbian state, roughly corresponding to the territory of the modern Republic of Macedonia. Keywords: camels (Camelus sp.), Medieval Serbia, Macedonia, Byzantium, Hungary, nomads, Pontic steppes, menageries, 11th–14th centuries.

Чланак примљен: 30. септембра 2014. Чланак прихваћен: 26. јануара 2015.

34

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 35–55 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55

UDC: 904:911.37](497.7)''12/13'' Mihailo St. Popović Österreichische Akademie der Wissenschaften Institut für Mittelalterforschung / Abteilung Byzanzforschung Wohllebengasse 12–14 / 3. Stock, A-1040 Wien, Österreich [email protected]

DIE TOPOGRAPHIE DER MITTELALTERLICHEN STADT SKOPJE ZWISCHEN BYZANTINISCHEM UND SERBISCHEM REICH (13.–14. JH.)∗ Апстракт: Скопље је у ХIII и ХIV веку представљало стратегијски циљ свих сила које су се надметале за превласт у југоисточној Европи. Стога су ранија истраживања историје града давала предност макроплану политичких догађаја науштрб микроплана урбане топографије. Циљ овог рада је да поновним читањем одавно познатих података из докумената бугарских и српских владара тог раздобља укаже на нове перспективе историјско-географског проучавања Скопља и околине, као и да скицира градски пејзаж у раздобљу значајних политичких промена, када је град прешао из

∗ Mein inniger Dank gilt der Mönchsgemeinschaft des Klosters Chilandar auf dem Heiligen Berg Athos, welche in ihrer Güte und ihrer Weitsicht der internationalen Forschungslandschaft die wertvollen Bestände des Klosterarchivs auf Mikrofilmen an der Ohio State University (OSU; Columbus, OH, USA) zur Verfügung gestellt hat. Dieser Beitrag ist das Resultat eines Research Fellowship, welches ich an der Hilandar Research Library im Rahmen des Resource Center for Medieval Slavic Studies (RCMSS) der Ohio State University vom 13. Juli bis 10. August 2013 wahrnehmen durfte. Für die Möglichkeit, an besagter Institution for-schen und die dortigen reichhaltigen Materialien (d.h. die betreffenden mittelalterlichen altslawischen Urkunden auf Mikrofilmen sowie einschlägige Sekundärliteratur) verwenden zu dürfen, danke ich aufrichtig dem Resource Center for Medieval Slavic Studies und der Hilandar Research Library, und hier im besonderen Curator Dr. Predrag Matejić und Associate Curator M. A. Pasha Johnson. Vergleiche zur Enstehung und Geschichte der besagten Sammlung an der Ohio State University (OSU): М. ЈОКОВИЋ, Архивска историја Хиландарског научног пројекта на Државном универзитету Охаја, Београд 2008.

35

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 византијских руку у састав српске средњовековне државе под влашћу краља Стефана Уроша II Милутина. Кључне речи: историјска географија, византијска Македонија, средњовековна српска држава, Скопље, краљ Стефан Урош II Милутин, микротопонимија, споменици.

1. Die verwendeten Quellen Die Basis dieses Beitrages bilden insgesamt vier mittelalterliche Urkunden des 13. und 14. Jahrhunderts, deren reichhaltiger Informationsgehalt zur Mikrotoponymie eine Rekonstruktion der mittelalterlichen Denkmalstruktur und Lebenswelt der Stadt Skopje samt Umgebung in besagtem Zeitraum erlaubt. Chronologisch ist die altslawische Urkunde des bulgarischen Zaren Konstantin Tich Asen (reg. 1257‒1277)1 für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg bei Skopje an erster Stelle als schriftliche Quelle zu nennen.2 Die zweite altslawische Urkunde wurde von dem serbischen König Stefan Uroš II. Milutin3 im Jahre 1300 ebenfalls für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg ausgestellt und ist in drei Fragmenten im Archiv des Klosters Chilandar erhalten. Die jeweiligen Archivsignaturen der drei Fragmente lauten 5 (A 4/1), 136/138 (A 10/6) und 137/139 (A 11/6).4 Aus diesen drei Fragmenten wurde der Text der Urkunde in seiner Gesamtheit rekonstruiert,5 wobei die jeweiligen Abschnitte textuell wie folgt zu reihen sind: 137/139, danach 5, schließlich 136/138.6 Die Hilandar Research Li1

Siehe zu seiner Person: И. БОЖИЛОВ, Асеневци (1186-1460). Генеалогия и просопография, София 1985, 115‒118. 2 Ediert in: Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, ed. К. ИЛИЕВСКА ‒ В. МОШИН ‒ Л. СЛАВЕВА, Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија I, Скопје 1975, 183‒204. Diese Urkunde befindet sich nicht als Mikrofilm in den Beständen der Hilandar Research Library. 3 Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, Fasz. 1‒12, ed. E. TRAPP, Wien 1976‒1996, Nr. 21184 (im folgenden: PLP). Vor kurzem ist folgende Biographie über diesen Herrscher erschienen: В. СТАНКОВИЋ, Краљ Милутин (1282‒1321), Београд 2012. 4 Katalogisiert von: Д. И. СИНДИК, Српска средњовековна акта у манастиру Хиландару, Хиландарски Зборник 10 (1998) 9‒134, hier 21 und 115‒116. 5 Siehe zu den bisherigen Editionen: Д. И. СИНДИК, Српска средњовековна акта, 115; Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника. Књига I: 1186‒1321, ed. В. МОШИН ‒ С. ЋИРКОВИЋ ‒ Д. СИНДИК, Извори за српску историју књ. 9, Ћирилички извори књ. 1, Београд 2011, 315‒329, hier 316 (Nr. 92). Grundlegend und weiterhin maßgeblich ist neben dem soeben genannten Зборник die Edition von: Грамоти на манастирот Св. ГеоргиГорг Скопски, 209‒238. 6 Д. И. СИНДИК, Српска средњовековна акта, 116.

36

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje brary verfügt über Mikrofilme der Fragmente 136/138 sowie 137/139, wobei diese die alten Nummern 132 bzw. 133 führen.7 Die dritte Urkunde, welche an dieser Stelle eine Auswertung erfährt, ist diejenige des Königs Milutin in altslawischer Sprache, welche er um das Jahr 1300 aus Anlaß der Schenkung des kellion der Heiligen Petka im Dorf Tmorane,8 rund 14 km sö. von Skopje, an das Kloster Chilandar ausgestellt hat und welche die Signatur 6 (A 3/2) des Archivs des Klosters Chilandar trägt.9 Als vierte und letzte Urkunde fließt diejenige des Vuk Branković10 in altslawischer Sprache aus dem Jahre 1376/77 in diesen Beitrag ein, mit welcher er dem Kloster Chilandar auf Bitten seines Bruders Gerasim das Kloster des Heiligen Georg-Gorg bei Skopje schenkte. Besagte Urkunde hat im Archiv des Klosters Chilandar die Signatur 61 (A 5/16).11 Der erwähnte Forschungsaufenthalt an der Hilandar Research Library der Ohio State University bildete die unabdingbare Grundlage für diesen Beitrag, weil im Falle der drei letztgenannten Urkunden die jeweilige Lesung der Toponyme in den zur Verfügung stehenden Editionen anhand der Aufnahmen der Originale gezielt abgeglichen und gegebenenfalls korrigiert werden konnte. Aus diesem Grunde werden die in diesem Beitrag zitierten Toponyme nach den entsprechenden Stellen in den Mikrofilmen angeführt.

7

SPEC.HM.SDS.132 [Edicts (Serbian)] (Papierfragment) und SPEC.HM.SDS. 133 [Edicts (Serbian)] (Pergamentfragment). Die alte Numerierung wird zum Beispiel noch in der folgenden anonymen Auflistung ohne Erscheinungsort und -jahr des Archivbestandes des Klosters Chilandar widergegeben: Трагом историје. Архив манастира Хиландара, 49‒59, hier 57‒58. 8 Vergleiche zur Lokalisierung von Tmorane: V. KRAVARI, Villes et villages de Macédoine occidentale, Paris 1989, 167‒168. 9 Д. И. СИНДИК, Српска средњовековна акта, 21‒22; МОШИН ‒ ЋИРКОВИЋ ‒ СИНДИК, Зборник, 331‒333 (Nr. 93). Diese Urkunde hat in der Hilandar Research Library auf dem betreffenden Mikrofilm folgende Nummer: SPEC.HM.SDS.6 [Edicts (Serbian)]. Ediert wurde sie in: Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 255‒260. 10 Vergleiche zu seiner Person: PLP, Nr. 3075. 11 Д. И. СИНДИК, Српска средњовековна акта, 64. Diese Urkunde trägt in der Hilandar Research Library auf dem betreffenden Mikrofilm die Nummer: SPEC.HM.SDS.61 [Edicts (Serbian)]. Ediert wurde sie unter anderem in: Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 239‒241. Eine neuere Edition wurde vorgelegt von: С. БОЈАНИН, Повеља Вука Бранковића о даровању Скопског манастира Светог Георгија манастиру Хиландару, Стари српски архив 8 (2009) 119‒128, hier 121.

37

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 2. Die „Stadt“ und der „Herrschaftsbereich von Skopje“ In seinem überaus reich dokumentierten Buch zu den Binnengewässern in dem serbischen mittelalterlichen Reich12 erläutert Siniša Mišić, daß dieses administrativ wie auch territorial in kleinere Einheiten – die sogenannten Župe – unterteilt war: „Као што је познато, територија средњовековне српске, а и босанске државе била је подељена на мање управно-територијалне јединице које су се називале жупама. Оне су најчешће представљале и заокружену географску целину. Жупе су се простирале у речним долинама и котлинама, крашким пољима и равничарским, култивисаним пределима. Као што је још Стојан Новаковић приметио, једну жупу сачињавају села, ми би додали и бар једна тврђава.“13 So erwähnt die Urkunde des serbischen Königs Milutin aus dem Jahre 1300 die „Župa Polog“ (`oupa Polo`ka).14 In zwei weiteren Formulierungen derselben Urkunde ist allgemein die Dichotomie „Stadt“ – „Župa“ deutlich zu erkennen (ù koèi lõbo `oupä ili ù gradù Skopi bzw. po `ùpahý i po gradähý kralèvýstva mi).15 Im Hinblick auf diese Dichotomie ist auch die ältere Urkunde des bulgarischen Zaren Konstantin Tich Asen äußerst aufschlußreich. Darin wird sogar eine Dreiteilung in „Župa“ – „Stadt“ – „Dorf“ vorgenommen: ni vý `ùpä, ili ù koeémý libo gradù ili ù ~iémý libò sélä.16 So begegnet in der Urkunde des bulgarischen Zaren die „Stadt Skopje“ in folgenden Formulierungen: prämo Skopii gradù und vý gradä Skopýskomþ.17 12

С. МИШИЋ, Коришћење унутрашњих вода у српским земљама средњег века, Београд 2007. 13 С. МИШИЋ, Коришћење, 34. Vergleiche dazu auch: Г. ТОМОВИЋ, „Жупа“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 195‒197. 14 HM SDS 132, Zeile 130. Zu Polog hat Boban Petrovski rezent einige grundlegende Arbeiten vorgelegt: Б. ПЕТРОВСКИ, Манастирски имоти во средновековен Полог, Годишен Зборник на Филозофскиот Факултет на Универзитетот „Св. Кирил и Методиј“ – Скопје 59 (2006) 281‒301; Б. ПЕТРОВСКИ, @ùpa Polo` İka, Годишен Зборник на Филозофскиот Факултет на Универзитетот „Св. Кирил и Методиј“ – Скопје 60 (2007) 321‒332; Б. ПЕТРОВСКИ, Рефлексии од Третиот Крстоносен поход врз Полог, Годишен Зборник на Филозофскиот Факултет на Универзитетот „Св. Кирил и Методиј“ – Скопје 61 (2008) 289‒301; Б. ПЕТРОВСКИ, Локалната власт во средновековната жупа Полог: претставници и нивни ингеренции, Годишен Зборник на Филозофскиот Факултет на Универзитетот „Св. Кирил и Методиј“ – Скопје 62 (2009) 275‒289. 15 HM SDS 132, Zeilen 196, 288. 16 Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 195. 17 Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 183, 185.

38

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje Diesem Schema folgt auch die Urkunde des Königs Milutin für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg aus dem Jahre 1300, wo die „Stadt Skopje“ in extenso genannt wird: prämo Skopiõ gradù, ù Skopi gradù,18 ù gradù Skopi,19 podý gradomý,20 vi{é grada, ù Skopii gradù i izývný grada, výnùtrý grada Skopià, vý Skopii gradä21 sowie ù Skopii gradä.22 Unter dem Begriff „Stadt“ (altslawisch gradý, griechisch κάστρον) ist in dieser (d.h. der spätbyzantinischen) Zeit die „Oberstadt“ einer Siedlung zu verstehen. Die „Oberstadt“ hatte Festungscharakter, verfügte über eine Garnison und diente der Verteidigung der Siedlung in ihrer Gesamtheit. Die „Unterstadt“ (altslawisch podýgradiè, griechisch ἐµπόριον) lag in der Regel zu Füßen der „Oberstadt“ und umfaßte die zivile Siedlung samt Marktplatz.23 Im Falle Skopjes ist die Erhebung Kale mit ihren baulichen Strukturen als „Oberstadt“ anzusprechen, worüber noch die Rede sein wird (s.u. bzw. Abb. 1, gelb). Der „Stadt Skopje“ wird in der Urkunde des Königs Milutin für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg an mehreren Stellen der „Herrschaftsbereich von Skopje“ zur Seite gestellt (òblasti Skopýskoi,24 vý Skopýskoi 18

HM SDS 133, Zeilen 12, 29. HM SDS 132, Zeile 6, Zeile 196. 20 HM SDS 132, Zeile 35, Zeile 89. 21 HM SDS 132, Zeilen 92, 101, 190, 207. 22 Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 215. 23 Vergleiche dazu: Д. КОВАЧЕВИЋ-КОЈИЋ, „Подграђе“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 534‒535; J. KODER, Überlegungen zur ländlichen Siedlungsterminologie der Byzantiner, insbesondere zu chorion, kome und verwandten Termini, Bulgaria Mediaevalis 2 (2011) 3‒14; Љ. МАКСИМОВИЋ, „Град“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 122‒124; LJ. MAKSIMOVIĆ, Charakter der sozial-wirtschaftlichen Struktur der spätbyzantinischen Stadt (13.‒15. Jh.), XVI. Internationaler Byzantinistenkongreß. Wien, 4.‒9. Oktober 1981, Akten. I. Teil: Hauptreferate, 1. Halbband: Themengruppen 1‒6, ed. H. HUNGER, Wien 1981, 149‒188; J. MRGIĆ, Transition from Late Medieval to Early Ottoman Settlement Pattern. A Case Study on Northern Bosnia, Südost-Forschungen 65/66 (2006/2007) 50‒86, hier 60‒61; С. ЋИРКОВИЋ, Штип у XIV веку, Зборник на трудови посветени на академикот Михаило Апостолски по повод 75-годишнината од животот, ed. М. ПЕТРУШЕВСКИ, Скопје 1986, 25‒37, hier 31‒32; С. ЋИРКОВИЋ, „Амборија“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 10; M. ST. POPOVIĆ, Historische Geographie und Digital Humanities. Eine Fallstudie zum spätbyzantinischen und osmanischen Makedonien, Peleus. Studien zur Archäologie und Geschichte Griechenlands und Zyperns 61, Mainz 2014, 36‒37. 24 HM SDS 132, Zeile 102. Die Bezeichnung „oblastý“ ist in erster Linie mit dem lateinischen Wort potestas zu übersetzen. Damit ist zunächst die politische oder geistliche Herrschaft über jemanden oder etwas gemeint. Im übertragenen Sinne wird 19

39

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 òblasti,25 vý òblasti Skop İskoi,26 vý koi lõbo hori Skopýskoi,27 vý prädälähý Skop İskihý28). In Abgrenzung des „Herrschaftsbereiches von Skopje“ spricht dieselbe Urkunde außerdem vom „Herrschaftsbereich von Polog“ (vý òblasti Polo`ýkoi),29 von der „Župa Polog“ (s.o.) sowie vom „Herrschaftsbereich von Poreč“ (vý òblasti Porä~koi).30 Die Urkunde des Königs Milutin aus Anlaß der Schenkung des kellion der Heiligen Petka im Dorf Tmorane weist zusätzlich die Formulierung „im Gebiet31 von Skopje“ auf (ù Skopýskoy stranä; Skopýskù stranõ; Skopýskù stranù).32 Vuk Branković betont in seiner Urkunde des Jahres 1376/77 ausdrücklich, daß das Kloster Chilandar von ihm ein kellion in Skopje erbeten hat (i prosi{é mi kéliõ ù Skopiõ),33 weil es weder eine Unterkunft noch ein kellion in Skopje habe (né imahù pribä`iða, ni kéliè ù Skopiõ).34 Daß das Kloster des Heiligen Georg-Gorg sowohl in Skopje als auch außerhalb von Skopje Besitz hatte, ersehen wir aus der folgenden Formulierung: métohý Svétago Géòrgià, ili ù gradù ili na dvorù ðo èstý Svétago Géòrgià.35 dieser Terminus auch auf die Herrschaft einer Stadt über bestimmte andere Siedlungen angewandt. Ihm wohnt somit je nach Kontext der Quelle auch eine administrative / geographische Konnotation inne. Der Inbegriff des soeben Dargelegten spiegelt sich in der Formulierung „i kéfalià gradýskÿi da né ima òblasti tamo“ (HM SDS 6, Zeile 49‒50) wider. Vergleiche dazu: С. МИШИЋ, „Област“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 457‒458. 25 HM SDS 132, Zeile 234. 26 Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 215. 27 Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 215. Das altslawische Wort hora ist mit griechisch χώρα bzw. lateinisch regio zu übersetzen. Vergleiche dazu: Ђ. ДАНИЧИЋ, Рјечник из књижевних старина српских I‒III, Биоград 1863‒ 1864, III 419. 28 Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 215. 29 HM SDS 132, Zeile 125. 30 HM SDS 132, Zeile 162‒163. 31 Das altslawische Wort strana ist mit latus, pars bzw. regio zu übersetzen. In dem vorliegenden Falle ist aufgrund des Kontextes der Urkunde meines Erachtens regio gemeint. Siehe zur Übersetzung: Ђ. ДАНИЧИЋ, Рјечник, III 181‒182. Vergleiche auch: F. VON MIKLOSICH, Lexicon Palaeoslovenico-Graeco-Latinum emendatum auctum, Wien 1862‒1865 (Nachdruck Aalen 1977), 887. Laut Miklosich sind die griechischen Entsprechungen χώρα, περίχωρος, τὰ µέρη. 32 HM SDS 6, Zeile 2‒3; Zeilen 6–7, 10; Zeile 56. 33 HM SDS 61, Zeile 3. 34 HM SDS 61, Zeile 3. 35 HM SDS 61, Zeile 5.

40

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje Über die naturräumlichen Gegebenheiten der Stadt Skopje und deren unmittelbare Umgebung berichtet der osmanische Reisende Evliya Çelebi im 17. Jahrhundert,36 daß die Stadt groß ist, auf einer Ebene zu beiden Seiten des Flusses Vardar liegt und von einem Grüngürtel sowie Gärten umrandet ist: „To je velika varoš, koja se nalazi na prostranom i ravnom, zelenilom obraslom i vrtovima okićenom mjestu na desnoj i lijevoj strani rijeke Vardara.“37 Bemerkenswert ist auch der Hinweis desselben Reisenden, daß damals in Skopje die Karawanen keine Transitsteuer zu entrichten hatten, sondern ausschließlich in Thessaloniki, Sarajevo und Belgrad, weil Skopje in der Mitte zwischen diesen Städten liegt und der Karawanenhandel unter einer solchen Abgabe unter Druck geraten wäre: „U ovom šeheru ne naplaćuje se tranzitna carina (djumruk), jer se ona naplaćuje u Solunu (Selanik), Bosni [=Sarajevu] i Beogradu. Skoplje se nalazi upravo na sredini izmedju tih gradova, pa ako bi se i ovdje naplaćivao djumruk, onda bi karavanski saobraćaj došao u težak položaj.“38 3. Die Topographie der Stadt Skopje auf der Basis der urkundlichen Zeugnisse In den nunmehr folgenden Darlegungen wird der Verfasser nicht auf die wechselvolle politische Geschichte der Stadt Skopje in byzantinischer, serbischer und osmanischer Zeit Bezug nehmen und somit überblicksartig auf der Makroebene historischer Ereignisse verbleiben.39 Vielmehr wird er bewußt auf die historisch-geographische Mikroebene der städtischen Topographie Skopjes im 13. und 14. Jahrhundert eingehen, was auf der Basis der erwähnten mittelalterlichen Urkunden bisher selten und wenn, dann nur in mittlerweile veralteten Darstellungen unternommen wurde.40

36

Siehe zum Leben und Werk des Evliya Çelebi unter anderem: R. DANKOFF, An Ottoman Mentality. The World of Evliya Çelebi, Leiden 2006. 37 Zitiert nach der serbokroatischen Übersetzung von: Evlija Čelebi. Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama, ed. H. ŠABANOVIĆ, Sarajevo 1996, 282. 38 H. ŠABANOVIĆ, Evlija Čelebi, 282. 39 Vergleiche dazu mit weiterführenden Literaturangaben: D. DONEV, Rural Landscapes along the Vardar Valley: Two Site-Less Surveys near Veles and Skopje, the Republic of Macedonia (PhD-thesis, Universität Leiden), Leiden 2014, 142; V. KRAVARI, Villes et villages, 160‒164; Р. РАДИЋ, „Скопље“, Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља – према писаним изворима, Београд 2010, 258‒263. 40 Als einer der letzten hat sich Konstantin Petrov mit dieser Fragestellung befaßt: К. ПЕТРОВ, Кон прашањето за местонаоѓањето и траењето на средновековните Скопски цркви, Годишен Зборник на Филозофскиот Факултет на Универзитетот – Скопје 21 (1969) 153‒185.

41

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 Aus siedlungsgeschichtlicher und denkmalkundlicher Sicht stellen die zwei schweren Erdbeben der Jahre 518 n. Chr.41 und 1963 einschneidende Ereignisse in der urbanen Entwicklung Skopjes dar. Nach den verheerenden Zerstörungen des Jahres 1963 erfolgte ein beachtlicher urbaner Ausbau- und Modernisierungsschub,42 welcher eine Überlagerung mittelalterlicher und neuzeitlicher Siedlungshorizonte zur Folge hatte, was wiederum die archäologische bzw. historisch-geographische Forschung auf diesem Gebiet maßgeblich erschwert. Nach dem Erdbeben des Jahres 518 n. Chr. und der dadurch hervorgerufenen Zerstörung des antiken Scupi an der Einmündung des Lepenac in den Vardar, rund 5 km wnw. des jetzigen Zentrums von Skopje am NRand des Dorfes Zlokukjani, hatte der byzantinische Kaiser Justinian I. beschlossen, eine Festung rund 4 km osö. an der Mündung der Serava in den Vardar zu errichten (Abb. 1). Während sich Scupi in der Ebene des jetzigen Skopsko pole befand, wurde die byzantinische Befestigung auf einer dreieckigen Erhebung am linken (ö.) Ufer des Vardar errichtet, welche 290 m ü. NN liegt und jetzt den Namen Kale trägt. Bis 1952 war die baugeschichtliche Erforschung der Erhebung Kale nicht möglich, weil das Areal für militärische Zwecke genutzt wurde. Nach der Übergabe für zivile Zwecke wurden die militärischen Zu- und Umbauten entfernt, und es entstand stattdessen eine öffentliche Grünanlage. Schweren Schaden erlitt die gesamte Anlage durch das erwähnte Erdbeben im Jahre 1963.43 Seit dem Jahre 2006 wurden in mehreren archäologischen Kampagnen auf der Erhebung Grabungen durchgeführt. Noch harren die dabei gewonnenen Erkenntnisse und Funde einer synoptischen Publikation.44 Trotz der mannigfaltigen archäologischen Aktivitäten war es bisher nicht möglich, die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje im 13. und 14. Jahrhundert auf einer materiellen Basis greifbar zu machen. Hier 41

Р. РАДИЋ, Скопље, 258. Siehe zur Stadtentwicklung nach 1963: R. GALIĆ, Skopje: urbanistički plan, Skopje 1968; Ј. ИВАНОВСКИ, u. a., Скопје денес 1967, Скопје 1967; J. POPOVSKI, Skopje, včerа – denes – utre, Skopje 1968. 43 А. ДЕРОКО, Средњовековни град Скопље, Српска Академија Наука и Уметности, Споменик 120, Одељење друштвених наука, Нова серија 22, Београд 1971, 1‒16, hier 3‒6. Eine Zusammenfassung der archäologischen Forschungsergebnisse bis 1996 in: Археолошка карта на Република Македонија. Том II, ed. Д. КОЦО, Скопје 1996, 373‒374, 383. Siehe auch: I. MIKULČIĆ, Spätantike und frühbyzantinische Befestigungen in Nordmakedonien. Städte – Vici – Refugien – Kastelle, Münchner Beiträge zur Vor- und Frühgeschichte 54, München 2002, 182‒183. 44 Zwischenergebnisse der Grabungen seit 2006 wurden u.a. in folgender Publikation vorgelegt: Kale – the Fortress of Skopje. Vestiges of Ottoman Times, ed. M. GUŠTIN, Skopje 2010. 42

42

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje vermag gerade die Urkunde des Königs Stefan Uroš II. Milutin für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg bei Skopje aus dem Jahre 1300 diese bedeutende Lücke zu schließen, indem sie mit Worten ein Bild der Stadt in jener Zeit zeichnet, welches diese als bedeutendes Zentrum vor unserem geistigen Auge erstehen läßt. 3.1 Die Oberstadt. Zunächst ist festzuhalten, daß die Erhebung Kale die „Oberstadt“ des mittelalterlichen Skopje war, was aus den siedlungsspezifischen Beschreibungen der besagten Urkunde deutlich hervorgeht (s.u. bzw. Abb. 3). Im Zuge der Auflistung des Besitzes und der Schenkungen des Klosters des Heiligen Georg-Gorg in Skopje werden von König Milutin zahlreiche topographische Merkmale der damaligen Stadt genannt, auf denen im folgenden der Beitrag maßgeblich aufbaut. Erwähnt werden zunächst die Befestigungstürme der Oberstadt. Die Rede ist von einem „runden Turm“, d.h. „òbloi pirzä“ (va pùti koi grédé ký òbloi pirzä dolù do grada),45 welchen Aleksandar Deroko auf der Basis des archäologischen Befundes (d.h. der erhaltenen Fundamente der Befestigung) und des Kontextes mit einem der zwei Türme in der NMauer der Oberstadt identifiziert. Der Ausdruck oblý ist mit rotundus zu übersetzen,46 während sich pirýgý von griechisch πύργος ableitet.47 Laut Ivan Mikulčić war der Turm in der NW-Ecke ein U-förmiger Turm, welcher im Mittelalter abgerissen wurde. Daher identifiziert er den „runden Turm“ der Urkunde aus dem Jahre 1300 mit dem NO-Turm der N-Mauer der Oberstadt,48 was meines Erachtens sowohl auf der Basis des archäologischen Befundes als auch der schriftlichen Quellen plausibel erscheint (Abb. 5, Nr. 1). Bereits Jovanka Kalić hat auf den Reichtum an Quellenbelegen zu den Türmen der Oberstadt von Skopje in der Urkunde des Königs Milutin aus dem Jahre 1300 hingewiesen.49 Daneben begegnet in derselben Urkunde auch der Ausdruck koula (s.u.), welcher jedoch nicht in der heutigen Wortbedeutung als „Turm“ zu übersetzen ist, sondern als Bezeichnung für eine befestigte Oberstadt (munimentum)50 zu deuten ist: „Offenbar nannte 45

HM SDS 132, Zeile 12. Ђ. ДАНИЧИЋ, Рјечник, II 185. 47 Ђ. ДАНИЧИЋ, Рјечник, II 304. Siehe dazu auch: J. KALIĆ, Was verstand man in den mittelalterlichen serbischen Städten unter „Kula“?, Balcanoslavica 7 (1978) 15‒24; М. ЖИВОЈИНОВИЋ, „Пирг“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 513; М. ПОПОВИЋ, „Кула“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 340‒342. 48 I. MIKULČIĆ, Befestigungen, 181 (Abb. 71), 183. 49 J. KALIĆ, Kula, 18. 50 Ђ. ДАНИЧИЋ, Рјечник, I 505. 46

43

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 man im Mittelalter ganze Befestigungsanlagen, arx, castellum – »Kula«, während wir heute dabei an ein einzelnes Gebäude denken, ganz gleich ob es Teil von Wällen ist oder allein steht.“51 Zu diesen beiden Türmen in der N-Mauer und dem dortigen Tor (s.u.) dürfte eine Straße aus dem nördlichen Bereich der Unterstadt in einem Bogen von SO nach NW hingeführt haben (va pùti koi grédé ký òbloi pirzä dolù do grada) (Abb. 2, braun).52 Der obenerwähnte NO-Turm der N-Mauer der Oberstadt wird zudem in folgender Formulierung genannt: rýpinù53 koný òblé pirgé òtý pirgé do pirgé nizý zýdý gradýski òbý dolnè strané.54 Die Lokalisierung dieses Baugrundes, auf dem offensichtlich eine Bauruine stand, gestaltet sich schwierig. Er könnte in der Nähe der N-Mauer – innerhalb oder außerhalb der Oberstadt – zu suchen sein oder sich außerhalb entlang der NO-Mauer der Oberstadt befunden haben. Zwischen der W-Mauer der Oberstadt und dem Fluß Vardar befand sich eine Höhlenkirche des Heiligen Georg (crýkvý podý gradomý svétÿ Géòrgiè vý péðérä cérébùlýskoi).55 Deren Verortung gestaltet sich schwierig. Eine bedeutende Hilfestellung bietet die Beschreibung der Festung und der Stadt Skopje seitens des osmanischen Reisenden Evliya Çelebi aus dem 17. Jahrhundert: „To [scilicet Skopje] je utvrdjen grad, čvrsta i jaka utvrda sa dvostrukim bedemima. To je krasno naselje i velika muslimanska varoš. Njeno stanovništvo je na visokom nivou. Gradska kapija i bedemi ozidani su od klesanog kamena, koji se sja kao da je politiran. Tolika prefinjenost i umjetnost u obradi kamena ne može se vidjeti ni u jednom drugom gradu. Arhitekt-majstor je tako izradio, isklesao i izvajao velike mramorne stubove tih bedema kao da ih je radio u gipsu. Takvo majstorstvo izraženo je možda jedino u akademiji božanstvenog Platona u Atini, koja je sada Fatihova džamija. Ovaj grad leži na sredini šehera Skoplja. To je visok grad i 51

J. KALIĆ, Kula, 22. HM SDS 132, Zeile 12. Das Tor ist eingezeichnet bei: А. ДЕРОКО, Средњовековни град Скопље, 5 (Abb. 3) und 10. 53 Dieser Terminus kennzeichnet laut Vladimir Mošin ein Grundstück innerhalb eines Siedlungsgebietes, wo Häuser errichtet werden können (also einen Baugrund), bzw. eine Ruine (von griechisch ἐρείπιον), an deren Stelle ein neues Gebäude erbaut werden kann. Im Falle der Urkunde des Königs Milutin aus dem Jahre 1300 spricht sich Mošin für die zweite Deutung aus. Vergleiche dazu: Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 139‒140. 54 HM SDS 132, Zeile 36‒37. 55 HM SDS 132, Zeile 89. Aufgelistet im Verzeichnis von: М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава у старој српској држави, Библиотека хришћанског дела 8, Скопље 1938, 24. 52

44

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje šeddadovska gradjevina petougaonog oblika. Bedemi, kojima je sa svih strana opasan grad, visoki su do pedeset aršina. Grad je okićen sa sedamdeset bastiona, a šeher, opet, sa oko dvije hiljade dućana, tako da je vrlo lijep. Grad ima tri demir-kapije, koje su okrenute na jugoistočnu stranu, a u predvorju svake visoke kapije nalaze se mnogi stražari. Vrata i zidovi toga predvorja okićeni su raznim oružjem i alatom za oružje. Tu nema nikakvog položaja koji bi dominirao gradom, a sam leži na vrlo visokim liticama, tako da se sa njega vidi cijelo polje. Od zapadne strane tvrdjave teče rijeka Vardar. Na toj strani ima jedan put koji iz grada vodi kroz pećine »Vodenoj kuli«, koja se nalazi na obali rijeke. Budući da se na toj strani grada nalazi provalija strašna kao pakleni ponor, to tamo uopće nema opkopa niti ga može biti. Na istočnoj, jugoistočnoj i sjevernoj strani grada nalazi se dubok opkop od oštrih litica. Na toj strani, pred kapijom, nalazi se drveni most preko opkopa. Stražari ponekad dižu taj most na čekrk i tako naprave branu pred kapijom. Iznad te kapije nalazi se natpis, koji govori o tome kada je ta kapija popravljena. On glasi: ‘Murad sin Mehmed-hanov godine osam stotina i pedesete [1446].’“56 Im besonderen ist die Formulierung Çelebis instruktiv, wonach westlich der Oberstadt der Fluß Vardar fließt, und es ebendort einen Weg gibt, welcher aus der Oberstadt durch die Höhlen zum „Turm am Wasser“ führt, welcher am Flußufer liegt („Od zapadne strane tvrdjave teče rijeka Vardar. Na toj strani ima jedan put koji iz grada vodi kroz pećine ‘Vodenoj kuli’, koja se nalazi na obali rijeke.“, s.o.). Aleksandar Deroko hat vermutet, daß es neben dem Tor in der NMauer und dem großen Tor in der S-Mauer, worauf im folgenden noch hingewiesen wird, möglicherweise eine dritte Öffnung in der Befestigung der Oberstadt zur Unterstadt hin gab.57 Aufgrund der Anlage der Befestigung und der Beschaffenheit des Geländes ist zu vermuten, daß sich die erwähnte Höhlenkirche des Heiligen Georg beim Abgang von der Oberstadt zur Unterstadt am westlichen Abhang der Oberstadt im Bereich der von Çelebi genannten Höhlen befand.58 Ebendort gab es laut Deroko und Mikulčić eine Poterna (ein Fluchttor) in der W-Mauer der Oberstadt (Abb. 5, Nr. 2).59 Dies wiederum ermöglicht eine ungefähre Lokalisierung der Höhlenkirche, wie sie auf Abb. 5 (Nr. 3) vorgenommen wird. 56

H. ŠABANOVIĆ, Evlija Čelebi, 282‒283. А. ДЕРОКО, Средњовековни град Скопље, 7 („Где су могла бити та ‘велика врата’? Можда су то баш та, доња, новопронађена врата, а да су ‘Водена’ била још ниже, уз ‘Водену пиргу’, уз подграђе?“). 58 Erste Überlegungen in diese Richtung bezüglich der Lokalisierung bei: К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 160, 170. 59 А. ДЕРОКО, Средњовековни град Скопље, 7; I. MIKULČIĆ, Befestigungen, 182 (Abb. 73). 57

45

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 Unmittelbar nach der Nennung der Höhlenkirche des Heiligen Georg folgt eine Passage in derselben Urkunde, in welcher der Besitz der besagten Kirche in Form von Weingärten (sý vinogradi), Feldern (sý nivièmý) und Mühlen (sý mlini) aufgelistet wird und die Grenzen desselben wie folgt beschrieben werden: a mégà è é òtý pirgé koà è podý kùlùmý na räcä ta dolù do pirgé vodäné takoi i s räkomý, i gorä do pirgé porédý vodänihý vratý ta nizý zýdý gradii kùlä.60 Der Kontext der obenzitierten Passage läßt den Schluß zu, daß sich der Besitz der Höhlenkirche westlich der Oberstadt – d.h. zu Füssen derselben – am linken (ö.) Ufer des Flusses Vardar befunden haben muß. Wertvolle Hinweise bietet diesbezüglich eine Reliefkarte – ein 3D-Modell – der Stadt Skopje, welche auf der Basis eines Lageplans der Stadt aus dem Jahre 1912/13 in Zemun im Jahre 1925 hergestellt wurde (Abb. 4).61 Die Digitalaufnahmen des 3D-Modells im Internet verdeutlichen, daß sich westlich am Fuße der Oberstadt im Jahre 1912/13 keine Siedlungsstrukturen befanden. Vielmehr sind Seitenarme des Flusses Vardar und Schwemmland zu erkennen. Meines Erachtens ist zu vermuten, daß die Situation rund 600 Jahre früher ähnlich gewesen sein muß. Dies würde die landwirtschaftliche Nutzung des beschriebenen Geländes durch Weingärten und Felder im Wege des Besitzes der Höhlenkirche des Heiligen Georg anschaulich erklären. Gleichzeitig dürften die genannten Mühlen im Jahre 1300 in der Tat Flußmühlen gewesen sein.62 Die Anlage des 3D-Modells wird durch eine deutsche Beschreibung der Stadt Skopje aus dem Ersten Weltkrieg zusätzlich bestätigt: „Das schöne, moderne Stadtviertel zwischen Bahnhof und Wardar ist ganz bulgarisch. […] so gelangt man durch

60

HM SDS 132, Zeile 90‒91. Die genaue Entstehungsgeschichte dieses 3D-Modells liegt bisher im Dunkeln und bedarf in naher Zukunft eingehender Erforschung. Derzeit kursieren nur drei Digitalphotographien des Modells auf einer privaten Homepage im Internet, welche von einer Privatperson online gestellt wurden, die behauptet, daß das Modell jetzt öffentlich in FYROM zugänglich sei, jedoch nicht anführen möchte, in welcher Sammlung sich das Objekt exakt befindet [siehe dazu folgende Links: http://www.build.mk/forum/forum_posts.asp?TID=658 bzw. http://volanskopje.blogspot.co.at/ 2009/ 06/1912.html (26.11.2014)]. Laut einer Digitalaufnahme der Legende des Modells auf einer Messingplatte trägt dieses die Bezeichnung: Рељефни план г. Скопља 1912. г. Хоризонтални размер 1:5000 вертикални размер 1:1000. Састављен и израђен по Генералном ситуационом плану г. Скопља од 1913. г. 10. маја 1925. г. у Земуну. 62 Laut Konstantin Petrov befanden sich in diesem Bereich noch bis zum Zweiten Weltkrieg die Mühle Šaban paša und Gärten bzw. Obstgärten. Siehe dazu: К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 170, Anm. 31. 61

46

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje die stattliche, breite Hauptstraße an den Wardar und betritt dann über die uralte Steinbrücke das Türkenviertel.“63 Das genaue Abstecken des Besitzes gestaltet sich im Spiegel der Grenzbeschreibung schwierig. Der Ausdruck pirgé koà è podý kùlùmý legt nahe, daß es einen Turm im Anschluß an die W-Mauer der Oberstadt, in etwa auf der Höhe der N-Mauer, gegeben haben muß (Abb. 5, Nr. 4), welcher zwar in den bisherigen Grabungsplänen nicht aufscheint,64 jedoch in der Rekonstruktionszeichnung von Aleksandar Deroko (Abb. 6).65 Diese Vermutung wird dadurch gestützt, daß Reste einer Befestigungsmauer gefunden wurden, welche zu einem Turm am Ufer des Flusses Vardar führten. Dieser Turm am Flußufer ist als „Turm am Wasser“ (do pirgé vodäné) anzusprechen (Abb. 5, Nr. 5), welcher auch von dem osmanischen Reisenden Evliya Çelebi erwähnt wird (s.o.).66 Die Mauer zwischen beiden Türmen dürfte somit als Sperrmauer von O nach W gedient haben, um den Zugang zum Flußufer von N zu verhindern. Wie verlief demnach die Besitzgrenze der besagten Höhlenkirche im Spiegel dieser soeben vorgenommenen Lokalisierungen? (Abb. 2, orange) Diese nahm ihren Anfang beim Turm im Anschluß an die W-Mauer, folgte der Sperrmauer bergab nach W bis zum „Turm am Wasser“, schwenkte dann nach S und lief entlang des linken (ö.) Ufers des Vardar,67 schlug dann in einem Bogen die sö. Richtung ein, um bergauf bis zum Turm am „Wassertor“ (d.h. Flußtor; Abb. 5, Nr. 6) zu führen (i gorä do pirgé porédý vodänihý vratý) und dann außen entlang der s., äußeren Umfassungsmauer der Oberstadt zu führen (ta nizý zýdý gradii kùlä). Sowohl die Interpretation dieser Textstelle zu den Besitzgrenzen der Höhlenkirche des Heiligen Georg aus der Urkunde des Jahres 1300 als 63

Hauptmann LESSING, Unsere Bundesgenossen, Mazedonien. Ein Erinnerungswerk für die Mitkämpfer auf dem mazedonischen Kriegsschauplatz, Berlin 1918, 76‒86, hier 83. 64 Vergleiche dazu: I. MIKULČIĆ, Befestigungen, 182 (Abb. 73). 65 Publiziert in: А. ДЕРОКО, Средњовековни град Скопље, 1–16. Nochmals abgedruckt in: Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 112‒113 (T. 12). Dieser vermutete Turm im Anschluß an die W-Mauer der Oberstadt hätte zusätzlich die Funktion des Schutzes der erwähnten Poterna (des Fluchttores) in der WMauer gehabt. 66 Vladimir Mošin hat eine undatierte Photographie der Reste des „Turmes am Wasser“ publiziert, welche jetzt nicht mehr existieren. Siehe: Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 160‒161 (T. 19/2). 67 Der Fluß Vardar wird in der Urkunde des Königs Milutin als „großer Fluß“ bezeichnet: òdý véliké räkè (Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 216); òb onù stranù véliké räké (HM SDS 132, Zeile 26); ù vélikù räkù (Zeile 146‒147); nizý vélikù räkù (Zeile 147).

47

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 auch das 3D-Modell des Jahres 1925 stellen die Rekonstruktionszeichnung von Aleksandar Deroko maßgeblich in Frage. Schon Vladimir Mošin hatte die Rekonstruktion Derokos als „измислен изглед“ bezeichnet.68 Meines Erachtens ist nach bisherigem Kenntnisstand die Existenz jenes Teiles der Unterstadt, welchen Deroko von Mauern umringt, w. zu Füßen der Oberstadt darstellt, nicht gegeben. In Wahrheit handelte es sich in diesem Bereich um unbebaute Flächen in landwirtschaftlicher Nutzung, über welche die Höhlenkirche verfügte, welche wiederum in deren unmittelbarer Nähe lag (s.o.). Tatsächlich befand sich die Unterstadt um 1300 s. und sö. der Oberstadt, was Deroko in Ansätzen korrekt illustriert hat, wie im folgenden gezeigt wird (Abb. 2, türkis). Im Anschluß an die Nennung des „Wassertores“ (d.h. Flußtores) soll nunmehr auf die damaligen Zugänge zur Oberstadt näher Bezug genommen werden. Der Eingang in die Oberstadt war – abgesehen von der obenerwähnten Poterna (dem Fluchttor; Abb. 5, Nr. 2) in der W-Mauer der Oberstadt und von dem N-Tor bei dem „runden Turm“ (Abb. 5, Nr. 7) – durch das „Wassertor“ (Flußtor) in der sw. Umfassungsmauer möglich. Das „Wassertor“ kontrollierte den Zugang zum „großen Tor“ in der S-Mauer der Oberstadt. Dieses „große Tor“ (Abb. 5, Nr. 8) wurde im Jahre 1967 bei archäologischen Ausgrabungen entdeckt und war ursprünglich die Verbindung der Oberstadt zur Vardar-Seite und damit zur Unterstadt.69 Erst nach der osmanischen Eroberung Skopjes am Ende des 14. Jahrhunderts haben die neuen Stadtherren ein Tor in der NO-Mauer der Oberstadt geöffnet, welches als Verbindung zu den neu entstehenden osmanischen Stadtvierteln diente (Abb. 5, Nr. 9).70 Evliya Çelebi berichtet, daß die Oberstadt über drei eiserne Tore verfügte, welche der südöstlichen Seite zugewandt waren, und daß sich im Vorhof jeden Tores viele Wachen befanden („Grad ima tri demir-kapije, koje su okrenute na jugoistočnu stranu, a u predvorju svake visoke kapije nalaze se mnogi stražari.“, s.o.). Höchstwahrscheinlich handelt es sich hierbei um den Zugang zum „großen Tor“ in der S-Mauer der Oberstadt, das 68

Beischrift Mošins zu: Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 112‒113 (T. 12). 69 А. ДЕРОКО, Средњовековни град Скопље, 7. 70 А. ДЕРОКО, Средњовековни град Скопље, 7. Siehe zu den osmanischen Stadtvierteln und deren Entwicklung: G. BOYKOV, Reshaping Urban Space in the Ottoman Balkans: a Study on the Architectural Development of Edirne, Plovdiv, and Skopje (14th‒15th Centuries), Proceedings of the International Conference “Centres and Peripheries in Ottoman Architecture: Rediscovering a Balkan Heritage”. 22‒24 April 2010, Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, ed. M. HARTMUTH, Sarajevo 2011, 36‒49, hier 45‒49; Д. ЃОРГИЕВ, Скопје од турското освојување до крајот на XVII век, Скопје 1997, 9‒36.

48

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje in drei Abschnitten zu durchqueren war, und nicht um drei verschiedene Tore.71 Dieses Tor wird in der Urkunde des Königs Milutin in Zusammenhang mit einer Kirche der Gottesmutter explizit als „großes Tor“ bezeichnet: výnùtrý grada Skopià pri vratähý vélikÿhý polata i crýkvý svétaa Bogorodica é`é èstý pridalý monahý Ksénofontý.72 Besagte Formulierung enthüllt, daß sich innerhalb der Oberstadt bei dem „großen Tor“ eine Kirche der Gottesmutter73 und eine Residenz (polata) befanden (Abb. 5, Nr. 10). Der Terminus „polata“ kennzeichnet prinzipiell ein großes und dauerhaft errichtetes Gebäude, welches zum Beispiel Klöstern als Residenz in der Stadt dienen und Wohn-, Repräsentativsowie Administrativfunktionen erfüllen konnte.74 Vor dieser Residenz in der Oberstadt lag zudem ein Turm, in welchem die Naturalabgaben an das Kloster des Heiligen Georg-Gorg gesammelt wurden (i prädý polatomý pirgý hrýptati da èstý soknica svétago Géòrgià Gorga).75 Neben dieser Residenz sind weitere in der Oberstadt in der Urkunde des Königs Milutin für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg bei Skopje aus dem Jahre 1300 bezeugt. So erfahren wir aus dieser schriftlichen Quelle, daß König Milutin einen Baugrund von einem gewissen Nikola, dem Sohn des Priesters Dimitar Devterev, erworben und dort eine (neue) Residenz für das Kloster errichtet hat (i kùpi kralèvstvo mi ù gradù Skopi výnùtrý grada òtý Nikolé sÿna popa Dimitra dévtéräva rýpiniè Š...¹ i tù sýzdahý polatù i dvorý76 svétomù Géòrgiõ).77 Des weiteren erwarb er anbei zwei Häuser (kùkõ).78 Außerdem schenkte der serbische 71

Siehe dazu die Rekonstruktionen von Aleksandar Deroko: А. ДЕРОКО, Средњовековни град Скопље, 8 (Abb. 4), 12‒13 (Abb. 6). 72 HM SDS 132, Zeile 190‒191. 73 М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 15. 74 Ђ. БУБАЛО ‒ Г. МИЛОШЕВИЋ, „Полате“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 544‒547. 75 HM SDS 132, Zeile 109. Lokalisiert von: Р. М. ГРУЈИЋ, Властелинство Светога Ђорђа код Скопља од XI–XV века. Гласник Скопског научног друштва I/1‒2 (1926) 45‒77, hier 54. Der Ausdruck hrýptati scheint mit dem Wort hrþbýtþ in Zusammenhang zu stehen, welches mit „Nacken“ bzw. „Rücken“ zu übersetzen ist. Siehe dazu: Ђ. ДАНИЧИЋ, Рјечник, III 434; F. VON MIKLOSICH, Lexicon, 1098. Es könnte auf hridý zurückzuführen sein, was „Hügel“ bzw. „Fels“ bedeutet. Vergleiche dazu: L. SADNIK ‒ R. AITZETMÜLLER, Handwörterbuch zu den altkirchenslavischen Texten. Unveränderter Nachdruck der Ausgabe von 1955, Heidelberg 1989, 244 (Nr. 296). 76 Siehe zu diesem Begriff, welcher unter anderem mit „Residenz“ gleichbedeutend ist: С. ЋИРКОВИЋ, „Двор“, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 139‒142. 77 HM SDS 132, Zeile 6‒7. 78 Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 216. Vergleiche dazu: Р. М. ГРУЈИЋ, Властелинство, 53‒54.

49

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 König dem Kloster eine weitere Residenz in der Oberstadt von Skopje (dvorý výnùtrý grada skop İskoga blizý skopiòta).79 Abgesehen von der obenerwähnten Kirche der Gottesmutter und der dortigen Residenz, welche aufgrund der Erwähnung des „großen Tores“ bei der S-Mauer verortet werden können, ermöglicht der Kontext der Urkunde keine Lokalisierung der übrigen Residenzen. Die Residenz bei dem „großen Tor“ dürfte mit der „alten Residenz“ des Klosters des Heiligen Georg-Gorg gleichzusetzen sein, was auf folgende Formulierung in der Urkunde gestützt ist: pri polatä staròi svétago Géòrgià na vélikih vratéh.80 In den mittelalterlichen schriftlichen Quellen werden neben der obenerwähnten Kirche der Gottesmutter zahlreiche weitere Kirchen innerhalb der Oberstadt von Skopje genannt. So ließ Stefan Nemanja eine Kirche des Heiligen Erzengels Michael in der Oberstadt erneuern.81 Eine weitere namenlose Kirche ist in der ersten Hälfte des 13. Jahrhunderts innerhalb der Oberstadt bezeugt.82 König Milutin errichtete weiters eine Kirche des Heiligen Konstantin (i crýkový svétaago Konýstanýtina výnùtrý grada Skopià).83 1299/1300 ist eine zweite Kirche der Gottesmutter in der Oberstadt von Skopje belegt (μονύδριον […] εἰς ὄνομα δὲ τιμώμενον τῆς πανυπεράγνου θεομήτορος καὶ οὕτω πως ἐπιλεγόμενον τῆς Βορισίνης; ù tomý Skopii drùgaà crýki na imé svétiè Bogorodicé Bori{i~ina).84 Keine dieser mittelalterlichen Kirchen ist erhalten geblieben, sodaß einwandfreie Lokalisierungen ohne ergänzenden archäologischen Befund derzeit nicht möglich sind. 3.2 Die Unterstadt. Schwierig gestaltet sich die stichhaltige Verortung von Denkmälern im Bereich der Unterstadt von Skopje. Diese dürfte sich in Anlehnung an meine obigen Ausführungen um 1300 s. und sö. der 79

Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 215. HM SDS 132, Zeile 13. 81 Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчанога, ed. В. ЋОРОВИЋ, Београд 1938, 34. Vergleiche dazu: V. KRAVARI, Villes et villages, 162; В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед црквених споменика кроз повесницу Српског народа, Српска Академија Наука, Посебна издања 157, Одељење друштвених наука, Нова серија 4, Београд 1950, 299; K. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 175; M. A. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 8. 82 V. KRAVARI, Villes et villages, 162. 83 Ђ. ДАНИЧИЋ, Животи краљева и архиепископа српских написао архиепископ Данило и други, Загреб 1866, 138. Vergleiche dazu: V. KRAVARI, Villes et villages, 162; В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 299; К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 173; М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 29. 84 Манастирот Св. Никита во Скопска Црна Гора и хиландарскиот пирг Хрусија, ed. В. МОШИН ‒ Л. СЛАВЕВА, Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија I, Скопје 1975, 288‒289, 319. Siehe auch: K. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 172. 80

50

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje Oberstadt befunden haben (Abb. 2, türkis), was unter anderem durch den Kontext der verwendeten Urkunden und die Dichte der dortigen Denkmäler nahegelegt wird. In mittelalterlicher Zeit wurde also die Unterstadt im Westen von der Oberstadt, im Süden durch das linke (n.) Ufer des Flusses Vardar und im Osten durch die nach Süden fließende Serava begrenzt. Der Fluß Serava entspringt an den südwestlichen Abhängen der Skopska Crna Gora, welche nördlich von Skopje liegt, durchquerte ursprünglich das Topansko pole in Richtung Süden und mündete ungefähr auf der Höhe des jetzigen Hotels Holiday Inn in Skopje in den Fluß Vardar (Abb. 2, rot). Die Serava entsteht durch die Vereinigung von fünf Gebirgsbächen, hat jetzt eine Länge von 21 km und wurde am Ende des 19. Jahrhunderts in ihrem ursprünglichen Becken durch einen Kanal eingefaßt bzw. reguliert. Nach dem verheerenden Erdbeben von 1963 wurde im Rahmen der neuen Stadtplanung und -entwicklung eine radikale Änderung des Laufes der Serava vollzogen. Sie fließt seitdem in einem künstlichen Kanal ab der Höhe des Zentralen Friedhofs (Centralno grobište) zunächst in Richtung Westen und dann in einem großen Bogen in Richtung Süden bzw. Südosten, um schließlich rund 2 km nordwestlich der mittelalterlichen Oberstadt von Skopje in den Vardar zu münden (Abb. 1, blau).85 In dem östlichen Bereich der Unterstadt in Richtung des Flusses Serava lag die Kirche des Heiligen Georg (i prida kralèvstvo mi Apokavkovù crýkvý svétago Géòrgià),86 welche samt Residenz (òðé dvorý Apokavkový)87 von einem gewissen Apokaukos errichtet worden war (Abb. 4, Nr. 1). Diese Kirche, die Residenz sowie Baugrund rings um die Kirche schenkte König Milutin dem Kloster des Heiligen Georg-Gorg. Der Baugrund erstreckte sich vom carev drum (òdý caréva drùma, d.h. vom βασιλικός δρόµος), welcher vom Fluß Serava zur Kirche der Dreihändigen Gottesmutter (ký svétoi Troèrù~ici) führte (Abb. 2, schwarz), entlang einer Straße, auf welcher man zum „runden Turm“, d.h. dem NO-Turm der N-Mauer der Oberstadt (s.o.), und dem Tor in der N-Mauer gelangte (òdý caréva drùma koi grédé òdý Séravé ký svétoi Troèrù~ici ùs pùté koi idé ký òbloŠi¹ pirzä).88 (Abb. 2, braun) Die Kirche der Dreihändigen Gottesmutter (Abb. 2, Nr. 2), welche in der Urkunde des Königs Stefan Uroš II. Milutin für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg bei Skopje aus dem Jahre 1300 an zahlreichen Stellen 85

I. DURIDANOV, Die Hydronymie des Vardarsystems als Geschichtsquelle, Slavistische Forschungen 17, Köln 1975, 86‒88. 86 HM SDS 132, Zeile 9. В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 299; К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 160 (сл. 2), 179; М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 24. 87 HM SDS 132, Zeile 11. 88 HM SDS 132, Zeile 9‒10.

51

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 Erwähnung findet,89 spielte in der Geschichte des mittelalterlichen Skopje eine bedeutende Rolle. Sie war der Sitz des Bischofs und später des Metropoliten der Stadt.90 Über die Schönheit dieses Gotteshauses berichtet Theodoros Metochites in seinem Gesandtschaftsbericht (Πρεσβευτικός) an den serbischen Hof im Jahre 1299 wie folgt: […] ἐν δή τινι λοιπὸν τῶν κατὰ χώραν ἱερῷ καλλίστῳ τῆς Θεοτόκου γιγνόµεθα [...].91 Erneuert wurde sie unter König Milutin (i sýzda Š...¹ crýkový glagolèmù Troèrù~ica vý slavýnämý gradä Skopii).92 In der Kirche der Dreihändigen Gottesmutter wurde Stefan Uroš IV. Dušan zum Zaren gekrönt, während dessen Sohn, Stefan Uroš V., sie erweitern und ausschmücken ließ.93 Nach der Eroberung Skopjes durch die Osmanen am Ende des 14. Jahrhunderts, spätestens jedoch im 17. Jahrhundert, dürfte diese Kirche verfallen sein.94 Radoslav Grujić lokalisiert die Kirche der Dreihändigen Gottesmutter in etwa zwischen dem Unterlauf des Flusses Serava und der Oberstadt,95 was im Kontext der besagten Urkunde eine Bestätigung erfährt, wie weiter unten zu entnehmen sein wird. Abgesehen von dem obengenannten put zu dem „runden Turm“ (ùs pùté koi idé ký òbloŠi¹ pirzä) führte ein carev put ebenfalls dorthin, an welchem eine Kirche des Heiligen Nikolaus lag (svétago Nikoli, Ši òdý caré¹va pùti koi grédé ký òbloi pirzä dolù do grada do kapicalà).96 (Abb. 2, Nr. 3) Diese Kirche des Heiligen Nikolaus wird nochmals an einer Stelle erwähnt, an der von der Schenkung eines Gartens am 89

HM SDS 132, Zeile 28, Zeile 40, Zeile 54, Zeile 84; Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 214‒215. 90 Dies bezeugt unter anderem die Urkunde des Zaren Stefan Uroš IV. Dušan aus dem Jahre 1347: tako`dé i podvigosmo vsé~ýstnùõ Skopiõ, ~ýstnago i slavnago grada Skopià Troèrù~icù, na prývoprästolnùõ mitropoliõ, poiskasmo piskùpiè podlo`iti vý oblastý mitropoliè svétÿé Troèrù~ica Skopýskÿè. Zitiert nach: АРХИМАНДРИТ ЛЕОНИД, Хрисовуља цара Стефана, Гласник Српског ученог друштва 27 (1870) 287‒296, hier 289. Vergleiche dazu die Edition von: СТ. НОВАКОВИЋ, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912, 677. Siehe zu dem historischen Kontext: В. МАРКОВИЋ, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Београд 2002, 181; Г. ТОМОВИЋ, Повеља манастира Леснова, Историјски часопис 24 (1977), 83‒102, hier 86, 88. 91 Zitiert nach: К. ИЛИЕВСКА, Теодор Метохит и неговиот извештај од дипломатската мисија во Србија, Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија II, Скопје 1977, 276. 92 Ђ. ДАНИЧИЋ, Животи краљева, 138. 93 Р. М. ГРУЈИЋ, Скопска митрополија: историски преглед до обновљења Српске патријаршије 1920 г., Скопље 1933, 138; В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 298. 94 ГРУЈИЋ, Скопска митрополија, 138; В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 298. 95 ГРУЈИЋ, Скопска митрополија, 138. 96 HM SDS 132, Zeile 12. В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 219; К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 161; М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 39.

52

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje Fluß Serava berichtet wird, welcher sich in Richtung der besagten Kirche erstreckte (i na Séravä vrýtý Š...¹ präma svétimý Nikolèmý).97 (Abb. 2, grün) Somit dürfte sich die Kirche des Heiligen Nikolaus basierend auf dem Kontext der Urkunde des Königs Milutin für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg aus dem Jahre 1300 unweit nordwestlich der Kirche der Dreihändigen Gottesmutter, d.h. zwischen der Oberstadt und der besagten Kirche sowie in der Nähe der Kirche des Heiligen Georg des Apokaukos, befunden haben.98 Des weiteren wird ein Residenz zu Füßen der Oberstadt, zwischen zwei Straßen liegend, genannt (dvorý podý gradomý Š...¹ ù mégõpùti).99 Soweit aus den zur Verfügung stehenden schriftlichen Quellen ersichtlich wird, gab es im nördlichen Bereich der Unterstadt zwei markante Straßen, nämlich einen carev drum und einen carev put, die mit großer Wahrscheinlichkeit identisch sind (Abb. 2, schwarz). Dieser führte vom Fluß Serava zur Kirche der Dreihändigen Gottesmutter, danach zur Kirche des Heiligen Nikolaus und schließlich in einem Bogen zum Tor in der N-Mauer der Oberstadt. Daneben existierte der bereits obenerwähnte put aus der Unterstadt zum „runden Turm“ und zum Tor in der N-Mauer der Oberstadt (Abb. 2, braun). Der Ausdruck „ù mégõpùti“ könnte sich darauf beziehen, daß besagte Residenz zwischen den zwei Straßenverbindungen lag. Dies wird auf Abb. 2 (Nr. 4) kursorisch illustriert. Die verwendeten schriftlichen Quellen offenbaren, daß Skopje im 13. und 14. Jahrhundert über einen großen Reichtum an Gotteshäusern verfügte. In der Urkunde des Königs Milutin für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg wird unter anderem die Kirche der Heiligen Marina genannt (i crýkvý svétaà Marina vi{é grada),100 welche im Hinblick auf den Kontext nördlich der Oberstadt zu suchen ist (Abb. 2, Nr. 5).101 Die Kirche der Heiligen Petka (Paraskeue) befand sich in der Nähe der Dreihändigen Gottesmutter (do svété Pétké i do svété Troèrù~icé).102 (Abb. 2, Nr. 6) Die Kirche des Heiligen Prokopios dürfte am Fluß Serava zu lokalisieren sein, weil sie im Zusammenhang mit dortigen Wassermühlen genannt wird 97

HM SDS 132, Zeile 34‒35. Petrov (K. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 161 und 164) geht davon aus, daß es zwei Kirchen dieses Heiligen in der Unterstadt von Skopje gegeben hat. Meiner Meinung nach ist auf der Basis des Kontextes der Urkunde ein- und dieselbe Kirche gemeint. 98 Vergleiche dazu auch: K. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 161. 99 HM SDS 132, Zeile 35‒36. 100 HM SDS 132, Zeile 91‒92. 101 В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 180; К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 171; М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 31. 102 HM SDS 132, Zeile 53‒54. Siehe: В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 299; К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 168; М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 42.

53

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 35–55 (òtý pùti svétago Prokopià; òtý crýkvé svétago Prokopià).103 Schließlich scheint in der Urkunde die Kirche des Heiligen Demetrios (do svéta-go Dimitrià)104 auf, an deren Stelle sich wohl jetzt die neuzeitliche Kirche Sv. Dimitrij im Regierungsviertel von Skopje befindet, welche in der jetzigen Form auf die Jahre 1886 bzw. 1894 zurückgeht (Abb. 2, Nr. 7).105 Des weiteren werden in der Urkunde des Königs Milutin für das Kloster des Heiligen Georg-Gorg zwei Kirchen aufgelistet, welche nach jetzigem Kenntnisstand nicht genau verortet werden können, sondern lediglich im allgemeinen der Unterstadt von Skopje zuzuordnen sind. Diese sind die Kirche der Heiligen Kosmas und Damian (do svétÿhý vra~éi)106 und die Kirche des Heiligen Athanasios (do svétago Aêanasià).107 Über die zivile Bebauung des Bereiches der Ober- und Unterstadt läßt sich nichts Tiefschürfendes und Umfassendes feststellen. Aus den verwendeten Urkunden geht hervor, daß es in der Oberstadt neben den genannten Objekten Häuser und Baugründe gab. Trotz systematischer archäologischer Grabungen auf der Erhebung Kale seit 2006 liegen noch keine einschlägigen synoptischen Publikationen vor. In der mittelalterlichen Unterstadt sind vor allem Baugründe, Gärten und Felder bezeugt, sodaß davon auszugehen ist, daß es in diesem Bereich keine flächendeckende Bebauung gab. Mit der Eroberung Skopjes durch die Osmanen am Ende des 14. Jahrhunderts begann ein Prozeß urbaner Transformation, welcher aus der byzantinisch-serbischen Stadt des Mittelalters das osmanische Üsküb der Neuzeit erschaffen hat.108 103

HM SDS 132, Zeilen 51, 52; Грамоти на манастирот Св. Георги-Горг Скопски, 218. А. ДЕРОКО, Средњовековни град Скопље, 10; В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 299; К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 167‒168; М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 44. 104 HM SDS 132, Zeile 47. In der Fassade der Kirche des Heiligen Demetrios in Skopje befand sich ursprünglich eine Grabinschrift der Maria Palaiologina, der Gattin des serbischen Königs Stefan Uroš III. Dečanski, aus dem Jahre 1355. Siehe: М. ЛАСКАРИС, Српске краљице. Византиске принцезе у средњовековној Србији, Београд 1926, 92‒96. Siehe auch: В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 299; К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 167; М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 22. 105 В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 299; П. С. ЈОВАНОВИЋ, Знаменитости у Скопљу, Скопље и Јужна Србија, Београд 1925, 33‒47, hier 39. 106 HM SDS 132, Zeile 37‒38. Siehe: В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 299; К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 165; М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 19. 107 HM SDS 132, Zeile 53. Vergleiche: В. Р. ПЕТКОВИЋ, Преглед, 299; К. ПЕТРОВ, Кон прашањето, 168; М. А. ПУРКОВИЋ, Попис цркава, 9. 108 Siehe zu dieser Transformation: E. FRAENKEL, Skopje from the Serbian to Ottoman Empires: Conditions for the Appearance of a Balkan Muslim City, University of Pennsylvania (PhD) 1986. Diese urbane Transformation wurde unter anderem literarisch verarbeitet von: D. MIHAJLOVSKI, Selected Works, Macedonian Literature in English, Skopje 2011, 224‒226.

54

M. St. Popović, Die Topographie der mittelalterlichen Stadt Skopje

Mihailo St. Popović TOPOGRAPHY OF THE MEDIEVAL CITY OF SKOPJE UNDER BYZANTINE AND SERBIAN RULE (13th–14th CENTURY) Summary During the 13th and 14th centuries, the city of Skopje, strategically placed in the valley of the river Vardar (Axios), along the route connecting the northern Balkans to the Aegean Sea, was contested by several empires of the time – Byzantine, Bulgarian, Serbian and Ottoman. Probably for that reason, historians who analyzed the information found in written sources about the city in that period have often been more interested in the macro-level of political events than in the micro-level of urban studies. The aim of the present paper is to illustrate how a rereading and reassessment of well-known and long since published Old Slavonic documents of Bulgarian and Serbian rulers from the 13th and 14th century opens new perspectives in historico-geographical research of the cityscape of Skopje and its surrounding area during a period of political changes in which it passed from the Byzantine Empire into the hands of the Serbian state ruled by King Stefan Uroš II Milutin. Keywords: historical geography, Byzantine Macedonia, mediaeval Serbian state, Skopje, King Stefan Uroš II Milutin, microtoponymy, monuments.

Чланак примљен: 1. октобра 2014. Чланак прихваћен: 23. фебруара 2015.

55

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 57–70 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 57–70 UDC: 796.8:94(4)]:001.8''12/15'' Brian R. Price Hawai’i Pacific University, Department of History 1166 Fort Street Mall, Honolulu, HI, USA [email protected]

A PROPOSED METHODOLOGY FOR THE VALIDATION OF HISTORICAL EUROPEAN MARTIAL ARTS Abstract: Proposes a three-part interdisciplinary validation for practical interpretations of medieval martial arts as recorded in surviving European fighting treatises or Fechtbücher from the thirteenth through the sixteenth centuries. Suggests that the three main levels of validation revolve around the linguistic, which is covered through the traditional publication/challenge peer review process; the physical, which requires a blended textual and kinesiological testing through presentations to other practitioners; and tactical, which, owing to the lack of surviving original sources in the written text or from other manuscripts for comparison, might be tested through competition to see which interpretations demonstrate superior martial superiority. Keywords: Medieval, Fechtbuch, swordsmanship, personal defense, military training, martial arts, interdisciplinary, Fiore dei Liberi, Johannes Liechtenauer.

Introduction While the Asian martial arts have secured their place within the popular and educational cultures of Western nations, it is only in the last two decades that pioneering work has been done to uncover Europe’s nearly forgotten martial arts tradition.1 This tradition, documented in surviving 1

It might be useful to distinguish “historical” from “living” martial arts. I use the term “historical” martial arts for those which are recorded in the historical record, while “living” arts are those that are presently taught with a traceable lineage from master to master. An art may now be living and claim connection to a historical art, but I have found that in at least some cases, these connections are mythical. Nearly all of the European arts are “historical” in that they have not survived in an unbroken tradition but are instead reconstructed. These reconstructed arts could become “living” arts once again if they find acceptance and are passed on, but their connection to the historical arts should be honestly documented. I term groups that attempt such reconstructions practica communities.

57

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 57–70 “fight-books” dating from the thirteenth to the seventeenth centuries, has enjoyed a rebirth as new generations of scholars, interpreters and practitioners have begun the arduous but culturally rewarding task of reconstructing the fighting arts of Europe. Since 1998, following the release of John Clements’ Medieval Swordsmanship, reconstructing and resurrecting these historical arts has progressed rapidly, but has been hampered by the lack of methodological coherency.2 This article will offer an introduction to the medieval martial arts of Europe, outline key problems in their linguistic, physical and tactical translation, and present a proposed approach designed to accelerate the development of these arts in a modern framework of worldwide sport and martial activity. This same framework could have equal application for the other historical arts—such as the Greek Pankration or the arts found on the Egyptian tomb walls. The European Historical Record Today we know of more than fifty of these European fighting treatises, dating as early as the late thirteenth century, that detail potent systems of defense. Since rapier manuals from the seventeenth to the nineteenth century have been well analyzed by fencing historians, in this article I will confine my commentary to the earlier forms that may be more clearly termed “martial arts” due to their integrated blend of weapons and grappling technique. The earliest of these treatises, Royal Armouries RA MS I.33, originates in the Württemberg region of Germany and dates from circa 1295 (Image 1).3 The treatise depicts a priest and a scholar engaged in sophisticated sword and buckler techniques organized logically around seven fighting positions, or “wards”. It is a gloss or explanatory text that may cite an older verse whose origins are unknown.4 Interestingly, it is also the only 2

Apart from doctoral dissertations by Martin Wiershin in 1965 and by PeterHans Hils in 1985, early work on the European arts was pioneered by Matthew S. GALAS, especially in his landmark article: Kindred Spirits. The Art of the Sword in Germany and Japan, Journal of Asian Martial Arts 6 (1997) 20–46. Much unpublished research was conducted by Steve Hicks, and some of the Italian fencing schools such as Nova Scrimia and Massimo Malipiero’s Compagnia di Malipiero, amongst others, worked with selected manuscripts. But it was not until the successful publication of Clements’ work, Medieval Swordsmanship: Illustrated Methods and Techniques, Boulder (CO) 1998, that momentum was achieved. 3 J. L. FORGENG, The Medieval Art of Swordsmanship: A Facsimile and Translation of Europe’s Oldest Personal Combat Treatise, Royal Armouries RA MS I.33, Union City (CA) 2003. See also The Illuminated Fightbook Royal Armouries Manuscript I.33 – Companion Volume: Transcription, Translation and Introduction, Great Britain 2013. 4 B. R. PRICE, The Martial Arts of Medieval Europe, Ph.D dissertation, University of North Texas, Denton (TX) 2011. Publication pending.

58

B. R. Price, Validation of Historical European Martial Arts known text that features a female combatant.5 Dr. Jeffrey L. Forgeng, previous conservator for the Higgins Armoury in Worcester, MA, has led the study of this treatise with an English edition and commentary, while practicum studies by David Lindholm, Robert Holland, Sean Hayes, David Rawlings, and Scott Brown, amongst others, have contributed practical interpretations that extend the treatises’ availability to the martial arts community as a whole.6 RA MS I.33 stands as the first in a rich tradition of German treatises whose survival is a great boon for modern scholars. Much of the surviving German work follows the work of the enigmatic fechtmeister, Johannes Liechtenauer, who may have been active in Franconia from the mid-four-teenth century.7 While Liechtenauer appears to have taught in secret using an oral mnemonic verse known as zettel, successive generations of students produced fighting books based on the verse and commented in considerable detail. What survives is a fascinating corpus of manuscripts all based primarily on Liechtenauer’s verse for a period of more than two centuries.8

5

Ibidem, plates 63–4, 144–7. Thus far the best known RA MS I.33 interpretation remains the one by P. WAGNER and S. HAND, published as Medieval Art of Sword and Shield: The Combat System of RA MS I.33, Union City (CA) 2003. Another, by A. MORINI and R. RUDILOSSO, Manoscritto I.33, Rome 2012. To these may be added a video interpretation, Obsessio, by D. RAWLINGS and T. MANLEY, London Longsword Academy, London 2011. Each method for the practica are essentially the same: each interpreter works from a transcription/translation, attempting to create a functional gloss /commentary – their individual interpretation – which they generally present “sword in hand” to students and at symposia. This work relies heavily on interpretation of the images, which are notoriously difficult, compared to the accompanying text, usually reliant on a published transcription/translation. Dr. Forgeng’s work is generally accepted for this purpose, although several others appear on the internet. Resulting interpretations are sometimes published in written or video form, but are rarely challenged in print or in any formal context. Comparisons between the resulting interpretations occasionally appear in internet fora, but are not comprehensive. Disagreements over artistic or linguistic interpretation are rarely resolved, and can fuel considerable discord within the practica community. Very similar individualistic methods are followed by schools pursuing the German or Italian traditions discussed below. 7 The best work on Liechtenauer must be the 1985 dissertation by H. HILS, Meister Johann Liechtenauers Kunst des langen Schwertes, Frankfurt am Main 1985. More recent work by C. TOBLER, especially the apparatus of In Service of the Duke: The 15th Century Fighting Treatise of Paulus Kal, Highland Village (TX) 2006. 8 For a good survey of known treatises see the above-mentioned In Service of the Duke, 202–203, or C. TOBLER, Fighting with the German Longsword, Highland Village (TX) 2004, 2–4. 6

59

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 57–70 The earliest surviving copy of Liechtenauer’s verse dates from 1389, and it appears in the Hausbuch of the priest Hanko Döbringer.9 Following Döbringer are glosses by Sigmund Ringeck (c.1440, Dresden, State Library of Saxony, MS C487); an anonymous compendium known as the von Danzig (c. 1452, National Academy, Rome, Codex 44 A 8), Jud Lew (c.1450, Universitätsbibliothek Augsburg, codex I.6.4º.3); Paulus Kal (c.1480, Bayerische Staatsbibliothek, Munich, CSG 1507); Hans Talhoffer (1443, 1459 and 1467; respectively Ducal Library of Gotha, Codex A nº 558; Königliche Bibliothek, Copenhagen, Thott 290 2º and Ducal Liberary of Gotha, Codex icon. 294a); Hans von Speyer (1491, Universitätsbibliothek Salzburg, MS I 29); and Joachim Meyer (1570, Strasbourg), amongst others. While some of these works have been published, a larger number remain obscure and the genealogies between them must still be established.10 Pursuit of the German arts is strong especially in Europe, with significant activity in North America. While the majority of surviving manuscripts are of German origin, a number of others should be noted. Very great differences in interpretations of German technique exist between schools, based 9

National Museum, Nüremberg, Hanko Döbringer, Hausbuch, codex MS 3227a. There is debate about Dobringer’s identity, or indeed if he was a single writer or whether the martial material in his book was the product of non-clerical writer included in the miscellany. He is credited as one of four authors of the martial section, alongside Andres Juden, Jobs von der Nyssen and Nichlass Prewsn. 10 Sigmund Ringeck’s codex has been translated by C. TOBLER as Secrets of German Medieval Swordsmanship: Sigmund Ringeck’s Commentaries on Johannes Liechtenauer’s Verse, Union City (CA) 2002. The Paulus Kal has also been translated by Tobler and produced as a full-sized color facsimile edition under the title In Service of the Duke: The Fifteenth Century Fighting Treatise of Paulus Kal, Highland Village (TX) 2006. The Hans Talhoffer works have been published by various authors, starting with the editions by G. HERGSELL, Livre D’Escrime de Talhoffer, 1459, Prague 1867 (limited edition of 50 copies). The 1467 edition was then translated into English by M. RECTOR and published as Medieval Combat: A Fifteenth Century Illustrated Manual of Swordfighting and Close-Quarter Combat, London 2000. A recent French edition, combining three earlier Hergsell facsimiles, has been published as Le Combat Médiéval: a travers le duel judicaire (1443–1467), NoisySur-École 2006. Joachim Meyer’s 1547 treatise, Grundtlichte Beschreibung der freyen ritterlichen und adelichen Kunst des Fechtens was published in Strasbourg, and an English translation has recently been done by J. L. FORGENG and published as The Art of Combat: A German Martial Arts Treatise of 1570, London 2008. The “von Danzig” and Hans von Speyer manuscripts have not yet been published. The Historical European Martial Arts Alliance and the Western Martial Arts Coalition’s collaborative wiki, found at http://wiktenauer.com, has become a repository of increasing importance with an admirable neutrality and dedication to the scholarly aspects of the surviving manuscripts, particularly with respect to the genealogical linkages between them.

60

B. R. Price, Validation of Historical European Martial Arts in part on the wide temporal variation in the manuscripts, dating from the middle fifteenth century through the seventeenth. First amongst these must be the surviving Italian manuscripts dating back to at least 1409 by Fiore dei Liberi. Fiore’s work survives in four known manuscripts (Morgan Pierpoint Library, New York, M.0383; Getty Library, Los Angeles, MS Ludwig 13 83.MR.183; Bibliothèque Nationale de France, Paris, MS Latin 11269; the fourth remains in the hands of the Pisani-Dossi family, Italy), and is sufficiently complete to have generated significant interest amongst practitioners (Image 2).11 His work is the foundation for my own interpretation and for our martial arts school, the Schola Saint George.12 Filippo Vadi, writing in the 1470s, has left a single treatise.13 The remainder of the Italian “Bolognese” school, which includes

11

The earliest of these treatises is dated 1409 from the treatise’ prologue and was transcribed by F. NOVATI, Flos duellatorum in armis, sine armis, equester, pedester: il Fior di battaglia: testo inedito del 1410, Bergamo 1902. Recently this edition has seen numerous reissues in Italy, notably by G. RHAPSARDI, Flos duellatorum in armis, sine armis equester et pedester, Padova 1998; by M. RUBBOLI and L. CESARI. Flos duellatorum: manuale di arte del combattimento del XV. Secolo, Rimini 2002; and in the interpretation by R. NOSTINI, Flos dvellatorvm in armis, sine armis, eqvester, pedester: il fior di battaglia di maestro Fiore dei Liberi da Premariacco, Pisa 1982. The only other published version has also been done in Italian by M. MALIPERO, an unequaled work published as Il fior di battaglia di Fiore dei Liberi da Cividale: il codice Ludiwig XV 13 del J. Paul Getty Museum, Udine 2006. For translated sections of the Getty treatise into English see B. PRICE, The Sword in Two Hands, Highland Village (TX) 2007 and The Martial Arts of Medieval Europe (see note 4). See also K. MONDESCHEIN, The Knightly Art of Battle, Los Angeles 2011 and T. LEONI’s translation: Fiore dei Liberi’s Fior di Battaglia M.S. Getty Ludwig XV 13. Italian Swordsmanship Treatise, Wheaton (IL) 20122. Neither of the other two surviving manuscripts have yet been published, but the originals are in the Morgan Pierpoint Library, New York, accession number M.0383 (known as the “Morgan”) and in the Bibliothèque Nationale de Paris, accession number MS Latin MS 11269 (only recently identified but now known as the “Florius”). 12 The Schola Saint George presents a structured curriculum based on Fiore’s art. Students may achieve recognition using a belt progression similar to that employed in more familiar Asian arts, although study for advanced students follows a more graduate-student model using directed study into specific areas of inquiry. The Schola Saint George has branches and study groups throughout the USA and in Europe – http://www.scholasaintgeorge.org. 13 Biblioteca Nazionale in Rome, Vittorio Emmanuele Collection codice 1324. It has been published in Italian by M. RUBBOLI and L. CESARI as L'arte cavalleresca del combattimento, Rimini 2005. It was also translated into English by L. PORZIO and G. MELE and published as Arte Gladiatoria Dimicandi: Fifteenth Century Swordsmanship of Master Fillippo Vadi, Union City (CA) 2002.

61

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 57–70 Pietro Monte (1490),14 Achille Marozzo (1536),15 amongst others, have since the nineteenth century been seen as an important point of origin for classical and modern fencing.16 Outside of Italy, scattered treatises survive from Burgundy, England, Spain and Portugal. The Burgundian material, a single treatise entitled Jeu de la Hache dating from the mid-fifteenth century, details work with the pole-axe.17 Several enigmatic Middle English verses deal with the twohanded sword.18 George Silver’s books from the sixteenth century may be considered medieval in form, if not in date.19 And of special interest to those interested in martial arts on horseback, the fifteenth century manuscript on jousting and horsemanship treatise of the Portuguese king, Dom Duarte (1433–1438), whose Livro da ensinança de bem cavalgar is a unique and valuable source.20 With few exceptions, these historical fight-masters instructed or claimed to instruct students in highly sophisticated methods of grappling combat employing joint locks, throws and ground-fighting; combat with and against a dagger; techniques using the sword in one hand alone and with a buckler, or in two hands; combat with pole-weapons such as the 14

P. MONTE, Petri Montii exercitiorum atque artis militaris collectanea in tris libros distincta, Bologna 1509. 15 A. MAROZZO, Opera Nova: Chiamata duello, o vero fiore dell’armi de singulari abattimenti offensive et diffensivi, Modena 1536. While Marozzo’s work was also printed again in 1568, it has been republished recently in an Italian edition by M. RUBBOLI and G. RAPISARDI. Opera Nova dell’Arte delle Armi, Padova 1999. 16 The most complete and important works connecting the Italian tradition to classical fencing is by W. M. GAUGLER, The History of Fencing: Foundations of Modern European Swordplay, Bangor (ME) 1998. 17 Bibliothèque Nationale, Paris MS France 1996. It was translated by S. ANGLO, Le Jeu de la Hache: A Fifteenth Century Treatise of Chivalric Axe Combat, Archaeologia 109 (1991) 113–128. 18 British Library MS Additional 39564, Cotton MS Titus AXXV, and British Museum MS. 3542, fols 82–85. 19 G. SILVER, Paradoxes of Defence, London 1598 and Brief Instructions on my Paradoxes of Defence, London 1599. 20 D. DUARTE, Livro da ensinança de bem cavalgar, survives in one manuscript copies, Bibliotèque Nationale de France, MS Portuguese 5, fol. 99–128. It has been published in three editions, the first as Livro da ensinança de bem cavalgar toda sela, escrito pelo Senhor Dom Duarte, Rei de Portugal e do Algrave e Senhor de Cueta, transcrito do manuscrito existente na Biblioteca Real de Paris, Lisbon 1843. The second was by an edition by J. PIEL, Livro da ensinança de bem cavalgar toda sela que fez El Rey Dom Eduarte, Lisbon 1944. The third is an English translation by L. PRETO and A. F. PRETO, The Royal Book of Swordsmanship, Jousting and Knightly Combat: Dom Duarte’s Fifteenth Century Bem Cavalgar, Highland Village (TX) 2005.

62

B. R. Price, Validation of Historical European Martial Arts spear and pole-axe. Detailed expositions on technique accompany rich illustrations on foot and on horseback, in and out of armour. Still other manuscripts not included in the list above are known from the fifteenth century, and doubtless there are more to be identified. This body of surviving treatises represents a rich vein of historical information that forms the backbone for today’s efforts at reconstruction. Professor Sydney Anglo’s cornerstone work, The Martial Arts of Renaissance Europe, provides foundation of historical analysis that focuses on the later rapier treatises of the sixteenth and seventeenth centuries, but incompletely penetrates the veil of mnemonic difficulty to do justice to the medieval treatises.21 Such a foundation for the medieval martial arts is the subject of a dissertation, completed at the University of North Texas.22 Medieval Martial Arts Texts as Mnemonics Were these texts merely collections of technique, as is still believed by many fencing historians, the survival of these manuscripts would mean little to the community of modern martial arts practitioners.23 But these works represent the first written expression of a martial arts tradition extending back perhaps as far as the twelfth century or even earlier, apart from the iconographically-recorded arts from Greece and Egypt. As noted above, the first known treatise, dating from c. 1295, is a commentary on an oral teaching verse which is now lost. Similarly, the Liechtenauer tradition is built around commentary on the old fight-master’s zettel written in vernacular German, potentially an example of what Mary Carruthers has termed inventione, the preservation of knowledge meant to be accessed and used in an essentially creative process.24 This long tradition is rooted in Aristotelian thinking on the definition for the term l’arte, which expressed as knowledge of governing principles, the mastery of which enabled creative problem-solving for newly encountered obstacles. It was in this context that the masters of late medieval and early Renaissance Europe termed their works as “arts”, from the l’arte d’armizare (literally, the 21

S. ANGLO, The Martial Arts of Renaissance Europe, Yale University Press, New Haven (CT) 2000. 22 B. PRICE, The Martial Arts of Medieval Europe. 23 Ideas of “progress” from ancient practice to systematized modern practice has long led fencing historians and medieval warfare historians to overlook medieval practice. Classical fencing authors, such as William M. Gaugler, tend to begin with Achille Marozzo (1536), while modern sport fencers tend, following Egerton Castle, to characterize medieval fighting as devoid of technique, based solely on power, endurance, and the defensive qualities of armour. 24 M. J. CARRUTHERS, The Book of Memory: A Study of Memory in Medieval Culture, Cambridge Studies in Medieval Literature 10, Cambridge 1990.

63

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 57–70 art of the use of arms) of Fiore dei Liberi to the Kunst des Fechtens (the art of fighting) in the Liechtenauer tradition. The European treatises represent systems of defense based on the mastery of core principles which are then used creatively in a variety of combat environments, in tournaments, in duels and in war. Following Carruthers further, the distinctions between oral and written cultures which have been the subject of so much spilled ink amongst historians and literary critics is largely moot during the fourteenth and fifteenth centuries, as Europe witnessed an explosion of texts based on previously oral material; in religion, in the early sciences, and in the humanist movement. So it was too for the martial arts treatises. But medieval texts were not meant for strict memorization so much as to provide cues and guides for creative thinking on one’s feet, as expressed in Cicero’s influential Rhetorica ad Herennium. In this sense, we can see both the earlier oral verse and the recorded techniques as mnemonic guides for memory in an essential act of martial inventiveness that characterizes European arts and which may distinguish it from its Asian correlates.25 The books are essentially mnemonic devices, memory-cues probably designed originally for students already versed in the martial arts they depict. Linguistic, Technical and Tactical Translation Because the arts are essentially encoded in remote historical sources, bringing them forward into the twenty-first century is exceedingly difficult. This is not a problem unique to the European arts, but is faced by anyone seeking fidelity to arts recorded in the historical record. Here I will for the most part ignore martial traditions recorded substantially in oral tradition and focus instead on those with a written record, since those difficulties are distinct. Very few students of these arts possess the historical, paleographic, philological, or kinesthetic knowledge necessary to conduct linguistic and physical translations. Tactical translations are even more difficult. Some are more academically qualified to conduct linguistic or philological study, but may lack the physical insight into the required movements. Others find themselves in the reverse position, unable to access the original text, reliant upon transcriptions and translation done by those in the first group. 25

No evidence of forms-based or kata has yet surfaced for the medieval arts. Instead, the European systems seem to be based on collections of technical material broken down into “plays” (zoghi, in Fiore’s text) which the student could select based on circumstance. These plays encoded principles of their art; in fact the classical and medieval meaning of the word l’arte (Kunst, in the German) was an understanding of foundational principles meant to be used creatively to solve unanticipated problems.

64

B. R. Price, Validation of Historical European Martial Arts As an example of the divergent interpretations that result, we can look the works of Fiore dei Liberi. Very little is said in the original text with regard to how the combatant moves with regard to footwork. In the Getty manuscript, the most complete of the four surviving copies, Fiore writes: “Volta stabile si è che stando fermo pò zugar denançi e di dredo de una parte.”26 This simple phrase, relating to a key element of footwork underlying many of the techniques depicted throughout the manuscript, results in divergent interpretations, each arrived at by the same method: translating and interpreting the text, then comparing that text to the picture and finally, sword in hand, attempting to reconstruct the movements described. The difficulty becomes how to resolve disagreements between the interpretations, especially when many practical interpreters are reluctant to publish. For example, one interpreter translates the phrase: “A volta stabile lets you play forward and back (from one side only), without moving your feet.”27 It is not precisely clear how the translator arrived at “without moving your feet,” for a more literal (and cumbersome) translation might read, “Volta stabile it is that stands firm play[ing] forward and back in one part.” Perhaps this is a case of the interpreter informing his translation with a preferred movement he has tested, but others have asserted that the volta stabile as described refers to a turning of the feet, where they do not break contact with the ground. Whether the feet move or not during actions may be important and there is insufficient evidence in the manuscript alone to settle the point. While a published debate concerning the linguistics may shed some light on the question,28 comparing all known instances of the volta stabile within the text and then testing competing interpretations as proposed below should yield a much stronger interpretation, the validity this study proposes. * * * Linguistic translations might seem, at first glance, to be fairly straightforward. While most of the surviving treatises contain illustrations, they also contain text. Most of the treatises are in the vernacular, fourteenth or fifteenth century variants in German, Italian, French, or English. Transcriptions must first be pulled from the original manuscripts, checked and rechecked for accuracy. This requires paleographic skills which are 26

F. LIBERI, Getty Codex Ludwig XV 13, fol. 22r. T. LEONI, Fiore de’ Liberi’s Fior di Battaglia, MS Getty Ludwig XV 13: Italian Swordsmanship Treatise, Alexandria (VA) 2009, 46. 28 The most complete published treatment of this question appears in M. MALIPIERO, Il Fior di Battaglia di Fiore dei Liberi da Cividale: Il Codice Ludwig XV 13 del J. Paul Getty Museum, Udine 2006, 273–274. 27

65

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 57–70 rare amongst modern academics, much less amongst interpreters. Additionally, much of the language itself is technical, employing terms which are unique or whose meanings have changed over time. Rendering an ancient text into a modern language is essentially an act of interpretation. Interpreters of the historical systems who do not have sufficient language ability are forced to rely on the translations of others, yielding a critical weakness. Worse still are translations by linguists with no experience in the physical arts described. Physical translation of text and images into technique is also difficult. It must rely on the product of linguistic interpretation, and it must combine this with knowledge of historical iconography and illustration techniques in order to interpret conventions of artistic representation. Sometimes, there are errors or perceived errors in the artistic or linguistic originals. Tactical translations are even more difficult. Because tactical systems are never presented in a straightforward way within the text, they must be interpolated from a broad knowledge of the whole manuscript in question, and ideally, with a number of related manuscripts as well. They must also be made by someone with sufficient physical skill and experience using the weapons. And these translations are even more prone to biases by the interpreter, so creating frameworks for analyzing and understanding them in both a historical and in modern contexts are necessary. Despite these difficulties, over the Internet, at national and international symposia, and in print, a vibrant community of interpreters has begun aspects of these reconstructions for the European arts. But despite the progress of efforts made since 1998, the work has been hampered by a lack of an accepted methodology. Differences in background, objectives, and skill-sets have resulted in a patchwork approach that is exceedingly difficult to validate, and this validation is critical in order to secure acceptance into the larger communities of academic and martial arts practitioners.29 29

It has been suggested that validation, apart from the experimental archeological methodology presented here, might be pursued with a comparative approach referencing medieval tournament literature, romance literature, or chronicles. I have pursued these avenues, as has M. Galas, with some success. With respect to tournament literature, only the chronicles of Jacques de Lailain have sufficient detail to offer significant comparison (see G. CHASTELLAIN, Histoire du bon chevalier Messire Jacques de Lailain, frère et compagnon de l’ordre de la Toison d’or, Brussells 1634). Containing more evidence, iconographic references help to validate the representative nature of illustrations found in the treatises. Surveys of romance literature are in their embryonic phases, but generally share the same issues of stylization that plague much marginalia. In the main, these approaches are more useful in helping to define the context in which these manuscripts were written as scholars struggle to place them in their historiographical context.

66

B. R. Price, Validation of Historical European Martial Arts Interpretation of Historical Martial Arts Each interpreter must, of necessity, work with the historical arts on four levels; the linguistic, technical or physical, the pedagological, and the tactical. Each of these types of translation is, of necessity, interpretative; an individual expression of the historical record (Image 3). At the linguistic level, he must have access to and be able to translate or read a version of the original text. Ideally, the interpreter could read the original text and would conduct any translations on the basis of a practical understanding of the system as a whole garnered over many years’ study. These translations should be considered “works in progress”, as they will change under the pressure of the interpreter’s deepening understanding and the review process involved in publication and critique. Over time, increasingly accepted versions of the text in multiple languages will provide the solid base necessary to support technical interpretations of the illustrations and text and the translation of these interpretations into physical technique. At the technical level, the physical techniques must be puzzled out from surviving illustrations and text. This difficult process should be supported by the use of historically accurate reproductions of the weapons, defensive armour, and clothing of the time, because they impose an important delineating framework over the movement. Moreover, technical interpretations can benefit from an understanding of how similar movements are made in other martial arts, especially with respect to kinesthetic manipulations as in joint locks, bars, and throws.30 But physical interpretations cannot really be satisfactory until they have been validated and tested, and they cannot be tested until they are mastered sufficiently to be executed at speed under the stress of an encounter, which requires training and experience. We do not know much about how medieval combatants trained; indeed this is one of the fascinating potentials for the historical understanding of these treatises. This is also the reason that modern interpreters could profit immeasurably with recourse to modern methods and research into motor learning principles as explanations, drills, exercises, games, conditioning and psychological preparation techniques are developed. Using these techniques, historical interpreters can ensure that their execution of historical techniques will be made with sufficient martial efficiency and 30

There is an important caution that must be added here. Every martial art makes assumptions about balance, movement, and tactical philosophy which distinguish it from other arts. Interpreters experienced in other arts often bring their habits into the exploration of the art to be reconstructed, which although useful, can also produce anachronistic technical expressions alien to the original art. Certainly, all interpreters will infuse the medieval arts with modern material, but those interested in reestablishing the arts as closely as possible to their original source material must be on guard for these difficulties.

67

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 57–70 mental encoding that they will hold up under the stress of competitive testing. And this testing is necessary for validation of the techniques as a whole. The tactical level is the most difficult. While the linguistic and technical translations may be firmly rooted and are documented from the surviving record with relative ease, we do not yet adequately understand their tactical expression. We may find that some treatises encode their tactical assumptions in the order in which techniques are presented, while in other cases the tactical system may be harder to puzzle out. Today, few practitioners have an encapsulating system, likely because they are still working at the linguistic and technical levels. Modern systems of tactical evaluation, such as Boyd’s OODA loop, may be profitably employed to lend insight and suggested directions for theoretical exploration.31 These models synthesize modern research into tactical efficiency that can, if necessary, provide another yardstick against which interpretations of historical systems may be measured.32 Towards a Testing Methodology I believe that in order to gain validation within the martial arts communities, groups now engaged in interpretation must be open to a continual process of testing of their interpretations on three levels (Image 4). First, their literary translations must be tested in the traditional academic methods through publication, peer review, and debate. Second, their physical translations must be tested for both martial efficiency and faithfulness to the original source material through a combination of physical presentations made in person or in recorded format and traditional print vehicles. Third, emerging tactical systems may also be tested in competitions both on an informal and at formal levels. These testing regimes will create a “marketplace of ideas” that can winnow out less efficient or historically inaccurate interpretations. While the first layer of interpretations will take place in a more traditionally academic environment, the second two would benefit greatly through traffic with the larger community of martial artists. 31

Lt. Col. John Boyd, USAF, in analyzing conflict theory, created the OODA loop (observe, orient, decide, act). Although Boyd himself conveyed his work primarily through slide-based briefings, his theory has been usefully examined by F. OSINGA, Science, Strategy and War: The Strategic Theory of John Boyd. Strategy and history, London 2006. While intended for larger-scale military conflict, the theory applies equally well as a tactical model for martial arts. In the Italian system, for example, “getting inside” the opponent’s weapon and his decision-cycle accurately describes Fiore’s approach. 32 The use of these systems is anachronistic in this context. However, in the absence of historical measures of efficiency, they can provide useful “frog DNA”, and they can provide an important indicator of effectiveness for practitioners of modern combatives, who may profit by looking at historical frameworks in order to add to their martial toolkit.

68

B. R. Price, Validation of Historical European Martial Arts I will not say a great deal about literary translations beyond what I have written above, because this form of validation and the arduous production of facsimiles, editions and translations is already underway and will proceed through the usual process of peer review. This literary translation does include, however, the establishment of historical context and historical importance of the works in question and must strive to answer questions regarding the manuscripts representational or exceptional nature. As more academically-qualified martial artists are drawn to the manuscripts, the process will improve in terms of both speed and quality. With regard to technical or physical translations, there are two criteria which must be considered with respect to validation. First, if the treatises represent coherent systems, as I believe they do, then the interpretations should be internally consistent and should adhere to principles which will gradually emerge as interpreters gain deeper knowledge of each system. Second, each should be evaluated with respect to a concept I term “martial efficiency”. The technical interpretation must make sense in the historical framework for which the art was intended. This process must include not only work within one manuscript or master-at-arms, but in comparison with others. These comparisons can move in two directions; vertically, in the same tradition but changing over time (as in the German system, or within the later Italian one); or horizontally, against manuscripts dating from nearly the same date and using the same physical equipment. The testing should not only be restricted to other “Western” martial arts schools, but should also be extended to those practicing better known Asian arts, especially as crucial interpersonal and inter-group connections are finally established. Additionally, technical interpretations can be profit with respect to martial efficiency through recourse to modern kinesthetic analysis techniques, such as time-motion studies and force-measurement tools employed in other sports optimization programs. Finally, the result of technical and tactical explanations may be tested in competitions. Informal competitions, sparring, should be highly valued by practitioners in order to validate their tactical assumptions. Intra-school competitions are a valuable way of creating both camaraderie and measuring progress, while inter-school competitions, sparring matches and tournaments, both within the Western martial arts community and beyond, will be crucial to the validation process. All of these testing regimes leave out questions of group organization, structure, leadership, and title recognition, and I leave these questions for another article. For now it is enough, I believe, to present a vision for the internal and external processes practitioners could use in order to attain validation.

69

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 57–70 Брајан Р. Прајс ПРЕДЛОГ МЕТОДОЛОГИЈЕ ЗА ВРЕДНОВАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ЕВРОПСКИХ БОРИЛАЧКИХ ВЕШТИНА Резиме

Истраживање борилачких вештина средњовековног раздобља представља тежак задатак. Ниједна дисциплина није способна да самостално разоткрије њихове тајне, али можда би се до неких помака могло доћи сарадњом научника, активиста на пољу историјске реконструкције и ентузијаста, уз мешавину текстуалних и експерименталних археолошких и кинезиолошких метода. Аутор сматра да се оцена практичних тумачења средњовековних борилачких вештина у облику у ком су оне забележене у сачуваним европским списима о борењу (Fechtbücher) из раздобља од ХIII до ХVI века може вршити кроз поступак троделног интердисциплинарног вредновања. Три главна нивоа вредновања су лингвистички, који се одвија у традиционалним оквирима рецензираних публикација и стручне расправе, затим физички, који захтева здружену текстуалну и кинезиолошку проверу у виду презентација за друге интересенте, и најзад тактички, који, с обзиром на одсуство упоредних података у поменутим списима и другим изворним текстовима, може да се одвија кроз такмичење, како би се утврдило која тумачења показују најбоље резултате у борби. Употреба наведена три приступа – који су можда недоступни појединачном интересенту, али би могли да удруже предузимљивост и стручност већег броја појединаца кроз неки вид окупљања око заједничког циља – отворила би могућност да се значајно унапреде наша знања о лингвистичким, физичким и тактичким аспектима средњовековних техника борења. Тим сазнањима учинили бисмо још један корак у правцу бољег разумевања европске ратничке културе. Кључне речи: средњи век, Fechtbuch, мачевање, самоодбрана, војна обука, интердисциплинарност, Фјоре деи Либери, Јоханес Лихтенауер.

Чланак примљен: 28. августа 2014. Чланак прихваћен: 21. априла 2015.

70

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 71–94 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 UDC: 930.2:003.074](439)''13'' 94(439)''13'' Éva B. Halász HIM-MTA-SZTE-MOL Magyar Medievisztikai Kutatócsoport (Hungarian Medieval Studies Research Group) Viola utca 13., Budapest, 1094, Hungary [email protected]

THE CHANCELLERY AND THE DIPLOMATICS OF THE HUNGARIAN DUKES IN THE 14TH CENTURY Abstract: The article deals with the diplomatics and the chancellery of the 14th century Hungarian princely dukes: duke Stephen (1349–1354), duchess Margaret (1354–1356) and duke Charles (1371–1372). Altogether, there are 77 known charters issued by these dukes. The paper analyses their external and internal characteristics and describes the seals of the dukes. In the last section, the author discusses the functioning and the staff of the dukes’ chancelleries. Keywords: 14th century, Hungary, Slavonia, Croatia, duke, diplomatics, chancellery, duke’s chancellery.

1. The dukedom in Hungary in the 14th century.1 In the medieval Hungarian kingdom the dukedom appeared two times in the 14th century, in three different territories: in Transylvania, in 1

There are two different scholarly opinions about the first ducatus in Hungary. According to György Györffy the ducatus meant the domination of the “crown dukes” over the Khazar-Kabar tribes which accompanied the Hungarians. In the Carpathian basin the ducatus was divided territorially into three different places: Bihar, Nyitra and Krassó (GY. GYÖRFFY, István király és műve [King Stephen and his work], Budapest 2000, 34–36). On the other hand, Gyula Kristó wrote that the ducatus appeared in Hungary only around 1048, after king Andrew (András) I called his brother Béla back to Hungary and gave him the ducatus. Its centres were in Nyitra and Bihar. In this first period of history of the ducatus, the dux opposed the king and dukes frequently aspired to become kings. King Coloman terminated the ducatus in 1107. The second period of the ducatus was in the 12th century. It appeared for the first time in 1152, when the title dux was held by duke Ladislas (László), later king Ladislas II. The third time the ducatus arose in the 13th century. This period started in 1194, when

71

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 Szepes and Sáros in the northern part of the country, and in Slavonia and Croatia. Transylvania and Slavonia were two territories which were traditionally governed separately by a voivoda and a ban,2 and sometimes by a prince of the royal family with the title of dux. Dukedom did not exist in Szepes and Sáros before the middle of the 14th century.3 The dukedom existed the longest in Slavonia (1350, 1354–56, 1371–72). The first prince who had territorial power4 in the 14th century was Stephen (1332–1354), son of king Charles I (1301–1342) and Elisabeth of Poland. He was the younger brother of king Louis I (1342–1382). In 1349, Stephen used for the first time the title “dux Hungarie ac dominus terre Scepusyensis et de Sarus”, but one month later he was duke of Transylvania and lord of Szepes and Sáros. In 1350 and between 1353 and 1354 he was duke of Slavonia, Croatia and Dalmatia,5 in 1351 duke of Transylvania for the Emeric (Imre) was dux of Dalmatia and Croatia (GY. KRISTÓ, A XI. századi hercegség története Magyarországon [The dukedom in Hungary in the 11th century], Budapest 1974; IDEM, A feudális széttagolódás Magyarorországon [The feudal fragmentation in Hungary], Budapest 1979, 44–58). The dukedom of the 14th century was very much alike to that of this latest period both in terms of territories concerned and in aspects of its sovereignty. 2 Sometimes not only Slavonia, but also medieval Croatia was part of the banatus. In these instances the ban was titled Slavonian-Croatian ban. About the variations of the Slavonian ban’s title in the 14th century see É. B. HALÁSZ, Diplomatička analiza isprava slavonskih banova u razdoblju od 1323. do 1381. godine [A Diplomatic Analysis of the Charters of the Bans of Slavonia in the period from Period 1323 to 1381], Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti 27 (2009) 35–102, pp. 47–49. 3 About the Hungarian provinces see GY. KRISTÓ, Tájszemlélet és térszervezés a középkori Magyarországon [The approach to the landscape and land organization in mediaeval Hungary], Szeged 2000. 4 In the medieval Hungarian Kingdom, male members of the royal family bore the title dux from the time of their birth, but without any real power. Some dukes never got any territorial authority. Duke Stephen (István), as a child, was called “dux Sclavonie”, while his brother, Louis (Lajos), later king Louis I, was “dux Transilvanus” (12 May, 1339. Regesta: Anjou-kori oklevéltár – Documenta res Hungaricas tempore regum Andegavensium illustrantia, vol. XXIII (1339), szerk. F. PITI, Budapest – Szeged 1999, no. 273), without any real territorial power. Dukes who had territorial power also had their own chancelleries. About the chancellors of the Arpadian dukes see: A. ZSOLDOS, Magyarország világi archontológiája 1000–1301 [The secular archontology of Hungary 1000–1301], Budapest 2011, 118–120. 5 In the charters his title was “Dei gratia dux Slavonie, Croatie et Dalmatie” – for example, charter no. 3 in the Table of Documents given in the Appendix at the end of the paper (hereafter the documents of the dukes will be referred to by numbers from this Table). About the title of the ban see É. B. HALÁSZ, Diplomatička analiza, 47–49.

72

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes second time, and in 1352 duke of Szepes and Sáros.6 After his death, between 1354 and 1356 Slavonia and Croatia were governed by Stephen’s wife, duchess Margaret, daughter of emperor Louis IV of Bavaria.7 For the second time the ducatus existed in 1371–1372, and its head was Charles of Durazzo, cousin of king Louis I of Hungary, and son of Louis, duke of Durazzo.8 2. The diplomatics of the dukes in the 14th century.9 There are 77 known preserved documents of 14th century dukes. Of these, 53 charters were issued by duke Stephen, 12 by duchess Margaret and another 12 by duke Charles. One of the 77 charters is missing from the collection of the Hungarian National Archives and has not got any edition,10 six are known only from the editions,11 three are known only from photos, because the originals are damaged,12 and one is unreadable since the photo of the whole diploma is black.13 We have altogether 18 docu6

About his life and the chronology of his reign see: É. HALÁSZ, Anjou István hercegsége (1332–1354) [The dukedom of Stephen of Anjou], Fons 12 (2005) 26–69. 7 About her life see: É. HALÁSZ, Bajor Margit hercegnő (1325–1374) magyarországi tevékenysége [Activity of duchess Margaret of Bavaria (1325–1374) in Hungary], Turul 79/3–4 (2005) 109–116. 8 About his life see: A. PÓR, Kis Károly és Erzsébet utolsó évei [Charles of Durazzo and the last years of queen Elisabeth], Századok 30 (1896) 129–147, pp. 129–130. 9 The best summary of the medieval Hungarian Kingdom’s diplomatics: I. SZENTPÉTERY, Magyar oklevéltan [Hungarian diplomatics], Budapest 1930. J. STIPIŠIĆ in his book Pomoćne povijesne znanosti u teoriji i praksi, Zagreb 19852, summarized the diplomatics, paleography and chronology. About the diplomatics of the Slavonian bans see É. B. HALÁSZ, Diplomatička analiza, 35–102. The National Archives of Hungary is collecting the documents and the photos of the documents which are referring to the territory of Hungary before 1918. The photos of the medieval charters are available via the following URL: http://mol.arcanum.hu/Dl.Df (Collectio Diplomatica Hungarica. A középkori Magyarország levéltári forrásainak adatbázisa. Internetes kiadás [The database of the archival charters of mediaeval Hungary. Internet edition], Dl.–Df. 5.1, 2009) (cons. February 2013). The Dl. and Df. archival shelfmarks of ducal documents are given in the Table of Documents. These shelfmarks are also used in the paper to refer to other mentioned documents held by the National Archives of Hungary. Milko Brković wrote several articles about the diplomatics of the medieval Croatian rulers in the period of the independent Croatian Kingdom. Although these charters are from an earlier period, the appropriate articles are referred in this paper. 10 No. 41. 11 Nos. 3, 4, 13, 35, 51, 64. 12 Nos. 31, 50, 53. 13 No. 25.

73

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 ments which are preserved in transcripts but their texts are complete. So, we have 48 diplomas to study the external characteristics of the charters issued by the dukes and 66 texts for studying the internal characteristics. 2.1. External characteristics. The documents issued by 14th century dukes were written on traditional materials:14 parchment or paper. In the Hungarian Kingdom, German type parchment was used, which means that the vellum was the same on both sides.15 Generally privileges were written on parchment, while mandates and other types of documents were written on paper.16 At the time of duke Stephen most of the charters were written on parchment. Only a few paper-documents are preserved from his chancellery.17 All of the known original charters of duchess Margaret were written on parchment. We have eleven original charters in the name of duke Charles. Seven of them were written on paper, and only four were written on parchment. Three of them were confirmed by a hanging seal.18 The paper used by the royal chancellery was made in Italy (80%), France (10 %) and in unknown places (10%).19 In Slavonia the chancellery of the duke probably used only Italian paper, because of the geographical proximity. The shape20of the documents is rectangular, aside from subsequent damages.21 The lines are running parallel with the longer side (carta non transversa). There isn’t any carta transversa among the documents issued by the dukes in the 14th century, and there isn’t any document in the shape of a book (in forma libri).22 The size of the charters was suited to the text. For example the charter of duke Stephen, dated 27 June 1350, was written on a paper of 30 cm width and 13 cm long.23 The paper document of duke Charles, dated 8 May 1371, is approximately 5 x 31 cm.24 Rather larger specimens can be found among the documents on vellum. The charter of duke Stephen from 10 March 1353 is 54.5 cm wide and 20 cm long,25 and the charter dated 28 March 1351 is approximately 14

I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 9; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 155–156. In Italy the Italian-type vellum was used, i.e. the recto was bleached with chalk (SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 9). 16 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 10. 17 Paper: nos. 9, 10, 21. 18 Only no. 66 was written on vellum and confirmed with a pressed seal. 19 I. BOGDÁN, A magyarországi papíripar története 1530–1900 [History of the Hungarian paper-industry], Budapest 1963, 23. 20 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 10–11. 21 Non exactly rectangular e.g. no. 52. 22 A book-shape diploma is found in the 15th century among the documents of duke John Corvin, son of king Matthias I, 29 August 1495 (Df. 231 190). 23 No. 9. 24 No. 69. 25 No. 34. 15

74

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes 64 x 36 cm.26 The privilegium of duchess Margaret dated 20 January 1355 is 31.5 x 46 cm.27 However there are several smaller documents as well. The charter of duchess Margaret dated 30 November 1355 is 24 cm wide and 12.5 cm long.28 The used ink is still well readable today, and it is tawny or black.29 In the 14th century the notaries of the dukes never wrote the main text on the back side of the vellum or paper. Only the chancellery notes and the address were written there.30 If the scribe noticed that the vellum or paper would not be enough for the whole text, he used smaller letters or serried lines. The individuals (notary, scribe) who wrote the charters were meticulous and proficient in writing. The parchment of the privileges was usually lined with lead in advance (in that case the lines are visible) or with a tool (in that case the lines are invisible).31 The margins are lined, too. The distance between the lines is usually 5–8 mm.32 In some cases the whole parchment was lined and not just the necessary part of it.33 Sometimes only the first line was lined in advance.34 On occasion, the privileges used a larger, ornated first letter as initial. Usually a two or three lines tall letter was drawn and its legs were “empty” or colored with ink. Sometimes a circle was drawn around the first letter. The initial was often left out and its place remained empty.35 There is no example of sciptura longior.36 If the writer of the privilege made a mistake, he underlined the wrong word(s) with a broken line. But errors are very rare.37 The numbers were written in Roman numerals or in words.38 In general, the writing of other types of documents (mandates, etc.) was not as proper as that of the privileges, but the charters issued by the dukes were neatly executed. Incorrect text can be found only in a single 26

No. 22. No. 57. 28 No. 61. 29 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 11–12. Black: 20 January 1355 (no. 57), tawny: 5 May 1354 (no. 52). 30 Example from the 15th century: in the charter of Hermann of Cilli dated 31 March 1425 six lines are on the back side. At the end of the front page the notary tried to used serried lines, but the place was not enough for the whole text (Dl. 43 628). 31 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 12. 32 E.g. duchess Margaret: nos. 58, 62. 33 E.g. duke Stephen: nos. 22, 40; duchess Margaret: no. 63. 34 No. 46. 35 No. 47. 36 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 12. 37 E.g. the word “ducalis” is underlined with broken line in the 6th row of charter no. 48. 38 E.g. “Mo CCCo quinquagesimo” from the datatio of charter no. 18. 27

75

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 mandate. The word was underlined with a broken line, just like in a privilege.39 If a word or words were skipped, the notary wrote them above the line. For instance, in the charter of duke Charles, dated 25 March, 1372, in the fifth line the word “pacifico” and in the tenth line the word “vocata” were written above the lines.40 The writing of the documents is the cursive Gothic of the notarial type which was standard in the period.41 Usually there are some notes on the back side of the documents. They belong to two types: coeval and later notes. The later notes were added to the documents in custody (archival shelfmarks, etc). There are several types of coeval notes. The docket contains the appellation of the diploma (citatoria, prorogatoria, etc.), the legal actus42 and the recipient in case of mandates.43 Solvit signs and signatures are not present in documents issued by dukes. The relatio and commissio notes44 are associated with the work of the chancellery and they contain information about the commissio and/or relatio. These were the most frequent note types in the century.45 The relator was the person, who made the relatio, that is, the one who reported the order about the writing of the document to the chancellery.46 In our case, a total of 24 documents have notes. All of them belong to duke Stephen and duchess Margaret. In the charters of duke Charles there are no notes. Three of the charters with notes are dated in the period of Margaret, the others are attributed to duke Stephen. Eleven cases contain relatio notes, six contain commissio notes, and in seven both types 39

Thus, the word “accedendo” was deleted in the fifth line of charter no. 10. No. 72. 41 L. MEZEY, Paleográfia. A latin írás története. Könyv- és oklevélpaleográfiai áttekintés [Paleography. History of the Latin Writing. Summary of book’s and charter’s paleography], Budapest 1962, 69–71; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 99–125. 42 E.g. “pro magistro Ladislao filio Tuteus contra magistrum Mychelem filium Johanni militis de Campo Zagrabiensis ad octavas festi beati Jacobi apostoli prorogatoria” (no. 69). 43 E.g. “fidelibus suis capitulo Posoniensi pro hospitibus Modor reambulatoria” (no. 10). 44 On the privileges, the notes are usually written under the plica (no. 43). On the other types they were usually written under the seal, and the sigillum partly or fully covers them (for example no. 2, 5). For commissio and relatio notes see: E. SZABÓ, A commissiós és relatiós oklevelek a középkorban [Charters with commissio and relatio notes in the Middle Ages], Debrecen 1927. 45 In the 14th century there were some other note-types in the charters. For example the assecuratio type, in which the chancellery made identification. The “communis iusticia regni” type means that the document was written without any extra order. In the 15th century these types ceased to exist (I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 174). 46 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 175. 40

76

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes can be found.47 The relators sometimes belonged to the aula of the duke and duchess, such as John, son of Pető, or Stephen, son of Michael. Stephen was the member of the aula of the duke from the beginning. In 1349, he was aulae iuvenis and appeared as homo ducis.48 In the next year he was castellanus of the castle of Ozul (Ozalj, Croatia).49 In 1351 he was a relator and his name was written on the back side of a document from 1354.50 John, the master builder (Johannes lapicida) was not a member of the aula of duke Stephen, although his name was written on the back of the duke’s document dated 16 January 1352.51 This is the only occasion when he got in touch with duke Stephen.52 2.2. Internal characteristics. In this part the formulas of the three main parts of the documents (protocollum, contextus, eschatocollum) and their sequence are studied. In different types of charters different formulas were used, and not all of the parts of the “ideal” charter were used in every issued charter. There is no invocatio verbalis53 in the charters of the dukes. In the th 14 century the invocatio verbalis and invocatio symbolica are very rare in Hungarian secular documents.54 The intitulatio55 includes the name and title of the person who issued the document and all of the charters have it. In documents issued by dukes, it was always placed first like in the royal ones. The “Nos” (we) is only part of the damus pro memoria-documents and patentes.56 As Stephen became duke of different territories, the intitulatio changed accordingly. From his third charter on, the chancellery used his title in each dukedom consistently.57 During the time of his Slavonian 47

Commissio: nos. 19, 20, 26, 34, 54, 61. Relatio: nos. 2, 3, 5, 10, 14, 15, 16, 18, 21, 31, 43. Commissio and relatio: nos. 4, 27, 29, 47, 48, 52, 63. 48 No. 1. 49 No. 3. 50 No. 48. 51 No. 27. 52 About his life see: A. PÓR, Nagy Lajos király építőmestere [The master builder of king Loius I.], Századok 42 (1908) 753–754. 53 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 19; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 150; M. BRKOVIĆ, Invokacija u poveljama hrvatskih narodnih vladara [The invocatio in the charters of the Croatian national monarchs], Crkva u svijetu 16/2 (1981) 165–170. 54 In some charters of the Slavonian bans, the left leg of the first letter N (Nos) was lined through like a cross. (ban Nicolas of Szécs, 25 Oct, 1366, Dl. 95 012). 55 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 19; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 150. 56 All of the charters of ban Stephen Lackfi included “nos” (we) in the intitulatio (É. B. HALÁSZ, Diplomatička analiza, 46). 57 In his first diploma he was named as “dux Hungarie ac dominus terre Scepusyensis et de Sarus” (no. 1) and in the second one “dux Transsilvanus ac dominus terre Scepsyensis et de Sarus” (no. 2).

77

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 dukedoms, he was always written as “tocius Slavonie, Croatie et Dalmatie dux”. In 1351, the charters called him “dux Transilvanus” and in the next year “dux terre Scepsyensis et de Sarus”.58 In the documents of duchess Margaret, the chancellery used the “regnorum Scalvonie, Croatie et Dalmatie ducissa” form. The period of duchess Margaret brought a change in the intitulatio of Slavonian ban/duke. Before her time, the usual form was “banus/dux tocius Sclavonie”. After 1356, the intitulatio consistently includes the word “regni/regnorum”. During the time of duke Charles’ ducatus, the intitulatio shows variety, using the forms “Duratii et Sclavonie dux” (twice),59 “de Duratio dux (tocius) regni Sclavonie” (four times),60 “regni Sclavonie dux” (once)61 and “regnorum Duratii et Sclavonie dux” (five times).62 The latter was used towards the end of his dukedom, in 1372. The first charter that used this form is dated 25 March 1372.63 The other forms were typical in 1371. The “Dei gratia” formula is present in duke Stephen’s and duchess Margaret’s documents, but not in the diplomas of duke Charles.64 Based on this it can be said that in the ducal chancellery this formula was used because of the influence of the royal chancellery. Duke Charles never issued a document at the royal court. The presence of Dalmatia in the intitulatio of Stephen and Margaret showed the Hungarian claim over this territory, which was then ruled by Venice. During their ducatus the ban used a title that referred to Slavonia and Croatia, which showed the real situation. However, by the Treaty of Zadar (17 February 1358) Venice lost Dalmatia to Hungary and the Venetian doge gave up the title of duke of Croatia and Dalmatia.65 Thus, the title of duke Charles showed the real situation and it did not refer any claimed territory in it.66 We don’t know the exact reason why king Louis I removed duke Charles from Slavonia.67 58

Only in no. 28 the word “terre” is missing. No. 66. 60 No. 67. 61 No. 71. 62 No. 72. 63 No. 72. 64 However, the form is used in no. 71. 65 GY. KRISTÓ, Az Anjou-kor háborúi [Wars in the Angevin Era], Budapest 1988, 144. 66 Charles in 1375–76 became duke of Dalmatia and Croatia (Dl. 38 492). 67 Duke Charles was in Hungary since 1364. There are two reasons why he became duke of Slavonia in 1371. First, in the autumn of 1371 there was a battle between the Ottomans and the Serbs at the river Marica. There were probably signs of alarm earlier and that was the reason why king Louis I nominated Charles to Slavonia. Second, from 1364 to 1370 duke Charles was the successor of king Louis. In 1370 59

78

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes The inscriptio68 denominates the people or institutions69 for whom the charter was written, though it could be addressed universally for everyone.70 In the documents of the dukes, it always followed the intitulatio. All of the mandates and privileges had the inscriptio, but in some cases in the damus pro memoria type documents it is absent. The mandates have concrete recipients: a person,71 a group of people,72 a community,73 or an institution.74 In the mandates usually the word “fidelis” was used, just like in the royal charters. The patentes have the “quibus expedit universis” formula. The typical inscriptio of the privileges was the “omnibus Christi fidelibus” and its variations.75 The salutatio76 closes the first part of the charters. Among the documents issued by the dukes only the mandates and privileges had salutatio. In the mandates the “salutem et gratiam” was always written.77 In the privileges a longer, more solemn salutatio, e. g.: “salutem in salutis largitore” was used.78 Only the privileges have arenga79 and it was used only during the ducatus of duke Stephen and duchess Margaret. The arenga, as a general rule, is connected with the object of the document. In the diplomas of duke Katherine, daughter of king Louis was born, who became the successor of her father with her prospective husband. With the Slavonian dukedom king Louis compensated his cousin. 68 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 19; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 150. 69 E.g. “fidelibus capitulo ecclesie Zagrabiensis” (duke Stephen, no. 37), “fideli suo Ladislao filio Petri castellano de Kapruncha” (duchess Margaret, no. 60). 70 E.g. “omnibus Christi fidelibus presentibus pariter et futuris presencium noticiam habituris” (duke Stephen, no. 43). 71 E.g. “fideli suo Nicolao de Kubly tauarnicorum et ianitorum suorum, magistro et iudici curie sue et castellano Scepsyensis” (no.27). 72 E.g. “fidelibus suis magnifico viro Nicolao dictroum regnorum suorum Slavonie et Croatie bano et comiti Zagrabiensis, ac universis officialibus, necnon quarumlibet collectarum suarum exactoribus, vicesque eorundem gerentibus quibuslibet nunc constitutis et in futurum constituendis, quibus presentes ostendentur” (no. 55). 73 E.g. “fidelibus suis iudici iuratis civibus et universis hospitibus de Cybinio item villico et universis iobagionibus sui de Ordou” (no. 1). 74 E.g. “fidelibus suis capituli ecclesie beati Petri de Posega” (no. 45). 75 Duke Stephen: nos. 40, 49; duchess Margaret: no. 63. Only three privileges have the “quibus expedit universis” inscriptio, but they are from the ducatus of duke Charles (nos. 67, 75, 76). 76 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 19; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 150–151. 77 Exceptions: no. 1 (“Gratiam et omne bonum”), and no. 22 (“salutem in eo, in quo resident incrementa salutis”). 78 No. 17. 79 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 19; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 150.

79

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 Stephen and duchess Margaret the arenga was usually short and it did not cover the own concept of the person who penned the document.80 In the diplomas of duke Charles there was no arenga at all. In many cases the “memorie commendamus” or “memorie commendantes tenore presencium significamus” form was used for the promulgatio.81 The “damus pro memoria” promulgatio (the damus pro memoria type charter) makes its appearance in the diplomatics of the dukes during the ducatus of duke Charles. Sometimes the promulgatio is only a couple of words. In the first diploma of duke Stephen only the word “noveritis” is the promulgatio. The narratio82 is a mandatory part of every diploma. Sometimes the royal chancellery wrote the merits of the beneficary in a very long, emplotted narratio in the privileges, providing information about various events of his life.83 Though some privileges issued by the dukes have been preserved, their chancellery did not write long narrationes about the beneficary.84 In the case of mandates, the narratio tells us why the complainant went to the duke. In the charter of duke Charles from 16 June 1372, George, son of John from Chernyk complained to the duke because Denk, son of Demeter, and his compeers attacked his property.85 If somebody wanted to have another diploma transcribed by the duke, the narratio con80

Duke Stephen: “Ut digne petentium extollenda sint preconia, racio requerit sapientis” (no. 22); “Cum a nobis petitur, quod iustum et honestum est, decet maiestatem ducalem facilem prebere consensum hiis presertim que videntur suorum subdicorum commodius convenire” (no. 23); “Quoniam subditorum fidelium incommodo decet ducalem maiestatem commodius reformare” (no. 34); “Ut ea, que aguntur in tempore inviolabiliter apud posteros perseverent, litterarum testimonio solent perhempnari” (no. 46); “Quoniam gesta mortalium sunt cum tempore fluenti et inbecilis memorie statum plerumque turbat oblivio et obrumbrat, provida racionis cautela humanis actibus litterarum adhiberi consuevit testimonium efficax et perhempne” (no. 51). Duchess Margaret: “Ea, que devotio Christi fidelium ad presentium et quondam sancte matris ecclesie offert vel disponit convenit superiori ad effectum perducere et stabilitate perpetua roborare” (no. 62); “Dignum est et omni racione consentaneum, ut hii qui principibus suum pro tempore exhibent obsequium suis laboris premio non fraudentur” (no. 63); “Justis petencium desideriis facilem prebere consensum ius invitat, equitas persuadet et ducalis excellencia exortatur” (no. 65). 81 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 20; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 151. 82 Ibidem. 83 See E. MÁLYUSZ, Királyi kancellária és krónikaírás a középkori Magyarországon [The royal chancellery and the chronic-writing in the Mediaeval Hungary], Budapest 1973. 84 In the charter of duchess Margaret the narratio tells some facts about the merits of Stephen, son of Thomas, but in very short (no. 63). 85 No. 77.

80

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes tained the transcribed charter, as well.86 In the litterae prorogatoriae, the narratio and the dipositio are almost inseparable, since the first half of the sentence belonged to the narratio (the enumeration of the privies) while the second half belonged to the dispositio (about the suspense of the act).87 The dispositio88 contains the will of the giver of the charter. In the mandates the dispositio tells about the mandate of the duke to the chapter or to the comes of the county.89 There isn’t any sanctio90 formula in the documents issued by the dukes. The corroboratio91 tells about the ways the document was confirmed by a hanging or impressed seal. It was not included in every diploma. In privileges the “datum per manus” form occurrs. The name of the person who was responsible for the documents was part of this formula. During the time of duke Stephen, it always gives the name of George of Megyericse, and in the ducatus of duchess Margaret the name of Peter of Brno. In the 14th century there were no subscriptiones92 in the diplomas. The datatio93 tells where and when the document was edited. In royal privileges the place was missing from the datatio, however in the privileges issued by the dukes the place was usually written.94 The date in the privileges was written according to the Roman calendar, while in other diplomas it followed the Christian calendar. The annus ducalis is included in the datatio only during the time of duke Stephen’s first and second Slavonian dukedom.95 The apprecatio96 did not occur. 86

No. 76. No. 69. 88 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 20; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 151. 89 Duke Charles’ mandate to the chapter of Posega (Požega): no. 73. 90 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 20; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 152; M. BRKOVIĆ, Sankcija u ispravama hrvatskih narodnih vladara [The sanctio in the charters of the Croatian national monarchs], Croatica Christiana Periodica vol 17, no. 31 (1993) 11–24. 91 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 20; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 152–153. 92 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 20; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 153; M. BRKOVIĆ, Supskripcija i aprekacija u dokumentima hrvatskih narodnih vladara [The subscriptio and the apprecatio in the charters of the Croatian national monarchs], Croatica Cristiana Periodica Vol. 19, No. 35 (1995) 79–84. 93 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 20; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 153. 94 Place doesn’t exist in the privileges of duke Stephen nos. 17 and 23. 95 First Slavonian dukedom: no. 17, second Transylvanian dukedom: no. 23. 96 I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 20; J. STIPIŠIĆ, Pomoćne, 153. 87

81

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 3. Sigillography of the dukes. 3.1. Stephen. Duke Stephen was duke of three different territories (Slavonia, Szepes and Sarus, and Transylvania), for five times altogether. Let’s see what kind of seals he used in the time of his ducatus. During his first Slavonian dukedom, in 1350 he used two different seals: a bigger and a smaller one. The diameter of his bigger seal was 10 cm and it was pressed in natural color wax even if it was used on the back side of a document.97 In the document dated 10 October 1350 the corroboratio says that the charter was confirmed by the duplex seal of the duke. This is the only occasion when this type of seal is mentioned. Since the above mentioned source is a transcript, its seal is unknown. However, it is probable that the notary in the royal chancellery in Buda forgot that he was transcribing a charter issued by the duke and not the king.98 The diameter of his smaller seal was 2 cm, and it was pressed always to red wax. The circumscription is unknown, because of damage. The coat of arms is party per cross. The first and fourth quarters are three times party per fess. Both the second and third quarters have three crosses. In the second quarter one cross is above, and two crosses are below, while in the third quarter it is vice versa.99 During his other dukedoms, the diameter of his smaller seal was 2 cm and it was pressed to red wax in every case. However, the wax is damaged in all cases.100 It seems probable that duke Stephen had only one smaller seal and he used it during all of his dukedoms.101 Because its diameter is 2 cm, it was probably an annular seal. As the duke of Transylvania, Stephen certainly used a bigger seal. It was used both as a hanging seal102 and as a pressed one.103 Its diameter is 9 cm and it was pressed on natural colored wax. The image shows the duke himself, sitting on a racing horse. He has armor and a helmet and holds a sword in his hand. The circumscription is: S DOMINI STEPHENI [DEI] 97

No. 12. No. 17. Its corroboratio: “et ut hec nostra donatio presciptis Thome et Johanni facta, robur obtineat perpetue firmitatis, nec successu temporum per quospiam valeat et possit in irritum revocari, presentes concessimus literas privilegiales dupplicis et autentici sigilli nostri pendentis munimine roboratas.” 99 Description: J. HÁZI, Sopron szabad királyi város története. I. rész 1. kötet. Oklevelek [The History of Sopron. 1 part 1. volume. Charters], Sopron 1921, 96. Photo: E. SPEKNER, Adalékok a budavári István torony névadójának kérdéséhez [Data to the matter of the nominator of Stephen’s tower in Buda], Budapest régiségei 35 (2002) 403–425, p. 425, picture 7 (no. 14). 100 From the circumscription a letter “S” is visible (no. 15). 101 A 2 cm seal was pressed to red wax on nos. 2, 5, 9, 14, 15, 16, 29. 102 No. 22. 103 No. 21. 98

82

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes GRACIA DVCIS TRANSSILVANI (“sigillum Stepheni Dei gratia ducis Transsilvani”).104 There are no charters confirmed by the smaller seal of the duke. The charter dated 18 Oct 1351 was confirmed by the “secreto sigillo” of duke Stephen. It was mentioned in the corroboratio, but the seal is missing and its diameter and image are unknown.105 From the time of his dukedom of Szepes and Sáros only charters confirmed by pressed seals are known. The diameter of the seal was 2 cm and it was pressed to red wax.106 From the time of the second Slavonian dukedom of duke Stephen only one seal is surely known. Its diameter is 5.5 cm and it was pressed to red wax, when it was used as a pressed seal. Neither the picture, nor the circumscription are known. Two of his documents were confirmed by his “secretiori sigillo”. Since the originals are damaged, the diameter and the color of the seal are not known.107 3.2. Margaret. Duchess Margaret had only one seal, which was used both as a hanging and pressed seal. The diameter of the round seal is 39 mm. The coat of arms is an isosceles triangle with stars around it. The image of the coat of arms is quartered. In the first and fourth quarters there are lozenges (from the Bavarian coat of arms), the second and third area are three times party per fess (from the dynasty of Arpad’s coat of arms). All of the documents of the duchess were confirmed by this seal. When it was appended to a privilege, it was pressed in natural color wax. On the back side of charters it was pressed to red wax.108 3.3. Charles. Two seals of duke Charles are known for certain, and maybe he also had a third one. The document issued on 27 April 1371 was 104

No. 22. The photo is on the internet: http://mol.arcanum.hu/Dl.Df. Editions (e.g.): G. PRAY, Syntagma historicum de sigillis regum et reginarum Hunagariae pluribusque aliis. Budae 1805, table X, seal no. 3 – the picture is very different to the real seal. [D. CSÁNKI,] A Magyar Királyi Országos Levéltár Diplomatikai Osztályában őrzött pecsétek mutatója. Tizenkét fénynyomatú táblával [The index of the seals from the Diplomatic Department of the Hungarian Royal National Archives. With 12 tables], Budapest 1889, picture no. 17. A. Nyáry casted doubts on the originality of the seal because of the differences (A. NYÁRY, A heraldika vezérfonala [The syllabus of the heraldic], Budapest 1886, 209, footnote 1). D. DERCSÉNYI, Nagy Lajos király [King Louis, the Great], Budapest 1990, 127; I. BERTÉNYI, Nagy Lajos király [King Loius, the Great], Budapest 1989, Table VIII, picture no. 4; Megpecsételt történelem. Középkori pecsétek Esztergomból [Sealed history. Medieval seals from Esztergom], ed. A. HEGEDŰS, Esztergom 2000, 45, picture no. 3. Fragments: no. 21. Copy of the seal: Hungarian National Archives, section V, no. 2 438 and no. 8 113. 105 No. 24. 106 No. 29. 107 Nos. 50, 53. 108 Nos. 58, 60, 61. As hanging seal: no. 56.

83

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 confirmed by his bigger seal, which was pressed to natural color wax and attached by a purple ply. The diameter of the sigillum is 55 mm. Around the coat of arms there are six lobes, in the middle of each lobe there is a flower. The sides of the coat are chambered and equal. The top side of the coat of arms is 2.5 cm in length. There are lilies in it, and in front of them there is a label. The circumscription is the following: + S KAROLI DE DURACIO […] VONIE (that is to say “sigillum Karoli de Duratio ducis Sclavonie”), and its internal and external sides are a rope. The image of the duke’s smaller seal is similar to his bigger one. Its diameter is 2.8 cm and it is very likely that the circumscription was the following: + SIGILLUM KAROLI DUCIS, but none of them have been wholly preserved. The smaller sigillum was pressed to natural colored wax in every case.109 4. The chancellery of the dukes in the 14th century. The independent diplomatics of duke Stephen started in 1349, in line with the organization of his independent aula.110 It was modeled on the royal chancellery, and probably had two sections. The first was headed by George of Megyericse. He supervised the practical administration, his name was written in the datum per manus formula of the privileges, and he guarded the larger, authentic seal of the duke.111 The head of the other section was Peter of Brno, whose title was comes capelle et secretarius cancellarius. He guarded the annular seal of duke Stephen, and he participated in the daily work of the chancellery. This is the reason why his name is not found in the charters of duke Stephen.112 After the death of duke Stephen, he became the head of duchess Margaret’s chancellery as chancellor. The chief of duke Charles’ chancellery is unknown. The chancellery of duchess Margaret and duke Charles probably had only one section. In 1350, when Stephen was Slavonian duke for the first time, he resided in Buda, at the royal court. With his mother, queen Elisabeth, he ruled as regent while king Louis I was away in Italy. All of his documents were issued in Buda. When Stephen was duke of Szepes and Sarus, he didn’t have any “capital” city, and thus he still lived at the court. Most of his charters of that time were issued there. The situation was the same 109

Nos. 69, 70. I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 117, 209. 111 Like the prothonatarii of the dignitarii. (GY. BÓNIS, A jogtudó értelmiség a Mohács előtti Magyarországon [The Juristic Elite in Hungary before 1526], Budapest 1971, 80. 112 The same title appeared in the royal chancellery after 1320 (I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 158–159, 194–195). 110

84

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes when Stephen was duke of Transylvania. Regularly the seat of the Slavonian duke and the ban was in Zagreb, and that was where their chancellery was located too. Most of the documents of duke Stephen from the period between 1353 and 1354 were issued there. The documents of duchess Margaret were mainly issued in Buda, therefore she lived there, most probably with her children. Her and Stephen’s son John was the successor of king Louis I, because king Louis I did not have any children at that time. Duke Charles resided in his territory, in Slavonia. Most of his documents were edited in Zagreb. When the duke dwelt in Buda, only the prothonotarius and/or chancellor followed him. So, the documents must have been written in the royal chancellery. Probably the prothonotarius wrote the rough draft, but he used the formularies which were kept there. Unfortunately, none of the formularies that were certainly used in the royal chancellery is known from the 14th century. The prothonotarius guarded the authentic seal of his lord and he was responsible for the confirmation of the charters. The people who wrote the documents are unknown. When duke Stephen and duchess Margaret resided in Buda, a member of the royal chancellery wrote their documents. However, the process was controlled by George of Megyericse and Peter of Brno. The chancellery in Zagreb might not have been too big, probably 5–7 notaries worked there. Who were the heads of the chancellery of 14th century dukes?113 George of Megyericse. The head of the chancellery of duke Stephen was George, son of Michael from Megyericse, most probably from the time of Stephen’s first Slavonia dukedom (1350). His life is unknown before 1350. His name is written for the first time in the “datum per manus” formula of the duke’s charter dated on 10 October 1350, when he had the title of prothonotarius.114 From 1351–52, when Stephen was duke of Szepes and Sáros as well as of Transylvania, George was a member of his aula and followed his lord, since there are some charters that mention his name in the eschatocollum.115 In January of 1353, he was mentioned as a notarius.116 During the time of duke Stephen’s second Slavonian dukedom, in 1353 George was prothonotarius, as well as comes et castellanus de Orbaz.117 Although he was the head of Orbaz county, which was quite 113

About the banal prothonotars see É. B. HALÁSZ, Szlavón hercegi és báni ítélőmesterek a XIV. században [Ducal and Banal Prothonotaries of Slavonia in the 14th Century], Acta Universitatis Szegediensis. Acta Historica. Tomus 130 (Szeged 2009) 69–83. 114 No. 17. 115 For example, no. 22. 116 14 January 1353 (CD 12, 146–147). 117 Comes: nos. 34–51; castellanus: nos. 43–47.

85

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 far away from Zagreb, he stayed in the center of the territory and directed the chancellery of the duke. After the death of duke Stephen, in 1354 he left the Zagreb court. He was not a member of duchess Margaret’s aula. Before December 1357, George married Catherine, daughter of Michaels, son of Moyus. They did not have any children. Sometime later, though the exact date is unknown, he was married for a second time, with an Elisabeth whose origin is unknown. They had three daughters: Jakoba, Clara and Anne. In 1361 he appeared as homo banus, which means that he was an active member of the political life of Križevci county.118 It is probable that George became wealthy while he was the prothonotarius of duke Stephen, since it is known that he held the property of Megyericse.119 George died before 1386, as he was mentioned as deceased in that year.120 Peter of Brno. Peter of Brno (Germ. Brünn), who is known to have been the head of the chancellery of duchess Margaret, probably was a member of the duchess’s familia. He appears in documents for the first time in 1350 as comes capellae et secretarius cancellarius of duke Stephen.121 Before 1352 he was a lector in Győr, and a prebendary in Esztergom and Zagreb. In this year king Louis I requested a Transylvanian prebend for him from the pope,122 and at the end of the year he was proposed by the Hungarian king for the vacant provotship of Vasvár.123 King Louis I mentioned Peter as the chancellor of duke Stephen. Peter is mentioned in this latter position on 21 August 1355.124 During the lifetime of duke Stephen, he was comes capelle and secretarius cancellarius, but the head of the chancellery was George of Megyericse. After the death of the duke, in August 1354 Peter became the chief of the chancellery of duchess Margaret and his name was mentioned in the “datum per manus” formula.125 Probably he left Hungary in 1356, since in 1357 he was bishop of the city

118

Dl. 33 744. “condam magister Georgius litteratus, pater earum [namely daughters of George], dictam possessionem Megyurechye propriis suis laboribus aquiuisse dinoscitur”, 21 February 1386 (CD 17, 7–9). 120 21 February 1386 (CD 17, 7–9). About his descendants see: T. PÁLOSFALVI, The Noble Elite in the County of Körös (Križevci) 1400–1526, Budapest 2014, 207–213. 121 1 September 1350 (I. NAGY – GY. TASNÁDI NAGY, Anjoukori Okmánytár V, 399–402). About his life wrote E. Spekner, too (E. SPEKNER, Adalékok, 407). 122 2 June 1352 (Á. BOSSÁNYI, Regesta supplicationum vol. I (1342–1352), Budapest 1916, 244). 123 2 November 1352 (BOSSÁNYI, Regesta I, 246). 124 A. BOSSÁNYI, Regesta II (1352–1394), Budapest 1918, 294–295. 125 No. 57. 119

86

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes of Chur in Switzerland.126 His patron was probably duchess Margaret, who left Hungary at the same time. Apart from being head of the chancellery, George and Peter also had other functions. George was comes and castellanus of the county and the castle of Orbaz. Both of them participated in the general congregation, in the judicial work. In 1350, George of Megyericse took part in a tribunal in Buda presided by Thomas Szentjakabi, comes Crisiensis. Nicholas, archbishop of Esztergom, Bereck, provost of Győr, Paul of Ugal, SlavonianCroatian ban, Pető, prothonotarius of the judge royal, were the members of the tribunal at which Farkas, son of Nicholas, filed a suit regarding the possession of Rojcsa. The participation of the two prothonotaries was very significant, because the diploma, which Farkas submitted, was false and because of this he was punished by loosing his property. The false litterae was created to the name of Mikcs, who was ban of Slavonia between 1323 and 1342, but to the date of 1355(!). In the course of the examination they took notice of the seal (the picture and the setting),127 the defacements128 and the writing between the lines. The diploma was probably “made” by a very unskillful forgerer, who had no knowledge of the external characteristics of authentic charters written in the chancellery, nor of the calendar.129 In 1353 in Zagreb George took part in the general congregation in the law court of the Slavonian ban, Nicolas Hahót. From that generalis congregatio only one charter is known: they tried a forgerer of “letters”.130 5. Conclusion. The diplomatics of duke Stephen and duchess Margaret were very similar to royal diplomatics. These two dukes stayed on several occasions in Buda, the “capital” city, where the king lived and where the seat of the dignitaries was. That was the location of the royal chancellery as well. The heads of their chancellery could work there with royal chancellery staff. Thus they could study the method of work. The 126

Today Graubünden in Switzerland. A. BOSSÁNYI, Regesta II, 306, 308. The seal was forcefully removed from an authentic charter. 128 The privileges had to be without any scratching and correction (I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 253). 129 “privilegiales … diligenter exanimari fecisset tandem quia ipse littere privilegiales tam in ipsius sigillo et ipsius sigilli sculptura et eius circumferenciis quam propter eius rasinas et scripturas interlineales predictis regni prelatis et nobilibus omnino false et falsa suggestione emanate extitisse apparuissent” (22 August 1350, Dl. 33 511). About the contemporary examination of the charters see I. SZENTPÉTERY, Oklevéltan, 249–252. The chapter of Zagreb made a very similar examination in June 1380, when their own, 1 May 1358 dated charter was examined. They checked the material, the seal, the writing and the ply (19 July 1380, CD 16, 112–113). 130 Sopron vármegye levéltárának oklevélgyűjteménye I. Középkori oklevelek (1236–1526) [Collection of the archival charters of county Sopron I. Mediaeval charters], ed. D. SÜMEGHY, Sopron 1928, 28–32. 127

87

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 charters are very similar to royal documents, even when they were edited in Zagreb. When duke Charles got territorial power, he dwelt in his territory, in Zagreb. Probably his chancellery was the same as the chancellery of the Slavonian bans, but its chief is unknown. The charters are similar to the documents of the bans.

Appendix: Table of Documents The table contains the charters issued by 14th century dukes. The documents are listed in chronological order. The Dl./Df. numbers show the shelfmark of the National Archives of Hungary. Abbreviations: Anjoukori = I. NAGY – GY. TASNÁDI NAGY, Anjoukori okmánytár – Codex diplomaticus Hungaricus Andegavensis I–VII, Budapest 1878–1920. CD = Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije – Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Sclavoniae 1–18, ed. T. SMIČIKLAS ET ALII, Zagreb 1904–1990. Doc. Trans. = Documente privind istoria României. Documenta Romaniae historica. Veacul XIV. C. Transilvania I–XII, Bucureşti 1953–1985. Erd. = ZS. JAKÓ, Erdélyi okmánytár. Oklevelek, levelek és más írásos emlékek Erdély történelméhez I–…, Budapest 1997–…. FEJÉR = G. FEJÉR, Codex diplomaticus Hungariae ecclesiasticus ac civilis I– XI, Budae 1829–1844. HALÁSZ = É. HALÁSZ, Bajor Margit hercegnő oklevéladási tevékenysége és okmánytára [The diplomatics and charters of duchess Margaret of Bavaria], Fons 14/1 (2007) 97–118. IVÁNYI, Eperjes = B. IVÁNYI, Eperjes szabad királyi város levéltára. Archivum liberae regiaeque civitatis Eperjes 1245–1526, Szeged 1931. KATONA = S. KATONA, Historia critica regum Hungariae, Pestini – Budae 1779–1817. KUKULJEVIĆ, Jura = I. KUKULJEVIĆ, Jura regni Croatiae, Dalmatiae et Sclavoniae, Zagrabiae, 1862. LASZOWSKI = Monumenta historica nob. communitatis Turopolje olim “Campus Zagrabiensis” dictae I 1225–1466, ed. E. LASZOWSKI, Zagrabiae 1904. LASZOWSKI, Podatci = E. LASZOWSKI, Podatci o Koprivnici u srednjem vieku, Vjestnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog zemaljskog arkiva 2 (1900) 1–11, 170–183, 215–226. LASZOWSKI, Podjeljenje = E. LASZOWSKI, Podjeljenje plemstva po banu Nikoli god. 1346., Vjesnik hrv. arheološkoga društva. Nova serija 4 (1900) 1–7. MES = F. KNAUZ – L. CRESCENS DEDEK et alii, Monumenta ecclesiae Strigoniensis I–IV, Strigonii 1874–1999.

88

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes Pongrác = J. KARÁCSONYI, Oklevélkivonatok a szentmiklóssi és óvári gróf Pongrácz család levéltárából. I. közlemény [Regestas from the archives of family Pongrácz of Szentmiklóss and Óvár. I. part], Magyar Történelmi Tár sor. III köt. 19 (1896) 505–528. THALLÓCZY = L. THALLÓCZY – S. HORVÁTH, Alsó-Szlavóniai okmánytár (Dubicza, Orbász és Szana vármegyék) – Codex diplomaticus partium regno Hungariae adnexarum (Comitatuum Dubicza, Orbász et Szana) 1244–1717, Budapest 1912. TKALČIĆ = I. K. TKALČIĆ, Monumenta historica liberae regiae civitatis Zagrabiae metropolis regni Dalmatiae, Croatiae et Slavoniae – Povijestni spomenici slob. kralj. grada Zagreba priestolnice kraljevine Dalmatinsko-Hrvatsko-Slavonske, vol. I (1093–1399), Zagreb 1889. Ub = Urkundenbuch zur Geschichte der Deutschen in Siebenbürgen I–VI, Hermannstadt – Köln – Wien – Bukarest 1892–1981. WAGNER, Sáros = C. WAGNER, Diplomatarium comitatus Sarosiensis, Posonii–Cassoviae, 1780. Z = A zichi és vásonkeői gróf Zichy-család idősb ágának okmánytára – Codex diplomaticus domus senioris comitum Zichy de Zich et Vásonkeő I–XII, Pest – Budapest 1871–1931. Zala = Zala vármegye története. Oklevéltár. Első kötet (1024–1363) [History of county Zala. Charters. 1. vol. (1024–1363)], eds. I. NAGY – D. VÉGHELY – Gy. NAGY, Budapest 1886.

No. Date Shelfmark Edition 1 1349–10–17 Df. 258 977 WAGNER, Sáros 171–172; FEJÉR IX/1, 662–663. 2 1349–11–05 Dl. 57 326 Anjoukori V, 332. Reg.: Doc. Trans. IV, 520; Erd. Okm. III, 212. 3 1350–04–07 Known from edition. CD 11, 591–592. 4 1350–04–19 Known from edition. Anjoukori V, 368. 5 1350–04–29 Dl. 90 347 Hazai Okmánytár – Codex diplomaticus patrius I, Győr 1865, 207; CD 11, 599–600. 6 1350–05–02 Df. 226 960 7 1350–05–17 Dl. 91 451 Zala I, 500–501; CD 11, 601–602. 8 1350–05–25 Dl. 91 415 9 1350–06–27 Dl. 4 134 Anjoukori V, 386; CD 11, 608–609. 10 1350–06–27 Df. 273 803 11 1350–06–29 Dl. 60 262 Anjoukori V, 387–388. 12 1350–07–09 Df. 230 432 KUKULJEVIĆ, Jura I, 118; TKALČIĆ I, 197–198; CD 11, 610–611. 13 1350–08–10 Known from editions. G. WENZEL, Magyar diplomacziai emlékek az Anjoukorból – Acta extera Andegavensia II, Budapest 1875, 390–392; M. HATVANI, Az Anjouk alatti kereskedelmi

89

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94

14 1350–08–12

15 1350–08–27 16 1350–08–30

17 18 19 20

1350–10–10 1350–10–22 1350–12–28 1350–12–28

21 1351–01–26 22 1351–03–28 23 1351–07–21 24 1351–10–18

25 1351–10–18

26 1351–12–28

90

történetünkhez [About mercantile history during the Angevin Era], Magyar Tör-ténelmi Tár sor. 1, köt. 7 (1860) 245–251, pp. 247–248. Df. 201 775 Sopron szabad királyi város története. I. rész 1 kötet. Oklevelek (1162–1406) [History of Sopron. 1 part 1. vol. Charters], ed. J. HÁZI, Sopron 1921, 95–96. Reg.: E. REISZIG, Vas vármegye főispánjai a XIV. század első felében [The comes of county Vas in the first half of the 14th century], Vasi Szemle 9/5–6 (1942) 161– 169, p. 168. Dl. 91 417 Zala I, 501–502; CD 11, 614–615. Dl. 4 165 L. THALLÓCZY, A kamara haszna (lucrum camerae) története kapcsolatban a magyar adó- és pénzügy fejlődésével [The history of the lucrum camerae connecting with the progress of the Hungarian tax and finance], Budapest 1879, 159–160. Reg.: I. BAKÁCS, Iratok Pest megye történetéhez. Oklevélregeszták 1002–1437 [Documents about the history of county Pest. Regestas. 1002–1437], Budapest 1982, 189; L. BÁRTFAI SZABÓ, Óbuda egyházi intézményei a középkorban [Ecclesiastical institutions on Óbuda in the Middle Ages], Budapest 1935, 283; L. HUSZÁR, A magyar pénztörténet okleveles forrásai [Documents about the history of the money in Hungary], Numizmatikai Közlöny 70–71/1 (1971) 39–50, p. 47. Dl. 45 129 THALLÓCZY, 38–40; CD 11, 632–633. Df. 249 099 Df. 236 300 FEJÉR IX/1, 782; MES IV, 43. Df. 236 301 MES IV, 43–44. Reg.: Erd. III, 225. Dl. 91 422 Reg.: Erd. III, 226. Dl. 4 153 FEJÉR IX/2, 84–85; CD 12, 13–14. Reg.: Erd. III, 229. Dl. 91 451 Df. 286 543 KATONA X, 15–17; K. SZABÓ, Székely oklevéltár I Df. 286 686 (1211–1519), Kolozsvár 1872, 60–61; FEJÉR, IX/2, 85– 87; Ub II, 80–81. Reg.: Doc. Trans X, 66–67; GY. BÓNIS, Szentszéki regeszták. Iratok az egyházi bíráskodás történetéhez a középkori Magyarországon. [Documents to the ecclesiastical court in Hungary], ed. E. BALOGH, Szeged 1997, no. 1163; Erd. III, 236. Df. 277 848 Unreadable. Reg.: M. Papp, Deés város levéltára [Archive of city Deés], Történeti Lapok 1 (1874) 409–411, p. 411; Ub II, 81; Doc Trans. X, 65–66; Erd. III, 236–237. Df. 228 465 Reg.: IVÁNYI, Eperjes, 26.

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes 27 1352–01–16 Df. 228 466 WAGNER, Sáros 450–451; FEJÉR IX/2, 165–166; J. BÁRDOSY, Moldavensis vel Szepsiensis decimae indagatio et huic innexarum sacroprofanarum iurisdictiorum evolutio, Posinii 1802, 147. Reg.: IVÁNYI, Eperjes, 26–27; L. LASZTÓKAY, Eperjes szab. kir. város levéltárában található nevezetesebb okiratok ismertetése [Review of some documents from the archives of city Eperjes], Eperjes 1881, 4. 28 1352–02–19 Dl. 60 979 Anjoukori V, 548–550. Reg.: Doc. Trans. X, 108; Erd. III, 242. 29 1352–04–24 Dl. 4 276 Anjoukori V, 575. 30 1352–05–17 Df. 212 854 FEJÉR IX/2, 166–167. Df. 212 865 31 1352–05–17 Dl. 83 266 Known from photos. 32 1352–10–25 Df. 285 824 C. WAGNER, Analecta Scepusii sacri et profani I, Viennae 1774, 26–27; M. SCHMAUK, Supplementum analectorum terrae Scepusiensis. Pars II, Szepesváraljae 1889, 109–110; FEJÉR IX/2, 167–168. 33 1352–12–08 Dl. 83 267 34 1353–03–10 Df. 267 988 CD 12, 149–150. Df. 267 992 35 1353–03–12 Known from edition. CD 12, 152. 36 1353–04–11 Dl. 45 129 THALLÓCZY, 41–43; CD 12, 155–156. 37 1353–05–14 Dl. 45 129 THALLÓCZY, 47–48; CD 12, 163–164. 38 1353–05–22 Df. 230 476 CD 12, 170. 39 1353–05–22 Df. 264 725 Sopron vármegye levéltárának oklevélgyűjteménye I. Középkori oklevelek (1236–1526) [Collection of the archival charters of county Sopron I. Medieval charters], ed. D. SÜMEGHY, Sopron 1928, 28–32. 40 1353–05–28 Df. 256 379 B. A. KERCSELICH, De regnis Dalmatiae, Croatiae, Df. 230 097 Sclavoniae notitiae praeliminares, Zagrabiae s.a., 147; D. FARLATI – J. COLETI, Illyrici sacri tomus V, Venetiis 1769, 435; KATONA X, 70–73; FEJÉR IX/2, 243–245, IX/6, 65–66 (in parts); TKALČIĆ I, 205–207; CD 12, 174–175. 41 1353–05–29 Dl. 35 867 Missing from the collection of Hungarian National Archives. Unedited. 42 1353–05–29 Dl. 45 129 THALLÓCZY, 50–51; CD 12, 175–176. 43 1353–06–03 Dl. 33 598 CD 12, 176–177. 44 1353–06–03 Dl. 41 207 CD 12, 177–178. 45 1353–09–16 Dl. 4 386 Anjoukori V, 120–121; CD 12, 195–196. 46 1353–11–27 Df. 230 407 LASZOWSKI, Podjeljenje, 5; CD 12, 212–213. Dl. 35 861 Dl. 35 874 Dl. 32 990

91

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 47 1353–12–08 Df. 267 989 LASZOWSKI, Podatci, 172; CD 12, 215–216. 48 1354–01–06 Df. 267 990 FEJÉR IX/2, 327–328; LASZOWSKI, Podatci, 173; CD 12, 218–219. 49 1354–02–20 Dl. 35 140 THALLÓCZY, 52–53; CD, 12 226–227. 50 1354–04–07 Dl. 94 423 Known from photos. Reg.: Pongrácz, 508–509. 51 1354–05–10 Known from edition. CD 12, 236–238. 52 1354–05–15 Dl. 41 241 KUKULJEVIĆ, Jura I, 124–125; FEJÉR IX/2, 666–668, VI, 286–288; CD 12, 238–240. 53 1354–07–13 Dl. 94 424 Known from photos. Reg.: Pongrácz, 509. 54 1354–11–06 Df. 254 164 HALÁSZ, 110–111. 55 1354–12–02 Df. 267 914 LASZOWSKI I, 71–72; CD 12, 259. Reg.: HALÁSZ, 111. 56 1354–12–04 Df. 267 915 LASZOWSKI I, 72–73; CD 12, 261–262. Reg.: HALÁSZ, 112. 57 1355–01–20 Df. 230 407 LASZOWSKI, Podjeljenje, 5–6; CD 12, 265. Reg.: HALÁSZ, 112. 58 1355–03–01 Df. 255 432 TKALČIĆ I, 207; CD 12, 282. Reg.: HALÁSZ, 113. 59 1355–03–01 Df. 230 447 TKALČIĆ I, 208; CD 12, 281–282. Reg.: HALÁSZ, 113. 60 1355–04–27 Df. 267 991 FEJÉR IX/2, 416–417; LASZOWSKI, Podatci, 174; CD 12, 288–289. Reg.: HALÁSZ, 113–114. 61 1355–11–30 Df. 230 453 CD 12, 313–314. Reg.: HALÁSZ, 114. 62 1355–12–20 Df. 256 900 HALÁSZ, 114–116. Df. 256 497 Reg.: B. A. KERCSELICH, Historiarum cathedralis ecclesiae Zagrabiensis. Pars I, Zagrabiae s.a, 132; FEJÉR IX/2, 417–418; CD 12, 319. 63 1356–01–10 Df. 218 559 FEJÉR IX/2, 500–502; CD 12, 320–321. Dl. 4 586 Reg.: HALÁSZ, 116. 64 1356–01–14 Known from editions. Arkiv za povjestnicu jugoslavensku 3, ur. I. KUKULJEVIĆ, Zagreb 1854, 86–87; TKALČIĆ I, 209– 210; CD 12, 321–322. Reg.: HALÁSZ, 116–117. 65 1356 Known from editions. Arkiv za povjestnicu jugoslavensku 3, ur. I. KUKULJEVIĆ, Zagreb 1854, 86–87; TKALČIĆ I, 210– 211; CD 12, 383–384. 66 1371–04–16 Df. 267 918 LASZOWSKI I, 88–89; CD 14, 320–321. 67 1371–04–27 Df. 267 919 LASZOWSKI I, 89–90; CD 14, 326–327. 68 1371–05–06 Dl. 5 928

92

É. B. Halász, The Chancellery and the Diplomatics of the Hungarian Dukes 69 1371–05–08 Dl. 77 472 Z III, 423; CD 12, 340–341. Reg.: Z VII/1, 11. 70 1371–08–10 Dl. 41 850 CD 14, 364. 71 after Dl. 41 868 1372–03–23 Dl. 43 628 72 1372–03–25 Dl. 77 507 Z III, 453–454; CD 14, 413–414. Reg.: Z VII/1, 215–216. 73 1372–04–08 Dl. 103 334 74 1372–05–01 Df. 230 551 CD 14, 416–417. 75 1372–06–15 Dl. 5 517 76 1372–06–15 Dl. 33 466 CD 14, 421–422. 77 1372–06–16 Dl. 6 031 THALLÓCZY, 84–85; CD 14, 423.

Ева Б. Халас КАНЦЕЛАРИЈА И ДИПЛОМАТИКА УГАРСКИХ ХЕРЦЕГА У ХIV ВЕКУ Резиме Рад се бави дипломатиком и канцеларијом угарских принчева ХIV века. У Угарској су током владавине анжујске династије забележене три особе принчевског ранга којима је била поверена управа над одређеним територијама титулом херцега. Принц Стефан био је најмлађи син краља Карла I. Он је био херцег Сепеша и Шароша (1349, 1352), херцег Трансилваније (1349, 1351) и херцег Славоније, Хрватске и Далмације (1350, 1353–1354). После његове смрти, његова супруга принцеза Маргарета постала је херцежица Славоније, Хрватске и Далмације. Принц Карло Драчки, рођак краља Лајоша I, био је херцег Славоније и Хрватске између 1371. и 1372. Укупно постоји 77 повеља које су издали херцези из наведеног раздобља. Повеље су углавном писане на пергаменту, писмо се лако чита, а грешке су ретке. Канцеларијске белешке могу се прочитати само на повељама херцега Стефана и херцежице Маргарете. Према унутрашњим обележјима, повеље херцега Стефана и херцежице Маргарете сличне су краљевским и садрже формулу Dei gratia. Само су они издавали повластице у којима је канцеларија бележила датум према римском календару. Повеље херцега Карла биле су сличне документима славонских банова. Херцег Стефан користио је неколико различитих печата, али само два од њих су сачувана. Херцежица Маргарета је имала један sigillum, док је херцег Карло сигурно имао два печата.

93

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 71–94 Старешина канцеларије херцега Стефана био је Јурај од Међуречја, који је носио титулу протонотара. Петар од Брна руководио је канцеларијом херцежице Маргарете као канцелар. Старешина канцеларије херцега Карла није познат. Кључне речи: ХIV век, Угарска, Славонија, Хрватска, херцег, дипломатика, канцеларија, херцешка канцеларија.

Чланак примљен: 28. фебруара 2014. Чланак прихваћен: 22. децембра 2014.

94

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 95–117 УДК: 929.52+930.2](=163.41):94(497.11)''13/14'' Марија Васиљевић стипендисткиња МПНТР Републике Србије [email protected]

НАСТАНАК СРПСКИХ РОДОСЛОВА И ЛЕТОПИСА КАО ПОСЛЕДИЦА ПОЛИТИЧКИХ И ДРУШТВЕНИХ ПРОМЕНА* Апстракт: У раду се истражује веза између појаве старих српских родослова и летописа и историјских околности у којима су настали. Анализи ових дела приступа се на три нивоа. Први ниво је жанровски, односно сачувани текстови груписани су са њима сродним историографским врстама и међуврстама. Даље, ослањајући се на закључке теоретског редефинисања, поново су испитани време и могући разлози писања њихових првих примерака. На крају, рад се бави „решеткама перцепције“ аутора које указују на природу везе са политичким и друштвеним околностима у којима су дела настала. Кључне речи: средњи век, Србија, родослови, летописи, летописистеме, решетка перцепције.

Прихватимо ли познату дефиницију Жоржа Дибија према којој су идеологије системи вредности који обликују друштвени и политички живот, постаје јасније његово размишљање о посебним, унутрашњим историјама идеологија.1 Оне не прате нужно промене у начинима производње или политичком уређењу због чега њихови помаци често пролазе готово неопажено.2 Такође, чувени историчар запажа *

Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековне српске земље (13–15. век): политички, привредни, друштвени и правни процеси (ев. број 177029). 1 Подсетићемо се и његове тврдње да идеологија није пасивна слика друштва, већ план према којем треба да се дела, у: G. DUBY, The Three Orders. Feudal Society Imagined, Chicago 1980, 8–9. 2 G. DUBY, L’Histoire des systèmes de valeurs, History and Theory 11/1 (1972) 15–25, p. 15; IDEM, Histoire sociale et idéologies des sociétés, Faire de l’histoire, sous la dir. de J. LЕ GOFF et P. NORA, Paris 1986, 147–168, pp. 147–149.

95

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 њихов конзервативан карактер, утолико што се споро и тешко мењају и окренуте су прошлости, на основу које дефинишу значења и симболе.3 Стога, изучавање система вредности и идеја које дефинишу сама друштва заслужује посебну пажњу када се истражују турбулентни периоди у историји. Фокусирајући пажњу на српско друштво позног средњег века, примећујемо да у другој половини XIV и током XV века долази до бројних политичких, економских, друштвених и културних промена. У наведеном добу јављају се нови историографски жанрови који нису били својствени дотадашњој књижевној пракси. То су стари српски родослови и старији и млађи летописи.4 Када се има у виду да је потрага за прошлошћу готово увек мотивисана савременим потребама, разлоге њиховог постанка и функције треба тражити у одговарајућим историјским околностима.5 Испитивањем порекла, садржаја и одјека ових дела покушаћемо да дефинишемо какво место заузимају у српској средњовековној историографији. Наиме, циљ је да се спозна „решетка перцепције“ која дефинише видно поље посматрача, односно писца, и одређује одабир, преобликовање и евентуалну злоупотребу информација које улазе у текст.6 Тиме ћемо бити у прилици да допринесемо бољој процени њихове изворне вредности. Најпре ћемо дефинисати жанр родослова, односно генеалогија, а потом ћемо се позабавити старим српским родословима који су, до сада, више изучавани. Генеалогије су самостална дела, писана или цртана, некада рецитована и певана, која имају задатак да представе порекло одређене

3

G. DUBY, L’Histoire des systèmes de valeurs, 16–18. Разлику између родослова и летописа приметио је још Иларион Руварац. Међутим, са изузетком Љубомира Стојановића у уводној студији издања ових извора (Стари српски родослови и летописи, пр. Љ. СТОЈАНОВИЋ, Сремски Карловци – Београд 1927) и Ђорђа Сп. Радојичића, ови извори, посебно српски летописи, нису били предмет систематског изучавања. За старију литературу в. Р. МИХАЉЧИЋ, „Летописи“, „Родослови“, Лексикон српског средњег века (=ЛССВ), прир. С. ЋИРКОВИЋ, Р. МИХАЉЧИЋ, Београд 1999, 367–368, 625–627. 5 G. SPIEGEL, Political Utility in Medieval Historiography: A Sketch, History and Theory 14/3 (1975) 314–325, p. 316. 6 Изучавајући како друштвена стварност утиче на избор података које налазимо у хроникама Габријел Шпигел је увела појам „perceptual grid‟. Решетка перцепције је одређена идеолошким становиштем писца, представом друштва и визијом прошлости које дефинишу природу његове перцепције и начин на који преноси информације. Тиме се унаред одређује сазнајни домет савремених историчара, G. SPIEGEL, Genealogy: Form and Function in Medieval Historical Narrative, History and Theory 22/1 (1983) 43–53, pp. 46–47. 4

96

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа породице или личности.7 Поред сродства, по правилу се приказивао генерацијски пренос власти над државом или несамосталном политичком јединицом, попут феудалне области. Тиме је појединац, чије jе породично порекло представљано, тежио да учврсти постојеће или стекне значајније место у политичком животу.8 Легализирајућа функција родослова одавно је примећена у западним примерима ових дела.9 Ни српски случај у том смислу не представља изузетак. У историји владарске породице Немањића родослови имају дугу традицију. У сликаној форми јављају се врло рано у владарским задужбинама.10 Централно место у владарској идеологији добијају у периоду дуготрајне политичке кризе у време краља Стефана Уроша II Милутина, који је већи део владавине провео у борби за осигурање сопственог и права својих наследника на српски престо.11 У писаној форми, обрисе генеалогија налазимо испрва у интитулацијама владарских повеља. Због тога што се у интитулацијама помињу само преци који ауктора повезују са оснивачем династије, Стефаном Немањом, могу се назвати „скраћеним“ генеалогијама.12 Поменуте сликане 7

Општу дефиницију жанра генеалогија в. у: L. GENICOT, Les Généalogies. Typologie des sources du Moyen Âge Occidental 15, Tournhout 1975, 11–13. 8 G. SPIEGEL, Genealogy: Form and Function, 47. 9 Један од најрепрезентативнијих примера употребе родослова у политичке сврхе представља случај Француске краљевине крајем XII века. У северним и западним крајевима феудалне породице су због сукоба са централном влашћу и потребе да потврде право над постојећим територијама подстицале њихово писање, најчешће у манастирима под њиховом контролом. Касније се пракса пренела на владарски двор, те се краљевска политика правдала истим средствима, уп. G. DUBY, Remarques sur la littérature généalogique en France aux XIe et XIIe siècles, Hommes et structures du Moyen Âge, Paris 1973, 287–298, pp. 290–292. 10 Испрва се у краљевским маузолејима сликају поворке владара или хоризонталне генеалогије, док касније настају родослови који се идејно и ликовно сликају према библијском моделу, Лози Јесејевој – Д. ВОЈВОДИЋ, Од „хоризонталне“ ка „вертикалној генеалошкој слици“ Немањића, Зборник радова Византолошког института (= ЗРВИ) 44 (2007) 295–312, са старијом литературом. 11 За неколико погледа на идеологију краља Милутина в. С. МАРЈАНОВИЋДУШАНИЋ, Владарска идеологија Немањића. Дипломатичка студија, Београд 1997, 118–151; ИСТА, Молитве светих Симеона и Саве у владарском програму краља Милутина, ЗРВИ 41 (2004) 235–250. 12 Први пут записана генеалогија у склопу опширне интитулације јавља се у време политичке кризе, након свргавања краља Стефана Радослава са српског престола. Међутим, употреба овог типа проширених интитулација доживеће највећу експанзију такође у време краља Милутина – М. ВАСИЉЕВИЋ, Помени предака у повељама Немањића и легитимизација власти, Иницијал. Часопис за средњовековне студије 1 (2013) 77–96, стр. 83–90. Треба имати на уму да повеље по себи могу стварати генеалошко памћење. Посебно у српском случају,

97

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 и писане владарске генеалогије промовисале су познату идеју о легитимитету власти стеченом захваљујући припадности заслужној, светородној породици.13 Након појаве генеалогија у скраћеној форми унутар интитулација повеља, срећемо их и као самостални жанр. Стари српски родослови писани су као низ биографија повезаних принципом породичне припадности. У кратким описима живота централно место добили су помени задужбина, као најзначајнијих дела, док се политички догађаји бележе тек у неколико случајева, попут краљевског и царског крунисања. На тај начин обликовани представљају генеалогије проширеног садржаја. Ово није јединствени случај – исти садржај налазимо у родословима насталим у западноевропским државама.14 Тако стари српски родослови, као и западни примерци, постају производ стапања жанрова хагиографије и генеалогије, где се круне богоугодних дела приказују у хронолошком низу династичких генерација.15 Истовремено, наслеђивање којим је означен пренос власти над државом постаје метафора за проток времена.16 Најзад, постојање генеалогија као самосталних дела, а то се може рећи и за остале изворе којима ћемо се бавити, указује на дубоку промену у доживљају времена и формирању колективног сећања. Наспрам цикличне и литургијске меморије, која је била доминантна у српској средини захваљујући светитељском прослављању владарских предака, оваквим делима утемељује се линеарно, историјско сећање.17 где су владари по ступању на престо неретко издавали потврдне повеље великим манастирима приказујући право на престо и индиректно исписујући владарску генеалогију. Стога повеље и генеалогије представљају два пола исте, феудалне, меморије. О томе у: J. LЕ GOFF, Histoire et mémoire, Paris 2001, 140. 13 Породична припадност, односно право по крви, као основни вид приказивања легитимизације био је познат у готово свим европским земљама током средњег века. О случају позног средњег века в. A. VAUCHEZ, „Beata stirps“: Sainteté et lignage en Occident aux XIIIe et XIVe siècles, Famille et parenté dans l’Occident médiéval, ed. G. DUBY et J. LЕ GOFF, École Française de Rome 1977, 397–406, pp. 403–404. 14 О проширивању тема родослова, случај који налазимо у земљама од Шпаније до Британских острва и који је готово увек резултирао бележењем ктиторских делатности уп. L. GENICOT, Les Généalogies, 13. Аутор такође наглашава да су у позном средњем веку такозване „чисте“, односно „праве“ генеалогије врло ретке, те да их најчешће налазимо у проширеном облику. Исто, 22. 15 Детаљније о сродном случају француских родослова: G. SPIEGEL, Genealogy: Form and Function, 49–50. 16 Исто, 50–51. 17 Терминологија неретко може дати смернице за тумачење одређених појмова, што је случај са француским термином lignage, који указује на проме-

98

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа Према избору типа вести које записују стари српски родослови може се закључити да настају у црквеном окружењу, међутим време њиховог настанка остаје нејасно. Велики методолошки проблем представља околност да су сачувани у позним прерадама и преписима те је покушај да се дође до оригиналног текста скопчан са тешкоћама које унапред осуђују на несигурне закључке. У српској науци је примећено да садржај најстаријих сачуваних примерака може открити време и разлоге њиховог постанка. Ђорђе Сп. Радојичић сматра да је подстицај за формирање њихове писане верзије дао босански бан Твртко Котроманић уочи свог крунисања 1377. године.18 Да би се још једном размотрило ово питање треба се поново вратити изворима и видети да ли је могуће наћи још неки одговор. Најпре ћемо погледати како је представљена династија Немањића која је најважнија за легитимитет власти будућег „краља Србљем и Босном‟. У најстаријим родословима доноси се опширна повест великог жупана Стефана Немање, при чему се посебна пажња посвећује монашењу, подизању Хиландара и других задужбина, као и његовој деци. Прича о првом српском архиепископу, Светом Сави, постаје позорница приповести о црквеном осамостаљивању, поткрепљенoм побрајањем епископија у новооснованој архиепископији.19 С обзиром на то да је Предислав, син Стефана Првовенчаног и будући архиепископ Сава II, добио истакнуто место, претпоставка да су родослови настали у окружењу блиском цркви постаје сигурнија. Кључна личност за идеологију бана Твртка Котроманића, краљ Стефан Драгутин, преко којег је био у сродству са Немањићима, поменут је као син краља Уроша I али не и као владар српске краљевине: Stéfan kralý, sþdrý`éðago srémýskù zémlõ í úsor’skúõ.20 Имајући у виду дуготрајни рат за српски престо између Драгутина и његовог млађег брата, може се претпоставити да је политички програм краља Милутина утицао на колективно сећање образоване монашке и црквене заједнице. Тиме је, вероватно, извршено својеврсно брисање сећања на Драгутина као српског владара. Тако се, након помена „сремског краља“ текст враћа његовом брату који је, из перспективе доба у којем је писац живео, настављач основне лозе српских владара. њену представу о прошлости. О линеарном времену у генеалогијама: Исто, 51. О односу литургијског, односно цикличног, и линеарног сећања в. J. LЕ GOFF, Histoire et mémoire, 131–132. 18 Ђ. СП. РАДОЈИЧИЋ, Доба постанка и развој старих српских родослова, Историјски гласник 2 (1948) 21–36, стр. 23–27. 19 При том се наводе епископије које тада нису улазиле у састав српске цркве, попут Београда и Браничева, Стари српски родослови и летописи, 26–27. 20 Исто, 28–31.

99

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 Након комплетног родослова Немањића поново се говори о краљу Стефану Драгутину и излаже се родослов бана Твртка.21 Драгутин је, као да се читалац подсећа на његову личност, представљен као брат краља Милутина. Такође, истиче се значај његовог брака са ћерком угарског краља, Каталином, из којег је потекла Јелисавета, касније удата за бана Стјепана I Котроманића. Треба имати на уму да овај део не садрже сви сачувани родослови.22 Такође, чини се да би, у случају да је први родослов настао на Твртков подстицај, делови о српској архиепископији и Предиславу били скраћени или изостављени. Поред тога, краљ Драгутин би био приказан као егземпларни представник српске династије, односно не би био укратко поменут као њен споредни члан и владар суседних области. Узевши наведено у обзир, намеће се закључак да је први српски писани родослов првобитно настао као родослов Немањића. Наравно, поставља се питање мотива за писање генеалогије Немањића. Када се има у виду да породично представљање династије није било несвојствено припадницима политичке елите, очигледно је да је настанак писане генеалогије у складу са дотадашњим начином изражавања актуелног политичког програма. Могући одговори би били жеља писца да, у тренутку пољуљаног положаја цара Уроша, запише кратку историју државе и да на тај начин прикаже легитимитет власти актуелног владара,23 или да остави траг о слави немањићке династије након њеног гашења. С друге стране, могућност да је први родослов настао у време или непосредно после владавине цара Уроша не негира чињеницу да је прва следећа редакција формирана под будним оком бана Твртка у кратком временском раздобљу од 1374–1377. године.24 Уврштавањем у званични родослов светородне династије босански бан је истакао лично право на власт над простором којим су владали Немањићи и краљ Драгутин. Такође, у овом тексту пренос владарског легитимитета се тумачи са другачије позиције, која ће се показати врло погодном у каснијем периоду. Право на власт над српском територијом, којим је 21

Исто, 36–38. Треба имати на уму да је обичај био да се приликом описивања бочних грана то учини на месту првог помена личности од које је та грана потекла, као што је то био случај са поменом потомака цара Симеона у Пајсијевом родослову. Исто, 35. 22 Од 11 познатих родослова сачуван је у 4, док је у Бранковићевом првом родослову тај део само започет али није довршен. О родослову сремских Бранковића с краја XV века в. даље у тексту. 23 За општи приказ прилика у српском царству у време цара Уроша: Р. МИХАЉЧИЋ, Крај српског царства, Београд 1975. 24 О времену настанка ове редакције родослова в. нап. 18.

100

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа оправдано узимање краљевске круне, стечено је преко сродства оствареног удајом женског члана породице, Драгутинове ћерке Јелисавете, у породицу Котроманића. Ово није први који налазимо у српским,25 али ни усамљени случај у историји генеалогија у средњем веку. Наиме, у политички нестабилним ситуацијама неретко се посезало за приказивањем, некада непостојећих, породичних веза са славним претком како би се истакло право на држање актуелног или жељеног положаја.26 У том случају, женски потомци били су подједнако правоснажни носиоци породичног легитимитета као и њени мушки чланови. Имајући у виду да су стари српски родослови писани као самостална и кратка дела која су лакше дистрибуирана на ширем подручју, постаје логичан утицај који су остваривали међу носиоцима политичке власти. Пропагирањем сродства са угледном династијом Немањића, које је обележило владарску идеологију Котроманића, бан и будући краљ Твртко тежио је да обезбеди подршку од образованог и утицајног слоја становништва као и од власти Дубровачке републике.27 Стога, потврђује се да су родослови могли одиграти велику улогу у политичком програму личности укључених у догађаје на српском простору. Упоредо са тиме, у њима се може огледати утицај колективног сећања, што је случај са представљањем краља Драгутина као сремског краља. Па ипак, важнија улога била је утицање на формирање колективног сећања код политички релевантних чинилаца.28 25

У сликаним Лозама присутан је у цркви Свете Богородице у Матеичу, где су лозе Комнина, Асена и Немањића повезане преко неидентификованог женског лика – С. РАДОЈЧИЋ, Портрети српских владара, Беогрaд 1997, 59, 123; Е. ДИМИТРОВА, Манастир Матејче, Скопје 2002. 26 У време канонизације Карла Великог прави се генеалогија династије Капета која оснивача Ига представља као унука по женској линији Хајнриха Птичара, преко којег је био у сродству и са Карлом Великим. Ове генеалогије се реактуализују у време краља Филипа Августа када су на истим темељима градиле легитимитет две сукобљене стране: и краљ и феудалне породице. Детаљно о овом случају: B. GUENEE, Les généalogies entre l’histoire et la politique: la fierté d’être Capétien, en France, au Moyen Âge, Annales. Économies, Sociétés, Civilisations (= E.S.C.) 33/3 (1978) 450–477, p. 461–464. 27 Прве повеље Дубровнику указују на то да је легитимитет за краљевски статус темељен на наслеђу српске круне, који је испрва промовисан управо описаним родословима. О политичком програму Твртка Котроманића в. С. ЋИРКОВИЋ, Сугуби венац (прилог историји краљевства у Босни), Зборник Филозофског факултета 8–1. Зборник у част професора Михаила Динића, Београд 1964, 343– 379. 28 Проблем колективног сећања у српској средини није до сада изучаван. О утицају родослова на његово формирање, описаном кроз други пример: G. SPIEGEL, Genealogy: Form and Function, 47.

101

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 Писање првих српских родослова хронолошки одговара најстаријим сачуваним примерцима историографског жанра познатим под називом летописа. Писани су као наставак преведених хроника Јована Зонаре и Георгија Амартола са циљем да се српска историја интегрише у оквире универзалне историје.29 Међутим, текст није нужно био организован подобно делима која су настављана. Како је већ примећено, пет летописа названи старији летописи чинe засебну целину која се садржајем и структуром издваја из бројнијих млађих летописа.30 У старијим летописима текст је подељен на краћа поглавља – биографије чланова династије Немањића, повезане редоследом наслеђивања.31 Акценат на сродству, затим избор информација међу којима побожна дела добијају равноправно место са политичким догађајима и одсуство прецизног датирања32 приближава ова дела генеалогијама. Околност да старији летописи структурно и садржајно наличе старим српским родословима, односно проширеним генеалогијама, није јединствена. Разлог томе су комплексни односи између ова два жанра. У дугим вековима постојања родослова у Западној Европи њихов садржај се мењао, ширио и допуњавао те је постао оквир у којем се подаци својствени хроници записују. Тако је Леополд Женико један од прелазних облика између ова два жанра назвао стемом или стаблом.33 Чини се да би усвајање назива летопис-стема за ова дела, уместо ранијих предлога, било пригодније, јер узима у обзир порекло, садржај и идеолошку оријентацију ових текстова. Дефинисањем летописа-стема као генеалогија са садржајем својственим хроници, сличности са старим српским родословима долазе до изражаја. Тако стари српски родослови и летописи-стеме представљају етапе између књижевнх врста генеалогија, на једном крају, и 29

О летописима уп. одредницу „Летописи“ у: Ђ. ТРИФУНОВИЋ, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд 1990, 143–146, и Р. МИХАЉЧИЋ, „Летописи“, ЛССВ, 367–368. 30 Ђорђе Трифуновић је најјасније окарактерисао старије летописе као књижевну врсту, наводећи да они уопште не припадају жанру летописа већ жанру „житија и житељства‟ док млађи летописи представљају праве летописе, в. претходну напомену. 31 Изучавајући два најстарија летописа Ђорђе Трифуновић је због стварања малих портрета српских владара такав стил писања назвао минијаторским стилом – Ђ. ТРИФУНОВИЋ, Минијаторски стил старе српске књижевности, Књижевност 32 (1961) 511–522. На исти начин може се описати стил писања аутора старих српских родослова. 32 Године се јављају тек од Драгутинове смрти, Стари српски родослови и летописи, XXXIX. 33 L. GENICOT, Les Généalogies, 14–24.

102

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа хроника, на другом. Организација текста, пажња посвећена владарским задужбинама и место архиепископа Саве II у тексту сугеришу суштинску блискост српских извора. Када се има у виду да се текст најстаријег, Копоринског летописа-стеме, завршава 1371. годином, односно да се и хронолошки оквири подударају, сличност се чини још упечатљивијом. Али ту сличности престају. Како бисмо размислили о изворима за писање првих летописастема погледаћемо шта они говоре о ктиторској активности српских владара. Три најстарија примерка не наводе Стефана Немању као ктитора Хиландара упркос томе што је описан његов одлазак на Свету Гору; та заслужна улога припала је краљу Милутину. Ово није усамљен случај – на пример, летописи кажу да је краљ Урош I основао Градац а краљ Драгутин цркву Светог Георгија у Расу. Сваки податак има историјску основу у томе да су поменуте личности биле други ктитори тих манастира.34 Претходно речено упућује да изворе тражимо у мање формалним делима од оних за које се до сада претпостављало. Љубомир Стојановић је сматрао да је аутор користио, између осталог, Житијa Светог Симеона од Стефана Првовенчаног и Саве али да је текст родослова писан према сећању.35 Делује невероватно да би, у случају у којем је писац прочитао поменута житија, пропустио да нагласи ктиторство династичког оснивача над Хиландаром. Стога ову тезу вероватно треба напустити. Било би логично претпоставити да је извор за наведене информације било колективно сећање друштвеног окружења у којима су текстови писани, а које је памтило временски ближе ктиторе значајних српских манастира. Уколико се прихвати теза Ђорђа Трифуновића о писању првих летописа у области Ариља, територијална и хронолошка удаљеност аутора могла би да објасни ове погрешке.36 У том случају летописи-стеме, заједно са родословима, постају редак извор за изучавање културе сећања у српској средњовековној историји. 34

О ктиторству и принципима наслеђивања ктиторских права в. М. ШУИ„Ктитор“, ЛССВ, 336–339 са упутницама на старију литературу. О историјским околностима изградње Градца: Б. ТОДИЋ, Сопоћани и Градац. Узајамност фунерарних програма две цркве, Зограф 31 (2006–2007) 68–76. О Драгутиновом обнављању Ђурђевих Ступова: Ј. НЕШКОВИЋ, Ктиторска делатност краља Драгутин на Ђурђевим Ступовима у Расу, Свети Ахилије у Ариљу. Историја и уметност, Београд 1996, 49–58. 35 Стари српски родослови и летописи, LXXXIII. 36 Ђ. Трифуновић је због изричитог навођења места на којем је сахрањен Урошиц, Св. Ахилију у Ариљу, према имену области Моравице писца овог летописа назвао Моравичанин. То нас упућује да територијално порекло летописа-стема тражимо у северним крајевима српске државе, Ђ. ТРИФУНОВИЋ, Минијаторски стил старе српске књижевности, 516. ЦА,

103

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 Да бисмо анализирали какву улогу су имали летописи-стеме у политичком животу српског простора упоредићемо два хронолошки савремена примерка: Пећки и Студенички. Оба дела бележе пренос моштију кнеза Лазара у Раваницу као последњи историјски догађај, са снажним индицијама да су текстови настали управо у тим годинама.37 У Пећком рукопису налази се одељак O patrñarsähý zémlè srýbskÿè, о којима је „мало ко говорио док је о господи српске земље понегде још и помињано“.38 Видимо да се аутор надовезује на традицију летописа-стема, можда и родослова, али примећује да се не помињу верски поглавари српске државе. Стога је одлучио да састави додатни текст који прати постављене хронолошке оквире, те долази до патријарха Јефрема.39 Два засебна текста, Пећки летопис-стема и додатак о патријарсима, повезани су родбинским везама државних и црквених начелника. Ако се узме у обзир место настанка оба летописа-стеме, могу се добити основне смернице за тумачење њиховог садржаја. Пећки је настао у седишту српске цркве те је повест црквених поглавара добила засебно место. При том, Пећ је била политички везана за Вука Бранковића и његове потомке, те не треба искључити могућу политичку наклоност аутора према овој знаменитој породици.40 С 37

Приликом описа преноса Лазаревих моштију у Раваницу наводи се како је у то време деспот Стефан са мајком почео владати српском земљом. Чини се да би, у случају да је у тренутку писања ових родослова кнегиња Милица, односно монахиња Јевгенија, преминула, та информација била забележена. Стога би оквирни датуми за писање оба летописа-стеме биле године 1402–1405. Међутим, ако се узме у обзир могућност да су преписивачи могли накнадно Стефану приписати титулу деспота, онда би се хронолошки оквир морао поставити шире, почев од преноса Лазаревих моштију 1391/1392. године до 1405. године. Околност да додатак Пећком примерку бележи догађаје у истом хронолошком оквиру сугерише да је вероватније да су текстови настали непосредно по преносу. 38 Стари српски родослови и летописи, 104–105. 39 Податак који иде у прилог тези да је текст писан у првим годинама Стефановог владања. О животу патријарха Јефрема, његовој улози у збивањима с краја XIV века и потоњем култу в. Д. ПОПОВИЋ, Патријарх Јефрем – један позносредњовековни светитељски култ, ЗРВИ 43 (2006) 111–125, са упутницама на старију литературу. 40 Хронолошки оквир настанка летописа-стеме је доста широк, обухвата период успона Вука Бранковића, његов пад и успон његових потомака, те се не може са сигурношћу рећи да ли је у тренутку писања Пећ заиста била под контролом породице Бранковића. О поседу Бранковића в. М. ДИНИЋ, Област Бранковића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (= КЈИФ) 26/1–2 (1960) 5–29; М. СПРЕМИЋ, Бранковићи – обласни господари Косова, Свети кнез Лазар, Београд 1989, 121–130. О српским приликама после 1389. године до краја Стефанових борби за обезбеђивање очевог наслеђа уп. општи преглед у Историја српског народа 2, Београд 1982, 47–87 (С. ЋИРКОВИЋ). Занимљив по-

104

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа друге стране, Студенички летопис-стема је записан у задужбини родоначелника светородне династије, која је припадала земљама Стефана Лазаревића. На првом месту треба погледати шта је тема поменутих дела. Наслов Пећког примерка гласи @itña i na~élstva srbýskÿh gospod’ koi po kim koliko carstvova41 док је у Студеничком Povästý ò gospodahý srbýskÿhý zémlý…42 Само се у уводу Пећког летописа-стеме образлаже о чему ће бити писано: како је српска земља уведена по други пут у хришћанство и ко је њом владао у последња времена.43 Чини се да разлика може имати узрок у прилагођавању Студеничког летописа-стеме сродној књижевној врсти, познатој под називом млађи летопис, која је сачувана у истом рукопису. Летопис-стема је сегментиран на одељке са редним бројем „царева“ како би био саображен потоњем тексту који је подељен по годинама описаних збивања. Здружени чине историју српске господе ø vélikago `úpana Némanè.44 Текстови се садржајно не разликују до дела који описује догађаје после битке на Марици 1371. године.45 Већ на самом почетку одељака о кнезу Лазару приписане титуле сведоче о другачијем односу писаца према српском кнезу. Док је у Пећком летопису он blago~ýstivÿi knézý, у Студеничком је назван blago~ýstivÿi i hristolõbivÿi samodrý`ýcý.46 Оба летописа наглашавају да није био ни син ни унук претходне господе, али да је био од властеоског рода. Право на глед на односе Лазаревића и Бранковића в. у: М. ШУИЦА, Дубровачка писма: огледало друштвено-политичких промена у српским земљама (1389–1402), Годишњак за друштвену историју 18/2 (2011) 29–49, са прегледом старије литературе која се бави овим питањем. О потоњим борбама у контексту сукоба за наслеђе османског престола: D. J. KASTRITSIS, The Sons of Bаyеzid. Empire Building and the Representation in the Ottoman Civil War, Leiden – Boston 2007. 41 Стари српски родослови и летописи, 62. 42 Исто, 63. 43 За анализу дела летописа који се односи на Немањиће в. у F. KÄMPFER, Прилог интерпретацији „Пећког летописа“, Прилози КЈИФ 36/1–2 (1970) 67–79, стр. 70–75. 44 Стари српски родослови и летописи, 63. 45 Оно што чуди је околност да је у оба летописа изостало поглавље о Светом Сави, док је Предислав, односно архиепископ Сава II добио једнако простора као и световни владари српске државе. Разлог томе може бити намера писца Пећког летописа да, премештањем дела о архиепископу Сави I, представи јединство световне и духовне власти у српској држави оличеном у сродству њених начелника и осамостаљивача. Да ли се разлог за изостанак помена Саве I у Студеничком примерку може приписати околности да је Пећки летопис-стема послужио као предложак који је потом дорађен остаје под знаком питања. 46 Стари српски родослови и летописи, 84–85.

105

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 начелство над српском земљом Лазар је стекао женидбом са „сродницом претходне господе‟.47 Ово посебно има значаја због тога што писци летописа знају за Вукашинову краљевску круну (венац краљевства српског). Упркос титули, он није био сматран легитимним владарем српске државе, због чега је са осудом поменут у оквиру одељка о цару Урошу. Истовремено, краљ Марко, Лазарев савременик и правни наследник српске државе је игнорисан.48 У светлу повести браће Мрњавчевића, као супротност њиховом хијерархијском уздизању, у Пећком летопису-стеми следи похвала кнезу због задржавања кнежевске титуле: i`é i vý ~ýstý samodr`anña carýskao výzý{ýdý, né hoté izmäniti knézý~ýskago naricanña због чега је упоређен са старозаветним узорима Давидом и Аврамом.49 Даље се говори о владарској милости, која је зрачила изван Србије до „источних страна“ и резултирала подизањем Раванице као круном побожних дела. Уочљиве су паралеле између представљања оснивача династије Немањића и кнеза Лазара. Осим што добијају највише места у текстовима, идеални владарски лик приказан кроз љубљење инока и сукоб са јеретицима, односно неверницима, додатно сугерише поређење. Околност да су Стефан Немања и кнез Лазар једини владари који су названи светим иде у прилог овој тези.50 Овај податак упућује на то да је писац ових редова обликовао свој текст тако да сугерише поређење између оснивача светородне династије, Светог Симеона Немање и кнеза Лазара, новог мученика, који је у датом тренутку био могући оснивач нове владарске породице. Следи повест о Косовској 47

У Пећком летопису се наводи да је Милица ø samÿè krýbé carskÿè док је у Студеничком ø prä`dé poménùtÿhý carý pléméné bÿv{i. Исто, 86–87. 48 За компаративну анализу односа црквених кругова према Вукашину и Угљеши Мрњавчевићу и кнезу Лазару, који су на врло сличан начин завршили живот и од истог непријатеља в. Р. МИХАЉЧИЋ, Лазар Хребељановић. Историја, култ, предање, Београд 1989, 145–148. О представљању браће Мрњавчевића у поређењу са српским кнезом у летопису-стеми уп. F. KÄMPFER, Прилог интерпретацији „Пећког летописа“, 75–77. 49 Лик првог миропомазаног владара је као владарски узор био присутан у политичком програму Немањића, док то није случај са Авраамом. О лику цара Давида: С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Владарска идеологија Немањића, 197–209. 50 Живот и дело краља Милутина такође је приказано са доста пажње у оба дела. Међутим, у Студеничком летопису-стеми, сачуваном у целости и врло вероватно идентичном Пећком тексту, он није назван светим. Поређење са краљем Милутином се може направити у делу који говори о владарској милости, која код оба владара досеже до „Јерусалима, Синаја и Египатске пустиње“, Стари српски родослови и летописи,74–75, 88–89. Иако овакво поређење представља значајни део владарске идеологије, чини се да је уподобљавање узору Стефана Немање као светитељу и династичком оснивачу у првом плану.

106

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа бици, иако име места на којем се одиграла није поменуто. Описана је као догађај који следи освајању „грчке и бугарске земље“ од многих народа и завршава се поменом небеских најава попут помрачења сунца и крвавог месеца. Текст се завршава кратким поменом преноса Лазаревих моштију у време начелства деспота Стефана и његове мајке, из тамошњег града у његов манастир“. Због следећег текста важно је истаћи да су мошти описане само као „свете мошти“.51 Студенички летопис-стема доноси опширнију приповест о кнезу Лазару. Иако изостаје похвала владарској скромности, лик светог српског кнеза пажљивије је и, чини се, упечатљивије грађен. Опис давидовске кроткости је добио више простора, као и блискост са монасима и владарско милосрђе. И у овом тексту уочљиве су сличности у представаљању кнеза Лазара и Стефана Немање. Сукоб на Косову је представљен као сукоб двеју вера са бројним библијским алузијама, док се Лазарева смрт пореди са смрћу апостола Павла, који је према традицији такође обезглављен. Говор пред битку заузима централно место и представља прокламацију одабира мученичке смрти и будуће светости. Цитирање 142. псалма, односно Давидове молитве у пећини којом тражи ослобођење од душевног и физичког затвора52 и седме главе посланице апостола Павла Римљанима која говори о односу тела и душе53 додатно сведоче о свесном жртвовању зарад Христа. И овде је помрачење сунца најавило долазећу bädù po sihý bÿti54. Позивањем на текст Јеванђеља по Матеју који цитира Исусове речи: „Многи ће први бити последњи а последњи први“ прави се поређење са Лазаром који је био скромнијег порекла а успео се до мучеништва. Даље се наводи да су њега од последњег рода а првог мученика положили у цркву у граду близу битке. У одељку о деспоту Стефану описан је пренос Лазаревих моштију у Раваницу, после чега су постале pohvala i slava i zastùplènñé i osvéðénñé vþséi Srýbscäi zémli.55 Описани садржаји сведоче о томе да су ови текстови имали политички савремену намену. У случају оба летописа-стеме Стефана Лазаревића је требало приказати као легитимног наследника Немањића, који носи харизму династичког родоначелника преко мајке од „царског племена“. Идентификацијом новог владара као сродника славне и изумрле династије, оправдава се његово вођство у српским 51

Стари српски родослови и летописи, 98. Izvédi is týmnici dù{ù moõ. Исто, 97. 53 Kto mé izbavitý ø täla sþmrýti séé. Исто, 97. 54 Исто, 97. 55 Исто, 99. 52

107

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 земљама. Тиме се идеологија, ослоњена на историју, показује као стабилизирајућа сила која представља актуелног владара као потомка светородне династије. Услед неизвесне будућности, друштво се враћа познатим системима вредности, односно идеологији, која ствара везу између славне прошлости и садашњости и утемељује наслеђене идентитете као део савремене политичке стварности.56 Поред тога, Стефанов легитимитет власти над српским земљама темељи се на угледу стеченом захваљујући светости његовог оца, кнеза Лазара. Култ косовског мученика, уподобљен новом типу светости, слика је промењених друштвених и политичких околности с краја XIV века.57 Такође, он одражава савез Лазаревих наследника и црквеног врха. Пећки текст, вероватно из разлога што је настао на територији која је била под политичким утицајем Бранковића, доноси Лазареву историју у хладнијем тону. С друге стране, Студенички врло јасно и опширно гради лик светог српског кнеза, кроз поређење са праузорима цара Давида и апостола Павла. Идеологијом обојена историја Косовског боја добија значајно место, јер се на њој темељио култ српског кнеза и легитимитет његовог сина. На основу наведених примера видимо да је висок степен употребљивости представе о скоријој прошлости утицао на то да се она обликује и дефинише у складу са актуелним прагматичним потребама. Стога закључујемо да су и текстови летописа-стема, попут старих српских родослова, у тренутку када настају на српском простору, представљали литерарни допринос текућој борби за политичку моћ.58 За активности српских деспота може се везати наредна фаза развоја старих српских родослова чији први траг налазимо у генеалогији у врло историчном Житију деспота Стефана од Констатина Филозофа. Сматра се да јој је претходила опширна и самостална верзија, коју је Константин Костенечки прерадио и у краћој форми унео

56

О улози идеологије у стварању друштвене кохезије у добу неизвесне будућности види опште напомене: G. DUBY, Histoire sociale et idéologies des sociétés, 150–152. 57 О новом, мученичком, моделу светости у светлу компаративне анализе: S. MARJANOVIĆ-DUŠANIĆ, Patterns of Martyrial Sanctity in the Royal Ideology of Medieval Serbia. Continuity and Change, Balcanica 37 (2006) 69–79, pp. 76–78; ИСТА, Династија и светост у доба породице Лазаревић: стари узори и нови модели, ЗРВИ 43 (2006) 77–95, стр. 78–83. 58 О борби за прошлост као једној од позорница борбе за политичку моћ и ауторитет у савременом друштву в. пример: G. SPIEGEL, Medieval Canon Formation and the Rise of Royal Historiography in Old French Prose, Modern Language Notes 108/4 (1993) 638–658, pp. 643–644.

108

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа у Житије.59 Претпоставља се да је првобитна верзија настала у близини деспота Стефана, односно на његовом двору. Могућност да је настала у окружењу блиском владару не чуди јер у општем развоју генеалогија након „манастирских“ родослова следи етапа прераде на владарским дворовима и дворовима феудалних породица. Посредно, нови тип сведочи о лаицизацији високе културе, те се неретко називају „лаичким“ генеалогијама.60 Узевши наведено у обзир, врло је могуће да је тачна претпоставка о настанку наредне редакције на деспотском двору у Београду. До тумачења задатака и функције ових родослова може се доћи њиховом групном анализом.61 Најупадљивија промена је тврдња да су актуелни владари по женској линији потомци Константина Великог, наравно, преко Немањића. Наиме, иако је лик првог хришћанског цара био присутан у владарској идеологији Немањића,62 треба истаћи да се први пут изводи порекло од њега, што представља очигледни фалсификат. Имајући у виду развој родословног жанра, односно напуштање црквених оквира и слободнији приступ прошлости узрокован лаицизирањем културе, постаје уочљиво да разлоге за конструисање овог сродства треба потражити и изван наслеђених образаца владарског политичког програма. На првом месту поставља се питање књижевних узора за обликовање идеје о пореклу Немањића од првог хришћанског цара. Упадљива сличност садржаја са италијанским делом I Reali di Francia (Француска краљевска кућа) указује на то да је до аутора стигла нека верзија овог популарног дела, која је потом прерађена и прилагођена српским условима.63 Међутим, наслеђени обрасци владарске идеологије

59

То оставља могућност да је Константин Филозоф био заслужан и за дужу редакцију – Ђ. СП. РАДОЈИЧИЋ, Константин Филозоф и стари српски родослови, Зборник института за проучавање књижевности I, Београд 1951, 57–61. 60 G. DUBY, Remarques sur la littérature généalogique en France, 295–296; L. GENICOT, Les Généalogies, 42–43. 61 Стари српски родослови и летописи, 2–59. 62 Константиновски узор у владарској идеологији Немањића имао је дугу и плодну традицију. Испрва преузимањем Константину приписиваних епитета а потом и поређењем са светим хришћанским царем српски владари су се представљали као „Нови Константини“. Очекивано, у политичком програму Стефана Душана добија посебно место како је први српски цар настојао да се прикаже као од Бога одабрани наследник првог хришћанског цара. О томе опширније у: С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Владарска идеологија Немањића, 287–300; ИСТА, Елементи царског програма у Душановој повељи уз „Законик“, Прилози КЈИФ 65–66/1–4 (1999–2000) 3–20, посебно стр. 15–16. 63 Трагове присутности западне лаичке културе видимо у сачуваним преводима популарних романа о Александру Великом и Тристану и Ижоти. Поређење

109

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 и страни књижевни узори вероватно нису били довољни предуслови. Како је већ познато, у деспотској престоници, у којој је први родослов вероватно написан, чувана је десница цара Константина.64 Заједно са другим присутним реликвијама она је одређивала карактер идеологије која се око њих градила и која је добијала универзалну димензију.65 Присуство реликвије једне од најзначајнијих личности средњег века, чини се, могло је имати улогу кључног подстицаја за промовисање фиктивног сродства. То не чуди, јер се у лаичким генеалогијама, каква је она чији траг налазимо у Житију деспота Стефана, централне личности најчешће повезују са ликовима чије су слава и углед били од великог значаја за простор на којем настаје дело и чије су се реликвије неретко налазиле у непосредној близини.66 Оваква промена у садржају старих српских родослова сведочи о неколико ствари. На првом месту, њихова функција је проширена. Више није једини циљ било приказивање преноса власти над српском државом, иако та идеја остаје основа ових текстова. Славне личности са којима су савременици повезивани у овом типу генеалогија откривају галерију примерних типова и модела врлина, које је требало да отелотвори особа чији се легитимитет представљао. Тиме није представљен пренос само политичке власти, већ и славе, части и престижа.67 Односно, у српском случају, деспот Стефан Лазаревић а онда и потоњи владари су приказани као наследници Константина Великог, његовог угледа и предводништва у хришћанском свету. Поред тога, овај тип родослова, односно њихов садржај, постаје сведочанство о утицају западноевропске културе на српском двору.68 Овај утицај је садржаја Француске краљевске куће и Константиновог родослова в. у Н. БАНАШЕВИЋ, Летописци о пореклу Немањића, Прилози КЈИФ 21/1–2 (1955) 5–13. 64 Е. А. МОРШАКОВА, Ковчег для десницы святого царя Константина, Христианские реликвии в московском Кремле, ред. А. ЛИДОВ, Москва 2000, 126–128. 65 О грађењу деспотске престонице према правилима установљавања сакралне топографије: Ј. ЕРДЕЉАН, Београд као Нови Јерусалим. Размишљања о рецепцији једног топоса у доба деспота Стефана Лазаревића, ЗРВИ 43 (2006) 97–110. О наведеним активностима у контексту владарске идеологије: С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Династија и светост у доба породице Лазаревић, 87–92. 66 О проширеном хронолошком и територијалном опусу у лаичким генеалогијама в. G. DUBY, Remarques sur la littérature généalogique en France, 296–297. 67 Сведочанство о томе колики је значај имало овакво повезивање пружа и податак да од десет сачуваних родослова само два, Ћоровићев и Хаџи-Јорданов не садрже помен овог сродства. О значају посезања за личностима неретко присутним само у легендама, или толико славним да се историјски лик више не разликује од симболичког. Исто, 297. 68 О трансформацијама идеолошких система под утицајем страних, каткад и непријатељских култура: G. DUBY, Histoire sociale et idéologies des sociétés, 153.

110

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа видљив у идеолошким системима и представама, преображеним усвајањем западних и византијских узора, у којима почињу да доминирају универзални и општехришћански концепти.69 Међутим, Константинов родослов, а потом и остали родослови, доносе још једну новину, која ће оставити већи траг у изворима него што је то био случај са замишљеним сродством са првим хришћанским царем. Родослов у Житију је први којем можемо одредити време настанка а који приказује сродство кнегиње Милице са Немањићима преко кнеза Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Нема потребе да се понавља већ позната генеалогија, али треба нагласити да се она први пут јавља у изворима тридесетих година XV века. Чињеница да се изричито наводи у Житију деспота Стефана сведочи о томе да је прокламовано сродство било део политичког програма његовог наследника, деспота Ђурђа Бранковића. Када погледамо летописе-стеме савремене Милици ниједан не помиње такво сродство, иако је то био период када је положај њеног сина био најмање сигуран. Имајући на уму да немамо довољно података о постојању бочних грана Немањића и њиховим женидбама, једини сигурни податак, који се понавља и у старијим летописима, јесте да је била у некој врсти сродства са славном династијом. Корак даље у везивању деспотовог легитимитета за немањићки није морао представљати велику промену за образоване читаоце који су вероватно већ познавали везу кнегиње са „царским родом“.70 На крају, конкретним повезивањем са светородном династијом након кнегињине смрти завршава се последњи ниво формирања српских генеалогија које су имале задатак да установе контунуитет од митских времена до

69

Изучавајучи однос према владарским претходницима из династије Немањића, култу кнеза Лазара и реликвијама Смиља Марјановић-Душанић је дошла до закључка да је преломни период у доношењу нових владарских концепција, уподобљених византијском моделу, био период грађења деспотске престонице, када је и реликвија Константинове деснице донешена у Београд – С. МАРЈАНОВИЋ-ДУШАНИЋ, Династија и светост у доба породице Лазаревић, 87–92. 70 Уздржаност у прихватању податка о пореклу кнегиње Милице од Вукана као веродостојног, изразили су ранији истраживачи – Ђ. СП. РАДОЈИЧИЋ, Похвала кнезу Лазару са стиховима, Историјски часопис 5 (1955) 241–253, стр. 247–248, нап. 45; С. ЋИРКОВИЋ, Сугуби венац, 347, нап. 25, као и Раде Михаљчић који истиче да ову лозу није могуће проверити у другим изворима. Такође, он наглашава да су овакве генеалошке конструкције служиле управо Лазаревићима и Бранковићима. О овоме и доцнијим родословним прерадама које су на различите начине повезивале Лазара са Немањићима у: Р. МИХАЉЧИЋ, Лазар Хребељановић, 16–17.

111

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 савременог доба.71 На тај начин је формирана веза између прошлости и садашњости, у којој славна прошлост садашњости позајмљује славу, легитимитет и даје значењске оквире за тумачење актуелне политичке ситуације.72 Још једном се показало да је реинтерпретација прошлости условљена савременим потребама личности које су тежиле да преузму вођство у политичком животу на одређеном простору.73 Политичку актуелност писаних родослова пратимо и у периоду након коначног укључивања територија српске деспотовине у османску државу. О томе сведочи родослов Бранковића који се налази у рукопису у Софији заједно са другим делима српске књижевности.74 Текст се до дела о Бранковићима слаже са текстом Загребачког родослова. Међутим, након цара Душана прескаче се цар Урош, док је родослов бана Твртка само започет. Као да се аутор у току писања предомислио и одлучио да овај део није релевантан за политичку поруку коју је желео да пренесе. Стога је наставио са генеалогијом „ВуканМилица“ коју доноси у скраћеној верзији док се деспот Стефан Лазаревић само кратко помиње. Потом се опширно говори о деци и унуцима Вука Бранковића. Важно је истаћи да је централна личност овог дела деспот Стефан Бранковић, који је назван „новим мучеником“.75 После описа боравка у Албанији, говори се о женидби и деци која су као кринови међу трњем у земљи латинској цветали.76 Потом се помињу чуда и исцељења на његовом гробу и место боравка његових моштију, град Купиново, у који долазе и иноверни да се клањају.77 71

На овом месту треба указати на случај сликаног родослова на улазној кули у Студеници. За разлику од старијих мишљења, према којима су вероватно преко Милице, Лазаревићи и/или Бранковићи представљени као потомци Немањића, што би одговарало садржају познијих родослова, новија истраживања показују да је ова лоза знатно старија. О ранијим мишљењима в. В. Ј. ЂУРИЋ, Лоза српских владара у Студеници, Зборник у част Војислава Ђурића, Београд 1979, 67–79. Нова тумачења први пут су изложена на научном скупу „Манастир Студеница. 700 година Краљеве цркве“, одржаном 8–11. маја 2014. године, у саопштењу: Д. ВОЈВОДИЋ, Представе родословних лоза на фасади студеничке куле и идеја прародитељства у манастиру Светог Симеона. 72 О функцији родослова у креирању историјског континуитета: G. SPIEGEL, Political Utility in Medieval Historiography, 322. 73 Исто, 324–325. 74 Последњи део родослова је у преводу објавио Ђ. СП. РАДОЈИЧИЋ, Из старе српске подунавске књижевности 1. Родослов сремских Бранковића с краја XV века, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду 3 (1958) 159–170. 75 Исто, 168. 76 Исто. 77 О купиновској цркви и судбини моштију деспота Стефана Бранковића в. М. ТИМОТИЈЕВИЋ, Сремски деспоти Бранковићи и оснивање манастира Кру-

112

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа Управо у вези са светитељством Стефана Бранковића наглашава се да су Ђорђе и Јован његови синови и Божјом промисли предводници српског народа. Из наведеног закључујемо да је текст настао како би представио легитимитет двојице браће као предводника српског народа „под руком угарског краља“.78 Како се деспот Ђорђе помиње световним именом, текст је настао пре 1497. године када се замонашио и добио име Максим.79 На крају, потребно је осврнути се на групу од 42 текста, који су познати под именом млађих летописа. У овим делима текст је подељен на записе о важним догађајима, који углавном почињу годином, те видимо да структурално и жанровски одговарају византијским хроникама.80 Иако избор записаних података показује одређене утицаје владарских идеологија – тако је Милутин свети краљ а Лазар готово увек благочастиви и свети кнез – не изостављају се дешавања са целокупног простора на којем је постојала држава Немањића. У овим текстовима бележе се догађаји у којима су учествовали чланови водећих српских феудалних родова, као и мање познате личности. Разлика у избору записаних информација, које су пре свега световног карактера, показује да историја о којој се писало није виђена само као повест владајуће породице, односно личности која је сматрана водећом на датом простору. Видимо да су ови текстови, чија еволуција припада другом времену и другом простору, израз другачијег доживљаја историје у којем је политичка идеологија савремена описаним дешавањима мање заступљена. Тиме она сведочи о другачијој средини у којој су дела настајала и другачијој перцепцији прошлости. Можемо закључити да су летописи, односно српске хронике, настали ван

шедола, Зборник Матице српске за ликовне уметности 27–28 (1991/1992) 127– 150, посебно стр. 130–133. 78 Ђ. СП. РАДОЈИЧИЋ, Родослов сремских Бранковића с краја XV века, 168. 79 Исто, 168–170. 80 Иако би одговарајући превод термина летописи био анали, чини се да се не може поставити знак једнакости у жанровском значењу. Због структуралне сличности граница између врста анала и хроника још у току средњег века није била јасно повучена. Једина јасна разлика тиче се циља писања ових дела. Наиме аналима су се сукцесивно бележили акутелни догађаји, неретко важни за локалну историју, док се хроникама приповедала универзална историја кроз најважније догађаје. Постанак првих српских летописа је уско повезан са византијским, било универзалним било кратким хроникама, те су, логично, српски летописис припадали истој врсти. О хроникама у односу на друге историографске жанрове в. B. GUENÉE, Histoires, annales, chroniques. Essai sur ler genres historiques au Moyen Âge, Annales E.S.C. 28/4 (1973) 997–1016.

113

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117 актуелних центара моћи и без велике улоге њима савремених политичких сукоба. Како је Сима Ћирковић показао, постојали су српски летописи без „икаквих родословних прерада и интервенција...“ и њихове почетке треба тражити у траговима које су оставили у византијским кратким хроникама.81 Оваква, на изворима утемељена претпоставка чини се веома могућом када се имају у виду међужанровски односи генеалогија и хроника. Њихов међусобни утицај, мешање и настанак такозваних хибридних жанрова, попут проширених родослова и летописастема, није морао резултирати нестајањем ових врста у њиховом изворном, оригиналном облику. Штавише, неретко су све поменуте књижевне врсте коегзистирале.82 Стога треба оставити не малу могућност да су млађи летописи настали када и писани родослови и летописи-стеме. Како видимо, писани су из другачијих побуда и са другачијом функцијом. Иако не служе појединим породицама или владарима да утврде њихов положај, и ови извори су одговор на друштвене потребе у времену у којем су настали. Оклоност да су сачувани у далеко већем броју преписа и прерада и да су писани и у доцнијим вековима, показује да су се обраћали широј публици и да су задовољавали потребе за бележењем и памћењем колективне прошлости друштвених група које су наставиле свој живот и након губљења државних оквира. На основу претходних редова видимо да су историографски жанрови родослова, летописа-стема и летописа настали као одговор на потребе српског друштва у добу великих нестабилности. Писани родослови и летописи-стеме су, са великим степеном сигурности можемо тврдити, настали истовремено. Такође, обе врсте имају врло сродну функцију и везани су за актуелне центре моћи. Испрва писани као историја Немањића, постају окосница политичких програма личности које су тежиле да преузму водећу улогу на српском простору. Било да је у питању бан Твртко Котроманић са родословима или деспот Стефан Лазаревић са летописима-стемама, право на власт је заснивано на слави српске светородне династије. Видимо да, упркос нестанку територијалног јединства државе Немањића и губљењу политичке независности, темељи владарског легитимитета остају непромењени. Поред тога, деспот Стефан је заснивао своје право на власт 81

С. ЋИРКОВИЋ, Српски летописи и византијске кратке хронике, Српска књижевност у доба Деспотовине. Научни скуп Деспотовац, 22–23. август 1997, Деспотовац 1998, 101–107. 82 L. GENICOT, Les Généalogies, 22–23.

114

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа преко култа мученика његовог оца, грађеног у уској сарадњи са врхом српске цркве. Још једном треба истаћи да су се ови текстови обраћали писменом слоју друштва, и да сведоче о њиховом виђењу историје српске државе и српске цркве, која је једнака историји њених вођа. Тако посматрани, стари српски родослови и летописи-стеме постају извор за изучавање политичких тежњи, идеологија и друштвених назора у времену у којем су настали. Међутим, идеологија, ослоњена на историју, показала се подложном страним утицајима. Промена је уочљива у случају лаичких родослова када фиктивно сродство са царем Константином Великим постаје једнако значајан чинилац у приказивању легитимитета власти српских деспота. Дакле, избор прошлости на коју се у тексту позива је проширен: прво је то била прошлост српске светородне династије и мученика Косовске битке којој је, потом, прикључена и универзална хришћанска прошлост. Наспрам ових текстова „прави‟ летописи, или српске хронике, вероватно настале када и претходни извори, представљају идеолошки мање обојене текстове. Њихова функција је била бележење значајних догађаја на простору српске државе без обзира на породичну и политичку припадност. То је историја угледних људи, представљена кроз помен најважнијих догађаја из доба династије Немањића и угледних, властеоских родова. Стога им се, макар у случају старијих примерака, може поклонити више поверења за изучавање политичке историје него што је то случај са претходним изворима. Околност да је ова врста извора најдуже живела сведочи да су српске хронике писане у образованим, највероватније монашким срединама које су релативно несметано функционисале у каснијим вековима. Узевши претходно наведено у обзир, испитани извори сведоче о узбудљивом периоду о чијој динамици и литерарној продукцији можемо само да слутимо. Двојаке решетке перцепције, политичко-идеолошке (доминантне код родослова и летописа-стема) и историјске (код млађих летописа), указују на велику промену културних образаца. Ново окружење у којем су настала анализирана дела подразумева промењену писменост, већу доступност дела световног карактера, већу продукцију и слободу у литерарном стварању у односу на претходни период српске историје.

115

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 95–117

Marija Vasiljević THE EMERGENCE OF SERBIAN GENEALOGIES AND CHRONICLES AS A CONSEQUENCE OF POLITICAL AND SOCIAL CHANGES Summary This paper explores the relationship between the emergence of genealogies and chronicles and the specific social and political circumstances in which they originated. In that process, the ideology behind those texts is compared to the ideology of previous times, in search for the particular and specific history of medieval Serbian ideologies. Analysis of the hidden ideologies in these texts lead us to defining perceptual grids, which determine the nature of the writer’s perceptions and the manner in which he transmitted historical events. Understanding perceptual grids helps us to better determine the value of these sources for modern scholars. Research showed that former division of these sources, into genealogies, early chronicles and later chronicles, is not adequate. Therefore a new classification in accordance with the theory of genres and their evolution is proposed. The first group of sources may still be called genealogies, even though they are not just genealogies, but conflations between genres of hagiography and genealogy. The contents, typically hagiographic, are linked by the principle of hereditary succession into a chronological sequence. The older chronicles, are renamed to stemma-chronicles, another mixture of theoretically distinct genres. In stemma-chronicle content is also organized as a series of biographies in chronological sequence, connected by family affiliation. The difference between genealogies and stemma-chronicles is that in the former content is usually religiously oriented while in the later it is a balanced mix of historical accounts of secular and religious significance. It should be added, that in stemma-chronicles timelines are present, which is not the case with genealogies. The third group is named simple chronicles, instead of later chronicles, since it represent the genre in its pure form. Historical events are recorded by their date without connecting protagonists by affiliation. Apart from the theoretical redefinition of the sources, the paper offers a new time frame for their emergence. Bringing together historical circumstances, genre relations and their reciprocal influence and results of analysed contents it is argued that genealogies, stemma-chronicles and chronicles originated at or around the time of the battle of Marica River in 1371. Once again, the search for the past is shown to be guided by present necessities in turbulent and insecure times like those in the last quarter of the 14th century.

116

М. Васиљевић, Настанак српских родослова и летописа In the end, the last and maybe the most important conclusion of this paper is the definition of two types of perceptual grids found in examined sources. The first is the political and ideological perceptual grid, which is present in genealogies and stemma-chronicles. Representation and reinterpretation of history in those texts is conditioned by the intense contest for political power and authority, and these texts can be seen as a textual analogy of that struggle. The second one can be called the historical perceptual grid, because history was not used as a field of political competition for political power, but as a means of remembering events that are important for the community and thereby creating a collective identity. Keywords: Middle ages, Serbia, genealogies, annals, stemma-chronicles, perceptual grid.

Чланак примљен: 24. септембра 2014. Чланак прихваћен: 24. марта 2015.

117

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 119–137 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 UDC: 511:334.712-051]:94(495.02) 091=14'04''14'' Maria Chalkou National and Kapodistrian University of Athens Department of Mathematics University Campus, GR-15784, Athens, Greece [email protected]

NUMBER THEORY IN BYZANTIUM ACCORDING TO CODEX VINDOBONENSIS PHIL. GR. 65: THE NUMBERS AND THE POSITIONAL NUMERAL SYSTEM

Abstract: In this article we describe elements from the branch of mathematics known as number theory presented in the Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65, a 15th century Byzantine manuscript kept in the National Library of Austria in Vienna. This codex contains a comprehensive programme for teaching mathematics, addressed to an audience consisting of students probably of all the grades of what is today’s primary and secondary education, but also state functionaries, merchants, craftsmen of various specialities such as silversmiths and goldsmiths, builders, etc. Number theory and the positional numeral system are integrated in the respective chapters of the four operations and their checks in Codex 65. Keywords: Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65, number theory, Greek manuscripts, positional numeral system, Byzantine mathematics, Indian digits, digits in Byzantium, Greek numbers, zero.

Introduction At the beginning of this article we shall briefly describe the Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65, fols 11r–126r. It was written circa AD 1436 by an anonymous author, and was intended for teaching purposes. We will record the syllabus units so that the reader can form an initial idea about the content of the manuscript, and then we will analyze in detail the problems related to the number theory, but also more generally to the positional system of numerals in Byzantium. We explain the practical methodologies of the anonymous author with proofs based on the modern theories of mathematics, thus demonstrating the sound education of Byzantine teachers.

119

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 Finally we cite the respective chapters from the transcribed text of the manuscript so that the readers themselves may ascertain the correctness of the interpretations given during the study of the manuscript right after its transcription. Description of the manuscript Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65 is written on paper and dates back to the 15th century.1 The author and the origin of the codex2 are unknown. The codex was obtained by Augerius von Busbeck when he was ambassador of emperor Ferdinand I to the court of sultan Suleiman II (1555–1562).3 Fols 126v–140r contain a book of Arithmetic with solved problems, which was published in 1963 by H. Hunger and K. Vogel. The largest part of the codex (fols 11r–126r) contains an anonymous book of arithmetic, the preamble and first two chapters of which were published by J. L. Heilberg in 1899.4 It is a voluminous work of about 230 densely written A4 pages,5 the content of which was taught before the fall of Constantinople to a wide audience coming from various social strata, as was usual at that time. It contains a large number of problems on various topics, which allows us to come to safe conclusions about the role played by Byzantine scholars in the progress of the science of mathematics and mathematical education in general. In addition, it offers a wealth of information about the problems the Byzantines faced in their everyday lives related to commerce, transactions, the manufacture of gold and silver articles, the construction of fortifications, etc. The manuscript is of considerable importance since research has indicated that it is in essence the mathematical encyclopaedia of the Byzan1

Its dimensions are 297/300x210/212 mm. And its issues are numbered as follows: II. 163 BI (I 160=V; +61/1; 142/1; 156/1; 157/1). 36Z. See H. HUNGER, Katalog der griechischen Handschiften der Osterreichishen National Bibliothek, Teil 1 Codices Historici, Philosophici et Philologici, Wien 1961, 183. 2 A codex consists of sheets (or the issues) which are not joined into a scroll, but arranged between tablets of wood or some other material; it is considered the precursor of today’s book. It appears in the 2nd century AD and replaces the scroll because of its handiness. Around the same time parchment (usually the skin of a calf or sheep) replaces papyrus as writing material. The codex consists of joined issues, and each issue consists of a (variable) number of sheets folded into two. See E. MIONI, Isagogi stin Elliniki Paleografia (trans. N. M. PANAGIOTAKIS), Athens 1994, 46, 49. 3 E. STAMATIS, Kritiki Vizantinou Bibliou Arithmitikis, Athens 1965, 5. 4 H. HUNGER, Vizantini Logotechnia III (trans. T. KOLIAS), Athens 1994, 65. 5 Image 1.

120

M. Chalkou, Number Theory in Byzantium tines, and possibly the first mathematical encyclopaedia.6 The view that it is an important scientific work of its time is supported by the fact that it is currently considered the first Greek manuscript in which there appears the problem of construction of a square inscribed in an equilateral triangle, so that one of its sides touches one side of the equilateral triangle (Chapter 177). Of course, the theoretical part of the construction is not recorded in the manuscript; what is only asked is to calculate the side of the square in relation to the side of the equilateral triangle.7 It must be noted that in the past there were various attempts to publish Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65 by university professors such as J. L. Heiberg (1899) and H. Hunger (1978). These resulted in publishing small parts of it despite the fact that the work was usually carried out by scientific teams. Yet this is expected because the difficulty of publishing a text of this kind lies in the fact that what requires knowledge of Greek paleography, theoretical mathematics, methodology of mathematics, and a very good knowledge of both modern and 15th century Greek. An initial study of the codex was published in 2004 by the National and Kapodistrian University of Athens (NKUA) as a doctoral thesis, which was accepted summa cum laude by the Department of Mathematics of NKUA. The improved and completed edition of the codex was published in 2006 by the Byzantine Research Centre of Aristotelian University of Thessaloniki and concerns fols 11r―126r. This part of the codex, which had remained unpublished until then since studies of the content of such manuscripts are rare, was called “Tractatus mathematicus Vindobonensis Gr.”.8 The edition of the doctoral thesis published by the NKUA as well as the completed one published by the Byzantine Research Centre of Aristotelian University of Thessaloniki are found in numerous university libraries, including the library of Harvard University, where they are labeled “Source” for the history of mathematics.9

6

M. CHALKOU, The Greek Mathematical Encyclopaedia of the Byzantines, Vyzantina 27 (2007) 91–117. 7 ANONYMOU, Arithmetica (Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65 of the 15th Century), ed. M. CHALKOU, Thessaloniki 2006, 405–407. 8 TractMathVindGr. See: ANONYMOU, Arithmetica (Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65 of the 15th Century), 17 (see footnote 6). 9 http://lms01.harvard.edu/F/JXGCSB1QQHXKQYHL7FHL244ATX3U28PH QCG96SBXY2T3TK6CS3-21129?func=full-set-set&set_ number=104301&set_entry =000001&format=999.

121

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 The units of Tractatus mathematicus Vindobonensis Gr. Unit 1. Chapters 1–39, 101, 102. Operations between real numbers. Unit 2. Chapters 40–56. Fractions, ratios, proportions. Unit 3. Chapters 57–60. Progressions. Unit 4. Chapters 61–94. Problems on first-degree equations. Solution through practical arithmetic. Unit 5. Chapters 95–100, 154, 155. Interest on loans or debts. Unit 6. Chapters 103–106. problems of sharing in proportional parts. Unit 7. Chapters 107–116. Problems on manufacture of gold and silver articles. Unit 8. Chapters 117–134, 239, 240. Roots of real numbers. Unit 9. Chapters 135–140. Solution of equations. Unit 10. Chapters 141–153, 156–165, 234. Systems of equations. Unit 11. Chapters 166–184. Plane geometry. Unit 12. Chapters 202–226. Areas of plane figures. Unit 13. Chapters 227–233, 235–238. Solid geometry. The first unit contains the four arithmetical operations and their checks (or proofs according to the author of manuscript). The symbols used for the numbers are the letters of the Greek alphabet,10 but the calculations are done with the then new decimal Arabic numeration. The author appears not to have adjusted to the new method, and in order to represent zero he uses a symbol which resembles a calligraphic inverted h (ɥ).11 Yet it must be stressed that using letters instead of numbers did not influence the result since the positional numeral system was used, that is both the position of the letter and its value as a digit determined its contribution to the value of the number.12 Thus the author insists on maintaining this old symbolism, while other earlier scholars, such as Maximos Planoudis (1255 –1305) in Byzantium and Fibonacci (born in 1170) in the West, had become familiar with the new symbolism and the positional numeral system.13 In fact, the new symbolism was not in general use in Byzantium; we 10

Image 2. During the 12th and 13th century the Byzantines completed the nine Greek alphabetic digits with the specific symbol which denoted “ouden”. See C. B. BOYER – U. C. MERZBACH, I Istoria ton Mathimatikon (trans. V. KOUSSOULAKOU), Athens 19972, 284. 12 I Istoria tis Vizantinis Aftokratorias (trans. D. SAOUL), Athens 1979 (vol. II, ch. XXVIII: K. VOGEL, I Vizantini Epistimi, 803–833), 815. 13 In his work “Liber abacci” Fibonacci uses the new digits, and Planoudis does so in his work “Psifoforia kat’ Indous”. See H. HUNGER, Vizantini Logotechnia 3, 42, 49. 11

122

M. Chalkou, Number Theory in Byzantium know that it was not used by distinguished scholars such as Georgios Pachymeris (a contemporary of Planoudis), Moschopoulos, Nicholaos Ravdas, Ioannis Pediasimos, Varlaam of Seminara, Isaac Argyros (14th century).14 Most probably the author of Codex 65 did not adopt the new digits because their use caused various problems in commercial mathematics.15 In Chapter 5 the author mentions the term “milliouni”, which, as it follows from the definition, means “million”. We know for certain that M. Planoudis was one of the first who used the term “milleton” for a million. Yet according to D. E. Smith, who doesn’t seem to have known of the existence of Codex 65, this term first appeared in 1478 in the Italian manuscript known as the Treviso Arithmetic.16 At this point we present a table with the correspondence of Arabic and Greek numbers, as well as examples of writing numbers in the Arabic and the Greek system, so that the mathematical operations which follow will be better understood. G α β γ δ ε ς ζ η θ

A 1 2 3 4 5 6 7 8 9

G ι κ λ µ ν ξ ο π Ϟ

A 10 20 30 40 50 60 70 80 90

G ρ σ τ υ φ χ ψ ω Ϡ

A 100 200 300 400 500 600 700 800 900

G A ˏα 1000 ˏβ 2000 ˏγ 3000 ɥ 0 In the transcription, and wherever else it was necessary in the edition of the Codex 65, the symbol u was used instead of ɥ to represent 0, according to the opinion of 12 professors of mathematics and Byzantine studies of the National and Kapodistrian University of Athens and the Aristotelian University of Thessaloniki.

Examples of writing numbers ρκγ denotes number 123. So does αβγ. ϠϞe denotes number 995. So does θθε. ‫؍‬ετξ denotes number 5360. So does εγςɥ. 14

K. VOGEL, Calculus and Indian Digits in Byzantium, Neusis 5 (1996) 80. In 1299 the municipality of Florence issued a decree according to which writing numbers in columns and using Indian digits were prohibited because 0 could easily be altered and become 6 or 9, a risk which was avoided with Roman digits. Also a directive issued in Antwerp in 1594 warned the merchants against using Indian digits in contracts and bills of exchange. See B. L. VAN DER WAERDEN, I afipnissi tis Epistimis (trans. I. CHRISTIANIDIS), Iraklion 2000, 58. 16 D. E. SMITH, History of Mathematics 1, New York 1958, 81. 15

123

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 We observe that the numbers in the examples are symbolized by the author in the Greek system of writing in two ways. The second way can be used because here we have a positional numeral system, where each letter takes its value according to its position in the number. Some elements from mathematical commentary on Chapters 1–5 (α–ε)17 The author of our manuscript uses the decimal positional numeral system, which the Byzantines received from the Persians not directly but through the Latins 100 years before the Tractatus mathematicus Vindobonensis Gr. was written, as the author himself mentions in Chapter 2. The mediation of the Latins was, as expected, due to the commercial transactions between the two peoples. In Ptolemy’s treatise, zero is called “ouden” (nothing) and is symbolized with 0. In the manuscript symbols α, β, γ, δ, ε, ς, ζ, η, θ are used for numbers one to nine and zero is symbolized with a letter which resembles an inverted h (ɥ). At this point we mention that in the transcription of the Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65, the mathematical commentary and the broader study digit 0 has been symbolized with the letter u. One thousand is symbolized by the author as ‫؍‬α, two thousand as ‫؍‬β, etc. Ten thousand is called “myriades” and 100 myriades (that is our million) a “milliouni”. Also, today’s billions are called “legeones”. Below we mention some operations as they are described by the author, so that the reader will understand the use of the numbers and that of the positional numeral system as they appear in Codex 65. Execution of the operations First example: multiplication of η (eight) by βα (21) (Chapter 16).18 η βα αςη We observe that the operations do not differ from those we would execute today, that is we would multiply α (one) by η (eight), and exactly below α and η we would write the result, which is again η. Next we would multiply β (two) by η (eight) and we would write ας (16), in which case the final result of the operation will be αςη (168). In the above example we can observe that the numbers η, α and η are placed in the right-hand column and denote the units. Numbers β and ς 17 18

124

Appendix I. Appendix II.

M. Chalkou, Number Theory in Byzantium are placed in the second column and denote the tens, and the number α in the third column and denotes one hundred. The important element here is that the result αςη denotes the number 168 according to the operations. This number could also be symbolized as ρξη since ρ denotes one hundred, ξ the number 60, and η the number eight. That is, we see that when ς (six) is in the second place from the right, it denotes six tens, and when α is in the third place from the right, it denotes one hundred. Therefore each letter takes an arithmetical value according to its position in the number. Second example: multiplication of αγ (13) by αε (15). This operation appears in the manuscript as follows: αγ αε αθε The author multiplies γ (three) by ε (five) and has ιε (15). He writes ε and carries α. As he says, he multiplies αγ by αε “crosswise”, that is he multiplies α by ε, which gives a result ε, and γ by α, which gives a result γ, and adds the results ε and γ, in which case he has a result η. He adds α, which he has carried from the first multiplication, to η, and he places θ, which is their sum, in the place of tens. Finally, he multiplies α of αγ by α of αε and writes their product, which is again α, in the place of hundreds. Thus the result of the multiplication is the number αθε (195). These operations by the anonymous author are justified by applying the distributive law of multiplication over addition and as follows: αγ is written as α.10+γ, and αε as α.10+ε. Therefore the product of αγ by αε is: αγ·αε=(α·10+γ)·(α·10+ε)= α·α·100+α·ε·10+γ·α·10+γ·ε= α·α·100+α·ε·10+γ·α·10+α·10+ε= α·α·100+(α·ε+γ·α+α)·10+ε= 100+(5+3+1)·10+5= 100+90+5=195 Third example: multiplication of αε (15) by αβγ (123). ɥαε α αβγ α αηδε First he multiplies γ by ε and he has αε. He writes ε and carries α. Next he multiplies α by γ, β by ε, and adds α to them. The result is αδ. He writes δ and carries α. He multiplies “ouden” by γ, α by ε, β by α, and adds 125

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 α to what he finds. The result is η. He multiplies “ouden” by β, and α by α. The result is α. The product of the multiplication is αηδε. According to the distributive law of multiplication over addition we have: 15·123= (10+5) · (100+2·10+3)= 1000+2·100+3·10+5·100+10·10+3·5= 1000+8·100+4·10+5 Fourth example: multiplication of αβε (125) by βεζ (257). αβε γ βεζ δ γβαβε γ α He multiplies ε by ζ, which gives γε. He writes ε and carries γ. He multiplies β by ζ, ε by ε, and adds γ. The result is δβ. He writes β and carries δ. He multiplies α by ζ, β by ε, again β by ε, and adds δ. The result is γα. He writes α and carries γ. He multiplies α by ε, β by β, and adds γ. The result is αβ. He writes β and carries α. He multiplies α by β, and adds α. The result is γ. The final product is γβαβε. On the check of the operation of multiplication in Chapters 14 and 15 (ιδ, ιε)19 The Greek author of the 15th century suggests for the proof of multiplication: “Ἄφελε τὰ 15 ὁσάκις χωρῶσι ἐπὶ τῶν 7· δὶς οὖν 7 γίνονται 14, περιττεύει 1 µέχρι τῶν 15...” According to the author this means that he asks for the remainder of the division of 15 by seven, which is one. Because the remainder of the division of six by seven is six, he multiplies the unit by six and places the product, which equals six, in a circle. Finally he finds the remainder of the division of 90 by seven, which is six, and compares it with the number he has placed in the circle, that is 6. If the two results are the same, then the multiplication is trusted to be correct.20 His method is based on the following: If we symbolize the multiplicand with Π and the multiplier with Ρ, then Π·Ρ≡Π·Ρ(mod7), and if Π=7κ+υ, and Ρ=7λ+ν with κ, λ, υ, ν natural numbers and υ, ν < 7, then Π.Ρ≡(7κ+υ) · (7λ+ν) (mod7), that is Π.Ρ≡υ·ν+(7κλ+κν+λυ) ·7(mod7), in which case Π·Ρ≡υ·ν(mod7) 19

ANONYMOU, Arithmetica (Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65 of the 15th Century), 83 (see footnote 6). 20 Image 3.

126

M. Chalkou, Number Theory in Byzantium This is the mathematical justification of the method with the remainders of the division by seven, which is used by the author of the 15th century. On the check of the operation of addition in Chapter 101 (ρα)21 In another problem the Byzantine author deals with the addition of final sums which result from various logariasmous daneistikous (loan accounts). He adds 1695+1393+3454+4565 and finds 11107. Nowadays we do not refer to a check of additions with more than two addends. However, in Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65 there is a check with the same method which the author applies to the operation of multiplication, which is as follows: 22 He divides each addend by seven, in which case from the first division he has the unit as remainder, from the second one a remainder zero, from the third one a remainder three, and from the fourth one as remainder the unit. Next he divides the sum 11107 by 7 and he finds a remainder five. He adds the remainders of the four addends, and again he finds 5. Then he writes that the addition is correct. This procedure can be justified as follows: We symbolize the above addends with Α1, Α2, Α3, Α4, the respective remainders of their divisions by seven with υ1= 1, υ2= 0, υ3= 3, υ4= 1, and the respective quotients of the same divisions with κ, λ, µ, ν . Then we will have: Α1+Α2+Α3+Α4≡ Α1+Α2+Α3+Α4(mod7), In which case 7κ+υ1+7λ+υ2+7µ+υ3+7ν+υ4 ≡Α1+Α2+Α3+Α4(mod7), that is υ1+υ2+υ3+υ4+7(κ+λ+µ+ν) ≡ Α1+Α2+Α3+Α4(mod7), or υ1+υ2+υ3+υ4≡ Α1+Α2+Α3+Α4(mod7)23 Thus we observe that apparently the problems are dealt with by using arithmetic, while in essence the author has a good knowledge of number theory, elements of which he uses in his teaching.

21

ANONYMOU, Arithmetica (Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65 of the 15th Century), 212–215 (see footnote 6). 22 Image 4. 23 M. CHALKOU, Historical Mathematical Methods According to Tractatus mathematicus Vindobonensis Graecus, Efklidis III of the Hellenic Mathematical Society 69 (2008) 102–122. See also: ANONYMOU Arithmetica (Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65 of the 15th Century), 82, 83, 212, 213 (see footnote 6).

127

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 Appendix I α' Προοίµιον. Ἡ τῆς ἀριθµητικῆς µέθοδός τε καὶ µεταχείρισις, δύο κανόνας περιεκτικοὺς ἔχει καὶ οὐ πλείονας, τὰ µὲν ἐλάττονα πολλαπλασιαζόµενα γίνεσθαι µείζονα, τὸ ἀποτέλεσµα ὅπερ ἦν πρότερον, τὰ δὲ µείζονα µέρη διατεµνόµενά τε καὶ µεριζόµενα ἐλάττονα παντὸς γίνεσθαι τοῦ πρώτου µεγέθους καὶ τῆς τούτου ποσότητος, τοῦτο τοίνυν ὄντως ἔχοντος πολλοὶ µὲν πολλάκις µεθόδους προχειροτάτας καὶ ἀσφαλεῖς ἐπειράσαντο ἐξευρεῖν καὶ ἐπινοῆσαι ὥστε ἀσφαλῶς (5) ὁµοῦ καὶ προχείρως διερευνᾶν τοῖς ἐπεζητούµενοις αὐτῶν µέρεσι κἄν τε πρὸς τὸ µείζονα ἀφορῶσι κἄν τε πρὸς τὸ ἐλάττω. Ἡ πεῖρα δὲ τῶν πραγµάτων καὶ ὁ µακρὸς χρόνος ὁ πάντα δυνάµενος ἐξευρεῖν µὲν καὶ ἐµφανίζειν τὰ µήπω ὄντα, τὰ ὄντα δὲ πάλιν λήθῃ παραδοῦναι, καὶ ὑποκρύψαι δυνάµενος τὰ γενόµενα ὡς µὴ ὄντα, καθὼς καὶ σοφός τις λέγει ἅπας ὁ µακρὸς κἂν ἀριθµητὸς χρόνος φύει τὰ κρυπτὰ καὶ φανέντα κρυπτέντα ἔδειξον ἡµᾶς προχειροτάτη καὶ ἀσφαλῆ µέθοδον, ἥτις εὑρίσκετο µὲν παρὰ τῶν πάντα καλῶς εἰδότων καὶ λίαν σοφωτάτων Περσῶν, πρὸς ἡµᾶς δὲ οὐκ ἔφθασε γενέσθαι γνώριµος (10) αὐτὴ ἡ µέθοδος ἀλλὰ ἐπί πολὺν λανθάνουσα ταῖς δυτικαῖς ἡµῶν µέρεσι τέως δήλη ἐγένετο πρός τινας τῶν ὑπὸ τοῖς ἰταλικοῖς µέρεσι ὄντων λατίνων πρὸς ἐκείνους δὲ συναλλάξεως χάριν καὶ πραγµατείας ἕνεκεν παραγενοµένους καὶ τὴν συναναστροφὴ καὶ πυκνῇ τούτων ἐκεῖσε ἀφίξῃ παραγενοµένους ἐγνωρίσθη καὶ ἔκδηλη ἐγένετο, ἡµᾶς δὲ οὐ πλείους τῶν 100 χρόνων εὑρέθη αὕτη ἡ µέθοδος καὶ γνώριµος γέγονε πρός τινας τῶν τοῖς Ἰταλικοῖς µέρεσι ὄντων ἐλάνθανε δὲ πάλιν ἡµᾶς τοῖς τὴν Ἑλληνικὴν γλώτταν ἐπισταµένοις τὸ τοῖδε ἐγχείρηµα νῦν δὲ καὶ ἡµᾶς ὁ χρόνος δῆλον τοῦτο ἐποίησε, ἵνα δὲ µὴ ὡς ἤδη φθά(15)σαντες εἴποµεν λήθῃ παραδοῦναι πάλιν ἡµᾶς ταύτη παρασκεύασῃ ὁ πάντα δυνάµενος χρόνος, οὔπω καλῶς ἐν ἡµῖν παγεωθεῖσα καὶ πλατυνθεῖσα ἡ µέθοδος, µάλλον δὲ καὶ ἄγνωστος τοῖς πολλοῖς ἔτι οὖσα, ἔδοξε ἡµῖν δίκαιον εἶναι καὶ ἀναγκαῖον µάλιστα διαγράψασθαι ταῦτα ὡς ἂν καὶ τοῖς µήπω εἰδόσι καὶ βουλοµένοις ταύτην µαθεῖν γνώριµος γένηται. β' Περὶ τῶν δέκα σηµείων δι' ὧν πᾶς ψῆφος γίνεται. Ἀεὶ τοῦτο πρῶτον γιγνώσκειν ὅτι αὕτη ἡ µέθοδός τε καὶ µεταχείρισις, δέκα ψήφων µόνον σηµεῖα χρῆται καὶ οὐ πλείονα. Μετὰ τῶν δέκα τούτων σηµείων δυνάµεθα, εἰ δυνατὸν ἐστὶ τὴν ἡµῶν φαντασία κατέχειν, τὴν δηλουµένην ποσότητα ἐξ ἀριθ(20)µήσεως εἰπεῖν καὶ τὴν ψάµµον αὐτὴν µέχρι τοσούτου προβαίνειν δίνονταν. Ταῦτα δὲ τὰ δέκα σηµεῖα· εἰσί δε τὰ δέκα ταῦτα σηµεῖα ὅµοια µᾶλλον δε ταῦτα, τὰ τὴν κοινὴν καὶ πολιτευοµένην δηλοῦσαν ἡµῖν µέθοδον, µέχρι τῶν ἐννέα σηµείων, τὸ δὲ δέκατον ἔχει σηµεῖον, ὅπερ εἰώθαµεν γράφειν, ὅτε βουλόµεθα σηµειώσασθαι οὐδέν, ἐστί δε τὸ παρὸν ɥ ἳνα δε καὶ σαφέστερον ἡµῖν γένηται τὸ λε128

M. Chalkou, Number Theory in Byzantium γόµενον, διαχαράττοσι ταῦτα καὶ ἐκτίθεµι ὡς ὁρᾷς· α,β,γ,δ,ε,ς, ζ,η,θ,ɥ καὶ τὸ µὲν πρῶτον, ἣγουν τὸ α, δηλοῖ ἕνα, ὡς καὶ ἐπὶ τῆς κοινῆς καὶ πολιτευοµένης µεθόδου οὕτως λαµβάνεται. Τὸ δὲ β δηλοῖ δύο καὶ ἑξῆς ὁµοίως µέχρι τὸ θ, ἥτις δηλοῖ ἐν(25)νέα, τὸ δὲ ἐλάχιστον καὶ ἔσχατον πάντων σηµεῖον, ὅπερ ἐστὶ τὸ παρὸν ɥ, οὐδὲν δύναται δηλῶσαι, ἀλλ' ἐστὶ καὶ αὐτὸ µὲν δηλωτικὸν τῶν προτιθεµένων αὐτῶν σηµείων, αὐτὸ δὲ καθαυτὸ τὸ ɥ οὐ δύναται δηλῶσαι τι, τὸ γὰρ οὐδὲν οὐδενὸς ἐστὶ δηλωτικὸν δι' ὃ καὶ οὐδὲν γράφεται ἐν ᾧ γὰρ τόπῳ τὸ ɥ εὑρίσκεται· οὐδενὸς ἐστὶ δηλωτικὸς καθὼς ἀκολούθως ἐροῦµεν σαφέστερον. γ' Περὶ τοῦ τῆς µονάδος τόπου, δεκάδος τε καὶ ἑκατοντάδος καὶ χιλιάδος, καὶ ὅσον ἄλλον ἐφεξῆς µείζων πέφυκε γίνεσθαί τε καὶ ὀνοµάζεσθαι. Ὁ πρῶτος τόπος, ὃς ἐστὶ ἡ τελευταία ψῆφος, δηλοῖ µονάδας, τουτέστι ἕνα καὶ δύο καὶ τρία µέχρι τῶν ἐννέα, ὁ δεύτερος δε τόπος δηλοῖ τὰς δεκάδας, τουτέστι (30) ι καὶ κ καὶ λ µέχρι τῶν Ϟ, ὁ τρίτος δε τόπος δηλοῖ τὰς ἑκατοντάδας, τουτέστι ρ καὶ σ καὶ τ µέχρι τῶν Ϡ, ὁ τέταρτος δε τόπος δηλοῖ τὰς χιλιάδας τουτέστι ‫؍‬α καὶ ‫؍‬β καὶ ‫؍‬γ, µέχρι τῶν ‫؍‬θ. Αἱ γὰρ ‫؍‬ι ἐστὶ µυριὰς καὶ ἐπέχοσιν τόπον πέµπτον καὶ ὡς ἐν προχείρως εἰπεῖν οἱ τόποι ἐστὶ ἐκεῖνοι, οἱ παραδηλοῦντες ἡµῖν τὰς µονάδας τε καὶ δεκάδας καὶ ἑκατοντάδας καὶ χιλιάδας καὶ ὅσα ἂν ἕτερα µείζονα µέρη πέφυκε γίνεσθαί τε καὶ ὀνοµάζεσθαι. δ' Περὶ τοῦ πῶς ἐστὶ ἐκθῆναι ψήφους δηλωτικὰς µέχρι χιλιάδων καὶ µυριάδων δεκάδων. Ἵνα δὲ σαφέστερον ἡµῖν γένηται τὸ λεγόµενον, φέρε εἴποµεν τοῦτο καὶ δι' ὑποδείγµατος.Ἔστω ὅτι βούλει σηµειώσασθαι ‫؍‬αφλβ, θὲς οὖν ταύτας τὰς ψήφους αεγβ καὶ ἰδοὺ ταῦτα δηλῶσι ἅπερ ζητεῖς, καὶ τὸ µὲν β εὑρισκόµενον εἰς τὸν ἔσχατον τόπον ὡς ἀκολούθως ἀναγινώσκοµεν, πρῶτον δὲ µάλιστα τόπον ὡς εἰώθαµεν ἀριθµεῖν ἐπὶ τῆς τῇδε µεταχειρίσεως, δηλοῖ δύο, εἰ δὲ ὁ αὐτὸς πρῶτος τόπος ὅστις (14α)(1) ἔχει τὸ δύο εἶχεν ἄν τρία ἐδήλου τρία καὶ ἑξῆς ὁµοίως, µέχρι τῆς θ ἥτις δηλοῖ ἐννέα, τὸ δὲ γ ὅπερ προθίσταται τοῦ β, εἰς δεύτερον τόπον εὑρισκόµενον, ἥτις ἐστὶ τόπος δεκάδος, δηλοῖ τριάκοντα, τρία γὰρ δηλοῖ τὸ τρία εἰς πρῶτον τόπον τῆς µονάδος εὑρισκόµενον, ἐπεί δε εἰς τόπον δεύτερον, ἥτις ἐστὶ τῆς δεκάδος ἵσταται, δηλοῖ τρεῖς δεκάδας, τουτέστι λ, εἰ δὲ ὁ αὐτὸς δεύτερος τόπος, ὅστις ἔχει τὸ γ εἶχε ς, ἐδήλου ἂν ἓξ δεκάδας, τουτέστι ξ, καὶ ἑξῆς ὁµοίως µέχρι τῆς Ϟ-άδας (5) τουτέστι µέχρι τῶν ἐννέα ἐδήλου ἂν Ϟ. Τὸ δὲ ε δηλοῖ ε, ἀλλ' ἐπεὶ εἰς τρίτον τόπον ἵσταται σώζει τὴν οἰκείαν εἰκόναν καὶ δηλοῖ πέντε ἑκατοντάδας, τουτέστι φ, εἰ δὲ ὁ αὐτὸς τρίτος τόπος εἶχεν δ, ἐδήλου ἂν τέσσερας ἑκατοντάδας, τουτέστι υ, εἰ δὲ εἶχε ς ἐδήλου ἂν χ, καὶ ἑξῆς ὁµοίως µέχρι τῶν θ ἐδήλου ἂν Ϟ, ὥσπερ γὰρ τὰ ἐν τῷ πρώτῳ τόπῳ, ἥτις ἐστὶ τῆς µονάδος εὑρισκόµενα σηµεῖα δηλῶσιν µονάδας, τουτέστι α, β, γ, 129

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 δ, ε, ς, µέχρι τῶν θ, οὕτως καὶ εἰς δεύτερον τόπον ἥτις ἐστὶ τῶν δεκάδων, τὰ αὐτὰ σηµεῖα εὑρισκόµενα ἐδήλουν ἂν ι, κ, λ, µ, ν, ξ, τὰ αὐτὰ δὲ σηµεῖα τουτέστι τὸ α, β, γ, δ, ε, ς, εἰς τόπον τρίτον, ἥτις ἐστὶ τῆς ἑκατοντάδος εὑρισκόµενα, ἐδήλοι ἂν ρ, σ, τ, υ, φ, χ, ὁ δε τέταρτος (10) τόπος, ὅστις ἔχει τὸ α, τουτέστι τὰ παρόντα σηµεῖα αεγβ ἅπερ δηλῶσιν ἄλφα δηλοῖ µὲν τὸ α ἓν εἰς τόπον µονάδος εὑρισκόµενον, εἰς τόπον δὲ πάλιν δεύτερον ἥτις ἐστὶ δεκάδος εὑρισκόµενον τὸ α δηλοῖ ι, εἰς τρίτον δὲ τόπον εὑρισκόµενον ἥτις ἐστὶ ρ-άδος δηλοῖ ρ, νῦν δὲ εἰς τόπον τέταρτον εὑρισκόµενον, ἥτις ἐστὶ χιλιάδος δηλοῖ ‫؍‬α, ἐὰν δὲ εἰς τὸν αὐτὸν τέταρτον τόπον, ὃν ἐστὶ τὸ α, ἦν β, ἐπεὶ χιλιάδος τόπος ἐστί, δηλοῖ ἂν ‫؍‬β, εἰς τὸν αὐτὸν δὲ τέταρτον τόπον τῆς χιλιάδος, ὅπερ ἂν εὑρεθῆ τουτέστι γ καὶ δ καὶ ε µέχρι τῶν θ, δηλῶσιν ‫؍‬γ, ‫؍‬δ, ‫؍‬ε καὶ ἑξῆς ὁµοίως µέχρι τῶν ‫؍‬θ, αἱ δὲ ‫؍‬ι, ἐστὶ µία µυριὰς καὶ ἔχει λόγον πρὸς τὰ ‫؍‬α, ὃν ἔχουσι τὰ ι πρὸς τὸ α. Καθώς γὰρ τίθεµεν τὸ α εἰς τόπον πρῶτον, ἥτις ἐστὶ τῆς µονάδος καὶ δηλοῖ ἕνα, ἐπ' ἂν δὲ βουλό(15)µεθα σηµειώσασθαι ι, τίθεµεν τὸ α εἰς δεύτερον τόπον, οὕτως κείµενον αɥ καὶ δηλοῖ ι, οὕτως εἰς τόπον τέταρτον εὑρισκόµενον τὸ α δηλοῖ ‫؍‬α, ἐπ' ἂν δὲ βουλόµεθα σηµειώσασθαι δέκα χιλιάδας, τίθεµεν τὸ α εἰς πέµπτον τόπον καὶ δηλοῖ δέκα µὲν χιλιάδας, µία δε µυριάδαν, ταυτὸν γὰρ εἰπεῖν δέκα χιλιάδας καὶ µία µυριάδαν· σώζει γὰρ τὸ α τὴν ἰδίαν εἰκόναν καὶ δηλοῖ καὶ α καὶ ι καὶ ρ καὶ ‫؍‬α καὶ µύρια εἰς τόπον πρῶτον καὶ δεύτερον καὶ τρίτον καὶ τέταρτον καὶ πέµπτον εὑρισκόµενον. Ἐὰν δὲ εἰς πέµπτον τόπον ἦν τρία οὕτως κείµενα, γɥɥɥɥ, τὰ γ δηλοῦσι καὶ λ καὶ τ καὶ ‫؍‬γ καὶ τρὶς µύρια, εἰς πρῶτον τόπον καὶ δεύτερον καὶ τρίτον καὶ τέταρτον καὶ πέµπτον εὑρισκόµενα, σώζει γὰρ τὴν ἰδίαν εἰκόναν παντα(20)χοῦ εὑρισκόµενα. Ἐπὶ µὲν γὰρ τῆς δεκάδος τόπον εὑρισκόµενα τὰ γ δηλῶσιν λ, ἐπὶ δὲ τὸν τῆς ρ-άδας τόπον, ἥτις ἐστὶ τρίτος τόπος εὑρισκόµενα τὰ γ δηλῶσιν τρεῖς ρ-άδας τουτέστι τ ὥσπερ καὶ τρεῖς δεκάδες ἐστὶ λ. Ἐπὶ δὲ τὸν τέταρτον τόπον ἥτις ἐστὶ χιλιάδος εὑρισκόµενα τὰ γ δηλῶσιν τρεῖς χιλιάδας, ἐπὶ δὲ τὸν πέµπτον τόπον ἥτις ἐστὶ δεκάδα χιλιάδος, ταυτὸν δὲ ἐστὶ µυριάδος τόπος, εὑρισκόµενα τὰ γ δηλῶσιν λ χιλιάδας, ταυτὸν δ' εἰπεῖν τρεῖς µυριάδας καὶ λ χιλιάδας, ἅπερ λ χιλιάδαι οὕτως κείµεναι γɥɥɥɥ ἐστὶ ψῆφοι ἀριθµῶν πέντε, ἐπεὶ οὖν ὁ πρῶτος τόπος ἔχει σηµεῖα ɥ, δηλοῖ οὐδέν, τὸ γὰρ οὐδὲν ὡς εἴποµεν οὐδενὸς ἐστὶ δηλωτικόν, ὡσαύτως ἐπεὶ καὶ ὁ δεύτερος τόπος ἔχει ɥ δηλοῖ οὐδέν, ὡσαύτως καὶ ὁ τρίτος καὶ ὁ τέταρτος ἐπεὶ ἔχουσιν ɥ, οὐδενὸς (25) ἐστὶ δηλωτικοί, τοῦτο δὲ µόνον δηλῶσιν ἡµῖν τὰ τέσσερα οὐδέν, ὅτι τὰ γ ἅπερ ἐστὶ πρὸ τῶν τεσσάρων οὐδέν, εἰς τόπον πέµπτον εὑρισκόµενα δηλῶσιν τρεῖς µυριάδας ἅπερ ἐστὶ λ χιλιάδαι, κόψε οὖν ἕνα ɥ καὶ γράψον τέσσερα γράµµατα γɥɥɥ. Νῦν δὲ ἐπεὶ τέσσερα γράµµατα ἐστί, τὰ γ δηλῶσιν ‫؍‬γ, κόψε πάλιν ἓν ɥ καὶ γράψον τρία γράµµατα γɥɥ. Νῦν δὲ ἐπεὶ τρία γράµµατα εἰσὶν τὰ γ δηλῶσιν τ, κόψε πάλιν ἓν ɥ καὶ γράψον δύο γράµµατα γɥ. Νῦν δὲ ἐπεὶ δύο γράµµατα εἰσὶν τὰ γ δηλῶσιν λ, κόψε πάλιν 130

M. Chalkou, Number Theory in Byzantium καὶ τὸ ἓν ɥ καὶ γράψον µόνον τὰ γ. Νῦν δὲ ἓν γράµµα ἐναποµεῖναν δηλοῖ τρία εἰς τόπον µονάδας εὑρισκόµενον, εἰ δὲ βούλεις σηµειώσασθαι τὰς χιλιάδας, ἅπερ ἐστὶ λ µυριάδαι, γράψον ἓξ γράµµατα γ ɥɥɥɥɥ σηµείωσε δὲ τὸν τέταρτον (30) τόπον τῆς χιλιάδος µετὰ κουκίδος τινος, ἐπεί δὲ ἔχεις πρὸ τῆς χιλιάδος ἥτις ἐστὶ ὁ τέταρτος τόπος ὃν καὶ ἐσηµείωσες µετὰ κουκίδος, γράµµατα δύο ἀπὸ τῆς κουκίδος µέχρι τοῦ γ, εἰσὶ γράµµατα τρία καὶ τόποι τρεῖς, ὁ δὲ τρίτος τόπος ὅστις ἔχει τὸ γ ἐστὶ τόπος ρ-άδας, ὥσπερ καὶ ὁ τέταρτος ὁ ἔχων τὴν κουκίδαν ἐστὶ ‫؍‬α-άδας, τὸ γ δέ, ἐπεὶ ἀπὸ τῆς κουκῖδος ἐστὶ εἰς τόπον τρίτον, δηλοῖ τὰς χιλιάδας, τουτέστι µυριάδας λ· καὶ ἰδοὺ τὸ ɥ εἰ καὶ καθ' αὑτὸ οὐ δηλοῖ τινὰ ψῆφον, ἀλλ' ὅµως δηλωτικὸν ἡµῖν καὶ αἴτιον γίνεται δεκάδων τε καὶ ρ-άδων τε καὶ µυριάδων καὶ ὅσον µείζω πέφυκε γίνεσθαι, ἐὰν δὲ ὁ αὐτὸς ἕκτος τόπος, ὅστις νῦν ἔχει γ εἶχε δ, ἐδήλου ἂν τετρακοσίας χιλιάδας, εἰ δὲ εἶχε ε, ἐδήλου ἂν πεντακοσίας χιλιάδας καὶ ἑξῆς ὁµοίως µέχρι τῶν θ ἐδήλου ἂν Ϡ χιλιάδας. (35) Ἱκανὰς δὲ εἶναι τὰς ψήφους καὶ τοὺς τόπους τῶν δηλωτικῶν χιλιάδων καὶ µυριάδων παραδηλώσαντες πρὸς τὸν ὀξέως ἔχοντα ἐπιβάλεσθαι τῷ πράγµατι, ἀναγκαῖον ὅµως καὶ σαφέστερον ὑµῖν ἐκτιθέναι δι' ὑποδείγµατος τοὺς τόπους τῶν χιλιάδων τε καὶ µυριάδων καὶ ὅσον µείζω πέφυκε γί(15r) (1)νεσθαί τε καὶ ὀνοµάζεσθαι, ὡς ἂν γνώριµοι γένωνται καὶ τοῖς µὴ δυναµένοις ὀξέως ἐπιβάλειν. ε' Περὶ τοῦ πῶς ἐστὶ ἐκθῆναι ψήφους δηλωτικοὺς µέχρι χιλιάδας χιλιάδων, ἅπερ παρὰ Λατίνοις καλῶνται µιλλιούνια, παρ' ἡµῖν δὲ νοοῦνται ρ µυριάδαι. Ἀριθµός τις µέγιστος παρὰ Λατίνοις εὑρίσκεται, ὅστις παρ' αὐτοῖς µὲν λέγεται µιλλιούνιον, παρ' ἡµῖν δὲ νοῶνται ρ µυριάδαι, τουτέστι χίλιαι χιλιάδαι. Ἔστω δὲ ὅτι σηµειώσασθαι βούλει ιε µιλλιούνια καὶ υλβ χιλιάδας καὶ ωξζ· θὲς οὖν ταύτας τὰς ψήφους αεδγβηςζ. Αὐταὶ οὖν αἱ ὀκτὼ ψῆφοι δηλοῦσιν ἅπερ ζητεῖς σηµειώσασ(5)θαι· σηµείωσε δὲ τὸν τέταρτον τόπον τῆς χιλιάδος διὰ ψηφῖδος τινός, ἄρξου δὲ ἀπὸ τοῦ τετάρτου τόπου τῆς χιλιάδος, ὑφ' οὗ καὶ τὴν ψηφῖδα ἄνωθεν ἔθηκας καὶ σκόπει ποῦ ἂν εἶ ὁ τῆς χιλιάδος τόπος, ἀπὸ τῆς ψηφῖδος ἀρξάµενος, τουτέστι ἀπὸ τοῦ παρόντος σηµείου β, εὑρήσης δὲ ὅτι τὸ ε ἀπὸ τοῦ β ἐπέχει τόπον τέταρτον, τουτέστι χιλιάδος, καὶ σηµείωσε τὸ ε, διὰ δύο ὡς ὁρᾷς ψηφίδας, δηλοῖ δὲ ὁ ἕβδοµος τόπος ὅστις ἔχει τὸ ε, πέντε χιλιάδας χιλιάδων, τουτέστι πέντε µιλλιούνια. Ἐὰν δὲ καὶ τρίτος τόπος χιλιάδος ὑπῆρχεν, τουτέστι πλείους τῶν δέκα ψήφων, ἐσηµειώσω ἂν καὶ τὸν τρίτον τόπον τῆς χιλιάδος ἀπὸ τοῦ ε ἀρξάµενος, ὅστις ἐστὶ ὁ δέκατος, διὰ τριῶν ψηφίδων καὶ ἐδήλοι (10) ἂν ὁ τόπος ὁ ἔχων τὰς τρεῖς ψηφίδας, τουτέστι ὁ δέκατος, χιλίας χιλιάδας χιλιάδων, τουτέστι ‫؍‬α µιλλιούνια, αἱ γὰρ ψηφῖδαι δηλωτοὶ οὖσαι τὰς χιλιάδας τῶν χιλιάδων, σαφέστερον ἡµῖν παραδηλοῦσι τὴν ζητουµένην ποσότητα τῶν 131

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 δηλωτικῶν ψήφων, ὧν ἐπιζητῶµεν ἰδεῖν, αἱ δὲ ὀκτὼ αὐταὶ ψῆφοι αεδγβηςζ ὡς καὶ ἄνωθεν ἔγραψες. Τὰ µὲν ζ, ἐπεὶ εἰς πρῶτον τόπον τῆς µονάδος ἵσταται δηλοῖ ζ, τὰ δὲ ς, ἐπεὶ εἰς δεύτερον τόπον τῆς δεκάδος ἵσταται δηλοῖ ξ, καὶ ἰδοὺ ταῦτα τὰ δύο γράµµατα ςζ δηλοῦσιν ξζ, τὰ δὲ η ἐπεὶ εἰς τρίτον τόπον ἥτις ἐστὶ τῆς ρ-άδας, ἵσταται δηλοῖ ω· διὰ γ' οὖν τῶν τριῶν τούτων ηςζ ἔχεις ωξζ. Τὰ δὲ β, ἐπεὶ εἰς τέταρτον τόπον ὅστις ἐστὶ χιλιάδος εὑρίσ(15)κεται, δηλοῖ ‫؍‬β, ἔχεις διὰ τῶν τεσσάρων τούτων βηςζ, ‫؍‬βωξζ, τὰ δὲ γ, ἐπεὶ εἰς πέµπτον τόπον ὅστις ἐστὶ µυριάδος εὑρίσκεται δηλοῖ τρεῖς µυριάδας τουτέστι ‫؍‬λ, ἔχεις διὰ τῶν ε τούτων γβηςζ, ‫؍‬λ‫؍‬βωξζ, τὰ δὲ δ, ἐπεὶ ἀπὸ τῶν β ἐπέχει τρίτον τόπον, τουτέστι ρ-άδας, δηλοῖ ‫؍‬υ ταυτὸν γὰρ εἰπεῖν µ µυριάδας, ἔχεις διὰ τῶν ἓξ τούτων δγβηςζ, ‫؍‬υ‫؍‬λ‫؍‬βωξζ, τὰ δὲ ε ἀπὸ τῆς β, ἐπέχει τόπον τέταρτον ὃς ἐστὶ δηλωτικὸς χιλιάδαι χιλιάδων, τουτέστι πέντε µιλλιούνια, ἔχεις διὰ τῶν ζ τούτων εδγβηςζ , µιλλιούνια ε καὶ ‫؍‬υ‫؍‬λ‫؍‬βωξζ, τὸ δὲ α ἀπὸ τὸ ε ὅπερ δηλοῖ πέντε µιλλιούνια, ἐπέχει τόπον δεύτερον, ὃς ἐστὶ δεκάδος καὶ δηλοῖ δέκα µιλλιούνια, τὸ δὲ α µετὰ τοῦ ε οὕτως κείµενα αε δηλοῦσι ιε µιλλιούνια, (20) ἔχεις διὰ τῶν η τούτων αεδγβηςζ µηλιούνια ιε καὶ ‫؍‬υ‫؍‬λ‫؍‬β καῖ ωξζ, καὶ ἰδοὺ εὗρες, ὅτι τὰ ὀκτὼ ταῦτα γράµµατα δηλοῦσι ὅνπερ ἐξ ἀρχῆς ἐζήτησας ἐκτιθέναι ψῆφον, ἐστὶ δὲ καὶ ἕτερος µείζων ἀριθµὸς ὅστις καλεῖται λεγεών, τουτέστι χίλιαι χιλιάδαι χιλιάδων, ἅπερ ἐστὶ ‫؍‬α µιλλιούνια. Ἔστω γὰρ ὅτι ζητεῖς σηµειώσασθαι ιβ λεγεώνας καὶ ρν µιλλιούνια καὶ ‫؍‬φ‫؍‬µ‫؍‬γ καὶ ψξη. Θὲς οὖν ταύτας τὰς ψήφους αβαεɥεδγζςη. Αὐταὶ αἱ ια ψῆφοι δηλοῦσι, ἅπερ ζητεῖς σηµειώσασθαι, τουτέστι λεγεώνας ιβ µιλλιούνια ρν καὶ ‫؍‬φ‫؍‬µ‫؍‬γ καὶ ψζη.

Appendix IΙ ις’ Περὶ ἑτέρας µεταχειρίσεως πολλαπλασιασµοῦ, ἥτις ὀνοµάζεται οἰκός, ἐφ’ ἧς καὶ η µετὰ τῶν κα πολλαπλασιάζονται, καὶ ἑξῆς ὁµοίως. Ἐστὶ δὲ καὶ ἑτέρα τις µεταχείρισις πολλαπλασιασµοῦ, ἥτις ὀνοµάζεται οἰκός, διὰ τὸ τετραγωνικῶς οὖν λαµβάνειν τὰς ψήφους, καθὼς διὰ τῆς δηλωθησοµένης µεταχειρίσεως εἰδέναι, ἔχεις σαφέστερον. Ἔστω ὅτι ζητεῖς η µετὰ τῶν κα πολλαπλασιαζόµενα, πόσα γίνονται. (10) Θὲς ἄνωθεν µὲν εἰς τόπον µονάδος τὰ η, κάτωθεν δὲ θὲς τὰ κα. Πολλαπλασίασόν δε τὰ η µετὰ τοῦ α, η-κις οὖν α γίνονται η· θὲς τὰ η ταῦτα κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς εἰς τόπον µονάδος. Πολλαπλασίασόν δε τὰ κάτωθεν β ἅπερ δηλοῦσι κ µετὰ τῶν ἄνωθεν η· δὶς οὖν η γίνονται ις. Θὲς κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς, εἰς µὲν τὸν δεύτερον τόπον ὃς ἐστὶ δεκάδος τὰ ς, εἰς δὲ τὸν τρίτον ὃς ἐστὶ ρ-άδος, ἀντὶ τῶν ι θὲς α. Καὶ ἰδοὺ τὰ η µετὰ τῶν κα πολλαπλασιαζόµενα, πολλαπλασιάζουσι ρξς. 132

M. Chalkou, Number Theory in Byzantium Ἡ δὲ ἀπόδειξις, ὅτι ἐγένετο καλῶς τὸ ζητούµενον, γίνεται ὡς καὶ ἐπὶ τῆς πρώτης µεταχειρίσεως, καθὼς τὰ περὶ ταύτης ἐκεῖσε σαφέστερον εἴποµεν. (15)ιγ µετὰ τῶν ιε πολλαπλασιαζόµενα. Θὲς ἄνωθεν µὲν τὰ ιγ, κάτωθεν δὲ τὰ ιε. Πολλαπλασίασον δὲ τὰ ἄνωθεν γ µετὰ τῶν κάτωθεν ε, τρὶς οὖν ε γίνονται ιε. Θὲς κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς, εἰς τὸν τῆς µονάδος τόπον τὰ ε. Θὲς δὲ ἰδίως α ἀντὶ τῶν ι. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ τέσσερα γράµµατα· ἅπαξ οὖν γ πάλιν ἐστὶ γ καὶ ἅπαξ ε σταυροειδῶς πάλιν ἐστὶ ε, γ δὲ καὶ ε καὶ α, ὅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ι ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ θ. Θὲς ταῦτα κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς εἰς τὸν τῆς δεκάδος τόπον. Πολλαπλασίασόν δε τὸ ἄνωθεν α µετὰ τοῦ κάτωθεν α, ἅπαξ οὖν α πάλιν ἐστὶ α. Θὲς τοῦτο κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς εἰς τὸν τῆς ρ-άδος (20) τόπον καὶ ἰδοὺ τὰ ιγ µετὰ τῶν ιε πολλαπλασιαζόµενα, πολλαπλασιάζουσι ρϞε. κε µετὰ τῶν κε πολλαπλασιαζόµενα. Θὲς ἄνωθεν µὲν κε κάτωθεν δὲ πάλιν κε, πολλαπλασίασόν δε τὰ ἄνωθεν ε µετὰ τῶν κάτωθεν ε, εάκις οὖν ε γίνονται κε, θὲς κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς ε, θὲς δὲ ἰδίως β ἀντὶ τῶν κ, πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ ἄνωθεν καὶ κάτωθεν τέσσερα γράµµατα, δὶς οὖν ε γίνονται ι καὶ πάλιν δὶς τὰ ε σταυροειδῶς γίνονται ι, ι δὲ καὶ ι καὶ β, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν κ ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ κβ. Θὲς κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς εἰς τόπον δεκάδος, β, θὲς δὲ ἰδίως β ἀντὶ τῶν κ. Πολλαπλασίασόν δε τὰ ἄνωθεν β µετὰ τῶν κάτωθεν β, δὶς οὖν β γίνονται δ, (25)ἕνωσον καὶ τὰ β ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν κ ἔθηκας καὶ γίνονται ὁµοῦ ς. Θὲς ταῦτα κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς εἰς τὸν τῆς ράδος τόπον καὶ ἰδοὺ τὰ κε µετὰ τῶν κε πολλαπλασιαζόµενα, πολλαπλασιάζουσι χκε. µγ µετὰ τῶν ξε πολλαπλασιαζόµενα. Θὲς ἄνωθεν µὲν τὰ µγ, κάτωθεν δὲ τὰ ξε. Πολλαπλασίασόν δε τὰ γ µετὰ τῶν ε, τρὶς οὖν ε γίνονται ιε, θὲς κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς ε, θὲς δὲ ἰδίως α ἀντὶ τῶν ι, πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ τέσσερα γράµµατα, τρὶς οὖν στ γίνονται ιη, καὶ δάκις ε γίνονται κ, ιη δὲ καὶ κ καὶ α, ὅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ι ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ λθ, θὲς κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς εἰς τὸν τῆς δεκάδος τόπον τὰ θ θὲς(30)δὲ ἰδίως γ ἀντὶ τῶν λ, πολλαπλασίασόν δε τὰ ἄνωθεν δ µετὰ τῶν κάτωθεν ς, δ-κις οὖν ς γίνονται κδ, ἕνωσον καὶ τὰ γ, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν λ ἔθηκας, καὶ γίνονται ὁµοῦ κη, θὲς ταῦτα κάτωθεν τῆς εὐθείας γραµµῆς εἰς τὸν τῆς ρ-άδος καὶ ‫؍‬α-άδος τόπον, καὶ ἰδοὺ τὰ µγ µετὰ τῶν ξε πολλαπλασιαζόµενα, πολλαπλασιάζουσι ‫؍‬βψϞε. 133

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 λζ µετὰ τῶν πε πολλαπλασιαζόµενα. Θὲς ἄνωθεν µὲν τὰ λζ, κάτωθεν δὲ τὰ πε, πολλαπλασίασόν δε τὰ ζ µετὰ τῶν ε, ε-κις οὖν ζ γίνονται λε, θὲς κάτωθεν ε, θὲς δὲ ἰδίως γ ἀντὶ τῶν λ. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ τέσσερα γράµµατα, ζ-κις οὖν η γίνονται νς, ε-κις δὲ γ γίνονται ιε, νς δὲ καὶ ιε καὶ γ ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν (35)λ ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ οδ. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς δεκάδος τόπον δ, θὲς δὲ ἰδίως ζ ἀντὶ τῶν ο. Πολλαπλασίασόν δε τὰ ἄνωθεν γ µετὰ τῶν κάτωθεν η, τρὶς οὖν η γίνονται κδ, ἕνωσον καὶ τὰ ζ ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ο κρατεῖς, καὶ γίνονται ὁµοῦ λα. Θὲς ταῦτα κάτωθεν εἰς τὸν τῆς ρ-άδος καὶ ‫؍‬α-άδος τόπον, καὶ ἰδοὺ τὰ λζ µετὰ τῶν πε (18v)(1) πολλαπλασιαζόµενα πολλαπλασιάζουσι ‫؍‬γρµε. ιε µετὰ τῶν ρκγ πολλαπλασιαζόµενα. Θὲς ἄνωθεν µὲν τὰ ιε κάτωθεν δὲ τὰ ρκγ, ἐπεὶ δὲ τὰ µὲν ἄνωθεν εἰσὶ γράµµατα τρία, θὲς πρῶτον ιε εἰς τρίτον τόπον, ὃς ἐστὶ ρ-άδος, µηδέν, πολλαπλασίασόν δε τὰ ε µετὰ τῶν γ, τρὶς οὖν ε γίνονται ιε. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς µονάδος τόπον ε, θὲς δὲ ἰδίως α ἀντὶ τῶν ι. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ τέσσερα γράµµατα, δὶς οὖν ε (5) γίνονται ι, ἅπαξ δὲ γ σταυροειδῶς πάλιν ἐστὶ γ, ι δὲ καὶ γ καὶ α, ὅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ι ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ ιδ. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς δεκάδος τόπον δ, θὲς δὲ ἰδίως α ἀντὶ τῶν ι. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ δύο ἄκρα τῶν ἓξ γραµµάτων, ἅπαξ οὖν ε πάλιν ἐστὶ ε, µηδὲν δὲ τρὶς πάλιν ἐστὶ µηδέν. Πολλαπλασίασόν δε καὶ τὰ τῆς µέσης, τουτέστι τὰ κάτωθεν β µετὰ τοῦ ἄνωθεν α, ἅπαξ οὖν β πάλιν ἐστὶ β, ε δὲ καὶ β καὶ α, ὅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ι ἔθηκας γίνονται ὁµοῦ η. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς µονάδος τόπον η. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὸ κάτωθεν α, ὅπερ δηλοῖ ρ µετὰ τοῦ ἄνωθεν α, ὅπερ δηλοῖ ι, ἅπαξ οὖν α πάλιν ἐστὶ α. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὸ ἄνωθεν µηδὲν µετὰ τῶν κάτωθεν β, µηδὲν οὖν δὶς πάλιν ἐστὶ µηδέν. (10) Πολλαπλασίασον πάλιν τὸ µηδὲν καὶ µετὰ τοῦ κάτωθεν κατευθεῖαν ἑνός, ἅπαξ οὖν µηδὲν πάλιν ἐστὶ µηδέν, α δὲ καὶ µηδὲν καὶ µηδὲν ὁµοῦ πάλιν ἐστὶ α. Θὲς τοῦτο κάτωθεν εἰς τὸν τῆς ‫؍‬α-άδος τόπον, καὶ ἰδοὺ τὰ ιε µετὰ τῶν ρκγ πολλαπλασιαζόµενα, πολλαπλασιάζουσι ‫؍‬αωµε. ρκε µετὰ τῶν σνζ πολλαπλασιαζόµενα. Θὲς ἄνωθεν µὲν τὰ ρκε, κάτωθέν δε τὰ σνζ. Πολλαπλασίασόν δε τὰ ἄνωθεν ε µετὰ τῶν κάτωθεν ζ, ε-κις οὖν ζ γίνονται λε. Θὲς κάτωθεν ε, θὲς δὲ ἰδίως γ ἀντὶ τῶν λ. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ τέσσερα γράµµατα, ε-κις οὖν ε γίνονται κε, δὶς δὲ ζ γίνονται ιδ, κε δὲ καὶ ιδ καὶ γ, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν λ ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ µβ. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν (15)τῆς δεκάδος τόπον β, θὲς δὲ ἰδίως δ ἀντὶ τῶν µ. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ δύο ἄκρα τῶν ἓξ γραµµάτων, δὶς οὖν ε γίνονται ι, ἅπαξ δὲ ζ πάλιν ἐστὶ ζ. Πολλαπλασίασόν δε καὶ τὰ τῆς 134

M. Chalkou, Number Theory in Byzantium µέσης, δὶς οὖν ε γίνονται ι, ι δὲ καὶ ζ καὶ ι καὶ δ, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν µ ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ λα. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς ρ-άδος τόπον α, θὲς δὲ ἰδίως γ ἀντὶ τῶν λ, σηµείωσέ δε τὰ ἄνωθεν ε καὶ κάτωθεν ζ ὡς ἀργὰ νῦν ὄντα. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ τῆς µέσης καὶ τὰ τῆς ἀρχῆς τέσσερα γράµµατα, δὶς οὖν β γίνονται δ, ἅπαξ δὲ ε πάλιν ἐστὶ ε, δ δὲ καὶ ε καὶ γ, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν λ ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ ιβ. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς ‫؍‬α-άδος τόπον β, θὲς δὲ ἰδίως α ἀντὶ τῶν ι, σηµείωσόν δε τὰ τῆς µέσης β καὶ ε ὡς ἀργὰ ὄντα. Πολλαπλασίασόν δε τὸ ἄνωθεν α µετὰ τῶν κάτωθεν β (20), ἅπαξ οὖν β πάλιν ἐστὶ β, ἕνωσον καὶ τὸ α ὅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ι ἔθηκας, καὶ γίνονται ὁµοῦ γ. Θὲς ταῦτα κάτωθεν εἰς πέµπτον τόπον, ὃς ἐστὶ µίας χιλιάδος, καὶ ἰδοὺ τὰ ρκε µετὰ τῶν σνζ πολλαπλασιαζόµενα, πολλαπλασιάζουσι ‫؍‬λ‫؍‬β καὶ ρκε. ‫؍‬ασλς µετὰ τῶν ‫؍‬γυνη πολλαπλασιαζόµενα. Θὲς ἄνωθεν µὲν τὰ ‫؍‬ασλς κάτωθέν δε τὰ ‫؍‬γυνη. Πολλαπλασίασόν δε τὰ ς µετὰ τῶν η, ἑξάκις οὖν η γίνονται µη. Θὲς κάτωθεν η, θὲς δὲ ἰδίως δ ἀντὶ τῶν µ. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ τέσσερα γράµµατα, ε-κις οὖν ς γίνονται λ, τρὶς δὲ η γίνονται κδ, λ δὲ καὶ κδ καὶ δ, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν µ ἔθηκας ὁµοῦ γίνονται νη. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς δεκάδος τόπον (25)η, θὲς δὲ ἰδίως ε ἀντὶ τῶν ν. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ ἄνωθεν ς τῆς µονάδος µετὰ τῶν κάτωθεν δ τῆς ρ-άδος καὶ τὰ ἄνωθεν β τῆς ρ-άδος µετὰ τῶν κάτωθεν η τῆς µονάδος, δ-κις οὖν ς γίνονται κδ, δὶς δὲ η γίνονται ις. Πολλαπλασίασόν δε καὶ τὰ τῆς µέσης, τρὶς οὖν ε γίνονται ιε, κδ δὲ καὶ ις καὶ ιε καὶ ε, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ν ἔθηκας γίνονται ὁµοῦ ξ. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς ράδος τόπον µηδέν, θὲς δὲ ἰδίως ς ἀντὶ τῶν ξ. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ ἄκρα, τρὶς οὖν ς γίνονται ιη, ἅπαξ δὲ η πάλιν ἐστὶ η. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς καὶ τὰ τῆς µέσης τῶν δύο ἄκρων τέσσερα γράµµατα, τρὶς οὖν δ γίνονται ιβ, δὶς οὖν τὰ ε γίνονται ι, ιη δὲ καὶ η καὶ ιβ καὶ ι καὶ ς, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ξ ἔθηκας γίνονται ὁµοῦ νδ. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς χιλιάδος τόπον δ, θὲς δὲ (30) ἰδίως ε ἀντὶ τῶν ν, σηµείωσόν δε τὰ ς καὶ η τελευταῖα γράµµατα ὡς ἀργὰ ὄντα. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ ἄκρα τῶν ἓξ γραµµάτων ἃ ἀπέµειναν ἀσηµείωτα, τρὶς οὖν γ γίνονται θ, ἅπαξ δὲ ε πάλιν ἐστὶ ε. Πολλαπλασίασόν δε καὶ τὰ τῆς µέσης, δὶς οὖν δ γίνονται η, θ δὲ καὶ ε καὶ η καὶ ε, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ν ἔθηκας γίνονται ὁµοῦ κζ. Θὲς κάτωθεν εἰς πέµπτον τόπον ζ, θὲς δὲ ἰδίως β ἀντὶ τῶν κ, σηµείωσόν δε τὰ γ καὶ ε ὡς ἀργὰ ὄντα. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ ἐναποµείναντα τέσσερα γράµµατα, δὶς οὖν γ γίνονται ς, ἅπαξ δὲ δ πάλιν ἐστὶ δ, ς δὲ καὶ δ καὶ β, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν κ ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ ιβ. Θὲς κάτωθεν εἰς ἕκτον τόπον β, θὲς δὲ ἰδίως α ἀντὶ τῶν ι, σηµείωσόν δε τὰ β καὶ δ ὡς ἀργὰ ὄντα. Πολλαπλασίασόν δε τὰ πρῶτα δύο γράµµατα ἅπερ ἀπέµειναν ἀσηµεί(35)ωτα, ἅπαξ οὖν γ πάλιν ἐστὶ γ, ἕνωσον καὶ τὸ α, ὅπερ 135

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 119–137 ἰδίως ἀντὶ τῶν ι ἔθηκας καὶ γίνονται ὁµοῦ δ. Θὲς ταῦτα κάτωθεν εἰς τόπον ἕβδοµον καὶ ἰδοὺ τὰ ͵ασλς µετὰ τῶν ͵γυνη πολλαπλασιαζόµενα, πολλαπλασιάζουσι δβζδɥηη ἅπερ ἐστὶ µιλλιούνια δ καὶ ͵σ͵ο͵δ καὶ πη. τµ µετὰ τῶν (20r)(1) ͵ι͵β καὶ τνς πολλαπλασιαζόµενα. Θὲς ἄνωθεν µὲν τὰ τµ, κάτωθέν δε τὰς ͵ι͵βτνς. Πρόσθες δὲ ἄνωθεν πρὸ τῶν τµ δύο µηδέν, ἵνα καὶ τὰ ἄνωθεν γένηται πέντε γράµµατα, ὥσπερ καὶ τὰ κάτωθεν. Πολλαπλασίασόν δε τὸ µηδὲν µετὰ τῶν ς, ς-κις οὖν µηδὲν πάλιν ἐστὶ µηδέν, Θὲς κάτωθεν µηδέν, πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ τέσσερα γράµµατα, δ-κις οὖν ς γίνονται κδ, ε-κις δὲ µηδέν, πάλιν ἐστὶ µηδέν, κδ δὲ καὶ µηδέν, πάλιν ἐστὶ κδ. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς δεκάδος (5) τόπον δ, θὲς δὲ ἰδίως β ἀντὶ τῶν κ. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ ἓξ γράµµατα, τρὶς οὖν ς γίνονται ιη, τρὶς δὲ µηδέν, πάλιν ἐστὶ µηδέν. Πολλαπλασίασόν δε καὶ τὰ τῆς µέσης, δ-κις οὖν ε γίνονται κ, ιη δὲ καὶ µηδὲν καὶ κ καὶ β ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν κ ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ µ. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς ρ-άδος τόπον µηδέν, θὲς δὲ ἰδίως δ ἀντὶ τῶν µ. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς ὀκτὼ γράµµατα, µηδὲν οὖν ς-κις, πάλιν ἐστὶ µηδέν, δὶς δὲ µηδὲν σταυροειδῶς, πάλιν ἐστὶ µηδέν. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς καὶ τὰ ἐν µέσῳ τέσσερα γράµµατα, τρὶς οὖν ε γίνονται ιε, τρὶς δὲ δ γίνονται ιβ, µηδὲν δὲ καὶ µηδὲν καὶ ιε καὶ ιβ καὶ δ, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν µ ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ λα. Θὲς κάτωθεν εἰς τὸν τῆς χιλιάδος τόπον α, θὲς δὲ ἰδίως γ ἀντὶ τῶν λ. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ ἄκρα, ἅπαξ οὖν µηδὲν (10) πάλιν ἐστὶ µηδέν, µηδὲν δὲ ς-κις πάλιν ἐστὶ µηδέν. Πολλαπλασίασον σταυροειδῶς καὶ τὰ ἐν µέσῳ ἓξ γράµµατα, µηδὲν οὖν ε-κις πάλιν ἐστὶ µηδέν, δὶς δὲ δ γίνονται η, τὰ ἐν µέσῳ δὲ τούτων τρὶς τὰ γ γίνονται θ, µηδὲν δὲ καὶ µηδὲν καὶ η καὶ θ καὶ γ, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν λ ἔθηκας, γίνονται ὁµοῦ κ. Θὲς κάτωθεν εἰς πέµπτον τόπον µηδέν, θὲς δὲ ἰδίως β ἀντὶ τῶν κ, σηµείωσέ δε τὰ ἔσχατα δύο γράµµατα, τὸ µηδὲν καὶ τὸ ς, ὡς ἀργὰ ὄντα. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ δύο ἄκρα τῶν ὀκτὼ γραµµάτων ἃ ἀπέµειναν ἀσηµείωτα, ἅπαξ οὖν δ πάλιν ἐστὶ δ, µηδὲν δὲ ε-κις πάλιν ἐστὶ µηδέν. Πολλαπλασίασον σταυροειδῶς καὶ τὰ ἐν µέσῳ τέσσερα γράµµατα, δὶς οὖν γ γίνονται ς, µηδὲν δὲ τρὶς πάλιν ἐστὶ µηδέν, δ δὲ καὶ µηδὲν καὶ ς καὶ µηδὲν καὶ β, ἅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν κ ἔθηκας γίνονται ὁµοῦ ιβ. Θὲς κάτωθεν εἰς ἕκτον τόπον β, θὲς δὲ (15) ἰδίως α ἀντὶ τῶν ι, σηµείωσέ δε τὰ δ καὶ ε ὡς ἀργὰ ὄντα. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς τὰ ἓξ γράµµατα ἅπερ ἀπέµειναν ἀσηµείωτα, ἅπαξ οὖν γ πάλιν ἐστὶ γ, µηδὲν δὲ τρὶς πάλιν ἐστὶ µηδέν. Ὡσαύτως καὶ τὰ ἐν µέσῳ αὐτῶν, µηδὲν τὰ β πάλιν ἐστὶ µηδέν, γ δὲ καὶ µηδὲν καὶ µηδὲν καὶ α, ὅπερ ἰδίως ἀντὶ τῶν ι ἔθηκας γίνονται ὁµοῦ δ. Θὲς ταῦτα κάτωθεν εἰς ἕβδοµον τόπον, σηµείωσον τὰ γ καὶ γ ὡς ἀργὰ ὄντα. Πολλαπλασίασόν δε σταυροειδῶς, τὰ ἄνωθεν δύο µηδὲν µετὰ τῶν κάτωθεν ιβ, ἅπαξ οὖν µηδὲν πάλιν ἐστὶ µηδέν, µηδὲν δὲ δὶς πάλιν ἐστὶ 136

M. Chalkou, Number Theory in Byzantium µηδέν. Ὡσαύτως καὶ τὰ δύο πρῶτα, µηδὲν τὸ α πάλιν ἐστὶ µηδέν. Ἐπεὶ δὲ ταῦτα πάντα πολλαπλασιάζουσι µηδέν, ἐτελειώθη µέχρι τούτου ὁ πολλαπλασιασµὸς αὐτῶν, ὃς ἐστὶ δβɥαɥδɥ, ἅπερ δηλοῦσι µιλλιούνια δ καὶ ͵σ͵α καὶ µ. Ὡσαύτως δὲ καὶ πᾶν ἕτερον πολλαπλα(20)σιασµὸν ὃν ἔχεις ζητῶν, διὰ τῆς ὁµοίας ταύτης µεταχειρίσεως ἥτις λέγεται οἰκός, ἔχεις εἰδέναι τὸν ζητούµενον πολλαπλασιασµὸν πόσος γίνεται, ἡ δὲ ἀπόδειξις τούτων πάντων ὅτι ἐγένετο καλῶς ὁ ζητούµενος πολλαπλασιασµός, ἐστὶ ὁµοία τῆς πρώτης µεταχειρίσεως. Ἔξεστι οὖν ἡµῖν πολλαπλασιάζειν καὶ µετὰ τῆς πρώτης µεταχειρίσεως, ἥτις λέγεται τρίπλευρον, καὶ µετὰ τῆς παρούσης ἥτις λέγεται οἰκός. Σαφεστέρα δὲ οὖσα ἡ πρώτη µεταχείρισις τῆς παρούσης, διὰ τῆς πρώτης µᾶλλον δεῖ πάντα πολλαπλασιασµὸν ζητεῖν, πανταχοῦ γὰρ τὸ σαφὲς, ἀναγκαῖον καὶ χρήσιµον. Ἐνταῦτα δὲ µάλιστα τὴν σαφεστέραν καὶ πρόχειρον µεταχείρισιν ἀναγκαῖον ἐπιζητεῖν, ὡσὰν δι’ αὐτῆς ἀσφαλῶς καὶ προχείρως τὸ ζητούµενον ἡµῖν(25) γνώριµον γίνεσθαι.

Марија Халку

ТЕОРИЈА БРОЈЕВА У ВИЗАНТИЈИ ПРЕМА CODEX VINDOBONENSIS PHIL. GR. 65: БРОЈЕВИ И НУМЕРИЧКИ ПОЗИЦИОНИ СИСТЕМ Резиме Рад доноси податке о пореклу и садржају рукописа Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65 из ХV века. Опширно су приказани математичка дисциплина теорије бројева и нумерички позициони систем унутар ње, а нарочито њихов теоријски аспект на којем анонимни аутор, како изгледа, заснива практичне методе четири рачунске операције и њихове провере. Утврђено је да је византијски писац био добро образован и да је располагао научним знањима о бројевном позиционом систему који је коришћен у Византији током ХV века. На крају су цитирани делови текста како би читалац кроз довољан број примера могао да прати начин размишљања на ком се заснивао ауторов методолошки приступ поглављима која је предавао. Кључне речи: Codex Vindobonensis Phil. Gr. 65, теорија бројева, грчки рукописи, нумерички позициони систем, византијска математика, индијске цифре, цифре у Византији, грчки бројеви, нула.

Чланак примљен:16. августа 2014. Чланак прихваћен: 22. априла 2015.

137

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 139–159 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 UDC: 274(439)''15'':929(Petrović P.) 94(439)''15'' Adrian Magina Muzeul Banatului Montan (The Museum of Highland Banat) Bd. Republicii nr. 10, Reşiţa, Caraş-Severin, Romania [email protected]

PETER PETROVIĆ AND PROTESTANTISM. ASPECTS CONCERNING THE PATRONAGE OF THE REFORMATION DURING ITS EARLY PERIOD

Abstract: The personality of Peter Petrović left an important mark in the political and religious history of the regions of the Hungarian kingdom lying east of the Tisza River during the first half of the 16th century, in the period before the area was to become the autonomous Principality of Transylvania. While his political importance is rather well known and presented in various historical works, Petrović’s activity in the religious sphere has been granted lesser attention in historiography. Through his religious policy, directed at dismantling the Roman Catholic Church and promoting increasingly more radical Reformist ideas, Peter Petrović distinguished himself as one of the most representative initiators and supporters of the early Reformation in Hungary. Keywords: Peter Petrović, Transylvania, Reformation, Serbs, 16th century.

The man and his family Peter Petrović of Suraklin (Zraklin) was probably born around the years 1486–1487,1 in a Serb family (Croat, according to other sources) from Slavonia, a territory that was part of the medieval Hungarian Kingdom in the 15th century, namely in Požega County.2 He was a member of 1

It appears that he passed away at the age of 70. Calculating from 1557, the year of his death, it would seem that he was born in 1487. For the date of his demise, see W. BETHLEN, Historia de rebus Transsylvanicis, Cibinii 17822, 610. E. VERESS, Izabella királyné 1519–1559, Budapest 1901, 446 considered that he died at the age of 71. 2 CH. SCHESAEUS, Opera que supersunt Omnia (Ruinae Pannoniae), ed. F. CSONKA, Budapest 1979, 128: Rascia quam genuit pugnax; N. ISTHVANFI, Historiarum de de rebus ungaricis libri XXXIV, Coloniae Agripinae 1622, 72: erat is ex Posega provincia Ungariae.

139

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 the petty or middle gentry, prominent by virtue of the office he held rather than the size of his estates. His apparently quite close blood kinship to the Szapolyai family facilitated his social ascension, his entire career being built in relation to the members of this family. Kubinyi András considers that Petrović might have been a first cousin of the future King John, probably along the maternal line.3 The roots of the Szapolyai family itself were South Slavic,4 originating in the same Požega County, so Petrović had every incentive to promote his relatives and familiars in the power structures. Peter’s father was Michael Petrović of Zraklin/Tisovica,5 the representative of Vrbas County in the Hungarian Diet of Rákos from 1505.6 Documents also shed light on other family members. It is known that his sister Anna was initially married to Sigismund Levai, with whom she had several daughters, and that after the death of her first husband, she got remarried to Francis Kendi. In 1543, out of brotherly love for his sister, Peter left one of his granddaughters, Catherine, five estates in Arad County.7 His gesture was motivated by the fact that he was not married and had no direct descendants, so Catherine was among his closest relatives. Other possible kinships are revealed by a document from the year 1539. This records a transaction whereby Peter sold the fortress of Challya, along with everything pertaining to it, for 6,000 florins. The buyers were Anna, widow of Sigismund Levai, Frusina, wife of John of Russo 3

A. KUBINYI, A Szapolyaiak és familiárisaik (szervitoraik), Studia Miskolcinensia 5 / Tanulmányok Szapolyai Jánosról és a kora újkori Erdélyről, Miskolc 2004, 227–265, pp. 230–231. In fact, this also seems to be suggested by GEORGIUS SZEREMI’s account, Epistola de perditione regni Hungariae, ed. L. SZALAY, Monumenta Hungariae Historica. Scriptores I (= SZEREMI), Pest 1857, 66, where King John addresses Peter as: germanum meum Petrovit, frater germanus, indicating here, most likely, the very close kinship between the two (albeit not necessarily the fact that they were actual siblings). 4 Possibly even Serbian because the first members of the family were referred to as voivodes of Zapolia, in the sense of estate owners rather than of office holders, as was the case of the Voivode of Transylvania. The title of voivode, typical of the Romanians and Serbs, was fairly commonly encountered in the medieval Hungarian kingdom. V. ACHIM, Voievozii în districtele româneşti din Banat, Studii şi Materiale de Istorie Medie 12 (1994) 95–119; ŞT. PASCU, Voievodatul Transilvaniei 3, ClujNapoca 1986, 351–573. 5 LUDOVICI TUBERONIS, DALMATAE ABBATIS, Commentariorum de temporibus suis, ed. I. G. SCHWANDTNER, Scriptores Rerum Hungaricarum veteres ac genuini 2 (= TUBERO), Vindobonnae 1746, lib. X, 333; A. KUBINYI, A Szapolyak, 230. 6 Á. BÁRÁNY, Torontálvármegye hajdana, Buda 1845, Oklevéltár, doc. KK, 68: Michael Pettrowich de Orbaz. 7 ZS. JAKÓ, A kolozsmonostori konvent jegyzőkönyvei 2, Budapest 1990, 644, no. 4793; A. KUBINYI, A Szapolyak, 231.

140

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism (Ruska), Catherine, wife of Nicholas Patochy of Eperjes, the young girls Anna and Dorothea, Anna’s daughters, and Catherine, widow of Francis Kalvay, together with her son Albert.8 Clearly the first of those listed here was his sister Anna, while Catherine, wife of Nicholas Pathochy, was none other than Anna’s daughter, to whom he would later bestow his estates in Arad. The certain presence of several of his relatives suggests that the other protagonists of the transaction could have been members of the Petrović family; although we do not know the exact degree of kinship between them, they were probably Peter’s sisters and their children.9 Even though it was never clearly stated in any document, Petrović’s Serbian origin was recorded in various 16th-century sources. The evidence is rather indirect, highlighted by Petrović’s connections with the Serbian population taking refuge in Hungary. In a report issued by the Polish Crown Council in 1542, mention was made of Petro Petrowicz et eum Rascianis qui fidem atque studia sua per Lubomirski maiestati vestrae reverendissime et serenissime regine detulerunt.10 A similar formula is found in the letter Thomas Nádasdy sent to Anton Verancici, where it was noted that Petrović did “not take care of any matters, as all he does is see to the welfare of his Serbs”.11 Both statements involve two aspects: on the one hand, they may indicate Petrović’s ethnicity; on the other hand, they may simply reflect the strong links between the Comes of Timiş and the Serbian population. In fact, the sentiment of the Serbian population towards Petrović seems to have been reciprocal, manifested through the support granted to him in the political context of the decade 1540–1550, when his military apparatus was almost entirely made up of Banatian troops of

8

G. FÁBIÁN, Arad vármegye leirása históriai, geographiai és statistikai tekintetben, Buda 1835, 214–215. 9 This also seems to be suggested by the last will and testament of Catherine, wife of Nicolae Patochy, who, in 1551, left her various assets to her relatives and her family, some of its members being also mentioned in the deed of 1539. Among the beneficiaries of the will was the maternal uncle, Peter Petrović, who received 2 old chalices. Á. KÁROLY, Kendy Ferenczné végrendelete, Századok, no. 9 (1876) 747–750. 10 Archiwum Główne Akt Dawnych, Warsaw, Metryka Koronna, Księgi Poselstw/Libri Legationum, sygn./vol. 10, f. 211. Information can also be found in the summary drafted in Hungarian by L. ÓVÁRY, A Magyar Tudományos Akadémia történelmi bizottságának oklevélmásolatai 2, A mohácsi vész utáni korszakból származó s a XVI. század végéig terjedő oklevelek kivonatai, Budapest 1894, 85, without indicating the document’s reference number. 11 Nam ipse nihil aliud curat, quam ut gratificetur suis Rascianis – Verancsics Antal összes munkái 7: Vegyes levelek, ed. L. SZALAY, Monumenta Hungariae Historica. Scriptores X, Pest 1865, 74.

141

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 South Slavic origin.12 Regardless of his origin (surely of South Slavic extraction), Peter Petrović felt close to Serbs, with whom he collaborated throughout his career, so I do not believe it to be wrong to consider him a member of the Serbian nobility in Hungary, as he is in fact mostly considered in Hungarian historiography. The sources leave no doubt that he was a clear-sighted man, open to novelty. This is attested by his involvement in various confessional disputes and by his religious evolution. He was actually a learned man, who could read and write. Dozens of documents issued in his name bear his own signature, written by hand (manu propria), always in the Latin version, Petrus Pettrowyth. One of the representatives of the religious Reformation in Hungary mentioned in his correspondence the fact that Petrović had granted him a safe-conduct written by himself, thanks to which he was able to move freely around Transylvania.13 From among the hundreds of known documents issued by Petrović and stored in different archives, I have only been able to identify a few lines written in Hungarian,14 all the other documents being written in Latin. It was a sign that the Serbian nobleman was familiar with the language of Cicero and, perhaps, to a lesser degree with writing in Hungarian, a language whose use was beginning to spread at the time, both in private correspondence and in official documents. The political career Petrović made his entry into history during the Peasant War of 1514, when he is reputed to have captured George Dozsa, the leader of the rebels.15 After Mohács, he became one of the avowed partisans of King John, with whose support he embarked on an upward cursus honorum. His activity was associated with the southern territories of the kingdom, especially the present-day Banat, where he held various regional, albeit strategically important positions. He was connected to the southern areas of the 12

See the subchapter dedicated to his political career. Egyháztörténelmi emlékek a magyarországi hitújítás korából / Monumenta ecclesiastica tempora innovatae in Hungaria religionis (= ETE) 5, ed. J. KARÁCSONYI, F. KOLLÁNYI, J. LUKCSICS, V, Budapest, 1912, 203: Magnificus Petrovith binas ad me manu propria dedit litteras, quibus pollicetur, se me protecturum et defensurum, ubique locorum in Transylvania fuero. 14 This is a letter in Latin, sent from Lugoj to his brother-in-law Francis Kendi, which also contains a few lines in Hungarian. Haus-, Hof- und Staatsarchiv, Vienna, Hungarica. Allgemeine Akten (hereinafter HHstA, Hungarica), fasc. 73, konv. A, fols 1–3. The existence of other documentary items in Hungarian cannot be ruled out because some letters issued by Petrović have been preserved in almost every archive in Hungary, Romania, Slovakia and Austria. 15 TUBERO, 333; SZEREMI, 65–66. 13

142

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism kingdom not only in terms of his functions but also by the estates he owned there. Without dwelling extensively on this, I just want to mention that his most important estates were located in the counties of Timiş and Arad, in the lowlands of the Banat and along the river Mureş.16 After 1530, he was commander of Lipova, a town that had been recently occupied by John Szapolyai,17 who most likely needed one of his faithful subjects in that position to control the area, to the detriment of Ferdinand’s partisans. In 1534, after the death of Emeric Czibak, bishop of Oradea and comes of Timiş, he took over the second dignity of the deceased,18 a key position in the kingdom in the context of Hungarian-Ottoman relations after Mohács. The death of his relative, King John Szapolyai (1540), brought Petrović to the position of guardian of the minor John Sigismund, together with the new bishop of Oradea, George Utjesenovici-Martinuzzi. The divergent views of the two guardians led to a long-lasting conflict between them, with profound implications for political and confessional life in the eastern areas of the former Hungarian Kingdom.19 While the bishop oscillated between the Habsburgs and the Ottoman Porte, being willing to accept an agreement with Ferdinand, Petrović stood out as one of the advocates of pacting with the Turks, being included in the vassalage system of the High Porte and rewarded for his attitude (in 1541) with a flag and a berat by Sultan Suleiman the Magnificent.20 During the decade 1540– 1550, he accumulated new offices in the southern areas, becoming one of the most important political figures in the kingdom’s eastern territories.21 Towards the end of the first half of the 16th century, the political dispute between the two guardians, accompanied by a confessional rift, degenerated into armed conflict. Relying on Serb troops led by Nikola Crepović 16

See notes 7 and 8. Other estates of his are mentioned in his letter of 14 July 1551, sent to Ferdinand of Habsburg: quatuor millia sessionatorum iobagionalium numerum contineat in pertinentiis arcis Themes, Beche et Bechkereke, simulcum autione sunt sessionati iobagionales duo mille, castra Challya, Sydowar et Chery que mea propria sunt, demptis inquilinis, continent sessiones iobagionales mille et ducentos. Besides his estates, his income was supplemented from his salary, which, by ancient custom, amounted to 7,000 fl. annually. HHstA, Hungarica, fasc. 58, konv. A, f. 79. 17 G. FÁBIÁN, Arad vármegye, 193. 18 J. SZENTKLÁRAY, Temes vármegye története, Temes vármegye, szerk. S. BOROVSZKY, Budapest s.a, 324. 19 For the dispute between Martinuzzi and Petrović, see CR. FENEŞAN, Constituirea principatului autonom al Transilvaniei, Bucharest 1997, passim. 20 CR. FENEŞAN, Constituirea, 40–41; О. КРЕШИЋ, Петровићев санџак, Историјски часопис 61 (2012) 129–143. 21 F. PESTY, Temes vármegye főispánjai, a temesvári pasák, és a tartományi elnökök, Magyar Történelmi Tár 12 (1863) 159–267, pp. 233–236.

143

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 and Ottoman troops headed by the Pasha of Buda, Petrović attempted to settle the conflict with Martinuzzi. The bishop managed to repel the joint attack of the allies mainly thanks to the mobilization of troops in Transylvania.22 Although Petrović did not win the military conflict, the campaign waged against Martinuzzi allowed him to reaffirm his commitment to the cause of the Szapolyai family. At the same time, I think, the conflict marked an affirmation of Serbian solidarities, regardless of the professed confession, because despite his penchant for the Reformation, Petrović collaborated with the Serbian Orthodox elite and launched no repressive measure against the Eastern Church. Following Martinuzzi’s manoeuvres and Imperial General Castaldo’s intervention, he was forced to leave the Banat and, for a while, retreat to Munkács and Poland, along with Queen Isabella and her son John Sigismund. The conflict appeared to have been resolved in favour of the ambitious bishop, but he could not enjoy his success for long, as he was assassinated in late 1551. Positioned at the forefront of the anti-Habsburg party, Petrović decisively contributed to the ousting Ferdinand’s partisans from Transylvania in 1556. For his loyalty to the Szapolyai family, he was appointed Governor of Transylvania, one of the highest possible dignities. However, he occupied it only briefly, as he passed away in Cluj in late 1557.23 In broad lines, these were the benchmarks of the Serbian nobleman’s personal and political life. I have lingered on these aspects because, to a large extent, they offer a gateway for understanding the denominational policy he adopted between 1540 and 1557. Religion Before discussing Peter Petrović’s confession, I believe it is necessary to make a brief digression on the religious situation in Hungary during the first half of the 16th century. Ever since the Middle Ages, the Hungarian Kingdom had been a multi-ethnic and pluri-confessional polity. Besides the Catholic majority, there were areas with a large number of Orthodox believers. This was the case of the kingdom’s southern territories, certain areas of Transylvania and northern Hungary, where next to the Hungarians, there also lived Serbs, Romanians and Ukrainians, all followers of the Eastern Church. In the 16th century, this religious landscape was to change due to the Reformation. The first to adopt Lutheran ideas were German communities in northern Hungary and Transylvania, linguistically connected to the reformers’ world. The second segment interested in adopting Protestantism was the nobility, among whose members religious 22 23

144

For an overview of the military events, see: E. VERESS, Izabella, 302–310. See note 1.

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism innovation found a means of expression at the political level. The Reformation did not immediately spread to Hungary. During the pre-Mohács period, the number of those who had opted for Luther was quite low, as they were always liable to persecution. The promotion of the various reformed denominations was possible after the Battle of Mohács, in the context of the power struggles over the Hungarian throne, a political situation that partially tempered the protagonists’ zeal in bringing to a halt the Protestant progress.24 It was only around the year 1530 that the Hungarian nobility began to be interested in this innovation coming from the German world, but even then warily, as a personal choice, and not in order to facilitate the spread of these ideas. Perhaps the most famous case in this sense was that of Peter Perényi, recognized as one of the first Lutheran followers among the Hungarian elite.25 Subsequently, a large part of the Hungarians opted for Calvin’s ideas. Those who have investigated the phenomenon agree that for most of the Hungarians, Calvin’s ideas were much more interesting both theologically and politically, while the Lutheran doctrine was conservative, rooted in the German realities. In addition to this, the German world was associated with the Habsburgs, promoters of Catholicism, which had negative connotations in Hungarian elite circles.26 Petrović was also involved in this political and religious context of the first decades of the 16th century. Without doubt, his family was of Roman Catholic confession, and whether they also flirted with Orthodoxy is not to our knowledge. Testimonies about his religious situation before becoming reformed are almost nonexistent. We know that he got along well with the Catholic chaplain of Szapolyai’s court, George Szeremi, a South Slav like himself, and that he even attended the church service delivered by the latter at the Dominican monastery in Timişoara when he took over the office of comes (1534).27 Most likely, his evolution towards Protestantism occurred in around 1540, although there is no source stating the exact 24

A. MAGINA, De la excludere la coabitare. Biserici tradiţionale, Reformă şi Islam în Banat (1500–1700), Cluj-Napoca 2012, 58–60. 25 K. PÉTER, Tolerance and Intolerance in Sixteenth-Century Hungary, Tolerance and Intolerance in the European Reformation, ed. O. P. GRELL, R. W. SCRIBNER, Cambridge 1996, 252–253. 26 A. UNGVÁRY, The Hungarian Protestant Reformation under the Ottoman Impact in the Sixteenth Century, Lexington 1989, 253–270. 27 Szeremi placed the event in 1537 and, following his lead, so did Hungarian historiography. L. FÖLDVÁRY, Szegedi Kiss István élete, Budapest 1894, 8–9; S. MÁRKI, Arad vármegye és Arad szabad királyi város története 1, Arad 1892, 517. Irrespective of whether it was the year 1534 or 1537, in the fourth decade of the 16th century Petrović was not yet a Protestant.

145

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 moment of his conversion to the Reformation. Even though he had entered in contact with religious innovation at an earlier date, it seems probable that he publicly assumed this towards the end of the reign or, rather, after the death of his relative John Szapolyai.28 His subsequent interest in reforming the church and finding the truth render Petrović as a practitioner of the faith, attentive to religious matters. Perhaps initially he cohabited with Lutheran ideas, like many other members of the Hungarian nobility drawn towards the Reformation. The political pressures of the Habsburgs in Transylvania and the development of Lutheranism as a specific denomination of the German world (including in terms of language) led, as I stated before, to the Hungarians rallying around the Helvetic ideas. It is possible that Petrović, one of the most adamant anti-Habsburg nobles in Transylvania, flirted at a rather early moment in time with the doctrines emanating from Switzerland, respectively with the teachings of Huldrych Zwingli, Heinrich Bullinger and, above all, John Calvin. That seems to have occurred towards the end of the period when he served as comes of Timiş (1548–1551), when those ideas had begun to be openly promoted in Hungary. After he had to leave the Banat in the summer of 1551, Petrović settled at Munkacevo (Munkács). Clearly, during his stay there he assumed a pro-Calvinist position, which he acknowledged via his collaboration with Kálmáncsehi Sánta Márton, one of the first Helvetic reformers in Hungary. Moreover, in Hungarian historiography, Petrović is recognized as the “first Calvinist aristocrat”.29 He was not the only one in his family who opted for adherence to the Reformation. His niece, Catherine, wife of Sigismund Levai and Francis Kendy, drafted her will before several witnesses, including “venerabili domino magistro Christophoro Lippiensi,” one of the preachers active in Timişoara under the protection of her uncle.30 The reception of Calvinism was not enough to prevent further religious evolution of a character willing to overstep the limits deemed to be sufficient in the period. During the last years of his life, Petrović attempted to draw closer to the doctrines of the Radical Reformation, which had shyly begun to permeate Transylvania. His closeness to the radical Italian Francisco Stancaro, considered “heretical” by almost all the Reformed confessions,31 may have influenced the last years of his life. A series of documents indicate that Petrović assumed a position very close to what 28

L. FÖLDVÁRY, Szegedi, 8–9; A. MAGINA, De la excludere, 66. S. MÁRKI, Arad vármegye, 329; E. VERESS, Izabella, 438. 30 A. KÁROLY, Kendy Ferenczné végrendelete, 747. 31 On his life and activity in Hungary, see: A magyarországi protestans egyház története, szerk. M. ZSILINSZKY, Budapest 1907, 105–106. 29

146

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism would later come to be known as Antitrinitarianism or Unitarianism,32 a radical creed that denies the Holy Trinity and that, except for Transylvania and Poland, was persecuted throughout Europe.33 I believe that while some of those documents were drafted a considerable time after the death of Petrović, they reflect the reality immediately prior to the demise of the Serbian nobleman (1556–1557), who was considered a hallmark for subsequent followers of that confession and one of the few aristocrats who deserved inclusion on the list of the foremost Unitarians in Transylvania. Their testimonies converge with the account of a Habsburg representative, who considered that Petrović had abandoned Christianity in favour of Islam.34 Even though Petrović’s conversion was not to Islam, his closeness to radical doctrines that denied the Holy Trinity in a period when they were not very well understood, placed the Serbian nobleman in the proximity of apostates, those who abandoned their faith. Petrović’s religious evolution from a good Catholic to one who was willing to deny one of the fundamental teachings of the traditional churches reflects, on the one hand, the situation of the time, and on the other, the human dimension of a controversial character. Anti-Catholic measures The progress of the religious Reformation in Hungary and Transylvania was visible in two respects: on the one hand, it was successful because of the message it conveyed and the support it received from the 32

CH. SCHESAEUS, Opera, 209: primum sacramentariorum dogma et error Francisci Stancari in Hungaria et Transilvania doceri coepit; Romanian Academy Library, Cluj Branch, Unitarian Manuscripts (hereafter BAC, MSU), no. 812: Petrem Petrovits quoque ultimate Arii dogma fuisse professum; Eötvös Loránd Tudomány Egyetem, Egyetemi Könyvtár, Kézirattár, Budapest, Mss. Neoaquistica Ab 70e, 417: de Petrovisio unitaro. Information may also be found in the published Hungarian version of the manuscript drafted by JÁNOS KÉNOSI TŐZSÉR and ISTVÁN UZONI FOSZTÓ, Az erdélyi unitárius egyház története 1, translated by A. MÁRKOS, introductory study and edition by M. BALÁZS, Kolozsvár 2005; FL. RAEMUNDO, Historia de ortu, progresu et ruina haereseon huius saeculi, Colonia 1613, 521: Petri Petrovitii ... quidem initio Lutheranus fuerat, sed Arianismum postea aperte est amplexus; M. BURIAN, Disertatio historico-critica de duplici ingressu in Transilvania Georgii Blandratae, Albo-Carolinae 1806, 261–263, who derives his information from the manuscript of a history of the Unitarian Church: Petrus Petrovits e Catholico primum Lutheranus, deinde Calvinista, postea Arianus factus...; fuit maximo ornamento religioni unitariae. 33 For the Unitarians’ situation, see E. M. WILBUR, A History of Unitarianism in Transylvania, England, and America to 1900, Cambridge 1952, passim. 34 Venetianische Depeschen vom Kaiserhofe, ed. G. TURBA, Wien 1892, 472: Pietro Petrovich di ottimo christiano et cattolico non solamente e divenuto luterano, ma ancora quasi divenuto turco.

147

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 nobles interested in it, while on the other hand, because of the measures taken against the Catholic structures. Obviously, in Petrović’s case, given his position in favour of Protestantism, references have been made to the persecution of the Catholics. Both Catholic and Reformed authors agreed that he was one of the persecutors of the Catholic Church. It seems selfevident that when attempts were made to institutionalize the Reformation and to establish a church that competed with the Roman one, there arose various disputes and even conflicts between the various Christian denominations. Petrović was thought to have launched his actions against the Catholics at the time when he was commander of Lipova, in 1531.35 At that moment, however, the Serbian nobleman was a Catholic, so this is a confusion of the measures he took later in Cluj with the period when he stayed in Lipova. Not even the dispute with the Chapter of Arad, mentioned in a document of 20 July 1535,36 can be regarded as impelled by his anti-Catholic motivations. This kind of conflict was quite common in medieval Hungary, for it did not envisage the dismantlement of the Catholic structures, but was related to disputes over estates and the Chapter of Arad was one of the major land-owners in the Banat. The first evidence concerning possible involvements of the comes of Timiş in the persecution of Catholics comes from 1551. In that year, the advocates of the Reformation attacked the Franciscan convent in Lipova, assaulted and drove away the Minorite Francis Szegedi, on the ground that he had allegedly concealed treasures in the church.37 The incident that led to the molestation of the monks was part of a scenario that was deployed throughout Hungary and Transylvania against the regular clergy which had come into contact with the Reformation. This denied a type of piety associated with opulence that was promoted by the religious orders, with apostolic simplicity, so dear to the reformers, being preferred in its stead. Although there was no direct link between the comes of Timiş and the conflict, Petrović can be suspected, at most, as an instigator of the incident, in an attempt to eliminate the Catholic presence in that town. Deprived of Catholic priests, the believers could be more easily persuaded by the Protestant preachers, in their attempt to level down the confessional landscape of the town. 35

This idea pertained to Hungarian literature of the 19th century, but has been perpetuated to this day: J. SZEKERNYES, Temesvár Reformátussága, Timişoara 2000, 15. 36 Magyar Nemzeti Levéltár Országos Levéltára, Erdélyi kormányhatasági levéltárak, F 4 Cista comitatuum, Maramoros, fasc. 4, no. 2, edited with gaps in Történelmi Adattár. Csanád-egyházmegye hajdana s jelenéhez 3, ed. T. ORTHMAYR, J. SZENTKLÁRAY, Temesvár 1873, 87. 37 A. MAGINA, De la excludere, 71.

148

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism The real persecutive actions initiated by Petrović were visible only in Transylvania and only after he took full power in 1556. It would have been, in fact, rather difficult to destabilize the Roman Church before the year 1556, as the Catholics benefited from the support of Martinuzzi and, of course, the Habsburgs. One of the first measures to limit Catholic influence was the destructuring of the existing hierarchy in Transylvania. In the Diet held under his auspices at Sebeş (Szászsebes) on 8 March 1556, Petrović managed to impose his point of view, whereby the assets of the Catholic diocese of Transylvania were secularized and the bishop had to seek refuge outside the province.38 It was a double blow to the Roman Church in Transylvania, which was divested of its material assets and its hierarchy, for as of that moment the bishops were forced to reside elsewhere. Once the upper hierarchical tier had been deconstructed, Petrović went on to eliminate the Catholic ecclesiastical structures in the territory. These measures are best evidenced in Cluj, where the governor spent the last years of his life. As the most important city in Transylvania (civitas primaria), Cluj did not only accommodate various Reformed denominations, but it also boasted a strong Catholic community, supported by several parishes and the important Benedictine abbey Cluj-Mănăştur.39 Wherever the Catholic population relied on divine services celebrated especially by the monastic orders, the message of the Reformation was more difficult to disseminate. No wonder that in Cluj the tough measures were aimed precisely against the monastic establishments. It is very difficult to ascertain how intense were the damages that Petrović was accused of, because the sources are almost exclusively Catholic, so it is possible that they provide exaggerated accounts. Whichever way we look at this, it is clear that what happened in Cluj reached a persecutory level that had to be recorded. More specifically, some of the Catholic priests were removed from office and those who opposed this suffered physical trauma, having their heads shaved or being marked with the sign of the cross on the forehead (si quis contradicere aut resistere auderet, eius fronti stigma inurebatur, crux nimirum). Others were forcibly married or simply expelled. Moreover, churches and monasteries were attacked and plundered, altars and statues were destroyed, ornaments were desecrated and all precious objects, gold and silver vessels were transferred into the queen’s 38

Monumenta comitialia regni Transilvaniae / Erdélyi Országgyűlési Emlékek 1, ed. S. SZILÁGYI, Budapest 1875, 566–573. 39 For the religious situation in Cluj, see E. JAKAB, Kolozsvár története 2, Budapest 1888 and V. RUS, Pro Scientiarum Academia. Calvaria și școlile iezuite din Cluj (sec. XVI–XVIII), Cluj-Napoca 2005.

149

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 treasury.40 Obviously, the destruction of the monasteries and sacred objects was part of a larger program to eliminate “superstition,” as had happened in Lipova. For a good Protestant, this could only be a good thing, so Petrović was hardly to blame for his attitude.41 The ransacking of the altars attests, however, a connection with a more radical version of the Reformation, of Helvetic extraction, which shortly afterwards imposed itself among the entire Hungarian community in town. The persecutory measures against Catholicism represented a stage along the path of the Reformation’s affirmation in Transylvania. Under the subsequent legislation of the principality, a model based on the four recognized denominations was established, Catholicism ultimately finding its place within it. A patron of the Reformation Ever since the 18th century, connections have been made between Petrović’s attachment to Protestantism and his role as a supporter of the new denominations. In particular, Catholic authors have captured the interest of the comes of Timiş in disseminating the Reformation, despite Martinuzzi’s negative reaction, a permanent conflict being waged between the two.42 Later, Hungarian historiography made a connection between the spread of the Reformation in Lipova and the period when Petrović served as captain of the town, around the year 1531. At that time, the future comes was still faithful to the Catholic Church and less willing to support an alternative confessional strand.43 The Catholic institutions from the town by the Mureş River maintained their viability without any outside influence; what was especially remarkable was the persistence of the monastic orders, which, through the amounts of money and valuables objects they had accumulated, had given rise to suspicions about the opulence of the monks in Lipova.44 The dissemination of new teachings in the urban centres of the Banat may be linked to students attending universities in 40

FL. RAEMUNDO, Historia, 529: in res sacras exercuit sacrilegium, ubi iussu ipsius altaria diruta, statuae confractae, omniaque ecclesiastica ornamenta profanata sunt; I. SZEGEDI, Rubricae sive synopsis titulorum, capitum, articulorum universi juris Ungarici, pars I, Tyrnaviae 1734, 139: non nullis sacrilegas nuptias persuasit; BAC, MSU 812, 770: monasteriorum et templosum aurea et argentea vasa in reginae ussum transtulit. 41 CH. SCHESAEUS, Opera, 352. 42 Quantum enim Martinusius Lutheranos affligebat, tantum Petrovichius ejus collega, et cognatus Zapolianus illos erigebat, illata etiam vi templis atque aris. Quod cum cernerit Lutheri assectae ad maiora audenda incitati sunt – T. SAMUEL, Epitome chronologice rerum Hungaricarum, Claudiopoli 1764, 157. 43 See note 27. 44 A. MAGINA, De la excludere, 71.

150

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism Vienna, Krakow and, later, Wittenberg. In 1544, the noble Christopher Lippai was studying at Wittenberg,45 presumably having come into contact with Protestantism in his native territory, as we cannot find him as a student in any other university centre prior to that year. Even though he cannot be credited directly with the spread of the Reformation here, the diffusion of the new religious phenomenon in the Banat during the first half of the 16th century may undoubtedly be linked with Petrović, who intervened in favour of the rising Protestant communities in the Banatian towns after 1540.46 In this sense, on 6 December 1546, the urban community of Lipova (obsequentissimi Ioannes Danchak iudex, iurati, ceterique eius incole civitatis annotate) wrote to Petrović requesting him to intervene and demand the queen’s help in favour of those who had adhered to Protestantism.47 Just two days later, on 8 December 1546, in a letter to the officials of Lipova, the comes of Timiş mentioned that he would support those who had heard the word of the Lord through the efforts of Brother Benedict. He was going to request Queen Isabella’s protection for them, just like in the case of Sibiu, against the discord that the devil, enemy of the human race, could bring (sathanas ille veteranus hostis totius generis humani per certum suum instrumendum excitavit zizaniam).48 A Protestant nucleus had existed in Timişoara, at least since the year 1544. Gáspár Biai was mentioned that year as a pastor who officiated divine service in the Reformed church in Timişoara. He was identified with “Gasparus pastor hungarus,” who, in 1542, had studied at Wittenberg. In March of that year, in the city by the Bega River, he wrote, in Hungarian, a history in verse of King David and Bathsheba.49 Despite the efforts made by the comes of Timiş to promote the Reformation, what was needed was a charismatic and well-educated personality who would persuade the Catholics in the Banat, who were still reluctant, to make the step towards 45

C. FENEŞAN, Studenţi din Banat la universităţi străine până în 1552, Revista Istorică 29, no. 12 (1976) 1945–1965, p. 1960; V. FRAKL, A hazai és külföldi iskolázás a XVI. században, Budapest 1873, 300. 46 Regionis huis tuitio ac cura externa comissa fuit Petro Petrovics, comitatus Temesvariensi comiti, qui eam post cladem Mohatsiensem curavit aliquamdiu. Ergo prefecto per universum Banatum evangelium libere predicare potuit – M. SINAY, A Magyarországi és erdélyországi reformáció, edѕ. G. HERPAY, J. SZABÓ, Debrecen 1911, 96. 47 Serviciul Judeţean al Arhivelor Naţionale [County Branch of the National Archives] (=SJAN) Sibiu, U IV, no. 1310. 48 SJAN Sibiu, U IV, no. 1309. 49 Kaspar Biainas fecit in civitate Themeswar anno Domini millesimi kvvngentesimo kaadraaeaino kvarto in mense marcio – Régi magyar költök tára II, ed. Á. SZILÁDY, Budapest 1880, 466–467.

151

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 religious innovation. The search for such a character made him cross paths with Stephen Kiss Szegedi. There is no information whatsoever about the fate of the Reformed community in Timişoara from 1544 until the year 1548, in which Stephen Kiss settled in the city. However, Petrović endeavoured to keep alive the nucleus from the urban centre by the Bega by founding a school. On his arrival, Szegedi was entrusted with the leadership of this institution. The dissemination of the Protestant message was to be carried out on two levels: through preaching (conciones) and through education. The main desideratum was the transmission of the innovative ideas via the generale et publicum gymnasium, an educational establishment with very serious claims regarding its curriculum and final objectives. More detailed information about the Reformed education in Timişoara comes from a letter Francisco Stancaro addressed to the Senate of Sibiu in 1549.50 According to him, the initiative of comes Peter Petrović had been unique throughout Hungary at that time, especially considering difficulties of financial nature. It was estimated that the maintenance of such an establishment would cost several thousand ducats a year. Petrović’s and Szegedi’s joint efforts proved positive for the school in Timişoara, “celeberima tunc in toto illo tractu fuerant”.51 The subjects proposed for study were theology, the classical languages – Hebrew, Greek, Latin – and the liberal arts, taught, as far as possible, by theologians who were “well trained” in the doctrine and had good knowledge of the Biblical languages. The proselytizing aim of the institution envisaged preparing “teenagers for the evangelical mission.”52 The study of Biblical languages was characteristic of all the variants of the Reformation, offering the possibility of working with the sacred text in the original. It may be assumed that in Timişoara, that task went to Szegedi, who, during his stay in Krakow, had specialized in this field. As regards school attendance, we have only one specific case, which nonetheless confirms Szegedi’s role in training the youth and promoting the aforementioned evangelical mission. This was Demetrius Sybolthi, who between 1550 and 1551 studied at the College of Timişoara, and then attended courses of the University of Wit50

F. TEUTSCH, Geschichte des ev. Gymnasiums A. B. in Hermannstadt, Archiv des Vereins für Siebenbürgische Landeskunde, Neue Folge 17 (1882) 1–132, pp. 98–99. 51 Vita Stephani Szegedini auctore Mathaeo Skaricaeo, in introduction to STEPHANUS SZEGEDINUS, Theologiae sincerae loci communes, Basilea 1608. For a modern edition of Szegedi’s biography, see G. KATHONA, Fejezetek a török hodoltsági reformáció történetéböl, Budapest 1974, 90–116. The information is found on page 96. 52 …educandis aliquot adolescentibus ad ministerium evangelicum ex bonis ecclesiasticis, facile prospiceremus – G. KATHONA, Fejezetek, 99.

152

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism tenberg. He became known for the role he assumed in reforming the population of Tyrnavia, and towards the end of his life he was elected superintendent of the church from across the Danube.53 The collaboration between the comes and the reformer was not limited to the implementation of educational strategies, even though for Stephen Kiss it was essential to spread the Protestant message via the school establishment. Petrović’s respect and appreciation for Szegedi is visible from an earlier gift, a coat with a fox fur collar, in which the reformer appears dressed in his only known lithograph to date.54 The pastoral aspect was not neglected either, as besides Szegedi, the preachers Christopher Lippai and a certain Gregorius, possibly the former Franciscan Gregorius Szegedi, also worked in the town. Shortly before the fall of the Banat under Ottoman rule in 1551, there is mention of John Nyreggyárto, a preacher of the community in Becicherec (Zrenjanin), who had received a letter from his family in Szeged, informing him about the situation at home and the imminent Ottoman threat.55 Although incomplete, this information indicates the entry channels and direction of the Protestant current from Szeged, a city that was already in contact with the Reformation, as well as the environment in which this current was successful, namely the Hungarian milieu. It was almost certainly a numerically small community, since towards the middle of the 16th century, the city’s majority population was Serbian,56 well entrenched in the Eastern rite, which had been relentlessly maintained.57

53

A. SCHMAL, Brevis de vita superintendentium evangelicorum in Hungaria commentatio, Monumenta Evangelicorum aug. conf. in Hungaria historica, ed. A. FABÓ, Pest 1861, 83. 54 J. SZEKERNYES, Temesvár, 17–18. 55 ETE 5, 631–632. 56 Almost all the names recorded in the Turkish defterler [registers] during the years 1567–1579 have a Serbian resonance, which cannot be explained solely on account of the consequences of the Ottoman Conquest and the ethnic changes that occurred between the year of the conquest (1551) and the time when those records were made. For the defterler, see: G. KÁLDY-NAGY, Csanádi szandzsák 1567. es 1579. evi osszeirasa, Szeged 2000, 247–250. 57 „In de Religion vergleichen sy sich mit der Walachen glauben, wöllicher fast dem Kriechischen oder pauliner glauben gleich formig ist; obseruiren vnnd halten ir Religion fest vnnd steyff, anch jre andacht betten vnnd vasten gar vi vnnd offt. Im jar haben auch jre besonndere Zeitten, darünnen sy fleisch essen, vnnd etlicher annderer speyssen enthalten, doch alles annders dann die christlichen Khirchen jm brauch hat. Sambstag abent feyern sy vast in allen Haubtpunckhten vnnsers heylligen christenlichen glaubens mit vnns ainig; vnnd insunderhait ehren sy vnnsern Heyllandt vnnd seligmacher Jhesum Christum, wie wir; allain mit der abthaylung wie es erstuelmelter gestalt ongeuerlich die Khriechen halten.“ – Magyar történelmi okmánytár a Brüsseli

153

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 The idea and the success of reforming the Catholic communities in Lipova and Becicherec (Zrenjanin) were not accidental, and they ought to be linked to the political power holder represented by comes Peter Petrović.58 His authority, as recorded by an Ottoman document, was exerted over the very urban centres I have just mentioned.59 In cases where there was another authority, as was the situation in Cenad, governed by Gáspár Perusić, on behalf of Martinuzzi, the establishment of a Protestant community was impossible. There were only private options, such as that of Emeric Csanád, who became a student at Wittenberg60 in 1551, but did not return to his native area. The formation of a community in a particular religious spirit also entails the emergence of institutionalized instruments of control, designed to discipline the shepherded flock dogmatically and morally. The first half of the 16th century was an era of attempts that were made with a view to institutionalizing the Reformation in Hungary. The Protestant communities sought formulas and solutions for a more efficient organization, and cooperation was difficult among the preachers, who acted independently of each other, in various regions of the kingdom. For the sake of reaching a doctrinal and institutional consensus, a synodal formula was used. The first synod of the Hungarian Reformed Church was held in Ardud, in 1545, under the protection of the magnate Gáspár Drágffy. The small number of participants – 29 – did not prevent them from adopting certain statutes underlying the future functioning of the Hungarian Reformed Church.61 By around the year 1550, the Protestant communities in the Banat had become among the most representative in the former territory of the Hungarian Kingdom and the need for an institutional organization had arisen, especially since the Ardud synod had failed to delineate the preachers’ entire sphere of competence or their relationship with the community. New regulations had to be issued in this regard and the best venue for a meeting of the ministers was a safe area, which enjoyed the protection and support of a nobleman who was also a supporter of Protestantism. Peter országos levéltár és a Burgundi könyvtár 2, ed. M. HATVANY, Monumenta Hungariae Historica, Diplomataria, Pest 1859, 261. 58 Petrus Petrovich … post cladem Mohatsiensem tribus exercitui praefectus in Banatu Temesvariensi, Nagybecskerekini, Lippae, Temesverinique egit, adeoque videtur doctrina evangelica quoque ibidem illustratus fuisse – M. SINAY, A magyarországi, 97. 59 P. FODOR, Ottoman policy towards Hungary 1520–1541, Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae (1991) 271–345, p. 321. 60 C. FENEŞAN, Studenţi, 1958. 61 P. BOD, Historia Hungarorum Ecclesiastica 1, Lugduni Batavorum 1888, 323–325.

154

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism Petrović assumed this role for the subsequent synods. In 1549, the second synod of the Reformed Church in Hungary was convened in Timişoara / Torony.62 Its provisions have not been preserved except in summary form dating back to a later time. The 13 points established rules, at the level of the Magisterium, regarding the preachers’ conduct, powers and duties. These supplemented the decisions issued by the previous synod, forming the first set of rules on ecclesiastical discipline and collaboration with the community, which became mandatory for Protestant preachers in Hungary.63 Although they had been laid down, these rules were difficult to implement in the absence of an upper hierarchy that would coordinate and administer the activity in the territory, while also imposing control over the doctrine. The problem was to be settled at the next meeting of the preachers in southern Hungary in 1550, in Timişoara (in sancta synodo Themesiensi Anno Domini 1550). Most likely, the goodwill shown by the comes of Timiş again influenced the choice of the venue for the synod. The decisions reached there are not known except via the references of later authors, who had almost certainly not seen the original decrees of the participants. The 19 points included provisions on ecclesiastical discipline and institutional organization. What was stipulated was the manner of electing the bishops or superintendents, of the seniors (archpriests) and, very importantly, what was established was the bishops’ right to make canonical visitations and check on the clergy in their suborder, a provision indicating the beginning of a discipline that was imposed. Other late information suggests that this was the moment when the first superintendent of the Hungarian Protestant Church was elected, in the person of Mathias Gönzi.64 With the synods of Timişoara/Torony, the Hungarian Reformed 62

Torony was a locality situated north of the river Mureş, now vanished. Károly Rácz identified that borough as the venue of this synod. Prior to this author, various other locations had been proposed, from the north of Hungary to the Banat area – K. RÁCZ, Szegedi Kiss István tiszántuli reformátorkodása, Szabad Egyház (1891) 1–13, pp. 5–7; IDEM, A Zarándi egyházmegye története, Arad 1880, 59 and passim. In older historiography, including the work of Pál Ember, Torony was identified with Timişoara; more specifically the synod was held by the towers of Timişoara – P. EMBER, Historia Ecclesiae Reformatae in Hungaria et Transilvania, ed. A. LAMPE, Trajecti ad Renum 1728, 95–98. The venue of the next synod was definitely Timişoara, even though in the works of authors from the 17th–18th centuries, the meeting place of this assembly was mentioned under the name of Torony. This would entail the identity of the two places Torony/Timişoara. 63 Secunda synodus magis generalis reformatorum nostrorum Anno 1549 cogitur Tornam seu Toronam, ubi definierunt articulos XIII de Officiis, vita moribus et habitu pastorum … Distinctim articulos istos nemo expressit – P. EMBER, Historia, 95–98. 64 A. MAGINA, De la excludere, 73–74.

155

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 Church had completed its initial stage, entering the period of institutionalization. The motivation was no longer that of finding visible differences from Catholics, from whom they had broken away, but to try to define an identity through membership to an institutionalized structure. It has been speculated in historiography that the second synod of Torony also discussed Helvetic ideas, of a Zwinglian orientation. From the decisions that have been preserved, it is quite clear that the participants aligned themselves to the principles coming from Wittenberg, specifically to those promoted in Loci communes by Philip Melanchthon. In the following synods, held in Beregszasz and Ovár, the dispute between the advocates of confessio augustana and those of confessio helvetica were on the agenda, driving a wedge between the pro-Lutheran Hungarian Church and the proHelvetic one.65 A report from 1551 seems to confirm the fact that the Protestants from the city by the Bega River had evolved towards a more radical formula of the Reformation. Spanish troops in the service of the Habsburgs, coming to defend the urban centre against the threat of the Ottomans, could no longer find Catholics here, as the inhabitants at that time were either Orthodox or Lutherans. The term “Lutheran,” used by the author of the account, did not relate strictly to the followers of the Augustan confession, but designated, by way of generalization, all Reformist “heretics”. The Spaniards occupied a church in which there “was neither a sacrament (altar), nor anything else visible in that place,” installing there a portable altar for celebrating divine service.66 That place of worship had most likely belonged to the Reformed community, since an Orthodox church with an altar is almost inconceivable. The absence of that piece from the church betrays the dogmatic orientation toward the Helvetic version that had begun to spread among the Hungarian Protestants. In 1555, the superintendent Mathias Tordai was deposed by a synod precisely because he had removed the altar and the ornaments from the church, thus proving his radical leanings.67 It is difficult to ascertain whether the whole community or just part of the Protestants in Timişoara had opted for a formula different 65

K. RÁCZ, A Zarándi, 169; IDEM, Szegedi Kiss István, 9–10; Á. KISS, A XVI században tartott magyar református zsinatok végzései, Budapest 1881, 32 and passim. 66 Memorial Historico Espanol 10, ed. PASCUAL DE GAYANGOS, Madrid 1857, 502: no avia en este lugar sacramento ni cosa che le paresciese; the Hungarian translation in Bernardo de Aldana Magyarországi hadjárata (Bernardo de Aldana), introduction by F. SZAKÁLY, translated by L. SCHOLTZ, Budapest 1986, 282. 67 B. GÚDOR, Spiritualitatea maghiară sub impactul Reformei, Relaţii interconfesionale româno-maghiare, eds. A. DUMITRAN, N. DĂNILĂ, B. GÚDOR, Alba Iulia 2000, 24.

156

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism from Lutheran doctrine. It is much more likely that this was a person connected to the realities of the Banat, who had good relations with Petrović. This could have been the former Franciscan Gregorius Szegedi, about whom there is evidence suggesting that he was supported by Petrović in completing his studies at Wittenberg in 1556. During the following year, he published a letter of thanks in the German university centre, addressed to the comes of Timiş.68 The book of songs he composed for the use of the Calvinist churches was translated into Romanian by the Reformed Romanians in the Banat and was used in churches of the Lugoj-Caransebeş area.69 Although he was forced to leave the territory of the Banat in 1551, Petrović’s activity in favour of the Reformation did not cease. The most significant illustration of this resided in his collaboration with Kálmáncsehi Sánta Márton, who became his court chaplain at Munkacevo. The latter subsequently disseminated the Reformation in Beregovo (Beregszáz),70 and following the religious unrest from the end of 1552, he was elected Pleban of Cluj, as General Castaldo wrote in his informative note.71 After the party that was loyal to the Habsburgs was defeated in Transylvania in 1556, Petrović was able to intervene directly in favour of the Reformed, especially of those of Cluj, from his new position of governor.72 On this occasion, a part of the Hungarian community, influenced by Kálmáncsehi, broke up with the Protestant tradition theretofore and officially adopted the Calvinist version of the Reformation, removing the altars from churches.73 That caused the reaction of the Saxons, who had remained Lutheran and 68

Epistola ad Illustrisimum ac Magnificum Dominum D. Petrum Petrouuit. Scripta a Gregorio Zegedino 1557. Régi Magyar Könyvtár III/1, eds. K. SZABÓ, A. HELLEBRANT, Budapest 1896, 133, no. 444. 69 H. SZTRIPSZKY, GY. ALEXICS, Szegedi Gergely énekeskönyve XVI. századi román fordításban. Protestáns hatások a hazai románságra, Budapest 1911, passim. 70 Doctorem nunc magistrum Martinum sacramentariorum qui est nova civitate errant, in medium ipsorum accesiverunt, servitorum quoque ipsius Pettrowyth, quomodo sese gerent in oppido Bereghzaz poterit referre plebanus eiusdem loci – HHstA, Hungarica, fasc. 64, konv. B, f. 107. 71 S. BARABÁS, Erdély történetére vonatkozó regesták 1551–1553, Történelmi Tár 15 (1892) 651–683, p. 658. 72 Martinus enim Claudus sectae sacramentariorum in Ungaria antesignanus per dominum locutenentem in Transylvaniam inductus vel concordiae vel disputationis praetendit speciem ac omnino illis diebus urben nostram est ingressus, in a letter sent by Francis David to the Senate of Košice (Kassa), published by L. KEMÉNY, Kálmáncsehy Márton életéhez, Történelmi Tár 13 (1890) 174–179, p. 174. 73 J. ZOVÁNYI, A reformáció Magyarországon 1565-ig, Budapest 1921, 307– 309.

157

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 139–159 attempted to combat the new doctrine that had become entrenched among the Hungarian communities.74 The Serbian noble’s intervention was not limited to supporting the representatives of the radical, Helvetic ideas. Through debates on the core issues of faith, he tried to draw away, as far as possible, the Lutheran communities from the somewhat traditional doctrine that had become rooted among the Germans. In this sense, on 28 April 1557, he wrote to the members of the evangelical chapter from Bistriţa, convening them to Zalău (Zilah) on 13 June, to participate in a discussion of the problem of the Lord’s Supper.75 We do not know whether the meeting took place, but the governor’s gesture indicates his concern for religious issues of the time. Petrović’s contribution to the success of the Reformation in Hungary and Transylvania was of major significance, as it was with his support that the institutional framework of the future Protestant Churches / denominations was established, or, in the words of a Catholic author, sicque supra duos Petrus, extra Petram Christi, aedificate sunt in Ungaria duae contra Romanam et Apostolicam pugnantes ecclesiae.76 The Hungarian Jesuit was not mistaken, because the two Peters (Peter Perény, the initiator, and Peter Petrović, the patron) were two of the power holders who left their mark on the evolution of the Reformation in Hungary. Conclusions I consider that a character like Peter Petrović is difficult to categorize. Born, most likely, in a family of Serbian origins, Petrović left a political and confessional mark upon Hungary and Transylvania in the first half of the 16th century. An adherent of the Reformation in its early stage, he managed to do everything possible in order for the Protestant denominations to impose themselves in the eastern area of the kingdom (later, the Principality of Transylvania). The coordinates of his religious policy are quite clear: the dismantling of the Roman Catholic Church and the promo74

For instance, M. HEBLER wrote Elleboron ad repugnanda phanaticorum quorundam spiritum capita, qui primum in Transylvania calvinismi semina spargere coeperunt, authore Martino Chalmanschaei, sub patronicinio Petrovitz, locumtenente reginae Isabellae, anno 1556, mentioned by K. SCHWARZ, Die Abendmahlsstreitigkeiten in Siebenbürgen, Archiv de Vereins für Siebenbürgische Landeskunde, Neue Folge 2 (1857) 246–290, p. 249, note 15; I. KEUL, Early Modern Religious Communities in East-Central Europe. Ethnic Diversity, Denominational Plurality, and Corporative Politics in the Principality of Transylvania (1526–1691), Leiden – Boston 2009, 95–96. 75 Magyar Protestáns Egyháztörténeti adattár 8, ed. J. POKOLY, Budapest 1910, 153–154. 76 I. SZEGEDI, Rubricae, 165, note a.

158

A. Magina, Peter Petrović and Protestantism tion/support of increasingly more radical versions of the Reformation. The manner in which he acted in favour of Protestantism facilitated its institutionalization in formulas that would subsequently underlie the Lutheran, Calvinist and Unitarian confessions. The implications of his religious policy were felt throughout the entire confessional history of the Principality of Transylvania. More than a patron, he can be considered a true landmark that channelled the energies of the religious Reformation in Hungary during the early period of its manifestation.

Адриан Мађина ПЕТАР ПЕТРОВИЋ И ПРОТЕСТАНТИЗАМ. АСПЕКТИ ПОКРОВИТЕЉСТВА НАД РЕФОРМАЦИЈОМ У ЊЕНОМ РАНОМ РАЗДОБЉУ Резиме Личност Петра Петровића оставила је значајан траг у политичкој и верској прошлости делова Угарског краљевства источно од реке Тисе, који ће у ХVI веку постати самостална кнежевина Трансилванија. Услови у којима је он деловао били су обележени политичком и институционалном неизвесношћу као последицама угарског пораза у бици против Османлија код Мохача (1526). Османски притисак и спор између Јована Запоље и Фердинанда Хабзбурга око угарског престола пресудно су утицали на каријеру Петра Петровића, који ће постати један од најзначајнијих чинилаца на политичкој сцени Угарске и Трансилваније. Док је политички значај ове личности доста добро познат и представљен у разним историјским делима, његова делатност на верском плану привукла је мање пажње у историографији. Својом верском политиком Петар Петровић се истакао као један од најрепрезентативнијих покретача и покровитеља реформације у Угарској током прве половине ХVI века. Кључне речи: Петар Петровић, Трансилванија, реформација, Срби, ХVI век.

Чланак примљен: 30. септембра 2014. Чланак прихваћен: 9. марта 2015.

159

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 161–182 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 UDC: 271.2-535.7''15'' 271.2-36:929(470) Victoria Legkikh University of Vienna Slavistic Institute Spitalgasse 2, Hof 3, 1090 Vienna, Austria [email protected]

AN UNKNOWN CREATION OF THE 16TH CENTURY HYMNOGRAPHER. MICHAEL THE MONK: A NEW VERSION OF THE SERVICE TO SS. BORIS AND GLEB Abstract: In a liturgical collection from the beginning of the 17th century, a new version of both services to SS. Boris and Gleb was found. In this version “non-corrected” and “corrected” hymns were combined with each other, and some hymns were corrected again. It contains, in addition, a new canon and cycles of stichera. The new canon in this service is signed as a creation of Michael the Monk. This signature is similar to that of a 16th century hymnographer called Michael, who mainly created princely services. His style was characterized by unlimited borrowings with minimal corrections. Textological analysis of these services and the service to St. Alexander Nevsky written by Michael the Monk shows them to be almost identical. The article analyses the creative style of the new service and tries to answer the question why was it necessary to correct the service to Holy Princes, when the widespread “exemplary” service attributed to Pachomius Logothete already existed. Keywords: hymnography, manuscript, textology, service, 16th century, Pachomius Logothete, Michael the Monk / Hymnographer.

The first mention of the memory of the Holy Martyrs Boris and Gleb (July 24) is found in manuscripts from the late 11th/early 12th century: in the calendars of Mstislav’s Gospel (State Historical Museum Sinodalny coll., № 1203), in the service Menaion (Russian State Archive of the oldest acts [= RGADA], Sinodalny Typography, fasc. 381, № 121, fols 28– 31), and in the Kondakar of the Studion type (State Tretyakov Gallery, № K-5349, fol. 78).1 The oldest cycle of liturgical hymns dedicated to the 1

Cf. О. ЛОСЕВА, Русские месяцесловы XI–XIV веков, Москва 2001, 92.

161

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 Holy Martyrs Boris and Gleb was created in the late 11th/early 12th century. The earliest manuscripts to include this service are the July Menaion (Novgorodian in origin) and Kondakar of the Studion type (printing Typikon) from the same period. A service in a Menaion from the first part of 12th century (RGADA, fasc. 381, № 122, fol. 111v) bears the signature: творение Иоанна митрополита Русьскаго (creation of John, the Russian metropolitan). This version was the basis for the publication by Dmitry Abramovich as the first version of the service (the first version of John – Иоаннова).2 Abramovich, along with some other scholars, assumed that metropolitan John I was the author of the service.3 This was refuted by a number of researchers, who attributed the service to metropolitans John II4 or Hilarion.5 It is proven that originally the service was written in Greek (which is also proven by the mention of a Greek acrostic in one manuscript) but that it was almost immediately translated into Old Church Slavonic. The Service for the Transfer of the Relics of the Holy Martyrs Boris and Gleb was created according to the Studion-Alexis Typikon. The memory of the Holy Martyr Christina was celebrated on the same day. These services were conducted either seperately or together, one following the 2

Д. АБРАМОВИЧ, Жития святых мучеников Бориса и Глеба, Памятники Древней Руси, Санкт-Петербург 1910. The edition of Е. ГОЛУБИНСКИЙ, История канонизации святых в русской церкви. Издание второе, исправленное и дополненное, Москва 1903, 508–513, was based on the same version. 3 Д. АБРАМОВИЧ, Жития святых мучеников, XVIII sq; П. В. ГОЛУБОВСКИЙ, Служба святым мученикам Борису и Глебу в Иванической минее 1547–1579 г., Чтения в Историческом обществе Нестора летописца 14/3 (Киев 1900) 127– 128; Е. ГОЛУБИНСКИЙ, История канонизации святых, 48; IDEM, История русской церкви I/2, Москва 19042, 386; Н. НИКОЛЬСКIЙ, Материалы для повременнаго списка русских писателей и их сочинений (X–XI вв.), Санкт-Петербург 1906, 48; МИТРОПОЛИТ МАКАРИЙ, История русской церкви II: История русской церкви в период совершенной зависимости ее от Константинопольского Патриархата (988–1240), Москва 1995, 58; Г. ПОДСКАЛЬСКИ, Христианство и богословская литература в Киевской Руси (988–1237 гг.). Изд. вт., испр. и доп. для русского перевода, Санкт-Петербург 1996, 376–377. 4 See, for example: В. ВАСИЛЬЕВ История канонизации русских святых, Москва 1893, 66; М. ПРИСЕЛКОВ, Очерки по церковно-политической истории Киевской Руси X–XII вв., Санкт-Петербург 1913, 71–72; В. КУСКОВ, История древнерусской литературы, Москва 1982, 76; Л. МЮЛЛЕР, О времени канонизации святых Бориса и Глеба, Russia Mediaevalis 8/1 (München 1995) 5–20, p. 7; А. ПОППЭ, О зарождении культа свв. Бориса и Глеба и о посвященных им произведениях, Russia Mediaevalis 8/1 (1995) 21–68, pp. 43–44; А. ШАХМАТОВ, Разыскания о древнейших летописных сводах, Санкт-Петербург 1908 (Репринт: А. ШАХМАТОВ, Разыскания о русских летописях, Москва 2001, 48–49). 5 Н. СЕРЕГИНА, Песнопения русским святым, Санкт-Петербург 1994, 80–84.

162

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb other. The first two large types of services are of the “Studion” and “Jerusalem” type. It is supposed that the service was once corrected by Pachomius Logothete,6 and for this reason I follow Elena Antonova, who divides versions of the service into “pre-Pachomian” and “Pachomian”.7 I would like to refer to them as macro-versions, which were not as widely distributed. Since “Pachomian” hymns were combined with the older ones almost immediately, I also identify a “mixed” macro-version. In addition, services of the “Jerusalem” type are divided according to rank into doxology, polyeleos, and vigil versions. A Service for the Transfer of the Relics of SS. Boris and Gleb is known to us from manuscripts originating from the 15th century. The Memory of St. Athanasius is celebrated on the same day, so the services were often written down together. The Service for the Transfer of the Relics of SS. Boris and Gleb is based upon the existing service of 24 July devoted to the saintly martyred brothers, as often happened in the case of creation of a new service for already adored saints. The earliest mention of the Service for the Transfer of the Relics of SS. Boris and Gleb (2 May), a few stichera in a non-musical manuscript of the 14th century (Russian State Library [= RSL], fasc. 304, № 22), is borrowed from the service of 24 July. The second source from the 14th century – a Sticherarion (RSL, fasc. 113, № 3) – also contains a hymn from the service of 24 July.8 Natalia Seregina dates it back to the time of the two transfers of the relics (1072 and 1115) and the creation of two services for the Transfer of the Relics of the Holy Martyrs. These services were not known throughout Russia, as in the case of the Memory of the Holy Martyrs Boris and Gleb (24 July), but were local in character. Afterwards, the two services merged into one – the service of the Transfer of the Relics of the Holy Martyrs Boris and Gleb on 2 May.9 6

This is a controversial point of view. Textual comparison of the services in Memory of the Holy Martyrs Boris and Gleb and for the Transfer of the Relics of the Holy Martyrs Boris and Gleb shows that, most likely, they were corrected by the same person, whom we arbitrarily assume was Pachomius Logothete. Since the textual comparison of all services belonging to him is not considered in this article, I call conventionally one of the versions of the services “Pachomian”. 7 Е. АНТОНОВА, Службы Свв. Борису и Глебу в книжности Древней Руси, Дисс. на соиск. ст. канд. филол. наук, Москва 1997. 8 Н. СЕРЕГИНА Песнопения русским святым, 93. 9 Н. СЕРЕГИНА, Песнопения русским святым, 78–80. For different views on the time of creation of the Transfer of the Relics of the Holy Martyrs see: Д. АБРАМОВИЧ, Жития святых мучеников, XXI–XXII; МИТРОПОЛИТ МАКАРИЙ, История русской церкви II, 248; Г. ПОДСКАЛЬСКИ, Христианство и богословская литература, 377.

163

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 Many hymns to the Holy Princes Boris and Gleb were based on hymns from other services. It was assumed that the creator of one of the versions of the service was Pachomius Logothete. That’s an arguable point of view. In some manuscripts of the new service, a canon to SS. Boris and Gleb of the 4th Tone: Богомудрая двоице, велици страдалци, съ святыми Троице предстояще, молите оцещение ми даровати… (Divinewise duality, great sufferers in standing with other saints before the Holy Trinity, pray purify me…), is signed with the name of Pachomius. This fact has already been noticed by Dmitry Abramovich and Vasily Kluchevsky.10 Manuscripts originating from Trinity-Sergius’s Monastery often contain an attribution of the second canon to Pachomius Logothete.11 But this fact is not an undisputable proof of the legitimacy of attribution; the name of “Pachomius Logothete” was often used to create a so-called “exemplary” service, which was a benchmark for others. A detailed comparison of this version with other services attributed to Pachomius Logothete is not, however, my task here. Textual comparison of the new version of the Service for the Murder of SS. Boris and Gleb and the Service for the Transfer of their relics shows that, most likely, they were corrected by the same person, whom we shall conditionally assume was Pachomius Logothete. In any case, there is no doubt that this version belongs to the category of “exemplary” services. However, it fairly quickly became combined with “non-corrected” hymns, which resulted in the creation of new versions. In a liturgical collection from the beginning of the 17th century (Russian National Library [= RNL], Saint-Petersburg, Pogodin’s collection, № 431 [= Pog. 431]), I have found a new version of both services to SS. Boris and Gleb. In this version “non-corrected” and “corrected” hymns were combined with each other, and some hymns were corrected again. It also contains a new canon and cycles of stichera. The appearance of such a version in the 16th–17th centuries is strange: not only was there an old service, but there was also the “exemplary” vigil Service for the Murder of the Holy Brothers, which included a small vesper and two canons, as well as a less solemn “exemplary” version of the Service for the Transfer of their relics. The question thus arises: why was it necessary to create a new ver10

See: Д. АБРАМОВИЧ, Жития святых мучеников, XXI; В. КЛЮЧЕВСКИЙ, Древнерусские жития святых как исторический источник, Москва 1871 (Репринт: Москва 2003, 128). 11 ИЕРОМОНАХИ ИЛАРИЙ И АРСЕНИЙ, Описание славянских рукописей библиотеки Свято-Троицкой Сергиевой лавры I, Москва 1878, № 116, 86; II, Москва 1879, № 646, 225; Л. СОБОЛЕВА, К вопросу об эволюции минейного текста, посвященного Борису и Глебу, Сибирская археография и источниковедение, Новосибирск 1979, 11–12.

164

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb sion of both services and replace the second canon with a new one in the Service for the Murder, adding the same canon to the Service for the Transfer? Before I try to answer this question, I would like to present a table of contents of both services in this manuscript. Service for Murder of SS. Boris and Gleb (fols 215–232) на великой вечерне12 стихиры на „Господи воз- Кими похвалными вѣнци вѣнчаемъ пѣваемая звах“ 2-го гласа, подобен раздѣленая телесема и совокупленая духомь... „Кыми похвалными…“ Кими пѣснеными добротами украсимъ пѣваемая Романа, силу имущаго на страсти доблестнѣ... Кими духовными словесы составимъ праздникъ честнѣ преславномученику, яже Христа ради остависта тлѣнную славу земную... „иные“ стихиры 4-го Яко свѣтозарное солнце, блаженнии, от запада гласа, подобен „Званвосиявше и всю Рускую землю просвѣтисте и къ ныи свыше …“ свѣту веселия настависте… О великое и несказанное чюдо Божественная благодати, Романа блаженнаго съ премудрымъ Давыдомъ како возможемъ воспѣти или возглаголати… Всечестныи приспѣ праздникъ Христови церкви – честное принесение честных чюдотворецъ, ходатаиствуя всѣмъ намъ спасение… Первие убо прехвалнии от юности своея Христови поработавь, сущая в мире семъ яко прехвалная познавше… славник 6-го гласа Днесь празднолюбныхъ собори съшедшеся радостноми лицы и чистѣ душею духовно ликъ составльше.... богородичен Кто Тебе не блажит… от Приточ чтение Братие, в бѣдах пособивы бываите, сего ради ражается мужь безуменъ... от Бытия чтение Слышавъ Ярославъ, яко отець его умре, а Святополкъ сѣлъ в Киевѣ, избивая братию свою... от Приточ чтение Стѣнамъ твоимъ, Вышегороде, устроихъ стража весь день и всю нощь, иже не уснета, ни воздремлета... 12

Pog. 431, fols 215–232v.

165

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 стихиры на литии 6-го гласа

Днесь вѣрных собори ликъ духовныи составльше, о памяти святую мученику святолѣпнѣ ликоствуемъ, днесь веселиемъ прославимъ Господа... Иже на земли аггела и на небеси человѣка кровию ваю всю Рускую землю освятиста и от всея Вселеныя прославистася... Радостию вси празднуемь днесь память мученику, пѣсньми и похвалами прославляющее Спаса Христа Бога… славник 8–го гласа Приидѣте, новокрещеннии рустии собори и видѣте, как без вины судъ приемлет мученикъ Борис, копиемъ ребра его прободоша... стихиры на стиховне, 4- Приидѣте, цѣломудриялюбци, честную двоицю го гласа, подобен „Дасть почтѣмъ Христа възлюбившия... знамение…“ От корене израстоста честная брата, славная благородныя, и благородьство воистинну възлюбльше... Дѣлы и учении Христовы, исполняюще заповѣди и Того повелѣниа, врагомъ не враждоваста, на убиение пришедших неправедно... славник 8-го гласа Приидѣте восхвалимъ чюдотворцу и мученику, вы бо законно пострадавшее победисте супротивнаго врага... богородичен* тропарь 2-го гласа. Правдивая страстотерпьца, истинная Еуагелию послушателя, цѣломудреныи Романе с незлобивымъ Давыдомъ не противустасте врагу брату, убивающему ваша телеса... богородичен Вся паче смысла… на утрене седален 1-го гласа по 1-й Измлада Христа возлюбльше купно, брата честкафизме, подобен „Ликъ ная, и жизни нестарѣющеся вжелѣвше, славная, аггелскии... “ и цѣломудрие изволиста и пощение страсти душегубныхъ... “ слава и нынѣ, Иже всѣх Творца и Бога, Твоего Зижителя, Всебогородичен непорочнная, Чистая, Духомъ Божиимъ во утробѣ заченши… седален по 2-й кафизме Со святыми нынѣ вселистеся, святую свою скон4-го гласа, подобен чавше жизнь, тѣмъ рака ваю источьникъ исцѣле„Възнесыйся... “ нии показася.... слава и нынѣ, Въ кровъ Твои, Пречистая Дѣво, прибѣгающих богородичен молбу приемши о насъ, не престаи молящи Человѣколюбца спастися рабом Ти...

166

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb седален по полиелее 8-го Приидѣте, приступимъ, вѣрьнии, въ Божествегласа, подобен „Прему- нную церковь преславных мученикъ Бориса и дрости... “ Глѣба, яже остависта славу временную и возлюбиста славу бесконечную... седален Помощники въ скорбех, и в напастех и бѣдахъ, и въ темницах избавление и на бранех заступники, ваю посѣщение от Бога приемши призываю... слава и нынѣ, Теплое заступление сущимъ в бѣдахъ нашу побогородичен мощницу, и къ Богу премѣнение, Еяже ради тля избавихомся… стихира по 50-м псалме Плотьское богатяще, славная, благородство, ду8-го гласа. шевное яко Божие паче вжелиста, Христа бо возлюбиста, всякое веселие мирьское поплевасте... канон Богородице 8-го гласа (не выписан) канон 8-го гласа, ирмос Даи же ми отпустъ моих прегрешении многы„Воду прошед…“ хъ13, Спасе, премудрость ми подая... канон 1-го гласа, ирмос Благочестивую и вѣнченосную двоицу купно „Пѣснь побѣдную…“ Романа з Давыдом, сшедшеся, по достоянию восхвалимъ... по 3-й песни седален Благословѣному и свѣтоносному торжеству, яко 4-го гласа, подобен солнцу восиявшу во всемъ мирѣ Романа и Давы„Вознесыися... “ да, к ним же стецемся, вѣрнии... седален 1-го гласа Мученика Христова молимъ вси, та бо за наше спасение молита, и вси притецемъ к нима вѣрою, сии бо даета благодать исцѣления… богородичен Слово Отчее Христа Бога нашего ис Тебе воплотившееся разумѣхомъ, Богородице Дѣво, Того моли спастися душамъ нашимъ… по 6-й песни кондак Восия днесь преславная память ваю, мученика 3-го гласа, подобен Христова Романе и Давыде, созывающи нас къ „Дѣвая днесь... “ похвалению Христа Бога нашего... икос, подобен „Едема... “ Разумное житие свершая, преблажнне, царьскимъ вѣнцем от уности украшенъ всебогатыи Романе, власть веселия (так!) бысть твоему отечеству и всеи твари... по 9-й песни светилен, Двѣ свѣтиле намъ восия, став, послѣднее время, подобен „Жены просвѣтита ны, западныя своя пѣвца святая, Боуслышите…“ рисе и Глѣбе... богородичен Стояще окрестъ Тебе Дѣвы Богомудрыя, Богородителнице Марие, якоже царицы родомъ Твоему Сыну приведошася, Невѣсто лѣпно, Пречистая... 13

In Pog. 431: моихъ.

167

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 на „Хвалитех“ стихиры Свѣтозарная и святая и благообразна мученику 1-го гласа, подобен „Не- Бориса и Глѣба всепраздная память, иже всю бесным чином... “ землю просвѣщающи и мракь грѣховныи отгоняща... Каплями крове святыми очервивша ризы всечистая, Романе и Давыде, тѣм веселымъ сердцем память ваю празднующе... Яко звѣзды двѣ мира просвѣщаета чюдесными блистанми, страстоносца Господня, Романе и Давыде... славник 8-го гласа Приидѣте, новокрещении рустии собори и видѣте, како без вины суд приемлет мученикъ Борисъ, копиемъ ребра его прободоша... богородичен Владычице, прими молитву рабъ своих и избави насъ от всякия нужа и печали…

The basis of this version is a “pre-Pachomian” version with the addition of one “corrected” (“Pachomian”) hymn – a sessional hymn (sedalen) of the 4th Tone: Со святыми ныне вселистеся, святую свою скончавше жизнь, темъ рака ваю источьникъ исцелении показася… (You are now living together with saints having finished your saint’s life on earth, so your reliquary appears as a source of miracles). The compound of the “corrected” and “non-corrected” hymns in this version is accompanied by new hymns, created for the service of the Holy Martyrs. Boris and Gleb – a cycle of stichera of the 6th Tone: О великое и несказанное чюдо Божественная благодати, Романа блаженнаго съ премудрымъ Давыдомъ како возможемъ воспети или возглаголати… (Oh, great and ineffable miracle of Divine grace, how can we praise blessed Roman with wise David), Всечестныи приспе праздникъ Христови церкви – честное принесение честных чюдотворецъ, ходатаиствуя всемъ намъ спасение… (There was a venerable feast of the Christ’s church – a venerable transfer of venerable wonderworkers, soliciting salvation for us), Первие убо прехвалнии от юности своея Христови поработавь, сущая в мире семъ яко прехвалная познавше… (You worked for Christ first, starting from your youth, since you are blessed, you learned everything that exists in this world);14 and a canon of the 1st Tone: Благочестивую и венченосную двоицу купно Романа з Давыдом, сшедшеся, по достоянию восхвалимъ... (Let us pray to the pious and crowned duality, both Roman and David, as they deserve…). 14

Incipita of stichera are similar with “Pachomian” stichera of the 8th Tone with prosomoion (προσόµοιον) “Oh, glorious miracle” for “Lord, I cry” (second stichera of the Great vespers), but this stichera is not corrected but rewritten with change of Tone and prosomoion.

168

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb Service for the Transfer of the Relics of SS. Boris and Gleb (fols 104–118) на великой вечерне15 стихиры на „Господи воззвах“ 2-го гласа, подобен „Кыми похвалными…“

„иные” стихиры 5-го гласа, подобен „Радуися живо...“

славник 8-го гласа

Кими похвалными вѣнци вѣнчаемъ Божественная супругъ, добляго Романа вкупѣ съ премудрымъ Давыдомъ... Кими пѣсмии добротами воспоимъ Романа блаженнаго съ прехвалнымъ Давыдомъ... Кими пѣсньми духовными похвалимъ блаженных, съплетшихся любовию вкупѣ обою... Кими смиренами устнами возвеличимъ Бориса чюднаго и Глѣба пречестнаго… Радуися и веселися славныи Вышеграде и красуися, радуися святая церкви, в ню же принесена быста исцѣлению святая источника и поборника на враги… Радуися и веселися, самобратная, красуитася и веселитася у Христа желаемая вѣнца… Радуися, святая церкви, дивна въ правду, в ню же принесена быста святѣи рацѣ, якоже имате в себѣ дары неистощимыя благодати… Первие убо прехвалнии от юности своея Христови поработавь, сущая в мире семъ яко прехвалная познавше… Радуися и веселися, о Господи славныи Вышеграде, свѣтло торжествуи и ликуи Христова церкви, вню же принесена быста честное сокровище преславных новых чюдотворець....

богородичен от Бытия чтение

Рече Каинъ ко Авелю, брату своему: Приде вѣ убо на полѣ... от Пророчества Исаина Тако глаголетъ Господь: Вси языци собрашася чтение вкупѣ и соберутся князи от нихъ... от Премудрости Соло- Праведных душы в руцы Божии. и не прикоснется мона чтение ихъ мука, непщевани быша воочию безумных умрети... стихиры на литии 6-го Восия днесь яко солнце, яко молния возблистая гласа Рустии странѣ, и яко громъ возгемѣ съ небесѣ… Преславно прославися святая церкви, в неи же положены быша честныя мощи ваша, царие же и князи вѣрнии притѣчуще... 15

Pog. 431, fols 104–118.

169

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 2-го гласа

Придѣте, сынове рустии, веселящееся, взыграите посредѣ себе имущее свѣтила незаходимыя и многосвѣтлыя, солнечныя заря превосходяща… Благо народное множество родове вси духовно ликоствующе, общую ползу восъхвалите… Восточная сѣвернымъ сликоствуите и невысокая мудроствуите, ибо солнце другое здѣ преславно показася… славник 6–го гласа Всякъ град и страна славному граду нашему срадуитеся, псаломски восплещите руками... стихиры на стиховне, 4- Всесвятая свѣтлая и многопразднественая воссиго гласа, подобен „Яко явши память ваша рускимъ странамъ днесь, славдобля…“ ныи Романе съ кроткимъ Давыдом... Приидѣте вси, новоизбранное стадо Христово, духовно сшедшеся восхвалим благочестиваго вкупѣ и царьскаго корене святую отрасль... Да веселится и радуется радостию все человѣчество днесь, и да поетъ ликующи Божественными пѣсми Христова церкви... славник 6-го гласа Приидѣте вси языцы, восплещете руками и ликоствуите вѣрно, приидѣте вси рускии князи, священницы и велможа и иноки и духовнѣ веселимся в нарочитыи день праздника... богородичен тропарь 4-го гласа Днесь церковная разширяются ядра, приемлющи богатьство Божественыя благодати... богородичен на утрене седален 1-го гласа по 1-й кафизме, подобен „Камени знаменан...“ слава и нынѣ, богородичен

Звѣзда незаходимая и пресвѣтлая, славныи Романе явился еси з доблимъ Давыдомъ днесь...

Безневѣстная Чистая Богородице Дѣво, едина вѣрнымъ Заступление и Покровъ, бѣдъ и скорбеи и лютаго обьстояния всѣх избави… седален по 2-й кафизме Со святыми нынѣ вселитеся, святую свою скончав4-го гласа, подобен „Въ- ше жизнь, тѣмъ рака ваю источник исцѣлении познесыйся...“ казася.... слава и нынѣ, Въ кровъ Твои, Пречистая Дѣво, прибѣгающих богородичен молбу приемши от нас, не престаи молящи Человѣколюбца спастися рабом Ти... седален по полиелее Приидѣте, приступимъ, вѣрнии, въ Божественую 8-го гласа, подобен церковь преславных мученикъ Бориса и Глѣба, яже „Премудрости...“ остависта славу временную и возлюбиста славу бесконечную...

170

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb седален

Помощники въ скорбех, и в напастех и бѣдах, и в темницах избавление и на бранех заступники, ваю посѣщение от Бога приемши призываю... слава и нынѣ, Теплое заступление сущим в бѣдах нашу помощбогородичен ницу, и къ Богу пременение, Еяже ради тля избавихомся… стихира по 50-м псалме Рака, идѣже лежатъ честныя и священныя мощи 8-го гласа ваша, весто прехвалная, Божественная исцѣления приступающимъ обилно истачаетъ... канон празднику (не выписан) канон 1-го гласа, творе- Благочестивую и вѣнченосную двоицу купно Роние Михаила мниха, ир- мана з Давыдомъ, сшедшеся, по достоянию восмос „Пѣснь побѣдную...“ хвалимъ... канон 8-го гласа, ирмос Похвалим, вѣрнии, преславную и честную двоицу, „Сокрушьшему брани...“ прехвалную мученику Бориса и Глѣба, имже Христос просвѣти всю страну Рускую… по 3-й песни седален Благословеному и свѣтоносному торъжеству, яко 4-го гласа, подобен солнцу восиявшу во всем мирѣ, Романа и Давыда, „Вознесыися...“ к ним же стецемся, вѣрнии... седален Мученика Христова молимь вси, та бо за наше спасение молита, и вси притецемъ к нима вѣрою, сии бо даета благодать исцѣления… богородичен Слово Отчее Христа Бога нашего ис Тебе воплотившееся разумѣхом, Богородице Дѣво, Того моли спастися душам нашим… по 6-й песни кондак Явися днесь в земли Рустеи благодать исцеления, 3-го гласа, подобен всѣмъ к вамъ, Божественая, вѣрою приходящимъ „Дѣвая днесь...“ подаета, Романе и Давыде... икос, подобен „Едема...“ Новоявленных чюдес преславная память, рустии, всеи Вселеннѣи свѣтилѣ велицѣи, восия Христос омрачным, свѣтлии явистеся зари... по 9-й песни светилен, Иже благочестию празнующих память вашю честподобен „Посѣтил…“ наго принесениа, богоблаженнии Романе и Давыде, иже мирно пожившее и благочестно молите грехом оставление даровати намъ... богородичен Пресвятая Богородице, упование нашеи похвала, Тя едину свѣдуще и вѣрою поклоняющеся, молим Тя ... на „Хвалитех“ стихиры Яко свѣтозарное солнце, блаженнии, от запада во1-го гласа, подобен сиявше и всю Рускую землю просвѣтисте и к свѣ„Званныи свыш...“ ту веселия настависте... О великое и несказанное чюдо Божественная благодати, Романа блаженнаго с премудрым Давыдом како возможем воспити или возглаголати...

171

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182

славник 6-го гласа богородичен

Всечестныи приспи празникъ Христови церкви – честное принесение честных чюдотворець, ходатаиствуя всѣмъ намъ спасение... Первие убо прехвалнии от юности своея Христови поработавше, сущая в мире семъ, яко прехвалная познавше… Днесь празднолюбных собори, сшедшеся, радостными лицы и чисти душею, духовно ликъ составлеше о памяти новоявленных чюдотворцу... Богородице, Ты еси лоза…

In this version, there are many borrowings and “corrected” stichera. There is only one cycle of “original” stichera of the Service for the Transfer of the Relics of SS. Boris and Gleb remaining: the cycle of stichera for “Lord, I cry” of the 5th Tone with prosomoion Радуйся (Rejoice), canon of the 8th Tone: Похвалим, вeрнии, преславную и честную двоицу, прехвалную мученику Бориса и Глѣба, имже Христос просвeти всю страну Рускую… (Let us pray, ye faithful, to the glorious martyrs Boris and Gleb, by whom Christ has enlightened all Russia), kontakoion of the 1st Tone: Явися днесь в земли Рустеи благодать исцеления, всeмъ к вамъ, Божественая, вѣрою приходящимъ подаета, Романе и Давыде...” (The grace of healing has come now to Russia, oh divine (brothers), bequeath it to everybody who comes to you in faith) and ikos: Новоявленных чюдес преславная память, рустии, всеи Вселеннeи свeтилe велицeи, восия Христос омрачным, свeтлии явистеся зари... (Christ shone on the benighted ones with the glorious memory of newly-born miracles, Russians who are great shone for all the universe, the bright dawn came…). There are many hymns of the “Pahocmian” version – sedalion on the Kathisma at Matins and the cycle of stichera of the 4th Tone on aposticha with prosomoion: Яко добля... (As kind…) – which are borrowed from Small vespers of the “Pachomian” version of the service on 24 July. A cycle of stichera on “Praises” of the 4th Tone with prosomoion: Званныи свыше... (Called from upward…) are known to us from “Michael’s” version of the service on July 24, although in the “July” service this cycle of stichera is sung on “Lord I cry” and in the “May” service it is a cycle of stichera on “Praises”. Stichera in the litany of the 6th Tone: Восия днесь яко солнце, яко молния возблистая Рустии стране, и яко громъ возгреме съ небесе… (You shine now as a sun, you shine like a lightning to Russia and boomed like a thunder from the heaven), Преславно прославися святая церкви, в неи же положены быша честныя мощи ваша, царие же и князи вернии притечуще... (The holy church in which your reliquary was placed, 172

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb famed gloriously, kings and princes flow to you…); and of the 2th Tone: Придете, сынове рустии, веселящееся, взыграите посреде себе имущее светила незаходимыя и многосветлыя, солнечныя заря превосходяща… (Come, happy Russian sons, play: you have among you suns which never set and which exceed the sunrise), Благо народное множество родове вси духовно ликоствующе, общую ползу восъхвалите… (Blessing the folk, many exulting spiritually, for the good of all), Восточная севернымъ сликоствуите и невысокая мудроствуите, ибо солнце другое зде преславно показася… (Rejoice, East and North and think of men, since another sun has appeared herе gloriously), are not known to us from other versions. A cycle of stichera of the 2nd Tone with prosomoion: “Which praised…” on “Lord, I cry”, were drawn up on the model of stichera for “Lord, I cry” with the same incipit from the service for Murder of the Holy Martyrs Boris and Gleb. The canon of the 1st Tone: Благочестивую и венченосную двоицу купно Романа з Давыдом, сшедшеся, по достоянию восхвалимъ... (Let us pray for the pious and crowned duality, both Roman and David, as they deserve…), in this service is signed as a creation of the monk Michael: творение господина Михаила мниха, ему же краегранесие сицево: „Разум подаи же ми сице, Боже, песнословити твоих угодников“.16 The name of the monk Michael was mentioned in 16th century in connection with the creation of the princely services to St. Alexander Nevsky and St. Constantine with sons (со чады),17 he was a probable author of the vita of St. Alexander Nevsky18 and St. Constantine19 and of the addition of service for SS. Peter and Fevronia.20 Michael was a monk at the Christmas Monastery in Vladimir and one of the writers from the circle of metropolitan Macarius. In drawing up the new services, Michael the Monk made wide use of borrowing. For example, in the service to Constantine with sons, hymns from the service for Equal-to-the-Apostles-Vladimir 16

Pog. 431, fol. 110. They were often signed: Господин монах Михаил новый (Sir Michael the Monk, Younger [the New]). 18 Ф. СПАССКИЙ, Русское литургическое творчество, Париж 1951 (Репринт: Москва 2008, 145). 19 МИСАИЛ, АРХИМАНДРИТ, Св. благоверный князь Константин Муромский и Благовещенский монастырь, где почивают мощи князя и чад его Михаила и Феодора, Труды Владимирской ученой архивной комиссии, Владимир 1906, 8, 22–24. 20 Р. ДМИТРИЕВА, Михаил, инок Владимирского рождественского монастыря, Словарь книжников и книжности Древней Руси. Вып. 2 (втор. пол. XIV– XVI в.). Ч. 2: Л–Я, ed. Д. С. ЛИХАЧЕВ, Москва 1989, 119–120. 17

173

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 were used in hymns dedicated to St. Constantine, and the hymns dedicated to the Holy Brothers were taken from the service to SS. Boris and Gleb.21 Most likely the signature: “creation of Sir Michael the Monk”, indicates that it is the work of Michael the hymnographer, a monk at the Christmas Monastery in Vladimir. I will try to justify my suggestion below: 1) Michael the Monk worked in the mid-16th century. The hymns of the “Pachomian” version, which are used in the service, allow us to set the earliest possible date for the creation of the new version to the 15th century. It is also difficult to assume that immediately after the creation of the new “Pachomian” canon another one was written. It is more likely that this version was written later, during the 16th century. 2) The canon to the Holy Martyrs Boris and Gleb is signed as a “creation of Sir Michael the Monk”. One version of the service to SS. Peter and Fevronia in a mid-16th century manuscript of the Rumyantsev collection at Russian State Library (№ 337), that includes many services to saints canonized by the Vladimir cathedral in 1547, was signed in a similar fashion.22 3) Michael the Monk glorified above all the princes of Murom, and St. Gleb was one of them. 4) Michael widely used the service to SS. Boris and Gleb while creating a service to St. Constantine with children, so that the service was not only familiar to him, but was also already used as a model. 5) He was not original in his creations. Most of his services are a combination of other verses and hymns, and more or less exact “actualized” models. The new canon of the service for SS. Boris and Gleb created by Michael the Monk was written on the basis of already known hymns, mainly taken from the service to St. Alexander Nevsky – also created by him. The fact that the new canon to SS. Boris and Gleb was almost entirely made up of a troparion of the canons to St. Prince Alexander Nevsky is a particularly striking proof that this version was written by Michael the Monk. Here are some examples: канон 1-го гласа „Благочестивую и канон св. Александру Невскому 4вѣнченосую двоицу…“ песнь 1, тро- го гласа „Приимша в своем сердцы, парь 123 Блаже, Твою благодать...“ песнь 3, тропарь 224 21

See: Ф. СПАССКИЙ, Русское литургическое творчество, 149–152; Е. АНСлужбы Свв Борису и Глебу, 126–128. 22 See: Р. ДМИТРИЕВА, Михаил, инок Владимирского рождественского монастыря, 119. 23 Pog. 431, fol 225. 24 RSL, fasc. 304, № 503, fol. 469. ТОНОВА,

174

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb Благочестивую и вѣнченосную двоицу купно Романа з Давыдомъ сшедшеся, по достоянию похвалимъ и чюдесъ подателеи обилных и спасающих душа наша...

Благочѣстиа вѣнченоснаго Александра съшедшеся, по достоянию въсхвалимъ и чюдесъ подателя обилнаго и нынѣ, блаженне, Богови молися о всѣх нас

канон 1-го гласа „Благочестивую и канон св. Александру Невскому 8вѣнченосую двоицу…“ песнь 3, тро- го гласа „Тебе в чюдесех славна рупарь 125 скымъ странамъ показа ...“ песнь 1, тропарь 126 Васъ в чюдесехъ славны Тебе в чюдесех славна руским странамъ показа Богъ Рускымъ странам показа Богъ Романе блаженне съ Давыдомъ слав- Александре, и украси тя Небесными ным небесными дарми дарми Того молите помиловати всѣх нас Того моли помиловати всех нас канон 1-го гласа „Благочестивую и канон св. Александру Невскому 4вѣнченосую двоицу…“ песнь 4, тро- го гласа „Приимша в своем сердцы, парь 227 Блаже, Твою благодать...“ песнь 3, тропарь 128 Свѣтилницы пресвѣтлии земля Свѣтильникъ многосвѣтлыи Рускиа земли якоже солнце второе сияете чюдесы, якоже солнце второе, сиая и нас озарите но всех нас поминаи свершающих память вашу съвръшающих память твою Александре блаженне канон 1-го гласа „Благочестивую и канон св. Александру Невскому 4вѣнченосую двоицу…“ песнь 6, тро- го гласа „Приимша в своем сердцы, парь 229 Блаже, Твою благодать...“ песнь 6, тропарь 130 Веселия днесь исполниста руская Веселиа днесь вся исполнися Русземля каа земля 25

Pog. 431, fol. 225v. RSL, fasc. 304, № 503, fol. 468. 27 Pog. 431, fol. 225v. 28 RSL, fasc. 304, № 503, fol. 468v. 29 Pog. 431, fol. 228v. 30 RSL, fasc. 304, № 503, fol. 472. 26

175

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 в нарочитыи день праздника вашего честнаго принесения телесе ваю, преславнии чюдотворцы, Борисе и Глѣбе, и воспевающе молитеся соблюсти отечество ваше

в нарочитыи день праздника преславнаго чюдотворца и въспѣвающе молимся, Александре соблюди отечество свое выну ненавѣтно

Michael the Monk freely borrowed hymns for his services, so that the service to Alexander Nevsky is not an original either. Some of the sources of this service were identified by Feodosij Spassky and Elena Antonova. They are: kontakion to venerable Roman the Melodist: Церкви был еси... (You were for a church...) – 1 October; 4th troparion of the 9th Ode of the canon to St. Titus: Днесь день святаго (Today is the day of the saint) – 2 April; 2nd troparion of the 5th Ode of the canon of St. Nicetas the Confessor: К Божественному свету... (To God’s light...) – 3 April; 1st troparion of the 3rd Ode of the canon to St. Martyr. Antipa: Источил еси реки чюдес... (You have sprung the river of miracles...) – 11 April; 1st troparion of the 2nd Ode: Досточюдная и достославная (Wonderful and glorious) and 2nd troparion of the 1st Ode of the canon to Venerable Basil: Отверзошася тебе... (It was opened for you...) – 12 April; 2nd sticheron on “Lord, I cry” with prosomoion: Егда от древа... (When from the tree...) to St. Nicholas – 6 December; 1st troparion of the 9th Ode: Яко утро, яко день... (Like morning, like day...), 2nd troparion of the 9th Ode: День спасения... (The day of salvation...) and 2nd troparion of the 8th song: Струя происходит... (The spring is coming...) of the canon to Venerable Theodore the Sikeot – April 22; 1st and 2nd troparion of the 8th Ode of the canon to St. John of the Ancient Caves: Красен телом... (Beauty of the body...) – April 19; 2nd troparion of the 9th Ode: Яко светозарное... (Like Radiant...) and 4th troparion of the 9th Ode: Твое святое представление... (Your holy dormition...) of the canon to Venerable Martin the Confessor – April 14; 2nd sticheron for the aposticha of the Small vespers to St. Sergius of Radonezh and the Pachomian canon for the Holy Brothers Boris and Gleb.31 Antonova notes a particular idiosyncrasy of Michael the Monk’s creative method: the drafting of several borrowings consecutively from the primary source.32 A similar technique was also used in the service to the Holy Martyrs Boris and Gleb, but, as has been already said, almost all troparia coincided with those of canons to St. Alexander Nevsky, so here we are probably dealing with a relinking of troparia already written by Michael. 31 32

176

See: Е. АНТОНОВА, Службы Свв Борису и Глебу, 127. IBIDEM, 128.

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb In some cases borrowed from the canon to St. Alexander Nevsky, troparia were originally borrowed from the service to SS. Boris and Gleb. For example, 2nd troparion of the 1st Ode of the new canon to SS. Boris and Gleb is similar to the 2nd troparion of the 1st Ode to St. Alexander Nevsky: канон 1-го гласа „Благочестивую и канон св. Александру Невскому 8-го вѣнченосую двоицу...“, песнь 1, тро- гласа „Тебе в чюдесех славна русскымъ странам...“, песнь 1, тропарь парь 233 234 Пѣснми и пѣнми восхвалимъ бла- Пѣсми и пѣнми духовными въсхвалимъ блаженнаго женных и честную его и многоцелѣбную раку, обьстоаще и любезно лобызаемь и сице въпиемъ вкупѣ сице вопиюще радуися радуитеся преславнии отечеству своему пресвѣтлии свѣ- Отечеству си пресвѣтлыи свѣтильникъ тилницы твердыи заступникъ и тверди заступницы

But the source of this troparion is the 2nd sticheron of the 8th Tone of the cycle with prosomoion: Кыми похвалными... (Which laudative…): канон 1-го гласа „Благочестивую и вѣнченосую двоицу…“, песнь 1, тропарь 235 Пѣснми и пѣнми восхвалимъ блаженных вкупѣ сице вопиюще

На Господи воззвах, стихиры на 8, глас 2, подобен „Кыми похвалными…“36 Кыими пѣнии и пѣсньми похвалимъ пѣваема Романа (с)илу имущаго на страсть доблестьми и Давыда купнорьвьнителя радуитеся преславнии Оба свѣтилѣ присносияющи отечеству своему пресвѣтлии свѣ- озаренѣи свѣтъмъ добродѣтели и тилницы благочьстия и тверди заступницы Христови бо увѣдѣвъша заповѣди Божествьныя

A cycle of stichera with prosomoion: Кыми похвалными... go back to the cycle of stichera to the Holy Apostles Peter and Paul, but they were used for many services to important saints (such cycles can be found in the 33

Pog. 431, fol. 225. RSL, fasc. 304, № 503, fol. 468. 35 Pog. 431, fol. 225. 36 RSL, Sofiyskaya collection, № 280, fol. 38v. 34

177

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 service to SS. Basil the Great, Gregory the Theologian, and John the Chrysostom; or in the service to St. Nicholas of Myra). The cycle of stichera to SS. Boris and Gleb was associated with the cycle to the Holy Apostles – both in the service and in the Praised Word, the Holy Brothers were compared with the Apostles. In the case of new canon to SS. Boris and Gleb, a “secondary” cycle of stichera to SS. Boris and Gleb was chosen as a model. The first troparion of the sixth Ode to SS. Boris and Gleb is similar to the first troparion of the 6th Ode of the second canon to St. Alexander Nevsky.37 канон 1-го гласа „Благочестивую и канон св. Александру Невскому 8-го внченосую двоицу…“, песнь 6, тро- гласа „Тебе в чюдесех славна руспарь 138 скымъ странам...“ песнь 6, тропарь 239 От пречестнаго корене израсте От пречестнаго корене израсте вѣтвь преславна вѣтвь, преславне прекрасни Романъ и Давыдъ и благочестно на земли поживше и благочестно на земли поживе приятелище чисто Духу Святому и приателище чистоты Духу явися бывше просвѣщаите вѣрою творящих пам- просвѣщаи вѣрою притекающим ти, ять вашу блаженне

But both are based on the same model: it is the 2nd sticheron of the 4th Tone of the cycle to SS. Boris and Gleb with prosomoion: Дасть знамение... (A sign was given…): канон 1-го гласа „Благочестивую и внченосую двоицу…“, песнь 6, тропарь 140 От пречестнаго корене израсте вѣтвь преславна прекрасни Романъ и Давыдъ и благочестно на земли поживше приятелище чисто Духу Святому бывше 37

вторая стихира 4-го гласа, подобен „Дасть знамение“41 От корене израстоста честная брата славная, благородна и благородьство воистину возлюблеше нетлѣнныа вжелѣста славы

Later on this troparion, like many others, was used for a canon to St. Roman of Uglich. 38 Pog. 431, fol. 228. 39 RSL, fasc. 304, № 503, fol. 473. 40 Pog. 431, fol. 228. 41 RSL, Sofiyskaya collection, № 368. fols 194v–218. Д. АБРАМОВИЧ, Жития святых мучеников, 137.

178

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb просвѣщаите вѣрою творящих пам- и живот и цесарьство нераздрушиять вашу мое Правьдно же пострадавъше вѣньца побѣды прияста страстотерьпца блаженая и молитвеника о душах нашихъ

In some cases the borrowings lost their original meaning. For example, the 2nd troparion of the 8th Ode of the canon to SS. Boris and Gleb borrowed from the 1st canon to St. Alexander Nevsky (3rd troparion, 8th ode) and then went back to the 2nd sticheron of the 2nd Tone of the cycle of St. Nicholas, with prosomoion: Егда от древа... on “Lord, I cry”. канон 1-го гласа „Благочестивую и вѣнченосую двоицу…“ песнь 8, тропарь 242 побѣдоименити воистинну вѣрнымъ людем в бѣдах крѣпции помощницы явишися Романе досточюдне з доблимъ Давыдомъ вкупѣ супругъ духовныи

канон св. Александру Невскому 4-го гласа „Приимша в своем сердцы, Блаже, Твою благодать...“ песнь 8, тропарь 343 побѣда истинноименита воистинну вѣрнымъ людем в бедах крѣпкыи помощникъ явися Александре блаженне

На Господи воззвах, вторая стихира святителю Николаю на 8, глас 2, подобен „Егда от древа…“44 побѣдѣ тезоименитъ въистину вѣрнымь людемь явися въ напастьхъ крѣпокъ

святе Николае, святителю Христовъ Господа поите и прево- Вьсьде бо призываемъ, зносите Его быстро варяеши, вѣрою притекающимъ подъ кровъ твои

If in the case of the sticheron, the phrase победе тезоименитъ въистину (a truly namesake of the victory) referred to the name Nicholas, really containing as an integral part a word νίκη; while in the case of further borrowings and corrections this direct allusion was lost, and it has become more related to the heroic deeds of the saints. Only one manuscript containing “Michael’s” version of the service to SS. Boris and Gleb is known to me. Such an occurence can be explained 42

Pog. 431, fol. 230v. RSL, fasc. 304, № 503, fol. 476. 44 В. КРЫСЬКО, Ильина книга. Рукопись РГАДА, Тип. 131, Москва 2005, 43

636.

179

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 by the fact that “Pachomian” and relateted “mixed” versions of the service were widespread, so there was no need to write a new canon and correct the service. In this case the question remains as to why was it necessary to correct the service to the Holy Princes when the widespread “exemplary” service, attributed to Pachomius Logothete, existed? Before I try to answer this question, I would like to underline the fact that the Service for the Transfer of the Relics of the brotherly saints was much more changed, than the service to their murder. Apparently, the answer to the question must be sought in analysis of the Service for the Transfer of the Relics. The Service for the Transfer of the Relics exists in several versions, which belong to different categories: three sextic, one doxological, two polyeleos and one service with procession. But even in the service of the highest rank there is only one canon dedicated to the holy brothers. Many Russian saints were canonized in the 16th century. A lot of services, most of them solemn in character, were created for them, and it happened often that the great Pan-Orthodox saints and Church Fathers were adored by a humble everyday service, while a local saint received a sumptuous service.45 Old services to Russian saints were corrected and embellished, finally becoming more solemn and changing their rank. Since the practice of reading the Synaxarium during the service was gradually disappearing, second cycles of stichera, canons containing hagiographic material, were added to the services, and as a result, services to Russian saints overshadowed those to great Christian saints. This fact sometimes caused some perplexity. For example, a clerk from Moscow made a note in the margin of the service: В той же день Николе Качанову трезвон средней, а поют совсем, а таковому бо Святому полно шестерик пети, не болши он Пантелеймона мученика (On the same day, there is a middle peal to Nikola Kachanov, which is even extended, when a sextic service would suffice for him – he is not greater than the Martyr Panteleimon).46 The need to write a new canon and version of the Service for the Transfer of the Relics of SS. Boris and Gleb, most probably, can be wholly explained by a lack of solemnization. The constantly corrected service of the Murder of SS. Boris and Gleb became a vigil by the 15th century (although its rank was changed according to the varying local liturgical practices). One of the versions, presumably corrected by Pachomius Logothete, contains Small vespers, several cycles of stichera, polyeleos and two canons. The Service for the Transfer of the Relics remained optional for a long time, and, as a consequence, less solemnized. But a gradual increase 45

Ф. СПАССКИЙ, Русское литургическое. творчество, 68. А. ГОЛУБЦОВ, Чиновники Московского Успенского собора и выходы патриарха Никона, Москва 1908, II, LXIV, 197. 46

180

V. Legkikh, A New Version of the Service to SS. Boris and Gljeb of the rank of the Feast required a solemnized service. In the “Typikon of the church rites, performed in the Moscow Cathedral of the Dormition” of the first part of 17th century (around 1634) a note on 2 May indicates: Афанасию великому, егда будетъ не вместно вкупе пети съ Борисомъ и Глебомъ, то пети въ 4 день, трезвонъ средней, а Борису и Глебу трезвонъ болшой, благовестъ въ ревуть, а буде пойдетъ государь царь на Арбатъ, и ему государю звонъ.47 We see that in the first half of the 17th century, according to the notes of the Typikon, the solemnization of the Service for theTransfer of the Relics of SS. Boris and Gleb outshone the service to St. Athanasius, which would have been unthinkable until the mid-16th century. Apparently, the reason for changing the existing service was the desire to create a Service for the Transfer of the Relics according to model of the great feasts. The proof of this lies in the fact that the canon and stichera were originally written specifically for the Service for the Transfer of the Relics: the 2nd sticheron and the 3rd troparion of the 1st Ode of the new canon retained references to the Transfer of the Relics.

Викторија Лехких НЕПОЗНАТО ДЕЛО ХИМНОГРАФА ИЗ ХVI ВЕКА. МОНАХ МИХАИЛО: НОВА ВЕРЗИЈА СЛУЖБЕ СВЕТИМА БОРИСУ И ГЉЕБУ Резиме У литургијском зборнику с почетка ХVII столећа пронађена је нова верзија обеју служби светим Борису и Гљебу. У њој су међусобно комбиноване „неисправљане“ и „исправљане“ химне, а неке од њих су поново кориговане. Поред тога, ова верзија садржи нови канон и нове циклусе стихира. Нови канон у овој служби потписан је као дело монаха Михаила. Тај потпис сличан је ономе химнографа Михаила из ХVI века који је углавном стварао владарске службе. Његов стил карактеришу неограничене позајмице уз минималне исправке. Текстолошко поређење ове службе са оном за Александра Невског, коју је написао монах Михаило, показује су готово идентичне. У расправи се подвргава анализи начин на који је створена нова служба и покушава се одговорити на питање зашто је било неопходно исправљати службу светим кнежевима, 47

Н. БАРСУКОВ, Источники русской агиографии, Общество любителей древней письменности 81, Санкт-Петербург 1882, XII, coll. 71.

181

Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 161–182 када је већ постојала широко распрострањена „узорна“ служба приписивана Пахомију Логотету. По свему судећи, разлог за мењање постојеће службе била је жеља да се створи служба преносу моштију светих мученика, која би одговарала моделу великих хришћанских празника. Кључне речи: химнографија, рукопис, текстологија, служба, ХVI век, Пахомије Логотет, Михаило Монах / Химнограф.

Чланак примљен: 1. октобра 2014. Чланак прихваћен: 6. априла 2015.

182

II ИЗВОРНА ГРАЂА SOURCE MATERIAL

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 185–195 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 185–195 УДК: 930.2:003.074(497.2)''1342'' Драгић М. Живојиновић Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд, Србија [email protected]

ХРИСОВУЉА БУГАРСКОГ ЦАРА ЈОВАНА АЛЕКСАНДРА МАНАСТИРУ ЗОГРАФУ (МАРТ 1342, ИНДИКТ X)* Апстракт: У раду се објављују критичко издање, превод и фотографија златопечатне повеље бугарског цара Јована Александра (1331–1371) за светогорски манастир Зограф, из марта 1342. године, индикта десетог, којом се бугарској атонској обитељи потврђује посед над струмским селом Хандаком. У том месту, као и у његовој околини, налазили су се млинови и воденице који ће постати предметом дугогодишњих размирица и судских спорова са Хиландаром током XIV столећа. Споменуту насеобину је, заправо, бугарским монасима поклонио ромејски цар Јован V Палеолог (1341–1391) својом хрисовуљом из јануара исте године, док Јован Александар у свом документу објашњава како је од византијског василевса измолио поклон за своје сународнике. Кључне речи: манастир Зограф, цар Јован Александар, цар Јован V Палеолог, хрисовуља, златни печат, Хандак, Струма, 1342. година, Хиландар, критичко издање и превод.

Јован Александар, „цар и самодржац свих Бугара“, обнародовао је у марту 1342. године златопечатну повељу у којој истиче да је од свог „вољеног братанца и свата, превисоког цара Грка Калојована Палеолога“, измолио да село Хандак у долини доње Струме, vþ drþ`avä grþ~éstäi, буде поклоњено бугарском атонском општежићу Светог великомученика Георгија Победоносца, познатијем као Зограф. Уз то, манастиру је одобрен имунитет од плаћања дажбина на име „житарства“, „горнине“ и „градозиданија“ у износу од 50 перпера. Датовање је ером од стварања света, а година се слаже са индиктом. *

Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековне српске земље (XIII–XV век): политички, привредни, друштвени и правни процеси (ев. број 177029).

185

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 185–195 Хрисовуља се чува у Зографском архиву, где је заведена под сигнатуром Б2/5850; писана је на пергаменту димензија 360 х 630 mm, црним мастилом и уставним писмом у 74 реда (укључујући ту и потпис); добро је очувана, а логос-формула и свечани владарски потпис украшен лигатурама изведени су киноварним словима.1 Документ је, почевши од 60-тих година XIX века, више пута публикован у изворном облику или превођен,2 а истраживачи су се, углавном, слагали да је реч о једној од неколико, и иначе малобројних, бугарских владарских исправа сачуваних у оригиналу.3 Усамљен у ставу да се не ради о оригиналу, већ о званичном препису, остао је Валериј Стојанов,4 а мишљење већине поново је потврдио Кирил Павликијанов у свом критичком издању зографских аката.5 Околности у 1

Actes de l’Athos IV. Actes de Zographou, eds. W. REGEL – E. KURTZ – B. KOВизантийский Временник, приложение к XIII тому, Санкт-Петербург 1907, n° III (Act. sl.), 165 (= Actes de Zographou); Г. А. ИЛЬИНСКИЙ, Грамоты болгарских царей, Москва 1911, 8, 23; Й. ИВАНОВ, Български старини из Македония. Второ, допълнено издание, София 1931, n° 4, 587; K. TCHÉRÉMISSINOFF, Les archives slaves médiévales du monastère de Zographou au Mont-Athos, Byzantinische Zeitschrift 76 (1983) 15–24, pp. 19–20, n° 7. 2 АРХ. ЛЕОНИД, Историческое обозрение Афонских славянских обителей: болгарской – Зографа, русской – Русика, сербской – Хилендаря и отношения их к царствам болгарскому, русскому и сербскому от основания сих обителей до текущаго столетия, Москва 1867, 365–368; И. И. СРЕЗНЕВСКИЙ, Сведения и заметки о малоизвестныих и неизвестных памятниках 4, Сборникь отделения языка и словесности Императорской Академии наук 81–90, Санкт-Петербург 1879, 24– 28; П. УСПЕНСКИ, Второе путешествие по Святой Горе Афонской в годы 1858, 1859 и 1861 и описание скитов Афонских, Москва 1880, 172–173 (фраг. изд.); С. С. БОБЧЕВ, Старобългарски правни паметници. 1. чест. Историко-юридически бележки. Законъ судный людьмъ. Еклогата. Хрисовули, София 1903, n° III, 155– 157; Actes de Zographou, n° III (Act. sl.), 165–168; Г. А. ИЛЬИНСКИЙ, Грамоты, 21–23; Й. ИВАНОВ, Български старини, n° 4, 587–590; И. ДУЙЧЕВ, Из старата българска книжнина 2. Книжовни и исторически паметници от Второто българско царство, София 1944, n° XXXV, 72 (фраг. изд.), 72–76 (прев.); М. АНДРЕЕВ, Ватопедската грамота и въпросите на българското феодално право, София 1965, 29 (факсимил); А. ДАСКАЛОВА – М. РАЙКОВА, Грамоти на българските царе. Увод. Текстове. Речник. Библиография, София 2005, 37–40; K. PETKOV, The Voices of Medieval Bulgaria (7th–15th Century). The Records of a Bygone Culture, Leiden – Boston 2008, 494–497 (прев.). 3 Уп. К. ПАВЛИКИАНОВ, История на българския светогорски манастир Зограф от 980 до 1804 г., София 2005, 53–54. 4 В. СТОЯНОВ, Дипломатика на средновековните извори. Владетелски документи, София 1991, 121–122. 5 C. PAVLIKIANOV, The Mediaeval Greek and Bulgarian Documents of the Athonite Monastery of Zographou (980–1600). Critical Edition and Commentary of the RABLEV,

186

Д. М. Живојиновић, Хрисовуља бугарског цара Јована Александра којима је издата исправа привлачиле су пажњу медиевиста, па је тако Петар Ангелов поступке Јована Александра објашњавао почетком грађанског рата у Византији и маневрима цариградског двора на обезбеђивању савезника против Кантакузина.6 У научној јавности се расправљало и о дуготрајним размирицама и судским споровима зографских и хиландарских монаха око власништва над млиновима у Хандаку и његовој околини, као и о томе да ли је само село прелазило из бугарских у српске руке.7 Текст хрисовуље Elma ùbo bÿstþ manovénié B(og)a ò(tþ)ca i g(ospod)a na{égo Ìisù(sa) Hrñsta, hodataistvomþ sôðìô i istinýnÿô |2| prä~istÿô i präbl(a)goslovénÿô Vl(a)d(ÿ)~(i)cô i B(o)goroditélnicô na S(vé)täi Gorä Aêònstäi é`é bÿti vþ |3| néi pristaniðé sp(a)séniù vþsäkoi d(ù){i hrñstianİstäi, pa~é `é pravoslavnäi i sþ ùsrþdiémþ prä|4|bägaôðoi vþ néi. Eô`é radi vinÿ i vþzdvigo{ô trùdolõbéznþ mnozi dòmovÿ s(vé)tÿô véli|5|kÿ i divnÿ c(a)rié bl(a)go~éstivii i bògolõbivii vélýmô`é i präpodobnii inòci. I ùkrasñ|6|{ô i òbògati{ô vþsäko kaméniémþ mnògocännÿmþ i bis(é)ròmþ, zlatom `é srébrò|7|mþ i imanİmi i inämi pravdami mnògÿmi, dvi`imÿmi i nédvi`imÿmi, é`é bÿti vþ |8| dovolýstvo i izİobñlié sôðimþ i präbÿvaôðiimþ vþ takovÿihþ vþsé~éstnÿihþ i b(o)`éstİvþ|9|nÿi dòmovohþ, poôðihþ i slaváðihþ édñnogo B(o)ga vþ Troici slavimago i prä~istôô i vþsé|10|pätôô égo Matéré, pominati `é i pravoslavnÿô i hrñstolõbivÿô i prisnopamátnÿô c(a)rá |11| i pro~áô bla`énÿô ktitorÿ i vþsäkþ ròdþ hrñstianskÿ. Ibo, né òt édiñnogo ròda tþ~iô ili |12| òt dvoõ obrätaôt sá vþ tomþ s(vé)tämþ mästä zdatélé, nô Texts, Sofia 2014, n° 35 (Bulg. n° 1), 330–337. Књига нам је доспела у руке након што је овај рад предат за објављивање. 6 П. АНГЕЛОВ, Отношенията между балканските държави отразени в две грамоти на манастира „Зограф“ от XIV в., Светогорската обител Зограф 1 (1993) 33–39, стр. 33–35. О општим приликама тог времена уп. Д. АНГЕЛОВ, Българо-византийските отношения при царуването на Иван Александър. Втори период (1341–1347 г.), Военно-исторически сборник 42/1 (1974) 22–51; Р. РАДИЋ, Време Јована V Палеолога (1332–1391), Београд 1993, 115–160. 7 F. DÖLGER, Die Mühle von Chantax, Byzantinische Diplomatik, Ettal 1956, 189–203, p. 197 sq; I. DUJČEV, Chilandar et Zographou au Moyen âge, Хиландарски зборник 1 (1966) 21–32, pp. 23–24, 26–28; M. ŽIVOJINOVIĆ, Chantax et ses moulins, Зборник радова Византолошког института 23 (1984) 119–139, passim; П. АНГЕЛОВ, Отношенията между балканските държави, 36.

187

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 185–195 poné`é obýðéé sp(a)sénié vþ némþ éstİ |13| iskaôðiimþ è, obðé bò bÿstþ i mästo blagovolýstvùôðiimþ. Tògo radi i obräta|14|ôt sá zdania òt vþsäkogo ròda i ázÿka pravoslavnago, é`é sôtþ prþväé i izrádnäi{éé |15| Grþci, Blþgaré, potòm `é Srþbþé, Rùssi, Ivéré, vþsäkþ `é imatþ památý protñ|16|vô svoémù potrù`déniú, pa~é `é rþvéniù. Vþ nihþ`é obrätaét sá i bo`éstþvnÿi i |17| vþsé~éstnÿ dòmþ, é`é vþ imá po~itaémÿi s(vé)tago i slavnaago vélñkomô~énñka i |18| pobädonosca Géòrgña i naré~énnÿi Zògrafòvþ. Sþi ùbò izdavna prädrþ`imþ é|19|stþ òt pravoslavİnÿihþ i blago~éstivÿhþ i hrñstolõbivÿhþ carii blþgarskÿihþ, dädþ |20| i prädädþ carstva mi. I prilagali sôtþ i kräpili kþ`do ihþ, éliko bl(a)govolilþ éstý, |21| da`é i do c(a)rstva na{égo o svoéi památi. Òtnéli`é pakÿ blagoizvolilþ éstþ g(ospod)þ B(og)þ mo|22|i Ì(sù)s H(risto)s,İ milostiô i hodataistvomþ prä~istÿô égo M(a)téré, i posadi má na prästolä |23| Blþgarþskago c(a)rstva, é`é éstþ dädni i prädni c(a)rstva mi, prilagaa{é i dava{é i c(a)rstvo |24| mi élñko po silä vþ vþsþ vräména svoa. Nô ta vþsä ni vþ ~to `é vþmänäahô sá c(a)rstvù mi |25| protivô i kako imaa{é `élanié i popé~énié i révnova{é zälò d(a)nþ i noðþ, promÿ|26|{läô kako i koéô véðiô li dälomþ izþòbrästi i podati tomù vþsé~éstnoòmù dò|27|mù s(vé)t(a)go i slavnago vélikòmô~énñka i pobädonosca Géòrgña, dostoanñé näkoé |28| nédvi`imo i néòtémlémo. I poné`é úbò obrätaa{é sá òtnôdþ vþ drþ`avä grþ~éstä|29|i na Strimònä sélo zòvomòé Hantakþ, i bä{é o sémþ prädþvädomo c(a)rstvù mi, à|30|ko iskomo bÿstþ mnòga`di òt mnògÿhþ prä`dé ségo vräméné; iskahô bò takovoé sé|31|lò i c(a)rié bÿv{iñ prä`dé nasþ i kralñé i podavaahô i mnògo tÿsáða i né spodobi{ô |32| sá poötñé. Bä{é `é úbo sé, àko mnit sá sþmotrénié s(vé)t(a)go. Ninä ùbò c(a)rstvo mi poné|33|`é prilé`aa{é takovoé sélò kþ dostoanñù togo vþsé~éstnago dòma s(vé)t(a)go i slavnaago vé|34|likòm(ô)~énñka i pobädonosca Géòrgia, prälo`ivþ na ðédròtÿ B(o)`iô i prä~istÿô égo |35| Matéré i na hodataistvo i pomoðý s(vé)t(a)go, èðé `é i na istinnôô i nélicémärnôô |36| lõbovþ é`é imä{é c(a)rstvo mi sþ prävÿsokÿmþ c(a)rémþ grþckÿm, vþzlõbénÿmþ bra|37|tomþ i svatomþ c(a)rstva mi kirþ Andronñkomþ Paléologomþ, da`é i do sþmr(þ)ti égo, i po |38| sþmr(þ)ti

188

Д. М. Живојиновић, Хрисовуља бугарског цара Јована Александра égovÿ pakÿ né izmäni sá c(a)rstva mi lõbòvþ, nô pa~é ùsùbùbi(!)* tô i na sina égò, |39| prävÿsokago c(a)rä Grþkòmþ Kaloìòanna Paléologa, vþzlõbénago anépséa i svata c(a)rstva |40| mi. Ego`é dälİma i drþznovéniémþ posla kþ némù c(a)rstvo mi i prosi émù takovo|41|é sélo zovomoé Hantakþ na imá s(vé)t(a)go i slavnago vélikòm(ô)~(é)nñka i pobädonosca Géòr|42|gña, é`é i bÿstþ abñé béz vþsäkogo prþkoslovña i präräkania, pa~é `é sþ lõboviô. I poda|43|dé takovoé sélò zovomoé Hantakþ vþ voli c(a)rstva mi, im`é obrazomþ prosi é c(a)rstvo mi, né |44| nô`dno näkako ni prikrÿvéno, nô po lõbovi. I àko blago~éstivþ i prävÿsokþ c(a)rþ, vþná|45|tþ i podadé takovoé sélò sþ vþsämþ prilé`aniémþ i pravdami égo bl(a)govolénñémþ svoi|46|mþ vþ slùhþ i àvlénñé vþségo c(a)rstva égo i sþ zlatopé~atnÿmþ slovòmþ c(a)rstva égo, é`é bÿti |47| néòtstôpimo i néòtémlò òt výsé~éstnago präbÿvania s(vé)t(a)gò slavnago vélikòm(ô)~(é)n(ñ)ka |48| i pobädonosca Géòrgña, pro{énia radi i hotänia carstva mi. Èðé `é i o pátýdésátihþ |49| pérpirähþ, é`é zadävaahô stá`aniòmþ togo vþsé~éstnago präbÿvania i vzimaahô |50| radi `itarýstva i gorninÿ i gradozidania, tÿô povélä òtsäði sá i né vzima|51|ti sá ni do édñnô ~átÿ, donéli`é bôdétþ i präbivaétþ vþsé~éstnÿi dòmþ ré~énnÿi. |52| I poné`é takovomù i izdavna `élaémomù i dobroòmù pro{énñù spodobi sá priáti c(a)rstvo mi, |53| blagoizvoli i c(a)rstvo mi i izdavatþ nastoôðéé zlatopé~atnoé SLOVÒ c(a)rstva mi, im`é |54| i zapovélävatþ c(a)rstvo mi imäti i obþdrþ`ati àvlénnoòmù monastirõ c(a)rstva mi ré~é|55|nnoé sélò Hantakþ bés kramolÿ vésma népotþknovénno i népokoläblémo i néòtémlémo, |56| sþ vþsäkÿmþ prilé`anñémþ i pribÿtkomþ égo. Èðé `é i né zadävati sá stá`aniòmþ |57| togo vþsé~éstnago monastirä za podaanié ré~énnÿimþ pátýdésátimþ pérpirämþ, á|58|`é davaahô radi `itarstva i gorninÿ i gradozidania, poné`é òtprosi i sihþ c(a)rstvo |59| mi ú prävÿsokago c(a)rä grþ~éskago Kaloìòanna Paléologa, vþzlõbénago anéûéa i |60| svata c(a)rstva mi. I tako imatþ bÿti népotþknovénno, kräpostiô i silòô nasto|61|ôðago zlatopé~atnagò SLOVA c(a)rstva mi. I da obladùôtþ i òbþdrþ`átþ prä|62|podobnii ìnòci é`é vþ ogradä s(vé)tago i slavnago vélikòmô~énika i pobädono|63|sca Géòrgña nad ré~énnÿimþ sélòmþ bés kramolÿ vésma népotþnovéno(!) i nézÿblémo, * Треба да стоји: ùsùgùbi.

189

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 185–195 |64| sþ vþsämý prilé`äniémþ i pribÿtkomþ égo. Oba~é ni zadävati kto stá`anñò|65|mþ togo vþsé~éstnago monastirä za podaanié pátýdésátimþ pérpirämþ, po|66|né`é àko vÿ{éàvlénno bÿstþ, òtprosi ihþ c(a)rstvo mi sþ pro~imi pro{énii svoi|67|mi. I ùváza i ùtvrþdi i ùkräpi bl(a)govoléniémþ B(og)a ò(tþ)ca i g(ospoda) na{égo Ìisù(sa) Hrñsta |68| i hodataistvomþ prä~istÿô B(ogorodÿ)cô i pomoðiô s(vé)t(a)go i slavnago vélikòm(ô)~(é)nñka i po|69|bädonosca Géòrgña, élñko po silä, poné`é da priòbráðét sá i c(a)rstvo mi vþ tomİ |70| s(vé)tomþ mästä, àko`é i pro~ii pravoslavnii i bl(a)go~éstivii c(a)rié, dädi i prädädñ |71| c(a)rstva mi. Togo bo radi i bÿstþ zlatopé~atnoé SLOVÒ carstva mi. I poslano |72| bÿstþ m(ä)s(á)ca martña na vþsäko útvrþ`dénié izvästoé, v läto ≠Œ÷.Ò÷.N÷., indñktñ|73|ònÿ désátÿô, vþ né`é i na{a blago~éstivaa i b(o)gopronaré~énnaa naznaména drþ`ava. + |74| + ÑÒ(ANÞ) VÞ H(RIST)A B(OG)A VÄRENÞ C(A)R(Þ) I SAMÒDRÝ@ECÝ VSÄMÞ BLGARÒM ALEÜANDRÞ + Превод хрисовуље на савремени српски језик Пошто таква беше воља Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа, посредовањем праве и истините, пречисте и најблагословеније Владичице и Богородице, на Светој Гори Атонској створи се пристаниште спасењу свих хришћанских душа, а посебно православних које усрдно прибегаваше њој. Због тога и трудољубиво подигоше многе велике и дивне свете домове цареви благочестиви, и богољубиве велможе, и преподобни иноци. И украсише их и обогатише их све, камењем драгоценим и бисерјем, златом и сребром, имањима и другим правима многим, покретним и непокретним, да буде достатно и изобилно онима који пребивају у тим свечасним и божанским домовима, појући и славећи једног Бога слављеног у Тројици, и пречисту и преславну Матер његову, помињући и православне и христољубиве и упокојене цареве, и друге блажене ктиторе, и сав род хришћански. Пошто покровитељи тога светог места не потичу од једног или два народа, јер се тамо спасење нуди свима који га потраже, оно постаде место које сви дариваху. Зато се тамо и налазе здања сваког народа и језика православног, најпре Грка и Бугара, а потом Срба, Руса и Грузина. Свако има споменик у складу са својим трудом, штавише душевним жаром. Тамо се налази божански и свечасни дом, почаствован именом светог и славног великомученика и победоносца Георгија, назван Зографов. Овај [дом] је одавна придржан од православних и 190

Д. М. Живојиновић, Хрисовуља бугарског цара Јована Александра благочестивих и христољбивих царева бугарских, дедова и прадедова царства ми. И [они] прилагаше и помагаше колико су желели, све до [времена] царства нашега, свога помена ради. Пошто је благоизволио Господ Бог мој Исус Христос, милошћу и посредовањем пречисте Матере своје, поставити ме на престо Бугарског царства, који беше дедова и предака царства ми, прилагаше и даваше царство ми колико му је сила дозвољавала све ово време. Но, све то сматраше царство ми ништавним наспрам жеље и старања и жарког даноноћног труда, промишљајући како и којом ствари или делом даровати тај свечасни дом светог и славног великомученика и победоносца Георгија, достојанијем неким непокретним и неотуђивим. И пошто беше тамо, у држави грчкој, на Струми село звано Хандак, и беше познато царству ми да га многи тражише у прошлим временима; искаху то село и цареви пре нас и краљеви, и подаваху многе тисуће и не добише га за себе. Беше то, како се чини, воља светога [Георгија]. Сада, међутим, царство ми, пошто прилежаше то село достојанију тог свечасног дома светог и славног великомученика и победоносца Георгија, обраћајући се штедрости Божјој и пречисте његове Матере, и посредовању и помоћи светога [Георгија], као и истинској и нелицемерној љубави коју имаше царство ми с превисоким царем грчким, вољеним братом и сватом царства ми кир Андроником Палеологом, све до смрти његове, и по смрти његовој, пак, не измени се љубав царства ми, већ се удвостручи и према сину његовом, превисоком цару Грка Калојовану Палеологу, вољеном братанцу и свату царства ми. И тако смело посла царство ми к њему и замоли од њега то село Хандак у име светог и славног великомученика и победоносца Георгија, што и би одмах, без икаквог противречења и расправе, већ с љубављу. И подаде [цар Грка] то село, звано Хандак, у власт царства ми, а њега је царство ми тражило, не силом или преваром, већ с љубављу. И [он], као благочестиви и превисоки цар, разуме и подаде то село, са свим иметком и правима његовим, слободном вољом на знање читавог царства свога и са златопечатним словом царства свога, да је неотуђиво и неодвојиво од свечасног пребивалишта светог и славног великомученика и победоносца Георгија, а на молбу и жељу царства ми. Још и за 50 перпера, којим се оптерећиваше иметак тог свечасног пребивалишта и који се узимаше на име житарства и горнине и градозиданија, нареди да се укину и да се не узима ни један новчић, све док постоји речени свечасни дом. И пошто такву, одавно жељену и добру молбу успе остварити царство ми, благоизволи царство ми издати ово златопечатно СЛОВО царства ми, којим заповеда царство ми да споменути манастир има у 191

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 185–195 власништво речено село Хандак без невоље, у потпуности, непоколебљиво и неотуђиво, са свом имовином и приходима. И да се не оптерећује иметак тог свечасног манастира давањем речених 50 перпера, што се даваху због житарства и горнине и градозиданија, пошто испроси [укидање] и њих царство ми од превисоког цара грчког Калојована Палеолога, вољеног братанца и свата царства ми. И тако да буде у потпуности, снагом и силом овог златопечатног СЛОВА царства ми. И да владају и располажу преподобни иноци, који пребивају у дому светог и славног великомученика и победоносца Георгија, реченим селом без невоља, у потпуности и без препрека, са свом његовом имовином и приходима. Нико да не оптерећује иметак тог свечасног манастира плаћањем 50 перпера, пошто је речено горе да царство ми испроси [њихово укидање], заједно с другим молбама својим. И увеза и потврди и ојача, према својој моћи, благовољенијем Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа, и посредовањем пречисте Богородице, и уз помоћ светог и славног великомученика и победоносца Георгија, тако да је и царство ми присаједињено том светом месту, као и други православни и благочестиви цареви, дедови и прадедови царства ми. Тога ради и беше златопечатно СЛОВО царства ми. И послано беше месеца марта на свако утвржденије извесно, лета 6850, индикта X, на њему и наша благочестива и Богом преднаречена држава. Јован у Христу Богу верни цар и самодржац свих Бугара Александар Дипломатичка анализа Документ себе назива златопечатним словом (53, 61. и 71. ред), што је дослован превод византијског појма χρυσοβούλλος λογός, а по облику и садржају одговара свом парњаку из цариградске канцеларије. На почетку недостаје крст симболичке инвокације. Хрисовуља отпочиње аренгом (ред. 1–16) у којој се истиче да је Света Гора створена као прибежиште за спасење душа православних хришћана, те да су је зато даривали многи побожни цареви и настањивали припадници бројних хришћанских народа: Грци, Бугари, Срби, Руси, Грузини. У експозицији (ред. 16–40) сазнајемо да је међу угледним обитељима светогорским и Свети Ђорђе Победоносац, познатији као Зограф, задужбина бугарских царева, дедова и предака Јована Александра. Пошто се Божјом вољом попео на предачки трон, цар Јован одлучује да манастиру поклони трајан дар. Његов је избор село у долини Струме – Хандак, кога су многи у прошлости желели, али га нико није добио. Није вредело ни то што су цареви и краљеви давали „многе тисуће“. 192

Д. М. Живојиновић, Хрисовуља бугарског цара Јована Александра Међутим, Јован је захваљујући пријатељству са византијским царевима, покојним Андроником III и његовим сином Јованом V, успео да завешта ово насеље бугарском манастиру. Диспозитив хрисовуље (ред. 40–51) саопштава да је бугарски владар замолио ромејског цара да поклони Хандак Зографовој обитељи, а овај му је ту жељу испунио и свој дар потврдио посебном хрисовуљом, те је још и ослободио словенско општежиће плаћања 50 перпера на име дажбина за житарство, горнину и градозиданије. За овим следи опширна промулгација (ред. 52–60) у којој се свечано објављује издавање хрисовуље и понављају диспозитивне одредбе о поклањању села и пореском имунитету. Короборација: I tako imatþ bÿti népotþknovénno, kräpostiô i silòô nastoôðago zlatopé~atnagò SLOVA c(a)rstva mi (ред. 60–61), претходи нетипичној санкцији (ред. 61–67) у којој нема елемената претње, већ се поново инсистира на томе да манастир не треба да плаћа помињане пореске обавезе. У наредним редовима (67–71) поново се наилази на короборативне формуле, у којима се цар позива на доброчинства својих предака према Зографу, да би тај одељак био закључен стандардним изразом: Togo bo radi i bÿstþ zlatopé~atnoé SLOVÒ carstva mi. Исправу завршавају датум (I poslano bÿstþ mäsáca martña na vþsäko útvrþ`dénié izvästoé, v läto ≠Œ÷.Ò÷.N÷., indñktñònÿ désátÿô), чији се елементи међусобно слажу; најава печата (vþ né`é i na{a blago~éstivaa i bogopronaré~énnaa naznaména drþ`ava), који недостаје; крст апрекације и потпис црвеним словима: + Ñòanþ vþ Hrista Boga värénþ carþ i samòdrý`écý vsämþ Blgaròm Aleüandrþ +. Употреба логос-формуле је исправна и у складу са нормама цариградске канцеларије: реч slovò је исписано киноваром и појављује се три пута у различитим падежима, најпре у акузативу, потом у генитиву и напослетку у номинативу. О ромејском утицају сведочи и облик потписа који кореспондира с обичајем да су царево име и презиме (у овом случају два владарева имена) раздвојени титулом: N. ἐν Χριστῷ τῷ Θεῷ πιστὸς βαςιλεὺς καὶ αὐτοκράτορ ‘Ρωµαίον ὁ N, а такође и дослован превод израза који претходи царском потпису: ἐν ᾧ καὶ τὸ ἡµέτερον εὐσεβὲς καὶ θεοπρόβλητον ὑπεσηµήνατο κράτος, с том разликом што овде није поштован обичај да реч drþ`ava стоји сама у реду изнад потписа.8 Приметна је разлика у потпису Јована Александра у 8

О константинопољској пракси обликовања хрисовуља уп. F. DÖLGER, Facsimiles byzantinischer Kaiserurkunden, München 1931, 3–5; Грчке повеље српских владара, прир. А. СОЛОВЈЕВ – В. МОШИН, Београд 1936, LXIX–LXXVI; F. DÖLGER – J. KARAYANNOPOULOS, Byzantinische Urkundenlehre 1. Die Kaiserurkunden, München 1968, 117–125; N. OIKONOMIDÈS, La chancellerie impériale de Byzance

193

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 185–195 односу на његову хрисовуљу за Ореховски манастир од 1. децембра 1347. године, где у титулатури фигурише и грчки етноним.9 С обзиром на чињеницу да овом приликом бугарски суверен моли византијског цара за услугу и потврђује његов поклон, није чудно то што су овог пута Грци ишчезли из царског наслова. Акт византијског цара који се спомиње у повељи (ред 46), заправо је хрисовуља Јована V Палеолога из јануара 1342. године којом се Хандак поклања Зографу.10 У архиву бугарског манастира налазе се још три златопечатника византијског цара из истог периода, у којима се потврђују поседи Зографа у долини Струме, а међу њима се налази и поменуто село.11 За ове документе још је Франц Делгер са доста аргумената тврдио да представљају фалсификате настале у огорченој судској борби са Хиландаром око власништва над воденицама у близини Хандака.12 Што се главног поклона у хрисовуљи тиче, село Хандак се налазило на десној обали реке Струме, на месту где је она истицала из језера Тахиноса. У њему су Хиландарци 1316. године добили земљиште за подизање млина, а потом су уследиле невоље, најпре са царским чиновницима и локалним житељима, да би половином столећа то прерасло у дуготрајан спор са Зографом који неће бити разрешен све до 1378.13 Порези којих је манастирско властелинство било ослобођено: „житарство“, „горнина“ и „градозиданије“, представљају еквиваленте грчких појмова: σιταρκία, ὀρεική и καστροκτισία. Житарство се, вероватно, односило на обавезу зависног становништва да снабдева житом оближње војне постаје;14 порекло горнине није пре-

du 13e au 15e siècle, Revue des études byzantines 43 (1985) 167–195, p. 190; Д. ЖИВОЈИНОВИЋ, Регеста грчких повеља српских владара, Miscellanea – Мешовита грађа 27 (2006) 57–99, стр. 59. 9 А. ДАСКАЛОВА – М. РАЙКОВА, Грамоти, 43, ред. 51–52. 10 Actes de Zographou, n° XXXI, 72–73. 11 Actes de Zographou, n°s XXXII–XXXIV, 74–83. 12 F. DÖLGER, Die Mühle von Chantax, 191–195. За сучељавање српских и бугарских монаха пред правосудним органима уп. литературу из нап. 7 нашег рада. 13 P. BELLIER ET ALII, Paysages de Macédoine, leurs caractères, leur évolution à travers les documents et les récits des voyageurs, présenté par J. LEFORT, Paris 1986, 149; M. ŽIVOJINOVIĆ, Chantax et ses moulins, 137–138; ИСТА, Историја Хиландара 1: Од оснивања манастира 1198. до 1335. године, Београд 1998, 150, 171, 198–199, 218, 233. 14 Грчке повеље српских владара, 491 (s. v. σιταρκία); The Oxford Dictionary of Byzantium (=ODB) III, ed. A. KAZHDAN, New York – Oxford 1991, 1906–1907 (s. v. „Sitarkia“ – A. KAZHDAN). О функцији „житара“ у Другом бугарском царству

194

Д. М. Живојиновић, Хрисовуља бугарског цара Јована Александра више сигурно, могуће је да је имала везе с коришћењем планинских терена;15 док је градозиданије било кулук на изградњи фортификација, а временом је прерасло у новчано давање.16

Dragić M. Živojinović THE CHRYSOBULL OF THE BULGARIAN TSAR JOHN ALEXANDER FOR THE MONASTERY OF ZOGRAPHOU (MARCH 1342, INDICTION X) Summary The article contains the edition, translation, commentary and photograph of the chrysobull of Bulgarian ruler John Alexander (1331–1371) for the Athonite monastery of Zographou, dating from March 1342, indiction X, confirming to the Bulgarian convent the possession of the village of Chandax in the valley of the Lower Strymon. Watermills located in the settlement and its vicinity were to become objects of protracted disputes and litigations with the Chilandar monastery in the course of 14th century. The aforementioned village was, in fact, given to the Bulgarian monks by the chrysobull of Byzantine Emperor John V Palaeologus (1341–1391), issued in January of the same year, while John Alexander only explains in his document how he pleaded with the Emperor to endow his compatriots. Keywords: monastery of Zographou, Tsar John Alexander, Emperor John V Palaeologus, chrysobull, golden seal, Chandax, Strymon river, year 1342, monastery of Chilandar, edition and commentary.

Чланак примљен: 30. септембра 2014. Чланак прихваћен: 30. марта 2015.

уп. И. БИЛЯРСКИ, Институциите на средновековна България. Второ българско царство (XII–XIV век), София 1998, 361–364. 15 Грчке повеље српских владара, 473–474 (s. v. ὀρεική); ODB III, 1535 (s. v. „Orike“ – A. KAZHDAN); 16 Грчке повеље српских владара, 452–453 (s. v. καστροκτισία); ODB II, 1112 (s. v. „Kastroktisia“ – A. KAZHDAN); И. БИЛЯРСКИ, Институциите на средновековна България, 382; Лексикон српског средњег века, ур. С. ЋИРКОВИЋ – Р. МИХАЉЧИЋ, Београд 1999, 125–126 (s. v. „Градозиданије“ – М. ШУИЦА).

195

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 197–209 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 197–209 УДК: 811.124'04-6:929 94(497.11)(044)''141/142'' Александар Крстић Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд, Србија [email protected]

ДВА НЕОБЈАВЉЕНА ЛАТИНСКА ПИСМА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА∗ Апстракт: Рад представља критичко издање два кратка, до сада необјављена и код нас непримећена латинска писма деспота Стефана Лазаревића. Једно писмо упућено је из Београда Стефану Реметском, а друго из Баточине Стефану Реметском и Бенедикту Химфију Млађем, деспотовим представницима на његовим поседима у Сатмарској жупанији у Угарској. Писма су настала између 1412. и 1420/1421. године. Деспотово писмо датовано у Баточини садржи до сада најстарији помен овог насеља у Поморављу. Кључне речи: Деспот Стефан Лазаревић, Београд, Баточина, Поморавље, Сатмар, Стефан Химфи од Ремете, Бенедикт Химфи од Дебренте.

Највећи део од свега неколико латинских исправа деспота Стефана Лазаревића сачуваних у архивима у Мађарској односи се на спорове и проблеме настале током деспотовог уживања богатог властелинства у Сатмарској жупанији.1 Овај комплекс, који је деспот Стефан ∗

Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековне српске земље (13–15. век): политички, привредни, друштвени и правни процеси (ев. број 177029). 1 Осим те групе исправа, до данас је опстало још једино деспотово писмо из Будима од 15. јуна 1424. године, којим је наредио свим својим поджупанима, порезницима, службеницима и фамилијарима у Угарској да поштују привилегије монаха павлинског манастира Св. Лаврентија поред Будима: L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Magyarország melléktartományainak oklevéltára II. A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára 1198–1526, Budapest 1907, 71; А. КРСТИЋ, Писмо деспота Стефана Лазаревића својим угарским службеницима о правима павлинског манастира Светог Лаврентија код Будима, Стари српски архив 12 (2013) 133–143.

197

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 197–209 добио од угарског краља Жигмунда Луксембуршког 1411. године, чинили су градови Сатмар, Немети, Нађбања (Ривулус Доминарум) и Фелшебања са 18 села и селишта, рудницима сребра и злата и ковницом новца.2 До сада је публиковано пет деспотових писама, насталих током 1417. године, упућених различитим дестинатарима. Српски владар је 18. фебруара из Крушевца писао ердељском бискупу Стефану Упорију у вези са проблемом скупљања црквене десетине на његовим поседима у Сатмарској жупанији.3 Осам месеци касније, 28. октобра исте године, деспот Стефан Лазаревић је из Београда упутио три писма грађанима и варошким властима Сатмара и Неметија, и једно грађанима и властима Нађбање.4 Из наведених писама види се да је деспотов представник на поседима који су му припадали у Сатмарској жупанији био Стефан од Ремете, син Петра, из једне гране познате породице Химфи.5 2

L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 52–57; Ј. РАДОНИЋ, Споразум у Тати 1426. и српско-угарски односи од 13. до 16. века, Глас Српске краљевске академије 187 (1941) 117–232, стр. 158; Историја српског народа (= ИСН) 2, Београд 1982, 322 (С. ЋИРКОВИЋ); А. КРСТИЋ, Документи о угарским поседима деспота Ђурђа датим у залог Јовану Хуњадију 1444. године, Мешовита грађа (Miscellanea) 32 (2011) 125–156, стр. 127–128. О историји Сатмара, Неметија, Нађбање и Фелшебање у средњем веку видети и: B. BAGOSSY, Szatmár-Németi története, Szatmár vármegye és Szatmárnémeti, Magyarország vármegyéi és városai, ed. S. BOROVSZKY, Budapest 1908, 166–177; Z. MÓRICZ, Nagybánya, Ibidem, 195– 203; J. FARKAS, Felsőbánya, Ibidem, 220–229; F. MAKSAY, A középkori Szatmár megye, Budapest 1940, 67–72, 98–106. 3 L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 59–60; F. PESTY, Brankovics György rácz despota birtokviszonyai Magyarországban és a rácz despota czím, Budapest 1877, 51; Ј. РАДОНИЋ, Споразум у Тати, 160–161, нап. 13. 4 L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 61–64; PESTY, Brankovics György birtokviszonyai, 51–52. Детаљније смо се позабавили садржајем ових писама у раду: Деспот Стефан Лазаревић и Баточина, Споменица академика Милоша Благојевића, у штампи. 5 Племићки предикат носио је по поседу Ремете, који се налазио у долини реке Брзаве, северно од данашњег насеља Берзовиа у румунском Банату. Пошто му је отац, бивши бан Бугарске бановине, погинуо 1375. године у походу на Влашку, Стефан је са стричевима Бенедиктом и Николом поделио породичне поседе Ремете и Егерсег, а 1377. године је заједно са њима добио од краља нове поседе (седам села) у Крашовској жупанији. Стефаново име се потом среће у већем броју докумената све до 1421. године, углавном везано за спорове са суседима и рођацима око поседа или делова поседа које је имао на подручју Крашовске, Тамишке, али и Веспремске и Вашке жупаније. Крајем XIV и почетком XV века био је фамилијар тамишких жупана Николе Марцалија и Пипа од Озоре. Није познато под којим околностима је ступио у службу деспота Стефана, али је чињеница да се радило о племићу из јужне Угарске, из крајева у сусед-

198

А. Крстић, Два необјављена латинска писма деспота Стефана Ова писма, која су нашој историографији доступна више од једног века захваљујући дипломатару о српско-мађарским односима у средњем веку Лајоша Талоција и Антала Алдашија, била су похрањена у архиву породице Калај. Са овим архивом доспела су прво у Библиотеку Мађарског народног музеја (Magyar Nemzeti Muzeum), а затим у Мађарски национални архив (Magyar Nemzeti Levéltár) у Будимпешти. Међутим, поред пет наведених докумената, у породичном архиву Калаја сачувана су још два кратка писма деспота Стефана, која до сада нису публикована, и која овом приликом објављујемо. Једно је настало у Београду и упућено је Стефану од Ремете, деспотовом жупану у Сатмару. Деспот Стефан овим писмом наређује Реметском да са својим људима и фамилијарима отпрати до куће извесног мајстора звоноливца Ханса Немца. Друго писмо је написано у Баточини и адресирано на Стефана од Ремете и његовог рођака Бенедикта Химфија Млађег, који је такође означен као деспотов жупан у Сатмару.6 ству Србије, вероватно имала неку улогу у томе. Као деспотов жупан (comes) и магистар товарника (magister tavernicorum) у Сатмару током друге и на самом почетку треће деценије XV века, био је нека врста коморника или протовестијара српског владара на поседима у Угарској, или бар у Сатмарској жупанији. Био је ожењен Катарином из породице Мацедониаји, са којом је имао пет синова: F. PESTY, Krassó vármegye történeté III, Budapest 1883, 155, passim; T. ORTVAY – F. PESTY, Oklevelek Temesvármegye és Temesvárváros történetéhez I (1183–1430), Poszony 1896, 136, passim; A. FEKETE NAGY – L. MAKKAI, Documenta historiam Valachorum in Hungaria illustrantia, usque ad annum 1400 p. Christum, Budapest 1941, 221–223; E. MÁLYUSZ ET AL., Zsigmondkori oklevéltár I–ХII, Budapest 1951–2013; M. LENDVAI, Temes vármegye nemes családjai 1, Budapest 1896, 54–55; P. ROKAI, Prilog istoriji Bugarske banovine, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 13/1 (1970) 81–86, str. 82; P. ENGEL, Magyarország világi archontológiája (1301– 1457) I, Budapest 1996, 34–35, II, 100; IDEM, Középkori magyar genealógia, Magyar Középkori Adattár, CD-Rom, Budapest 2001, Him rokonsága, 2. tábla: Himfi; C. POPA-GORJANU, Despre familiares și familiaritas în cazul familiei Himfi, Apulum 44 (2007) 363–382, pp. 367–370, 374; L. BOLDEA, Situaţia iobăgimii de pe domeniul Gherteniş la sfârşitul secolului XIV – începutul secolului XV, Banatica 19 (2009) 9– 30, pp. 10–11, 13, 15–27; Eadem, Un secol din evoluţia unui domeniu feudal al Banatului de Câmpie: domeniul familiei nobile Danciu de Macedonia, Analele Banatului, serie nouă: Arheologie – Istorie 18 (2010) 123–134, pp.124–129; А. КРСТИЋ, Вршац у средњем веку. I део: од раног средњег века до краја 14. столећа, Историјски часопис 59 (2010) 77–102, стр. 96–97, 98, нап. 75; ИСТИ, Деспот Стефан Лазаревић и Баточина (у штампи). 6 Стефан Реметски и Бенедикт Химфи се у деспотовим писмима наводе са титулом „comes de Zathmar“, што је еквивалент мађарског наслова ispán (жупан). Међутим, поменута двојица племића нису били ни жупани ни поджупани Сатмарске жупаније, јер су током периода у коме је деспот Стефан уживао поседе у Сатмарској жупанији (1411–1427), на положају жупана те жупаније били

199

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 197–209 Овај допис је још краћи од претходног. Деспот Стефан Лазаревић наређује двојици својих угарских службеника да буду војнички спремни да, када добију друга његова писма, дођу код њега са својим људством. Ова два кратка документа остала су незапажена у српској медиевистици.7 Иако штури, они ипак пружају неколико значајних података. Тако је деспотово писмо настало у Баточини најстарији сада познати извор који сведочи о постојању овог насеља у Поморављу.8 Писмо показује да је поред Стефана од Ремете и његов рођак Бенедикт Химфи Млађи био на дужности деспотовог жупана у Сатмару у једном периоду током друге деценије XV века.9 Осим тога, оно поПетар Перењи (1406–1419) и Ђорђе Чаки (1419–1428). Више њихових фамилијара, укупно 13 личности, вршило је службу сатмарских поджупана у наведеном раздобљу: P. ENGEL, Аrchontológiа I, 190. Примери из дипломатичке грађе показују да је, поред осталог, наслов comes коришћен у Угарској и за заповеднике тврђава, управитеље и старешине градова, поседа и мањих места: A. BARTAL, Glossarium mediae et infimae latinitatis regni Hungariae, Budapestini 1901, 143– 145; Lexicon latinitatis medii aevi Iugoslaviae II (Clericus–Foresterius), red. M. KOSTRENČIĆ, Zagrabiae 1971, 249–250. По свему судећи, деспот је ову титулу употребљавао да означи своје представнике у Сатмару, односно Стефан и Бенедикт Химфи су службу жупана обављали на поседима који су деспоту Стефану припадали у овој жупанији. 7 Поменуте документе користио је и коментарисао F. PESTY, Brankovics György birtokviszonyai, 52. Међутим, вероватно стога што ове две исправе нису биле објављене у збирци Л. Талоција и А. Алдашија, на њих нису обратили пажњу наши истраживачи, чак ни они који су се служили Пештијевим делом. 8 До сада се сматрало да се Баточина први пут помиње у турском попису Смедеревског санџака из 1476/1477. године: О. ЗИРОЈЕВИЋ, Цариградски друм од Београда до Софије (1459–1683), Зборник Историјског музеја Србије 7 (1970) 3–196, стр. 21–27, 155–156; Е. МИЉКОВИЋ-БОЈАНИЋ, Смедеревски санџак (1476– 1560). Земља. Насеља. Становништво, Београд 2004, 119, 162, 178, 253. Околности деспотовог боравка у Баточини остају непознате као и његово тачно датовање. Видети и: А. КРСТИЋ, Деспот Стефан и Баточина. 9 Бенедикт је био син Николе од Дебренте и унук бана Бенедикта Химфија Старијег (+1380), који је током владавине Лајоша I Анжујског управљао бројним жупанијама, укључујући и оне на јужној граници. Као такав имао је значајно место у спровођењу угарске политике према Србији и Бугарској, где је, заједно са братом Петром, био и бан краткотрајне угарске бановине у Видину (1366– 1369). Ни његов син Никола, иначе брат од стрица Стефана од Ремете, ни унук Бенедикт Млађи нису играли ни приближно тако значајну улогу у државној хијерархији и политичком животу Угарске. Племићки предикат носили су по свом замку Дебренте у Веспремској жупанији, али су, као и њихов сродник Стефан, држали и породичне поседе у Тамишкој и Крашовској жупанији у Банату. Зато се Бенедикт Млађи, који се у изворима јавља између 1385. и маја 1416. године, у неким докуметима среће и са предикатом „од Егерсега“ (сада Ерсиг у румунском Банату). Није познато да ли је имао других јавних функција, осим оне у

200

А. Крстић, Два необјављена латинска писма деспота Стефана тврђује већ познату чињеницу да је српски владар користио своје угарске фамилијаре и за одређене, првенствено војне послове у Србији, уколико се за то указивала потреба.10 Начин датовања употребљен у овим деспотовим дописима је такав да је немогуће утврдити када су они настали. Наиме, деспотово писмо Стефану Реметском упућено је из Београда 6. октобра (octavo die festi beati Mychaelis archangeli), али без навођења године. Четири писма деспота Стефана написана су у Београду 28. октобра 1417. године и послата у Сатмарску жупанију. Иако су у питању блиски датуми и исто место њиховог настанка, не може се на основу тога тврдити да и деспотово писмо Стефану Реметском потиче из исте године. Друго писмо, упућено Реметском и Химфију, написано је у Баточини „у прву среду после Духова“ (feria quarta proxima post festum Pentecosthes), такође без навођења године. Како су Духови покретан празник, који пада у недељу, педесети дан по Васкрсу, ни за то писмо се не може утврдити ни година ни датум када је настало. При одређивању ширег временског оквира за датовање поменутих писама мора се поћи од неколико чињеница. Прво, деспот Стефан је добио властелинства у Сатмарској жупанији у јулу 1411, а у њихов посед званично је уведен 13. септембра и наредних дана исте године.11 Друго, иако се не зна од када је Стефан Реметски био у служби српског владара, познато је да је он био деспотов магистар товарника у Сатмару не само током 1417, него још увек и у мају 1421. године. Међутим, Реметски је умро највероватније недуго после тога, па је велико питање да ли је био жив (или активан) 6. октобра исте године.12 У сваком случају, служби српског деспота у Сатмарској жупанији. Био је ожењем Катарином de Surdis од Сердахеља, са којом је имао пет синова и две кћери: F. PESTY, Krassó III, 163, passim; E. MÁLYUSZ ET AL., Zsigmondkori oklevéltár I–XII; P. ENGEL, Аrchontológiа II, 100; IDEM, Genealógia, Him rokonsága, 2. tábla: Himfi; C. POPAGORJANU, Despre familiares și familiaritas, 367–370. 10 ИСН 2, 324 (С. ЋИРКОВИЋ); P. ENGEL, Ungarn und die Türkengefahr zur Zeit Sigismunds (1387–1437), Das Zeitalter König Sigmunds in Ungarn und im Deutschen Reich, eds. T. SCHMIDT – P. GUNST, Debrecen 2000, 64. Угарске племиће у деспотовој служби помиње и његов биограф: Константин Философ и његов Живот Стефана Лазаревића деспота српскога, еd. В. ЈАГИЋ, Гласник СУД 42 (1875) (= фототипско издање прир. Ђ. ТРИФУНОВИЋ, Горњи Милановац 2004) 223–328, стр. 312, 319–320. Превод на савремени српски језик: КОНСТАНТИН ФИЛОЗОФ, Живот Стефана Лазаревића деспота српскога, превод и напомене Г. ЈОВАНОВИЋ, Београд 2009, 87, 96. 11 L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 52–55. 12 У споровима који су настали у пролеће 1421. године између Реметских и њихових суседа око зајажавања реке Брзаве у Банату због изградње млина, у

201

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 197–209 преминуо је пре 17. марта 1424. године.13 Такође, мало је вероватно да је писмо Стефану Реметском настало већ 1411. године, свега три седмице пошто је српски деспот уведен у посед свог властелинства у Сатмарској жупанији. С друге стране, Стефанов рођак и колега у деспотовој служби Бенедикт Химфи од Дебренте преминуо је између маја 1416. и августа 1420. године.14 Деспот Стефан је крајем маја и акту крашовских жупанијских власти од 26. априла као тужена страна наводе се само синови Стефана Реметског, Емерих, Ладислав, Никола и Франк. На основу тога је П. Енгел закључио како je Стефан Реметски умро пре наведеног датума: F. PESTY, Krassó III, 295; P. ENGEL, Аrchontológiа II, 100; IDEM, Genealógia, Him rokonsága, 2. tábla: Himfi. Међутим, из другог акта којег су 20. маја исте године издале власти Тамишке жупаније, види се да су се тада Стефан Реметски и његов син Емерих спорили око трошкова изградње воденичке бране са удовицом и децом Бенедикта Химфија од Дебренте: T. ORTVAY – F. PESTY, Oklevelek, 566; I. BORSA – N. C. TÓTH, Zsigmondkori oklevéltár VIII (1421), Budapest 2003, 141, 161, noѕ. 449, 536. Као живог помиње га и краљ Жигмунд 2. маја 1421. године: L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 67. Ипак, чини се да Реметски није поживео дуго после тога. Наиме, у неколико аката насталих између 15. новембра 1421. и 17. марта 1424. године помињу се искључиво синови Стефана Реметског. Додуше, за Реметског се у тим исправама изричито не каже ни да је покојни, али се то, примера ради, не наводи ни за њега ни за Бенедикта Химфија у једном документу од 22. марта 1424, насталом поводом поравнања у имовинском спору међу њиховим синовима: F. PESTY, Krassó III, 300–303; I. BORSA – N. C. TÓTH, Zsigmondkori oklevéltár VIII, 351, no. 1149; IX (1422), 179, 352–353, nos. 551, 1105, 1107–1108; T. NEUMANN – N. C. TÓTH, Zsigmondkori oklevéltár ХI (1424), Budapest 2009, 151, no. 334. 13 Тога дана тамишки жупан Пипо од Озоре затражио је од удовице Стефана Реметског и његовог сина Емериха да једном Пиповом службенику у Сатмару надокнаде 150 форинти. Тај заменик коморника (највероватније се радило о краљевској комори соли, којом је Пипо Спано управљао годинама) био је јемац Стефану Реметском у неком пропалом послу, па је деспотов жупан насилно, двобојем извукао од њега поменуту суму. На основу употребљених формулација стиче се утисак да је доста времена прошло не само од овог догађаја, већ и од Стефанове смрти (Tamen nec ipse Stephanus filius Petri vitacomite, nec vos decesso ipso Stephano filio Petri de suis bonis satisfaccionem impendissetis, inpendique non curaretis de presenti): Т. ORTVAY – F. PESTY, Oklevelek, 580–581; T. NEUMANN – N. C. TÓTH, Zsigmondkori oklevéltár ХI, 145, no. 322. 14 Бенедикт Химфи са тројицом синова жалио се краљу Жигмунду због убиства и пљачке једног његовог кмета са поседа Јако у Веспремској жупанији, па је угарски владар 9. маја 1416. године наложио Веспремском каптолу да заједно са његовим представником спроведе истрагу против окривљених племића: E. MÁLYUSZ – I. BORSA, Zsigmondkori oklevéltár V (1415–1416), Budapest 1997, 498, no. 1872. Тамишки жупан Пипо од Озоре је 20. августа 1420. године узео у заштиту сирочиће покојног Бенедикта Химфија, којима је управо рођак Стефан Реметски угрожавао права и наносио штету: Т. ORTVAY – F. PESTY, Oklevelek, 563–564.

202

А. Крстић, Два необјављена латинска писма деспота Стефана почетком јуна 1412. године био у Будиму, што такође највероватније искључује и 1412. као годину када је писао своје баточинско писмо.15 Стога се деспотовo писмо Реметском из Београда може сместити у временски распон од девет или највише десет година (1412– 1420/1421), а оно послато из Баточине Реметском и Химфију у период од осам година (1413–1420). Овај распон би за баточинско писмо био и краћи, до октобра 1417. године, ако бисмо могли да тврдимо да су Стефан и Бенедикт Химфи прво заједно били деспотови представници у Сатмарској жупанији, а да је после Бенедиктове смрти на положају comes-а српског владара у Сатмару остао само Стефан од Ремете. Иако се оваква хронологија чини логичном, она ипак није дефинитивно потврђена изворима. Имајући у виду окупљање велике коалиције за обрачун са принцом Мусом у пролеће и рано лето 1413. године, у чему су биле ангажоване и угарске снаге предвођене Јованом Моровићким,16 није немогуће да је деспот Стефан у то време, средином јуна, рачунао и на помоћ својих угарских фамилијара из Сатмарске жупаније. Они су заправо имали баштинске поседе на подручју Баната, дакле у близини деспотове територије. На пример, у борбама у Србији и у одбрани Новог Брда у лето 1413. године били су ангажовани деспотови фамилијари Петар и Ђорђе Пошафи од Сера.17 Ипак, датовање тог документа у 1413. годину за сада остаје само претпоставка. Такође, постоји податак да је Стефан Реметски у јесен 1417. 15

„Прва среда после Духова“ била је 1412. године 25. маја, 1413. – 14. јуна, 1414. – 30. маја, 1415. – 22. маја, 1416. – 10. јуна, 1417. – 2. јуна, 1418. – 18. маја, 1419. – 7. јуна, 1420. – 29. маја и 1421. године 14. маја. Уп. www.ortelius.de/ kalender/forme_en.php. За деспотов боравак у Будиму 1412. године видети: T. ORTVAY – F. PESTY, Oklevelek, 471–472; Ј. РАДОНИЋ, Споразум у Тати, 157; М. ПУРКОВИЋ, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978, 101–102; ИСН 2, 87 (Ј. КАЛИЋ); E. FILIPOVIĆ, Viteške svečanosti u Budimu 1412. godine i učešće bosanskih predstavnika, Spomenica akademika Marka Šunjića (1927–1998), Sarajevo 2010, 285–306, str. 288–296, 306. 16 О овим борбама видети: КОНСТАНТИН ФИЛОЗОФ, Живот, 304, 308; Ј. РАДОНИЋ, Дубровачка акта и повеље I/1, Београд 1934, 225–226; К. ЈИРЕЧЕК, Историја Срба I, Београд 1952, 344–345; Ј. РАДОНИЋ, Споразум у Тати, 163– 164; N. FILIPOVIĆ, Princ Musa i šejh Bedreddin, Sarajevo 1971, 469, 506–514; ИСН 2, 87–90 (Ј. КАЛИЋ); P. ROKAI, Istorija porodice Maroti, doktorska disertacija u rukopisu, Beograd 1983, 212–214; П. РОКАИ, З.ЂЕРЕ, Т. ПАЛ, А. КАСАШ, Историја Мађара, Београд 2002, 133–134; M. СПРЕМИЋ, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, 61–62. 17 Њима су зато краљ Жигмунд и краљев дворски судија Симон Розгоњи 5. јуна, односно 27. јула 1413. године одложили рочишта у парницама које су се водиле пред судом „краљевог личног присуства“: DL 92426, 92427, 92428; P. ENGEL, Аrchontológia I, 377, II, 198; IDEM, Ungarn und die Türkengefahr, 64.

203

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 197–209 године био заузет у служби деспота Стефана, због чега није био у могућности да води своје послове пред судовима.18 Ипак, то не значи да се одазвао деспотовом позиву и да је у то време боравио у Србији, што би била снажна индиција за датовање баточинског писма у пролеће исте године. Наиме, као што је већ наведено, Стефан Реметски је у октобру 1417. године као деспотов магистар товарника боравио на његовим поседима у Сатарској жупанији. * * * Два деспотова латинска писма која овом приликом објављујемо чувају се у Мађарском националном архиву у Будимпешти (Magyar Nemzeti Levéltár Országos Levéltárа) у серији Diplomatikai levéltár (=DL). Писмо упућено из Београда Стефану Реметском похрањено је под сигнатуром DL 56516, а оно послато из Баточине Стефану Реметском и Бенедикту Химфију Млађем под сигнатуром DL 56517. У даљем излагању документ DL 56516 означићемо као Писмо I, а DL 56517 као Писмо II. Опис исправа дајемо према снимцима добијеним из Мађарског националног архива. Оба документа написана су на комадима папира правоугаоног облика, који су настали цепањем већих листова папира. На тај начин оба писма имају две равне, исечене ивице, и две неравне, искрзане. Писмо I, ширине између 22,3 и 22,6 cm и дужине која варира између 8 и 7,6 cm, има искрзану десну и горњу ивицу и равно сечену леву и доњу, док су код Писма II неравно исцепане лева и доња ивица, а сечене горња и десна ивица. Ширина Писма II креће се од 22,5 до 23 cm, а његова дужина од 8,5 до 7,7 cm. Оба писма била су савијена са горње стране по дужини, тако да ширина преклопа код Писма I варира између 0,7 и 1 cm, а код Писма II од 1,2 до 1,4 cm. Писма са тако савијеном горњом ивицом била су потом два пута пресавијена по ширини, и то на тај начин да је прво била пресавијена њихова десна, а затим лева страна. Писма су била запечаћена на исти начин, утиснутим печатима од црвеног воска, који су били причвршћени за папирне трачице провучене кроз преклопљене крајеве докумената. Будући да су печати били поломљени приликом отварања писама, на полеђини Писма I остали су само незнатни трагови печаћења. Боље су очувани делови печата на полеђини Писма II, али се и поред тога не може реконструисати његов изглед. Ипак, пошто се ради о малом печату, пречника око 20 mm, чини нам се да је у питању исти или сличан типар какав се среће на другим деспотовим 18

Зато је тамишки жупан Пипо од Озоре наложио жупанијским властима Тамишке и Крашовске жупаније да му се одложе рочишта у свим парницама у којима је био заинтересована страна: T. ORTVAY – F. PESTY, Oklevelek, 539–540.

204

А. Крстић, Два необјављена латинска писма деспота Стефана латинским писмима. То би значило да се око хералдичке представе кациге са волујским роговима у челенци налазио натпис, највероватније: + gospodiný déspotý Stéfaný.19 Оба документа исписана су једном врстом готичког курзива, који је у угарским канцеларијама био најприсутнији у периоду између 1380-тих и 1420-тих година. Иста врста писма коришћена је и у деспотовим исправама упућеним 1417. године ердељском бискупу и градовима у Сатмарској жупанији и, чини се, све их је писао исти писар.20 Није, међутим, познато да ли је то био деспотов латински канцелар из Угарске Тома од Бућнафалве, или неко од његових нотара или писара.21 Писмо I исписано је црним, сада избледелим мастилом у седам, а Писмо II нешто тамнијим мастилом у шест редова. Текст краћег Писма II написан је у целини на горњој половини исправе. Прва два реда у оба акта представљају интитулацију. У Писму I они се налазе на средини горњег дела документа, а у Писму II ова прва два реда померена су улево и на горе, одмах испод горње ивице исправе. На полеђини оба документа, у средишњем делу, налазе се адресе, написане истим рукописом и мастилом као и текст писама. Испод адреса, које доносимо у наставку, на оба писма стоји ознака D, што би можда могло да се односи на пошиљаоца, деспота Стефана.22 Поред већ 19

О овом печату видети: А. КРСТИЋ, Писмо деспота Стефана Лазаревића, 136, са ранијом литературом. 20 Једина латинска исправа деспота Стефана Лазаревића из невеликог очуваног корпуса његових „угарских“ докумената која није писана готичким курзивом, него читком готицом је уједно и једина која је написана на пергаменту и једина која није настала у Србији, већ у Будиму 15. јуна 1424. године: А. КРСТИЋ, Писмо деспота Стефана Лазаревића, 135. 21 Тома од Бућнафалве се као деспотов канцелар који је с поклонима путовао краљу Жигмунду у Немачку помиње у једном писму, датованом од стране издавача у период између 1422. и 1426. године: L. THALLÓCZY – A. ÁLDÁSY, Оklevéltár, 68–69; Ј. РАДОНИЋ, Споразум у Тати, 161. У латинској канцеларији српских деспота било је извесно више писара и нотара, како оних приспелих из Угарске, тако и из далматинских градова. Которанин нотар Никола де Архилупис се 1423. године наводи као писар деспота Стефана и господина Ђурђа, а потом је две деценије био латински канцелар српских владара: Š. LJUBIĆ, Listine o odnošajih izmedju Južnoga Slavenstva i Mletačke Republike VIII, Zagreb 1886, 253; К. ЈИРЕЧЕК – Ј. РАДОНИЋ, Историја Срба 2, Београд 19522, 363, 386; Д. КОВАЧЕВИЋ-КОЈИЋ, О библиотеци Николе из Котора, канцелара на двору српских деспота, Градски живот у Србији и Босни (14–15. вијек), Београд 2007, 311–315; M. СПРЕМИЋ, Деспот Ђурађ, 66, 164, passim. 22 Ипак, питање је чему би служила таква ознака писана руком писара на документу на коме је присутно прворазредно средство идентификације и аутентификације као што је отисак деспотовог печатног прстена?

205

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 197–209 поменутих трагова печата од црвеног воска, на полеђини оба документа постоје позније архивске белешке са старим сигнатурама23 и савремени печати институција у којима су документи чувани: Библиотеке Мађарског националног музеја, Архив породице Калај, и Средњовековне збирке Мађарског државног архива са садашњим сигнатурама. Оба документа припадају истом типу исправа – у питању су мандатна, наредбодавна писма, налози.24 Као таква, она имају више заједничких карактеристика са другим наредбодавним латинским писмима деспота Стефана Лазаревића, али постоје и одређене разлике. Као и писма од 28. октобра 1417. године, деспотови дописи Реметском и Химфију започињу идентичном интитулацијом са девоцијом (Stephanus Dei gracia dezpotus Rasscie), која се незнатно разликује, у реду речи, од оне у писму његовим службеницима из 1424. године (Stephanus Dei gracia Rasscie dezpotus). Заједничко за ова три документа, и оно што их одваја од писама из октобра 1417. године, јесте то што је интитулација и визуелно издвојена од осталог текста, о чему је већ било речи напред. Будући да на писмима постоје опширне адресе, оба документа имају врло штуру инскрипцију (nobis dilecte/dilecti), што је, као и недостатак салутације, разлика у односу на друга деспотова писма овог типа. Кратка промулгација се уклапа у диспозитивни део (presentibus vobis mandamus), у коме се језгровито излажу деспотови налози дестинатарима да занатлију отпрате до куће и да обавесте деспота где се она налази, односно да се војнички припреме за одлазак са својим људством код деспота. Оба писма садрже световне санкције, али међусобно различите. У првом, дестинатару се прети да ће изгубити деспотову наклоност ако не изврши његов налог. У другом писму санкција је више наговештена, пошто се дестинатари упозоравају да неће моћи да се оправдају за неизвршавање наређења. О датуму је већ било речи, стога ћемо овде само напоменути да је он у оба писма формулисан у складу са угарском дипломатичком праксом. С тиме у вези је и употреба мађарског назива за Београд (Albanandor), што је учињено и у другим писмима српског владара упућиваним у Угарску.25 Одсуство године је извесно последица чињенице да се пи23

На Писму I: Fasc. Ii No 81o Actorum Saeculi 1400 на левој и N 81 на десној страни исправе, а на Писму II, такође на левој страни: No 1069 Fas. 4. Seculi 1300. У горњем левом углу на полеђини обе исправе постоје ознаке F 4, односно F 3. 24 О овом типу докумената видети: Н. ПОРЧИЋ, Дипломатички обрасци средњовековних владарских докумената: српски пример, докторска дисертација у рукопису, Београд 2012, 282–288, 343–346. 25 У угарским документима све до краја средњег века користило се више варијанти мађарског имена за Београд: Nandorаlba, Albanandor, ређе Nándorfejérvár. Прва два назива настала су делимичним превођењем латинског Alba

206

А. Крстић, Два необјављена латинска писма деспота Стефана смима преносио налог који је требало одмах извршити, те стога није ни било предвиђено њихово трајно чување. Текст и превод писма I (DL 56516)26 Stephanus, Dei gracia ǀ2ǀ dezpotus Rasscye, etc. ǀ3ǀ Nobis dilecte, presentibus vobis mandamus, quatenus visis presentibus magistrum campanari Hans nomine ǀ4ǀ Tewtunicum causa nostre dilectionis usque domum suam cum bonis hominibus et familiaribus vestris ǀ5ǀ assequi facere debeatis. Et si dilectionem nostram ulterius speraretis habere, aliud facere non velitis. ǀ6ǀ Preterea domum eiusdem magistri rescire faciendo, quod si nobis placuerit, invenire valeamus. Scripta ǀ7ǀ in Albanandor, octavo die festi beati Mychaelis archangeli. На полеђини: Egregio militi magistro Stephano filio Petri, comiti nostro de Zathmar, nobis dilecto. Стефан, милошћу Божијом деспот Рашке, итд. Драги наш, овим (писмом) вам наређујемо, када га будете видели, да сте због наше љубави дужни да мајсторa звоноливца Хансa званoг Немац27 са вашим добрим људима и фамилијарима28 отпратите Bulgarica, а трећи је потпуни мађарски облик, такође у значењу „Бугарски Београд“. Мађари су тако звали град од времена свог досељавања у Панонски басен крајем IX века, када је Београд био под бугарском влашћу: P. ENGEL, The Realm of St Stephen. A History of Medieval Hungary 895–1526, London–New York 2001, 4; уп. А. КРСТИЋ, Краљ Жигмунд у Борчи, или када је и како Београд предат Угрима 1427. године?, Историјски часопис 61 (2012) 115–127, стр. 119, 122–123. О Београду као престоници деспота Стефана видети: Ј. КАЛИЋ-МИЈУШКОВИЋ, Београд у средњем веку, Београд 1967, 82–101. 26 Користим ову прилику да се захвалим колегама др Невену Исаиловићу, научном сараднику, и доц. др Небојши Порчићу, као и Драгани Кунчер, са којима сам се консултовао током рашчитавања ових писама и око појединих формулација превода. 27 Нису нам познати други подаци о овом немачком занатлији. Термин „campanarius“ означава и звонара и звоноливца, али је далеко вероватније да је Ханс био мајстор који је израђивао звона. Судећи према крајње штурим подацима које пружа деспотово писмо, могло би се закључити да је он једно време боравио у граду Сатмару или негде другде на деспотовим поседима у Сатмарској жупанији. Претпостављамо да је био ангажован на изради звона, и да је по завршеном послу намеравао да се врати својој кући. Можда је живео у некој од бројних немачких насеобина на простору Трансилваније. Иначе, немачки досељеници у Сатмару имали су своје привилегије од владавине Андрије II (1230) и до краја средњег века задржали су значајну улогу као грађани, предузетници и рудари у Сатмарској жупанији. Видети: F. MAKSAY, A középkori Szatmár megye, 67–72. 28 Превод би могао гласити и: „са вашим добрима, људима и фамилијарима,“ уколико се мислило на кола, коње, храну и друго потребно за транспорт

207

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 197–209 до куће. И ако се надате нашој будућој љубави, другачије нећете желети да учините. Осим тога, постарајте се и да сазнате (где је) кућа тога мајстора, да бисмо, ако изволимо, могли да га пронађемо. Писано у Београду, осмог дана од празника светог арханђела Михаила. На полеђини: Племенитом витезу29 магистру Стефану, сину Петра, нашем жупану у Сатмару, нама драгом. Текст и превод писма II (DL 56517) Stephanus, Dei gracia ǀ2ǀ dezpotus Rasscye, etc. ǀ3ǀ Nobis dilecti, presentibus vobis mandamus, quatenus mox visis presentibus, vos exercitualiter promptuare ǀ4ǀ debeatis, et promptos vos conservetis, ut per alias literas nostras ad nos venire valeatis bene ǀ5ǀ promptuando, (прецртано: Scpta) et postea nobis imputare non possitis, quod vobis non intimassemus. Scripta in Bathochyna ǀ6ǀ feria quarta proxima post festum Pentecosthes. На полеђини: Nobilibus viris magistris Stephano filio Petri et Benedicto filio Heem, comitibus nostris de Zathmar, nobis dilectis. Стефан, милошћу Божијом деспот Рашке, итд. Драги наши, овим (писмом) вам наређујемо, одмах када га будете видели, да сте дужни да се војнички припремите, и да останете приправни, како бисте (по добијању) другог нашег писма код нас могли доћи добро опремљени, и после нећете моћи да нам пребаците како вас нисмо обавестили. Писано у Баточини у прву среду после Духова. На полеђини: Племенитим мужевима, магистрима Стефану, сину Петра и Бенедикту, сину Хима, нашим жупанима у Сатмару, нама драгим.

поменутог Ханса до његове куће. О „добрим људима“ видети: Ђ. БУБАЛО, „Добри људи“, Лексикон српског средњег века (= ЛССВ), прир. С. ЋИРКОВИЋ – Р. МИХАЉЧИЋ, Београд 1999, 161–162. О појму фамилијара у средњовековној Угарској: P. ENGEL, The Realm of St Stephen, 126–128; М. RADY, Nobility, Land and Service in Medieval Hungary, Houndmills – New York 2000, 7–8, passim; А. КРСТИЋ, Писмо деспота Стефана Лазаревића, 140–141. 29 Као и његов стриц Бенедикт, отац Петар, те брат од стрица Никола, и Стефан Реметски је постао витез на двору (miles aulae regie), изгледа током последње деценије XIV века: C. POPA-GORJANU, Despre familiares și familiaritas, 367, 369–370. О витезовима у средњовековној Угарској: М. RADY, Nobility, 126– 131; P. ENGEL, The Realm of St Stephen, 146. Деспот Стефан је такође постављао витезове из редова угарских племића који су били у његовој служби: КОНСТАНТИН ФИЛОЗОФ, Живот, 312; С. ЋИРКОВИЋ, „Витез“, ЛССВ, 83–84.

208

А. Крстић, Два необјављена латинска писма деспота Стефана

Aleksandar Krstić TWO UNPUBLISHED LATIN LETTERS OF DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ Summary The paper presents the critical edition of two short, previously unpublished and in Serbian historiography unnoticed letters of Despot Stefan Lazarević (1389–1427). The documents are preserved in the National Archives of Hungary in Budapest (Magyar Nemzeti Levéltár Országos Levéltárа, Diplomatikai levéltár), shelfmarks DL 56516 and 56517. The letters were sent between 1412 and 1420/1421 to István Remetei and Benedek Döbröntei, representatives (comites) of the Serbian despot on his estates in Szatmár County in Hungary. The Serbian ruler received these estates from the Hungarian King Sigismund of Luxembourg in 1411. By the first letter, sent from Belgrade, Despot Stefan orders Remetei to organize the transportation of a craftsman, the bellfounder Hans “The German”, to his home. The despot's second letter, dated in Batočina, contains the oldest known information about this settlement in the Morava valley in Serbia. By this letter, Despot Stefan orders Remetei and Döbröntei to conduct military preparations and to be ready to join him with their men when he summons them. This document confirms the testimony of other sources that Hungarian familiars were used by Despot Stefan for his needs in Serbia, primarily for wars against the Ottomans. Keywords: Despot Stefan Lazarević, Belgrade, Batočina, Pomoravlje (The Morava valley), Szatmár (Satu Mare), Himfi Remetei István, Himfi Döbröntei Benedek.

Чланак примљен: 1. октобра 2014. Чланак прихваћен: 27. марта 2015.

209

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 211–224 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 211–224 УДК: 930.2:003.074(439)''1436'' 347.235:94(497.6)]:929 Срђан Рудић Историјски институт Кнез Михаилова 36/II, Београд, Србија [email protected] Јелена Тодоровић Филозофски факултет Универзитета у Београду Чика Љубина 18–20, Београд, Србија [email protected]

ПОВЕЉА УГАРСКОГ КРАЉА ЖИГМУНДА РЕСТОЈУ МИЛОХНИ (18. ЈАНУАР 1436. ГОДИНЕ)* Апстракт: У раду се доносе текст, превод на савремени српски језик и анализа повеље угарског краља Жигмунда којом је 18. јануара 1436. године потврдио поседе Рестоју Милохни, протовестијару босанског краља Твртка II. Угарски краљ је акт издао због оданости Рестоја Милохне према угарском и босанском краљу, те учешћа у сукобима против Турака и побуњеника. Повељом је Рестоју Милохни потврђено право на тврђаву Sberchyky која се налазила у Босанском краљевству и села Sobrystye, Buczmyryno, Saderdye и Sagoryczani у Ливањској жупи која су од давнина припадала његовој породици. Кључне речи: Жигмунд, Рестоје Милохна, Ливно, Твртко II, повеља, Босна, Sberchyky, Sobrystye, Buczmyryno, Saderdye, Sagoryczani.

Повеља краља Жигмунда (Сигисмунда) Рестоју Милохни спада у свега неколико сачуваних исправа издатих припадницима босанског племства од стране угарских краљева. Подаци које ова повеља доноси доприносе бољем познавању политике угарских владара према Босни током тридесетих година XV века. Истовремено, њена важност лежи и у томе што открива неке непознате детаље о Рестоју Милохни, посланику, канцелару и протовестијару босанских краљева, његовој *

Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Средњовековне српске земље (13–15. век): политички, привредни, друштвени и правни процеси (ев. број 177029).

211

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 211–224 породици и поседима. Доскора, све што се знало о пореклу Рестоја Милохне јесте податак из једне повеље краља Твртка II издате 1436. године да је био из Ливна. O његовој породици и поседима није се знало ништа.1 Документ који се овде анализира, коришћен само у једном недавно публикованом раду и до сада необјављен у целости, садржи управо те податке. Рестоје Милохна је био један од најистакнутијих и најутицајнијих функционера на двору босанских краљева током прве половине XV века. У историјским изворима помиње се током три деценије – од 1422. до 1452. године – најпре као канцелар, а потом и као протовестијар, кнез, почтени витез. Током овог периода, налазио се у служби два босанска краља – Твртка II и Стефана Томаша. Анто Бабић је својевремено истакао да је Рестоје Милохна успео да се од писара и састављача повеља уздигне и уђе у ред властеле, као кнез и поседник племените баштине и да се у своје и име својег братства појављује као сведок на краљевским повељама заједно са представницима старих властеоских родова.2 Паво Живковић, који се бавио проучавањем промена у босанском друштву XIV и XV века, сврстао је Рестоја Милохну у ред новог племства, односно међу појединце који су од бивших дворских слугу доспели у ранг властеле. Сматрао је да је Рестојев пример најбољи за анализу настанка новог племства и сведочанство како су понекад обични људи, захваљујући својим способностима, доспевали до високих дворских дужности и улазили у ред племства.3 На почетку каријере Рестоја налазимо као канцелара у служби краља Твртка II. Примерак повеље на словенском језику о склапању уговора између краља Твртка II и Млечана 21. децембра 1422. године написан је „per manum viri sapientis Restoe Milochna cancelarii dicti serenissimi domini regis“. Рестоје је био и састављач словенског примерка уговора од 6. фебруара 1423, закљученог између истих страна.4 У 1

О Рестоју Милохни погледати: A. BABIĆ, Diplomatska služba u srednjovjekovnoj Bosni, Radovi Naučnog društva BiH, knj. 13, Odjeljenje istorijsko-filoloških nauka, knj. 5, Sarajevo 1960 11–70, str. 49–50; P. ŽIVKOVIĆ, Ekonomsko-socijalne promjene u bosanskom društvu u XIV i XV stoljeću, Tuzla 1986, 172–176; ISTI, Počteni vitez Restoje Milohna, komornik, knez i protovestijar na dvoru bosanskih kraljeva, Iz srednjovjekovne povijesti Bosne i Huma, Osijek 2002, 183–197; С. РУДИЋ, Неколико нових података о Рестоју Милохни, Историјски часопис 58 (2009) 173–180 (као датум настанка повеље краља Жигмунда грешком је наведен 19. јануар). 2 A. BABIĆ, Diplomatska služba u srednjovjekovnoj Bosni, 50. 3 P. ŽIVKOVIĆ, Ekonomsko-socijalne promjene, 31; ISTI, Počteni vitez Restoje Milohna, 184. 4 Listine o odnošajih izmedju južnoga Slavenstva i Mletačke republike VIII, prir. Š. LJUBIĆ, Zagreb 1886, 206, 217. Паво Живковић је сматрао да је Рестоје

212

С. Рудић – Ј. Тодоровић, Повеља краља Жигмунда Рестоју Милохни изворима га наредни пут срећемо тек 1428. године када је као посланик босанског краља ишао у Венецију.5 Марта исте године Рестоје је боравио у Дубровнику где је подигао Светодмитарски и Конавоски доходак и приходе од краљеве куће и земље. Тада је први пут наведен као протовестијар краља Твртка II.6 Током раздобља од 1435. до 1436. године босански краљ Твртко II, угрожен од Турака, побуњене властеле и противкраља Радивоја, склонио се са делом племства и дворских функционера који су му остали верни у Угарску. На основу једне повеље босанског краља издате 26. јануара 1436. године у Стоном Београду, знамо да су се у његовој пратњи налазили Твртко Боровинић, Јурај Драгићевић, Владислав Клешић и Рестоје Милохна.7 Због верности коју је показао према краљу Твртку II и угарској круни у борби против Турака и побуњеника краљ Жигмунд је 18. јануара 1436. године издао повељу Рестоју Милохни, којом му потврђује поседе.8 Краљ Жигмунд је два дана доцније, 20. јануара, издао повељу и десеторици властеличића од Гернице, иначе фамилијарима војводе Јурја Војсалића.9 Место (Стони Милохна учествовао и у преговорима који су довели до склапања уговора – P. ŽIVKOVIĆ, Počteni vitez Restoje Milohna, 184–188. 5 Notes et extraits pour servir à l’histoire des croisades au XV siècle II, ed. N. IORGA, Paris 1899, 242; П. Живковић сматра да је Рестоје требало да упозна Млечане са намером краља Твртка II да се ожени са Доротејом Горјанском – P. ŽIVKOVIĆ, Tvrtko II Tvrtković, Sarajevo 1981, 122; ISTI, Počteni vitez Restoje Milohna, 188. 6 Restoe camerarius et nuntius et ambaxiator serenissimi domini regis Tvertchi regis Bosne – P. ŽIVKOVIĆ, Ekonomsko-socijalne promjene, 173; ISTI, Počteni vitez Restoje Milohna, 188–189. 7 Tvertkone Borovinich, palatino regni nostri Bosnae; Georgio filio Dragich; Ladislao filio quondam vojvodae Pauli Klessich, magistro curiae nostrae et Hristoja de Hlevna, camerario nostro – Acta Bosnae potissimum ecclesiastica cum insertis editorum documentorum regestis: Ab anno 925 usque ad annum 1752, prir. E. FERMENDŽIN, Zagrabie 1892, 151. П. Живковић сматра да је Рестоје у то време носио титулу дворског кнеза – P. ŽIVKOVIĆ, Počteni vitez Restoje Milohna, 191. Видети и: P. ROKAI, Poslednje godine balkanske politike kralja Žigmunda (1435–1437), Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 12/1 (1969) 89–108, str. 101–102; P. ŽIVKOVIĆ, Tvrtko II Tvrtković, 176–181; ISTI, Počteni vitez Restoje Milohna, 190–191; E. FILIPOVIĆ, Boravak bosanskog kralja Tvrtka II Tvrtkovića u Beču tokom 1435. godine, Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu 16/2 (2012) 229–245. 8 С. РУДИЋ, Неколико нових података о Рестоју Милохни, 173–180. 9 Краљ Жигмунд је овом повељом потврдио даровницу Јурја Војсалића издату Миливоју званом Мачић, његовој браћи Степану, Бољку, Петру, Драшоју и Радоју, и њиховим сродницима Твртку, Ладиславу, Ружиру и Угљеши, због њихове верне службе. Н. Исаиловић оправдано сматра да се „служба“ односи

213

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 211–224 Београд) и датум издавања те исправе сведоче да се то десило током боравка босанске делегације на угарском двору, односно да су се и поменути властеличићи вероватно налазили у пратњи босанског краља. Невен Исаиловић је на основу тога закључио да је босанска делегација била бројнија него што се до сада сматрало и да су у њој можда биле све најважније присталице краља Твртка II. Такође, сматра могућим да су можда све мађарске присталице у Босни које су суделовале у ратовима 1434/1435. године биле награђене од краља Жигмунда, иако су ти походи били ограничених домета.10 Разлози због којих је угарски краљ даровао Рестоја, али и фамилијаре Хрватинића, морају се посматрати у склопу целокупне делатности краља Жигмунда на обнављању и јачању Угарске чије су јужне границе угрожавали Турци. Жигмунд је услед опасности од Османлија настојао да обезбеди помоћ и да прошири угарски утицај у вазалним државама на Балкану.11 У тим његовим напорима важну улогу је играло и црквено питање. Јужне области Угарске су због избеглица из Србије и Влашке биле насељене православним становништвом, из Босне су продирали богумили, а међу Мађарима је јачало хуситско учење. Краљ Жигмунд је веровао да се може успешно супротставити Турцима стварањем расположења крсташког рата уколико створи верски једнообразну и фанатизовану масу. У томе се углавном ослањао на подршку фрањеваца. Стога је и босански краљ Твртко II био приморан да свега неколико дана након пошто је Жигмунд издао повељу Рестоју, прими босанске фрањевце под своју заштиту и обећа да ће им помагати приликом вршења покрштавања у Босни. Црквене прилике су вероватно и главни разлог због којег је Жигмунд међу пратиоцима босанског краља даровао баш Рестоја. За разлику од Твртка II и остатка његове пратње Рестоје је био римокатолик од рођења и свакако је користио свој утицај и положај на двору да би помагао интересе на учешће у војним походима 1434. и 1435. године које је организовао Марко Таловац – Н. ИСАИЛОВИЋ, Неколико нових података из 1436. године о фамилијарима Хрватинића у жупама Земуник и Глаж, Историјски часопис 60 (2011) 153–177. 10 На основу повеље се не може утврдити да ли је и Јурај Војсалић био у Угарској, али Н. Исаиловић сматра да су његови фамилијари тешко могли доћи на угарски двор осим у пратњи свог господара – Н. ИСАИЛОВИЋ, Неколико нових података из 1436. године, 159–160. 11 Повеље Рестоју Милохни и људима Јурја Војсалића садрже запис Relatio Matkonis de Talloucz Regni Sclavonie bani. Н. Исаиловић сматра да је улога Марка Таловца била да потврди заслужност дестинатара – Н. ИСАИЛОВИЋ, Неколико нових података из 1436. године, 160.

214

С. Рудић – Ј. Тодоровић, Повеља краља Жигмунда Рестоју Милохни римокатоличке цркве у Босни. Рестојева верност римокатоличкој цркви и помоћ коју јој је пружао свакако су били познати краљу Жигмунду и утицали на одлуку да га дарује.12 По повратку у Босну Рестоје је наставио да обавља одговорне послове за краља. У пролеће 1441. године одлази у Дубровник, где га 31. марта ословљавају са „spectabilis vir dominus Restoye miles bosnensis”.13 Дубровчани су 14. децембра 1442. године потврдили да су примили део оставе краља Твртка II коју је послао po slúzi i poklisarú svomú po po~ténòmý vitézú po knézú Réstoõ.14 Дакле, Рестоје се крајем марта 1441. године помиње први пут као витез (почтени витез), а крајем наредне године и са титулом кнеза. Не може бити случајност да се као витез и као кнез, судећи према доступним изворима, Рестоје помиње неколико година након што га је угарски краљ даровао. Очигледно напредовање у друштвеном статусу свакако је повезано са Рестојевим боравком у Угарској. Нема сумње да су повељa коју је добио од угарског краља као и верност коју је исказао према босанском краљу избеглом из своје земље допринели томе да је понео титулу кнеза и био проглашен за витеза. Рестоје Милохна је задржао свој положај на двору и када је на престо дошао краљ Стефан Томаш. На повељи новог краља Дубровнику од 3. септембра 1444. године, Рестоје, који је и написао ову исправу, поменут је као пристав na{éga kralévstva protobistarý knézý Réstoé z bratýéòmý.15 Као присталица римокатоличке цркве, а с обзиром на положај који је заузимао и углед који је уживао, Рестоје Милохна је сигурно утицао на босанске краљеве да раде на ширењу утицаја ове цркве. Папа Евгеније IV доделио је 1446. године краљу Стефану Томашу и Рестоју потпуни опрост.16 Две године касније, папа Никола V је, због рада на снажењу и чувању римокатоличке вере, узео Рестоја и његове

12

С. РУДИЋ, Неколико нових података о Рестоју Милохни, 175–176. Скрећемо пажњу на чињеницу да је и Јурај Војсалић, попут Рестоја Милохне, био римокатолик – Ј. МРГИЋ-РАДОЈЧИЋ, Доњи Краји, крајина средњовековне Босне, Београд 2002, 149. 13 P. ŽIVKOVIĆ, Ekonomsko-socijalne promjene, 173, 198, nap. 20; ISTI, Počteni vitez Restoje Milohna, 191. 14 Старе српске повеље и писма I/1, прир. Љ. СТОЈАНОВИЋ, Београд – Ср. Карловци 1929, 518. 15 Старе српске повеље и писма I/2, прир. Љ. СТОЈАНОВИЋ, Београд – Ср. Карловци 1934, 117. 16 Notes et extraits II, 420.

215

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 211–224 поседе под своју заштиту.17 Паво Живковић помиње могућност да је краљ Стефан Томаш можда прихватио римокатоличку веру под утицајем својих дворјана међу којима је високо место заузимао и Рестоје Милохна, чији је верски утицај био велики и на Томашевог претходника, краља Твртка II.18 Рестоје Милохна jе 1451. године преговарао са Дубровчанима око ступања у савез са краљем Стефаном Томашем против херцега Стефана Вукчића Косаче.19 Уговор о савезу склопљен је 18. децембра 1451. године, а протовестијар Рестоје, који је и написао повељу, уписан је као пристав.20 Убрзо потом, Рестоје нестаје са историјске сцене – у изворима се последњи пут помиње 16. марта 1452. године када се налазио у посланичкој мисији у Дубровнику.21 Не зна се тачно када је Рестоје Милохна умро.22 Питање је и да ли је имао потомство. На ту 17

Acta Bosnae, 207. Анто Бабић је сматрао да су Рестојеви поседи, с oбзиром на форму у којој се помињу, морали бити знатни – A. BABIĆ, Diplomatska služba u srednjovjekovnoj Bosni, 50. 18 P. ŽIVKOVIĆ, Ekonomsko-socijalne promjene, 175; ISTI, Počteni vitez Restoje Milohna, 194. О Рестојевом деловању на чувању и јачању римокатоличке вере сведочи и учешће у финансирању изградње капеле Св. Арнира са олтаром у цркви женског бенедиктинског манастира у Сплиту. C. FISKOVIĆ, Dalmatinski majstori u srednjovjekovnoj Bosni i Hercegovini, Radovi sa simpozijuma „Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura“, Zenica 1973, 147–199, str.162; M. IVANIŠEVIĆ, Juraj Dalmatinac u Splitu godine 1444. i 1448., Radovi Instituta za povijest umjetnosti 3–6 (1979–1982) 142–157, str. 144, 153. Приликом истраживања манастира Св. Ивана Крститеља у Ливну откривени су уломци камене плоче или саркофага на којима је нацртана шака и доњи део подлактице десне руке на коју су наслоњени прсти леве руке. На длану руке ћирилицом је написано: АСЕ ЖИВА/РУКА РЕСТО/ЈЕ/М. Такође су прочитани и натписи: А СЕ ПИШЕ РАТКО и ОПМ (Б. Врдољак сматра да ово треба читати као: овде почива Милохна). Врдољак, на основу горњег натписа, даје хипотезу да је Рестоје сахрањен у својој гробници у клаустру фрањевачког манастира Св. Ивана Крститеља у Ливну коју је изградио за живота и обележио својом десном руком и именом – B. VRDOLJAK, Srednjovjekovni spomenici s natpisom na Groblju Sv. Ive u Livnu, Starohrvatska prosvjeta III/30 (2003) 239–246, str. 242–246. 19 Notes et extraits II, 449, 454. 20 protobistarý knézý Réstoé z bratýiomý – Старе српске повеље и писма I/2, 120. 21 M. SPAHIĆ, Diplomatska služba u Bosni polovinom XV. vijeka, Bošnjačka pismohrana, svezak 11/34–35: Zbornik radova XVII. Simpozija Europski identitet Bošnjaka od minulog iskustva do suvremene afirmacije, Zagreb 2012, 131–145, str. 133, nap. 6, 135, nap. 24. 22 Време смрти Рестоја Милохне покушао је прецизније да одреди Б. Врдољак, који у истом раду износи две могућности, прва, да је Рестоје умро пре смрти краља Стефана Томаша и друга, да је умро након смрти краља Томаша, а

216

С. Рудић – Ј. Тодоровић, Повеља краља Жигмунда Рестоју Милохни могућност може указати то што је угарски краљ повељом потврдио поседе Рестоју, Медоју и Николу и „њиховим наследницима и потомцима“. Ипак, на основу тога не може се тврдити да је било ко од њих тројице имао деце. Повеља краља Жигмунда доноси нове, доскора непознате податке о Рестојевој породици, односно из ње сазнајемо да му се отац звао Милохна, да је имао рођеног брата Медоја и брата од стрица Николу. Милохна је био из места Bogonynagora, које се свакако налазило у околини Ливна, односно у истоименој жупи. На ово упућује већ поменути податак да је Рестоје био из Ливна. У поменутом месту су се, сасвим сигурно, налазили и баштински поседи Рестојеве породице.23

?

?

Милохна

Рестоје

Медоје

Никола

Краљ Жигмунд је повељом Рестоју потврдио право на тврђаву Sberchyky која се налазила негде на територији Босанског краљевства. Из текста повеље се не може утврдити када и на који начин је Рестоје Милохна дошао до ове тврђаве, али се, из начина излагања може претпоставити да није реч о поседу који је наследио.24 Угарски краљ је потврдио и власништво Рестоја, Медоја и Николе над четири села у жупи, односно дистрикту Ливно која су пре првог уласка Турака у Ливно 1463. године – B. VRDOLJAK, Srednjovjekovni spomenici s natpisom, 245. 23 С. РУДИЋ, Неколико нових података о Рестоју Милохни, 176–177. 24 Тврђава Sberchyky се, према повељи, налазила негде у Босни (in dicto regno nostro Bosna). Како се за остале добијене поседе изричито каже да су се налазили у Ливну (in districtu Hlywno in partibus Bosne), ова тврђава се врло вероватно налазила ван територије ливањске жупе – С. РУДИЋ, Неколико нових података о Рестоју Милохни, 177.

217

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 211–224

„од давнина припадала њиховим прецима“: Sobrystye,25 Buczmyryno,26 Saderdye27 и Sagoryczani.28 Податак да су наведена ливањска села „од давнина припадала“ Рестојевим прецима сведочи да је његова породица припадала локалном жупском племству.29 Стога, раније поменута тумачења 25

Село Забришће постоји и данас и налази се југозападно од Ливна. На његовој територији сачувано је неколико средњовековних гробаља – Š. BEŠLAGIĆ, Stećci, kataloško-topografski pregled, Sarajevo 1971, 282; Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine 3, Sarajevo 1988, 237, 250. Забришће је, према попису из 1530. године, имало 7 хришћанских кућа, 5 муслимана и 5 неожењених – MAD 540 Numaralı Bosna Livâsı Kal‘a Mustahfızları İcmâl Tahrîr Defteri (937/1530) , 91, 164, MAD 540 ve 173 numarali – Hersek, Bosna ve İzvornik livâları icmâl tahrîr defterleri I–II, Ankara 2006, 163. Према попису из 1550. године имало је 7 кућа. Два дела села била су у поседу влаха, а два у поседу поседника чифлука – Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, obradili F. SPAHO i A. ALIČIĆ, priredila B. ZLATAR, Sarajevo 2007, 68; С. РУДИЋ, Неколико нових података о Рестоју Милохни, 178. 26 Непознато. 27 Село Забрђе данас не постоји. Вероватно је реч о селу Забрдије које се помиње у повељи којом је краљ Остоја 1400. године даровао жупу Ливно и Бистрички град војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу. У повељи се међу племенитим „осидницима“ ливањским помиње и Угрин из Забрдија (Ùgräný izý Zabrýdià) – Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, ed. F. MIKLOSICH, Viennae 1868, 248; С. РУДИЋ, Неколико нових података о Рестоју Милохни, 178. 28 Село Загоричани постоји и данас и налази се југоисточно од Ливна. На његовој територији сачувано је неколико средњовековних гробаља – Š. BEŠLAGIĆ, Stećci, 282–283; Arheološki leksikon BiH 3, 238, 248, 250. Помиње се у повељи којом је краљ Остоја 1400. године даровао жупу Ливно и Бистрички град војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу. Краљ је војводи Хрвоју даровао 8/9 села јер се 1/9 налазила у поседу породице Воихнић (ú Zagorä~ahý tolikoè odý trétiné trétina). Некада је 1/3 Загоричана, као и још седам села у жупи Ливно, припадала Воихнићима, али су од те трећине два дела путем „одумртна“ припала босанском краљу – Monumenta Serbica, 249. Загоричани су, према попису из 1530. године, имали 27 хришћанских кућа, 3 муслимана и 3 неожењена – MAD 540 Numaralı Bosna Livâsı Kal‘a Mustahfızları İcmâl Tahrîr Defteri, 159. Према попису из 1550. године Загоричани су били влашко село са 15 кућа – Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, 64; С. РУДИЋ, Неколико нових података о Рестоју Милохни, 178. 29 О ливањском племству видети: V. KLAIĆ, Građa za topografiju i historiju Hlivanjske županije i grada Hlivna, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva NS 15 (1928) 13–24, str. 24; P. ANĐELIĆ, Povelja kralja Dabiše Čubranovićima i velikaški rod Hlivnjana, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu (A) NS 38 (1983) 133–143; I. JURKOVIĆ, Vrhrički i Hlivanjski plemeniti rod Čubranića do sredine 15. stoljeća, Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti HAZU 24 (2006) 25–69.

218

С. Рудић – Ј. Тодоровић, Повеља краља Жигмунда Рестоју Милохни

према којима је Рестоје успео од писара и обичног човека да се уздигне у ред властеле не стоје. Тачније је рећи да је успео да се из реда ситног, жупског племства уздигне до високих дворских дужности и понесе титулу кнеза и почтеног витеза. * * * Оригинал повеље угарског краља Жигмунда Луксембуршког (1368–1437; краљ Угарске 1387–1437) Рестоју Милохни данас се чува у Мађарском државном архиву у Будимпешти (Magyar Nemzeti Levéltár Országos Levéltára) под сигнатуром Diplomatikai levéltár (DL) 44077. У ту установу доспео je преко збирке Мађарског народног музеја – Magyar nemzeti múzeumi törzsanyag (Q 10). Нашој научној јавности познат је тек однедавно. Повеља је написана на пергаменту димензија око 54 х 32,5 cm. Текст исправе је написан у замишљеном правоугаонику димензија око 41 х 12 cm. Маргина са горње стране износи око 4,5 cm, лево око 6,5 cm, десно око 6,2 cm и доле око 16 cm. Са доње стране повеља је несразмерно савијена и направљена је плика висока лево око 9,9 cm и десно око 10,3 cm, тако да покрива последњих пет редова текста у потпуности и другу половину 16. реда. На повељи су видљиви трагови пресавијања. Са доње стане, непосредно испод последњег реда, просечена су два изреза кроз које је провучена исплетена бледоцрвена врпца на којој се некада налазио велики двострани печат. На врпци данас су сачувани само комади воска природне боје. Текст је написан готицом, црним мастилом у 21 реду. Слова су исписана уједначеном величином осим речи на почетку – Nos Sigismundus, слова R у речи Romanorum, слова I у речи Imperator и слова M у речи memorie – све у првом реду. Писар је пре писања текста иштрафтао простор на коме се налази текст – линије се протежу далеко испод последњег реда. У горњем левом углу повеље исписан је у новије време датум 1436 I 18. На полеђини повеље налазе се, поред печата архивских установа, два опширнија записа: 1. савремени, готицом: Litera Rezthoye super castello Sberchyky donationalis apud dominum banum in L florenos auri pignori obligata.30 Oд исте руке можда потиче и повећи запис „Rta“ који можда значи „Relata“. 30

У овом запису стоји да је даровна повеља за утврђени град Сберчики била у рукама бана (вероватно Матка Таловца), на основу залога од 50 златних дуката.

219

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 211–224

2. познији, из раног новог века: Donatio Sigismundi regis in cujus castellum Sberchiky in Regno Bosniae districtu Hlivno situm Resteye filio Milochne de Bogonyna Gora camerario illustris Stephani Twertk regis Bosniae in respectu fidelium servitionum perennali jure confert, ac una privilegia quaequae per reges Bosniae ei collata confirmat. Anno 1436. Orig. Текст повеље Relatio Matkonis de Talloucz regni Sclauonie bani Nos Sigismundus dei gracia Romanorum imperator semper augustus ac Hungarie, Bohemie, Dalmacie, Croacie etc rex, memorie comendamus tenore presencium significantes quibus expedit vniversis, quod nos |2| attentis et consideratis fidelitatibus et fidelium seruiciorum, preclaris meritis, uirtuosis gestis et sinceris complacenciis fidelis nostri egregii Resteye filii Mylohwe (!) de Bogonynagora, camerarii illustris Stephani Twertk |3| regis Bosne fidelis nostri dilecti per ipsum in comitiua et familiaritate eiusdem Stephani regis domini sui in nonnullis nostris et regnorum nostrorum ipsiusque regis Bosne domini sui agendis et expedicionibus presertimque |4| contra seuissimos Turcos crucis Christi persecutores dictique regni nostri Bosne et fidelium incolarum eiusdem diros et infestissimos ac continuos inuasores aliosque nostros et dicti regis Bosne rebelles et infideles se opponendo cum |5| omni fidelitatis constancia iuxta tocius sue facultatis exigenciam celsitudini nostre coroneque regni nostri Hungarie exhibitis et impensis ac in futurum fideliter exhibendis castellum Sberchyky appellatum in dicto |6| regno nostro Bosne habitum cum omnibus et singulis suis pertineciis et vtilitatibus quibuslibet; item possessiones Sobrystye, Buczmyryno, Saderdye et Sagoryczani vocatas in districtu Hlywno in partibus Bosne habitas, |7| in cuius et quorum dominio pacifico idem Restoye suos ac Medoye fratris carnalis et Nicolai consobrini suorum progenitores ab antiquo perstitisse et seipsos persistere asserit etiam de presenti simulcum vniuersis suis utilitatibus |8| et pertinenciis quibuslibet, terris scilicet arabilibus, cultis et incultis, agris, pratis, siluis, nemoribus, montibus, vallibus, vineis et vinearum promontoriis, aquis, fluuiis, aquarumque decursibus, molendinis ac molendinorum |9| locis et generaliter quarumlibet vtilitatum integritatibus quouis nominis vocabulo vocitatis ad idem castellum et possessiones prenotatas de iure spectantibus et pertinere debentibus sub suis veris metis et antiquis ex |10| certa nostre maiestatis sciencia et animo deliberato prefatis Restoye filio Mylohne ac 220

С. Рудић – Ј. Тодоровић, Повеља краља Жигмунда Рестоју Милохни

Medoye et Nicolao eorumque heredibus et posteritatibus vniuersis premissis sic uti superius maiestati nostre exposita sunt et narrata stantibus |11| et se habentibus dedimus, donauimus et contulimus ymmo damus, donamus et conferimus iure perpetuo et irreuocabiliter possidendi tenendi pariter et habendi. Nichilominus quoque ad eiusdem Rostoye supplicacionis instanciam |12| vniuersa et singula priuilegia iuraque et literalia instrumenta necnon literas quaslibet regum Bosne super quibuscumque castellis, fortaliciis, terris, tenutis, possessionibus et villis et generaliter quibuslibet bonis ipsius |13| Restoye pro parte predecessorum suorum et per consequens eiusdem sub quibusuis formis et tenoribus confecta et emanata seu concessas (!), quorum omnium et singulorum tenores, capitula, clausulas continencias et articulos volumus |14| et decernimus perinde et precise sufficienter hic habere pro expressis ac si eadem et eedem de verbo ad verbum essent presentibus inserta et inclusa quo ad omnes earundem tenores, clausulas et articulos eatenus quatenus ipsa |15| rite et legittime concessa dinoscuntur rata, grata et accepta habentes pro prefatis Restoye ac Medoye ac Nicolao eorumque heredibus vniuersis ex certa nostre maiestatis sciencia et animo deliberato prelatorumque et baronum |16| nostrorum ad id accedente consilio prematuro in perpetuum valitura roboramus, ratificamus atque confirmamus presentis nostri priuilegii patrocinio mediante, sine tamen preiuditio iuris alieni annuimus nichilominus et |17| indulgemus eisdem Restoye, Medoye et Nicolao ipsorumque heredibus ac omnimodam tenore presencium tribuimus atque damus facultatem vt ipsi temporibus semper successiuis vniuersis regibus dicti regni nostri Bosne |18| pro tempore constitutis seu aliis nobis nostrisque successoribus regibus ac sacre corone et regno nostris Hungarie fidelibus et obedientibus libere et secure seruire et famulari valeant atque possint. In cuius rei memoriam |19| firmitatemque perpetuam presentes concessimus literas nostras pendentis et autentici maioris noui dupplicis sigilli nostri quo ut rex Hungarie vtimur munimine roboratas. Datum in ciuitate nostra Albaregali per manus |20| venerabilis domini Mathye de Gathalowecz prepositi ecclesie quinqueecclesiensi aule nostre summi cancellarii fidelis nostri dilecti, feria quarta proxima ante festum beatorum Fabiani et Sebastiani martirum. Anno |21| domini millesimo quadringentesimo trecesimo sexto, regnorum nostrorum anno Hungarie etc quadrigesimonono, Romanorum vigesimosexto, Bohemie sedecimo, imperii vero tercio.

221

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 211–224

Превод повеље Извештај Матка од Таловца бана краљевине Славоније Ми Жигмунд, милошћу Божјом увек узвишени римски цар и краљ Мађарске, Чешке, Далмације, Хрватске итд. садржином ове повеље дајемо на знање свима које би то могло занимати следеће: узевши у обзир верну службу и размотривши славне заслуге, јуначка дела и искрена залагања нашег верног и изврсног Рестоја, сина Милохне из Богонине Горе, протовестијара славног Стефана Твртка, нашег оданог слуге и босанског краља, која је починио док је био пратилац и фамилијар Стефана, свога краља и господара, како у неколико подухвата нашег краљевског височанства, тако и у подухватима босанског краља, а његовог господара, посебно супротстављајући се с истрајном оданошћу дивљим Турцима, прогонитељима хришћанског крста и заклетим непријатељима нареченог нашег краљевства Босне и тамошњег верног становништва, као и другим сталним нападачима нашим, и неверницима и побуњеницима у нареченом босанском краљевству. Пошто је све то чинио и извршавао, користећи све своје могућности, у нужди излазећи у сусрет нашем величанству и круни нашег угарског краљевства и пошто ће то и убудуће чинити и извршавати, потврђује се да полаже право на тврђаву звану Сберчики и све припадајуће приходе и добра, која има у нареченом нашем краљевству Босни, те на имања по имену Забришће, Букмирино, Забрђе и Загоричани која поседује у жупи Ливно, у босанским крајевима, која су у неоспореном власништву самог Рестоја и брата му Медоја и брата им од стрица Николе и која су од давнина припадала њиховим прецима, а данас њима самима припадају. Од сада убудуће, ови поседи са свим приходима и пратећим добрима, то јест с обрадивим земљиштем, обрађеним и необрађеним, њивама, пољима, шумама, луговима, брдима, долинама, виноградима и брежуљцима под лозом, текућим водама, стајаћим водама, барским и мочварним земљиштем, млиновима и млиништима и, уопште узев, укупно ма којим приходима који припадају датој тврђави и поменутим имањима, а која им по праву следују и потпадају под њихове давнашње и истинске међе, по одлуци и вољи нашег величанства – поменутом Рестоју, Милохнином сину, Медоју и Николи, и њиховим наследницима и потомцима, даровали смо, дали и доделили, као што је речено и објашњено, све раније наведено што им припада и, штавише, дарујемо, дајемо и потврђујемо да им поменута добра имају припасти заувек и неопозиво. 222

С. Рудић – Ј. Тодоровић, Повеља краља Жигмунда Рестоју Милохни

К томе приде, на усрдну молбу дотичног Рестоја, све повластице и правна и писана акта, као и ма које повеље босанских краљева које се тичу тврђава, замкова, земаља, поседа, имања и села, и уопште, било ког добра што га је сам Рестоје од предака својих наследиo, и следствено томе, документа донета, издата или одобрена у ма каквом облику и ма ког садржаја, наређујемо и утврђујемо да морају да садрже у целини и сваком појединачном делу, у поглављима, клаузулама и члановима, јасно и прецизно наведено оно што у свим њиховим клаузулама и члановима стоји, ако буду укључена и од речи до речи пренета у ова документа, доклегод је то прописно и законито, признато као дозвољено, допуштено, одобрено и прихваћено у корист поменутог Рестоја, Медоја и Николе и свих њихових наследника. А све то вољом и одлуком нашег величанства, након претходног већања са нашим прелатима и баронима по овом питању, одобравамо, потврђујемо и утврђујемо да ова повеља има вечну важност; приде, потврђујемо ову нашу повластицу својом заштитом, не залазећи у туђа права, те обећавамо и, штавише, дарујемо реченим Рестоју, Медоју и Николи и њиховим наследницима све што је поменуто у овој повељи. Досуђујемо и дајемо им ово наследно имање да би они могли заувек слободно, сигурно и у здрављу да служе и у будућа времена све краљеве који буду на трону нашег краљевства Босне или друге наше покорне и одане краљеве и наследнике свете круне у нашем Угарском краљевству. Стога смо издали ову нашу повељу, на дуго и трајно памћење, оверену висећим правоважним нашим новим великим двостраним печатом што га у својству угарског краља користимо за оверавање. Дато у нашем граду Београду руком високопоштованог господина Матије од Гаталовца, препозита печујске цркве, нашег оданог и драгог слуге и врховног канцелара нашег двора, у среду пред празник св. мученика Фабијана и Себастијана, лета Господњег 1436, у четрдесет деветој години нашег краљевања Угарском итд., двадесет и шестој години столовања у Риму, седамнаестој краљевања у Чешкој, односно у трећој години откако се зацарисмо.

223

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 211–224

Srđan Rudić – Jelena Todorović THE CHARTER OF HUNGARIAN KING SIGISMUND ISSUED TO RESTOJE MILOHNA (18 ЈANUARY 1436) Summary The charter of King Sigismund for Restoje Milohna, issued on 18 January 1436, is one of the few surviving documents issued to members of the Bosnian nobility by the Hungarian kings. Information it provides contributes to a better understanding of the policy of Hungarian rulers towards Bosnia in the first three decades of the fifteenth century. At the same time, it reveals some unknown details about Restoje Milohna, emissary, chancellor and protovestiarius of Bosnian kings, his family and possessions. In the period from 1435 to 1436, the Bosnian King Tvrtko II, threatened by the Turks, rebellious nobles and rival claimant to the Bosnian throne Radivoje, fled to Hungary with a number of loyal nobles and court officials, including Restoje Milohna. In mid-January 1436, the Hungarian King issued a donation charter to Restoje Milohna for his loyalty to the Hungarian and Bosnian king, and participation in the conflict against the Turks and rebels. Restoje’s allegiance to the Roman Catholic Church and his support had certainly influenced the king’s decision. King Sigismund’s charter confirms Restoje’s right to Sberchyky fort, which was located somewhere in the territory of the Bosnian Kingdom. The text of the charter does not enable us to determine when and how Restoje Milohna came into possession of the fort but the form of expression suggests that it was not an inherited possession. In the same charter, the Hungarian King confirmed the rights that Restoje, his brother Medoje and cousin Nikola had over villages of Sobrystye, Buczmyryno, Saderdye and Sagoryczani in the district of Livno. Keywords: Sigismund, Restoje Milohna, Livno, Tvrtko II, charters, Bosnia, Sberchyky, Sobrystye, Buczmyryno, Saderdye, Sagoryczani.

Чланак примљен: 25. септембра 2014. Чланак прихваћен: 23. фебруара 2015.

224

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 225–240 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 225–240 UDC: 272-523.4(495.43)''14'':929 930.2:003.074(456.31) Nada Zečević Faculty of Philosophy of the University of Eastern Sarajevo Department of History A. Šantića 1, Pale, Bosnia-Herzegovina [email protected]

THE ENDOWMENT LICENSE OF POPE SIXTUS IV TO LEONARDO III TOCCO (10 SEPTEMBER 1476): THE CHURCH OF ST. DEMETRIOS ON LEFKADA AND ITS PLACE IN THE PLANS OF THE ROMAN CURIA

Abstract: The paper focuses on a license which Pope Sixtus IV granted to Leonardo III Tocco on 10 September 1476. This license allowed the Tocco lord to found a Catholic church dedicated to St. Demetrios on the Ionian island of Lefkada. The research shows that the immediate motives for this endowment reflected wider political interests of the pontifical Curia which regarded Leonardo as one of its allies in the Crusade planned against the Ottomans. The stability of Leonardo’s power was reinforced by the Curia’s ambitions to strengthen Catholicism in his domain. The licensing of Leonardo’s ipso iure patronage over the newly founded church, as well as the permission to dedicate the endowment to the popular Orthodox warrior-saint Demetrios, both appear in this document as distinctive methods of this papal policy. The paper also discusses the size of the church of St. Demetrios, its location, and chronology, as well as the paleo-diplomatic features of this pontifical license, providing also a transcription in which the document’s significant vocabulary follows diplomatic standards of reading. Keywords: church of St. Demetrios on Lefkada, Leonardo III Tocco, church endowment, patronage, ius patronatus, late Crusades, Union, Pope Sixtus IV.

On 10 September 1476 in Fulginei (Foligno, Umbria, Italy), Pope Sixtus IV (1471–1484) issued a grant to Leonardo III Tocco (r. 1448– 1479), licensing his endowment of a church dedicated to St. Demetrios on the island of Lefkada. The document is kept in the Tocco family archive of the Archivio di Stato di Napoli,1 where several of its copies have also been 1

Archivio di Stato di Napoli, Archivio di Tocco di Montemiletto, Pergamene: Privilegi, busta 1, no. 59.

225

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 225–240 preserved.2 The license and its archival collocation were mentioned by the Tabula Imperii Byzantini, while the document’s modern transcription was published by the late Spyros Asonites in his monograph Το Νότιο Ιόνιο κατά τον Όψιµο Μεσαίονα (2005).3 Yet, despite modern scholarly recognition of the document’s existence and its content, there hasn’t been a more detailed evaluation of its historical significance. The need for such an evaluation is suggested by the license’s reference to a combination of two at that time seemingly incompatible circumstances – Leonardo’s new church was to be dedicated to St. Demetrios, a warrior-saint highly venerated in Orthodox Christianity, while its formal endowment involved the highest authority of the Roman-Catholic church.4 To understand the role which the Orthodox hagiographic tradition played in this Catholic endowment, in this paper I shall focus on its paleodiplomatic features, the legal framework and the historical context that instigated the papal license of 1476. Paleo-diplomatic features The document is written on a rectangular parchment (37 x 50 cm). In its lower central section, close to the parchment’s horizontal folding line, there is an irregularly shaped cut. The license was written in the pon2

Archivio di Stato di Napoli, Archivio di Tocco di Montemiletto, Scritture di famiglia, busta 11, fol. 16r; Scritture diverse, busta 27, fols 45r–47r. 3 Tabula Imperii Byzantini (= TIB) 3: Nikopolis und Kephallenia, ed. P. SOUSTAL, Vienna 1981, 195; S. ASONITES, Το Νότιο Ιόνιο κατά τον Όψιµο Μεσαίονα, Athens 2005, 243. Asonites’ reading of the 1476 document was published in S. ASONITES, Το Νότιο Ιόνιο, 327–328. 4 In addition to St. Demetrios of Thessaloniki (early 4th century), whom Orthodox Christians celebrate on 26 October, the Christian tradition venerated also St. Demetrios of Alexandria, Patriarch of the See of St. Mark, 2nd–3rd century. On the cult of St. Demetrios of Thessaloniki, v. F. BARIŠIĆ, Čuda sv. Dimitrija Solunskog kao istorijski izvori [Miracles of St. Demetrios of Thessaloniki as historical sources], Posebna izdanja SANU book CCXIX, Vizantološki institut book 2, Belgrade 1953, 16–29; V. TAPKOVA-ZAIMOVA, Le culte de saint Démétrius a Byzance et aux Balkans, Miscellanea Bulgarica 5 (1987) 139–146. Since the Komnenoi period, St. Demetrios was perceived increasingly as a chevalier. As pointed out by G. KLANICZAY, Holy Rulers and Blessed Princesses: Dynastic Cults in Medieval Central Europe, Cambridge 2002, 184, the first Komnenoi venerated him together with St. George, famous saint protector of chevaliers and crusades. In the fifteenth-century Palaiologoi ideology, St. Demetrios was represented as fighting the Ottomans. More on these interpretations in E. RUSSELL, St. Demetrius of Thessalonika: Cult and Devotion in the Middle Ages, Bern 2010. For the frequency of reference to St. Demetrios in the toponymy of the Tocco domain and neighboring lands, v. TIB 3, 121, 124, 126, 140, 145, 191, 195, 208, 214, 221, 269, 280. Also, v. below, n. 8.

226

N. Zečević, The Endowment License of Pope Sixtus IV to Leonardo Tocco tifical minuscule that greatly resembles the humanistic literary script. The script’s duct is regular, with only one word at the beginning of the 20th line that is illegible due to the parchment’s fold. Apart from the first row, the beginnings of all other rows are marked with horizontal lines at the text’s left margin. Punctuation appears only in the form of a colon (:) and is used to denote the beginning of a specific diplomatic section in the document; there are no full stops or virgolae. Abbreviations are standard for -arum, orum, -bus, -que/quam, omnia, apostolica, and ecclesia, while the papal knot is not applied. Typically for medieval Latin minuscule, s resembles f, v is used instead of u and I is mixed with j or y. Minuscule r has a specific form and it can be easily mixed with z; z, on the other hand, is replaced with ç. The document’s highly honorary nature is indicated by an initial majuscule letter S that opens the first row, initiating the Pope’s name, which is entirely written in an elaborated calligraphic form. Also, two minuscule letters s that initiate the Pope’s epithet seruus seruorum (Dei) and the capital letter D on Leonardo’s epithet dilecto ascend in extravagant proportions and forms, with the two letters s represented in the form of hyssop stalks.5 The letters l, b, h and s in Leonardo’s honorary intitulation Dilecto filio Nobili and Archedespoto are pulled up in height, thus stressing the honorary rank of the titles. Capitalization is used to denote significant vocabulary, namely Leonardo’s titles, pontifical salutation (ln. 2: Salutem), priestly service in the church (ln. 17: Rectorem), saintly names (ln. 6: sancti Dimitrij), church service (ln. 6: Missa), geographic terminology (Leucada, Jacinto, Jnsula), chronology (ln. 23: Jdus, Septembris) and initial parts of diplomatic sections. The document’s honorary significance is also manifested in its diplomatic features. The license’s opening is expressed with a superscription in which Pope Sixtus IV is quoted as the concession’s principal actor.6 As is common for the openings of pontifical bulls and other important documents of the papal chancery, Sixtus’ humble title seruus seruorum Dei replaces the common symbolic invocation. This is followed by the grant’s 5

Old Testament, Ex. 12:22; Leviticus 14:1–7; Ps. 51:7; 1Ki 4:33. In medieval documents, a visual representation of this Biblical plant usually inferred symbolic purification, thus alluding to its use at the Crucifixion (New Testament, John, 19:29). 6 This document refers to the Pope as Sixtus episcopus. For the Pope’s different intitulation (Sixtus IIII), v. examples in J. PETERSOHN, Giovanni Geraldini, Bishof von Catanzaro (+1488) und die Gründung des Archidiakonats von Amelia, Forschungen zur Reichs-, Papst- und Landesgeschichte. Peter Herde zum 65. Geburstag von Freunden, Schülern und Kollegen dargebracht 2, eds. K. BORCHARDT and E. BÜNZ, Stuttgart 1998, 795–822.

227

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 225–240 address which designates Leonardo III Tocco as the act’s key destinatary. His close connection with the Pope is denoted by his honorary magnification in dilecto filio which, typically for endowments of medieval aristocracy, is also followed by titles designating Leonardo’s high status and the key sources of his power (ln. 1: Archidespoto; duci Leucate, comiti Cephaloniae). The document’s protocol closes with the papal salutation and benediction (ln. 2: Salutem et apostolicam benedictionem). The text starts with a short preamble and a notification of the Pope’s intention to strengthen “the divine cult” (i.d. Catholicism) as the key motive for licensing the endowment (ln. 3: diuinus cultus augmentum cum animarum salute […] conspicimus). In the forthcoming exposition, the pontifical license is said to have been made upon a petition (ln. 4: petitio) submitted by Leonardo (ius petitionis) to the Pope some time prior to the license. As Leonardo’s primary motive for the petition the license quoted his need of salvatory and commemorative masses (ln. 4: de tue tuorumque progenitorum animarum salute).7 The endowment’s conditions are detailed in the grant’s dispository confirmation. Among these, economic resources necessary for the maintenance of the church stress the amplitude of Leonardo’s assets on the islands of Lefkada and Zakynthos (ln. 7: uassallis, uineis, terris, molendinis et nonnullis aliis bonis et possessionibus immobilibus tam in de Leucata quam de Jacinto Insulis consistentibus).8 This section also regulates some architectural elements of the endowed church (ln. 13: cum campanili, campana et aliis ad hoc neccessariis), as well as Leonardo’s relation with his endowment after its foundation, namely with the cleric who will be commissioned to serve in the church (ln. 6: pro uno presbytero).9 Pontifical clauses in this section are injunctive 7

Commemoration/salvation masses were closely related to the concepts of eternal sin and punishment that required constant prayers for the souls of the dead/alive. 8 Unlike Orthodox typica, this grant does not provide a list (Orthodox brebion) specifying any of these locations. Significantly, the cult of St. Demetrios was also spread on the island of Zakynthos, where was another church dedicated to this saint seemingly dating from the times of Leonardo III (St. Demetrios of Mellinado). In 1784, this church is mentioned as already destroyed (B. M. REMONDINI, Estratto dalla storia inedita, antica e moderna della città e isola di Zante, in: Chroniques grécoromanes inédites ou peu connues, ed. C. HOPF, Berlin 1873, 341–345, p. 344). 9 Similarly to the endowment grants of the Byzantine aristocracy, this document reflects a certain depersonalization of clerics who would serve in the endowment. The primary purpose of these clerics was seen to be „instrumental‟ i.e. they were expected to enhance the enactment of the founding aim. More on this in C. GALATARIOTOU, Byzantine ktetorika typica: a comparative study, Revue des études byzantines 45 (1987) 77–138, p. 107.

228

N. Zečević, The Endowment License of Pope Sixtus IV to Leonardo Tocco (ln. 14: licentiam elargimur) and reservative (ln. 16: reseruamus et etiam concedimus), and they are followed by prohibitive (ln. 16: districtius inhibentes ut; ln. 20: nulli ergo omnino hominum liceat […] infringere vel ei ausu temerario contraire) and comminatory ones in the sanctio section that is of a symbolic nature (ln. 22: eius se noverit incursurum). According to the standard practice of the pontifical chancery, the eschatocol quotes the license’s data topica (Datum Fulginei) and data chronologica in the style of the incarnation, with the month and day in Roman style and the years of the Pope’s pontificate. Actum is not formulated, which suggests that the license was issued at the same time as the Pope’s decision about its granting. Legal framework In legal terms, the document is a typical example of high medieval lay aristocracy’s endowment practice. Essentially, it is a canonical act regulating the right of patronage (ius patronatus) of a sacral building – in this particular case, a church. Leonardo’s patronage was legalized by the Roman-Catholic canon and this is what makes it different from similar endowments of his Byzantine Orthodox neighbors.10 This canon segmented patrons’ proprietary rights into his ius patronatus personale (denoting the right of a person as such) and the ius patronatus reale (the right allowing one’s de facto possession of what is associated with the actual patronage), limiting these in that they were directly subjected to a concession (concessio, licentia, gratia) by the Roman Catholic ecclesiastical hierarchy (ln. 11: benignitate apostolice dignaremur; ln. 16: eadem auctoritate reservamus et etiam concendimus; ln. 20: non obstantibus constitutionibus et ordinationibus apostolicis). Hence, while Leonardo’s Orthodox peers in the Byzantine 10

Usually, an endowment of an Orthodox monastery/church was based upon a mere justification that appealed to the traditio/παράδοσις, and only later a legal act of endowment was formally adopted, usually aiming at facilitating independence, protection or income of the endowement’s (monastic or parochial) community. More generally on canonical and lay aspects of patronage, U. STUTZ, Geschichte des kirchlichen Benefizialwessens, Berlin 1895; P. THOMAS, Le droit de propriété des laïques au moyen âge, Paris 1906, 105–128. On legal terms in Byzantine and other related endowments, v. V. MARKOVIĆ, Ktitori i njihove dužnosti i prava [Patrons and their duties and rights], Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor 5 (1925) 100– 125; S. TROICKI, Ktitorsko pravo u Vizantiji i nemanjićkoj Srbiji [Patron right in Byzantium and Nemanyid Serbia], Glas SKA CLXVIII, drugi razred, no. 86 (1935) 81– 132. On Byzantine monastic endowments, v. R. MORRIS, Legal Terminology in Monastic Documents of the Tenth and Eleventh Centuries, Jahrbuch des österreichischen Byzantinistik 32/2 (1982) 281–290; Byzantine Monastic Foundation Documents vols. 1, 4, eds. J. THOMAS – A. CONSTANTINIDES HERO, Dumbarton Oaks Studies XXXV, Dumbarton Oaks 2000.

229

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 225–240 world were free to directly and independently nominate clerics and monks within their endowments, Leonardo was entitled to only „present‟ (ius presentandi) a cleric who would serve in his church, and only when an open post (vacatio) is announced there (ln. 8/15: ius patronatus […] et presentandi personam ydoneam […] quotiens illam deinceps uacare contingerit); the factual appointment of this cleric to his service in the church was done exclusively upon a proclamation by his church superiors (ius electionis; ius collationis).11 Conceived in this manner, the ius patronatus of the church of St. Demetrios formally excluded the Tocco patron from active control. Some degree of participation, though, was left to him through a clause that required him to supply the funds necessary for the church’s economic maintenance (ln. 14: ut premittitur, dotandi). Importantly, this condition was granted to Leonardo perpetually (ln. 16: imperpetuum), which means that his overall control of the church was still secured despite the canonical limitations, and it was even transferrable to the Tocco heirs and future successors of the family’s legacy (ius haereditarium). The Roman Catholic canon certainly allowed a number of honorary rights for this kind of patronage (iura honorifica, ius patronatus cum honore). Among these, Leonardo was granted church salvation masses for himself and the commemoration for his ancestors. Commonly, this right was combined with several other honors, such as presiding over church processions, or sitting during church services, as well as the rights to intercessions (intercessory prayers on behalf of other people, and together with those of Adoration, Confession and Thanksgiving), church mournings, burials,12 inscriptions in the endowed church, and privileged position in 11

According to this procedure, the lay patron would just name a candidate whom he considered appropriate to serve the endowment; an immediate annulation of this act would occur if the patron expressed his suggestion as an open appointment. If the proposed candidate was not accepted by the local bishop, a new candidate would be summoned for a parish concursus and questioned before the examiners of the synod. The patron’s suggestions could be oral or written. The selection interval usually started upon a proclamation of a vacatio and could last up to four months. 12 Leonardo’s right to be buried in this church, together with the burial place of his first wife Milica Branković in the church of St. Maure in the Tocco capital residence in the fort of St. Maure, suggests a potential rupture of the former family burial practice, that, prior to Leonardo III, had taken place in the church of Christ the Redeemer on Zakynthos. The following Tocco were allegedly buried in this church on Zakynthos: Leonardo I (the family’s leader who settled in Greece, d. c. 1374), his wife Magdalena Buondelmonti (d. c. 1400), their junior son Leonardo II (d. c. 1418), possibly their senior son Carlo I (d. c. 1429 – his first place of burial was the Epirote capital Ioannina), and their wives. The church was destroyed in the earthquake of 1953, so none of these graves exists today. For Milica’s burial place in the church of

230

N. Zečević, The Endowment License of Pope Sixtus IV to Leonardo Tocco church ceremonies (e.g. the rites of blessing and sprinkling Holy Water, receiving the ashes, or blessing of palms). The pontifical license of 1476 does not specifically mention whether Leonardo and his heirs and successors were granted the right to support themselves from any income of the church (iura utilia). Apart from the rights, the ius patronatus brought to Leonardo some specific duties too (iura onerosa, ius patronatus cum onere). The first among these was the so called general cura beneficii, which obliged the Tocco lord protect his endowment’s status from any interference by third parties in terms of church administration and/or its spiritual services. In more specific terms, Leonardo’s key duty was the foundation (fundatio) of the church, and the pontifical license of 1476 defined all three steps of this procedure that made Leonardo patron ipso iure: (1) Leonardo’s assignment of land on which the church was to be constructed (fundatio stricto sensu) (ln. 5: recogitans de bonis a Deo tibi collatis […] in aliquo loco ad id convenienti et honesto […] construi et edificari facere); (2) The building of the church at Leonardo’s private expense (aedificatio) (ln. 6: construi et edificari facere illam); (3) Leonardo’s granting of economic resources necessary for the support of the church and its beneficiaries (dotatio) (lns. 8/15: sufficienter dotare). Political context Even though salvation or commemoration are usually quoted as primary reasons in many medieval endowments, in reality most of such motives echoed particular personal and political interests. This was the case with Leonardo’s church of St. Demetrios as well. According to the pontifical license of 1476, Leonardo’s key motives to found this church were his religious zeal and his alleged desire to reinforce faith on the island (ln. 3: ut uota tua, illa presertim ex quibus diuinus cultus augmentum; ln. 4: zelo deuotionis accensus in celestibus thesauriçare cupiens).13 No St. Maure on Lefkada (it too was destroyed, in the earthquake of 1704), v. S. BLANTES, Ἡ Λευκὰς ὑπὸ τοὑς Φράγκους, τοὑς Τοὑρκους καὶ τοὑς Ἐνετοὑς (1204–1797), Lefkada 1902, 72. For the changes in Tocco family structure, v. N. ZEČEVIĆ, The Tocco of the Greek Realm: Nobility, Power and Migration in Latin Greece (14th–15th c.), Belgrade 2014, 112–113. 13 Leonardo’s direct contacts with the Pontifical Curia and the Pope’s praises of his resistance to the Ottomans are reported to have continued even after his repatriation to Naples by JACOBUS GHERARDI DA VOLTERRA, Il diario Romano, ed. E. CARUSI, Rerum Italicarum scriptores 23/3a, Città di Castello 1904, 12, lns. 8–12.

231

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 225–240 doubt, Leonardo’s status of patron came out of his adherence to Catholicism and it is clear that without it he would have never received the pontifical license for his endowment. Since the settlement of his ancestors in Greece (c. 1357), Catholicism was a dominant feature of the Tocco family identity and his predecessors indeed showed great zeal in their banishment of Greek bishops from Lefkada and Zakynthos, or open contempt towards their subjects’ Orthodoxy.14 Compared to these manifestations, Leonardo’s rule seemed fairly tolerant and even inferred a degree of adopted Hellenism – his first wife was Milica Branković (d. c. 1464), closely related to the Byzantine imperial family, his mother-in-law, Helen Palaiologina, founded the Orthodox monastery of Hagia Odegetria on Lefkada, and Leonardo’s administration, after all, relied upon local Greek aristocrats. A closer examination of the sources from this epoch, however, shows that his marriage with Milica was concluded in the Latin (Catholic) rite and that some of her kinsmen had already shown an inclination to Catholicism by favoring the pontifical concept of the Union, while his Greek officers operated within the courtly frameworks of the family’s formal suzerain in Naples.15 Notably, the pontifical license of 1476 highlighted Leonardo’s Catholicism by connecting it with the glorious and virtuous nature of his merits, thus alleging his crusading role in the defense of Christianity (ln. 2: preclara uirtutum merita quibus in nostro et apostolice sedis conspectus clarere dinosceris).16 Since the early 1460s – and especially around the time of the pontifical license of 1476 – the Tocco domain was under grow14

For indications about the banishment of the Orthodox bishop from Lefkada by Leonardo I Tocco – J. DARROUZÈS, Les Régestes des actes du Patriarcat de Constantinople 1/5, Paris 1977, Nos 2446, 2490 and 2530. For expressions of contempt towards the Orthodox, v. the letter of Carlo I Tocco to Nerio Acciauoli dated 20 November 1424, Nouvelles recherches historiques sur la Principauté française de Morée et ses hautes baronies 2/1, ed. J. A. BUCHON, Paris 1843, 284–285, no. 65. 15 N. ZEČEVIĆ, Bračni ugovor Leonarda III Toko i Milice Branković: 1. maj 1463 [Marriage contract between Leonardo III Tocco and Milica Branković: 1 May 1463], Stari srpski arhiv 4 (2005) 209–237, pp. 212–213; EADEM, Prvi brak despota Leonarda III Toko [The first marriage of Despot Leonardo III Tocco], Zbornik radova Vizantološkog instituta 43 (2006) 155–173, pp. 161–162, n. 33; EADEM, The Tocco, 129–130. 16 M. CREIGHTON, A History of the Papacy during the Period of Reformation. Vol. 3: The Italian Princes 1464–1518, Cambridge – London 1887 (20112), 60; K. M. SETTON, The Papacy and the Levant 2, Philadelphia 1976, 312, 319, 325–326. Cf. the letter of Pope Pius II to Leonardo Despoti Arthae (16 November 1459 in Mantua) – Acta inedita historiam pontificum Romanorum praesertim saeculos XV, XVI, XVII illustrantia 1, ed. L. von PASTOR, Freiburg im Breisgau 1904, 122, no. 95.

232

N. Zečević, The Endowment License of Pope Sixtus IV to Leonardo Tocco ing pressure from the Ottomans who gradually took over the Balkans, and it is not difficult to understand that the crusading connotation of the Pope’s praises in the license, actually, aimed at further inciting the Tocco lord to fight against the Muslim troops at his gates.17 On his part, Pope Sixtus IV expected the Ottomans on the Apennines too, and in order to contain their offensives, he appealed for a new Crusade among the European rulers (esp. during the 1470s).18 Significantly, his endowment license to Leonardo III Tocco of 1476 came after two crusading bulls which the Curia circulated throughout Christendom. The first one, Quamvis ad applicanda ecclesiarum omnium commoda, dated 31 December 1471, announced a major persecution by the Ottomans (ingensque turcorum perseueratio), also referring to considerable resources the Papacy had already spent in supporting the lords in the Christian East. Leonardo III (“dispoti Arethe”) was among these lords, and his territories were mentioned among the important strategic bases for Sixtus’ forthcoming crusading offensive (conceived as a defensio religionis).19 Another bull, entitled Catholice fidei defensionem, dated 1 December 1475, stressed the Latins’ (Catholics’) defense of the Orthodox Church in the East as an important justifying and operational ground for the Pope’s planned crusade.20 The significance of Leonardo’s domain in these pontifical plans is confirmed by an expression in the endowment license that alludes to church founding as a tool of propagating Catholicism on the Tocco islands (ln. 11: Nos igitur qui ecclesiarum propagationem et diuini cultus incrementum sinceris desideriis affectamus). In this propagation, the Curia aimed at winning the confidence of the local population by “fostering a Catholic nucleus inside the canonical boundaries of the Orthodox communion.”21 No doubt, Leonardo’s dedication of his Catholic church to 17

N. ZEČEVIĆ, The Tocco, 123–124. One of Leonardo’s acquaintances was Greek cardinal Bessarion who seems to have played an important role in generating the Curia’s favor for him, v. N. ZEČEVIĆ, Prvi brak, 166–169. For the conceptions and activities that led to the Pope’s proclamation of the Crusade of 1480, v. M. CREIGHTON, A History of the Papacy, 59; K. M. SETTON, The Papacy 2, 315–327; N. HOUSLEY, The Later Crusades 1274–1580: from Lyons to Alcazar, New York 1992, and IDEM, Documents on the Later Crusades, 1274–1580, London 1996, 110–117. 19 Archivio Segreto Vaticano, Armadi, XXXI, 62, fols 15r–15v; Archivio Segreto Vaticano, Registra Vaticana 679, fols 147v–148r. 20 Archivio Segreto Vaticano, Registra Vaticana 679, fols 80r–81v. 21 Quotations as from A. NICHOLS, O.P., Rome and the Eastern Churches, Edinburgh 20102, 323–324, who qualifies this position of the Curia as a “Trojan horse policy”. For an earlier stage of this pontifical policy, v. C. L. STINGER, Humanism and the Church Fathers: Ambrogio Traversari 1386–1439 and Christian Antiquity in the Italian Renaissance, Albany 1977, 206. 18

233

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 225–240 Orthodox warrior-saint Demetrios – who had in this period already been incorporated into the Curia’s Crusading discourse of a Greco-Latin clash with the Ottomans – served as an opportune tool in quietly assimilating his subjects to this unionist policy. 22 The grant of Pope Sixtus IV to Leonardo III Tocco of 10 September 1476 is certainly an act of high documentary and historical significance. A glowing example of the pontifical honorary granting practice, it is also a clear attestation of Leonardo’s Catholicism and his close links with the pontifical Curia in the period prior to the Ottoman conquest of his domain in Greece. The document is, moreover, a precious evidence of the fifteenth-century endowment practice stipulated by the Roman-Catholic canon. What makes this license particularly exceptional is the political motivation behind its granting. The papal investing of Leonardo III Tocco with the license to found the church of St. Demetrios on the island of Lefkada facilitated the reinforcement of Catholicism in the Tocco domain and, consequently, its firmer positioning in the crusading plans of Sixtus IV. The use of St. Demetrios as one of the most popular saintly figures of the local Orthodox rite in the dedication of Leonardo’s endowment, shows that this reinforcement was done through a unionist method of appropriating the Orthodox tradition by which a “soft”, tranquil transition of the Tocco local subjects to the direct supremacy of the Roman Pontiff was ensured. Notes about the size, location and chronology of the church Judging from the license’s mention of one priest who would serve in Leonardo’s church of St. Demetrios, it can be concluded that the endowed building was of modest size. Yet, its significance – hence, Leonardo’s prestige, too – was stressed by a bell tower with one larger and several smaller bells. 22

H. DELEHAYE, Les Légends grecques des saints militaires, Paris 1909, 99– 105, 259–264; E. SCHURR, Die Ikonographie der Heilingen, Dettelbach 1997; PH. G. JESTICE, Holy People of the World: A Cross-cultural Encyclopedia 1, Santa Barbara 2004, 225. Since the 12th century, visual sources also juxtaposed St. Demetrios to St. George, the above-mentioned key protector of Western knights and the Crusades. For an example of this juxtaposition v. their representations on a byzantine gold and enamel pendent reliquary (Thessaloniki, Greece, 13th century) in the British Museum, online at (consulted 22 September 2014). In iconography, St. Demetrios was represented as a bearded elderly knightly figure riding a black horse (killing a man – Lyaos, Kaloyan, etc.), while St. George appeared as a younger beardless knight riding a white horse (killing a dragon). In the Humanistic period, the crusading nature of both saints was re-defined with the epithet athleta Christi. More on this: E. RUSSELL, St. Demetrius of Thessalonika, 65–82.

234

N. Zečević, The Endowment License of Pope Sixtus IV to Leonardo Tocco The license document is not entirely clear about the exact location of the endowed church. Judging from the expression insula Sanctemaure incremento (ln. 5), its construction was certainly not planned within the Tocco residential fortification of St. Maure, but somewhere else on the island. An important hint about one of its potential locations is found in the license’s requirement that the church must be built in the vicinity of a church dedicated to Blessed Mary (Our Lady) that already existed on the island (ln. 5: iuxta ecclesiam beate Marie eiusdem insule). If we assume that this church was located on or near the site of the current metropolitan Orthodox church in Lefkada town, also dedicated to Our Lady (Εὐαγγελίστρια), then the site of Leonardo’s church could have easily been at the same location as today’s Orthodox church of St. Demetrios in this town or in its vicinity. However, both of the current churches were built for the first time by the Venetians in the 1680s, and no evidence can directly connect them with any church structure from the Tocco epoch.23 Besides, in the times of Leonardo III Lefkada town had already become a significant suburban settlement, and it is hard to believe that such a detail would be omitted from the endowement’s reference to the location of the church.24 For this reason, an alternative location for Leonardo’s church should also be sought, perhaps in the south-eastern part of the island, the area around the current church of St. Demetrios in the village of Katochori. This small church lies in the vicinity of another church, the Panagia Euangelistria / Red Church (Παναγία Εὐαγγελίστρια / Κόκκινη Ἐκκλεσία) that is also dedicated to the cult of Virgin Mary. Just like the two mentioned churches in today’s Lefkada town, the current shape of this church dates back to the Venetian („third‟) administration of the island (since 1684–1797); in this case, however, local tradition associates its first construction with the epoch of Leonardo III, and it is interesting to note that this period closely coincides (prior to 1478) with the timing of Leonardo’s endowment license of 1476.25 23

In case the church was destroyed or the endowement breached (e.g. in situations like wars), a local bishop could issue to the patron a raedificandi or redotandi act that allowed the endowement’s re-construction and re-establishment. For more on the church of St. Demetrios in Lefkada town during the Venetian period, v. CH. DAMIANAKI, The Translation and Critical Fortuna of Leonardo’s Trattato in Greece and the Balkans: the Manuscript Translations of Panagiotis Doxaras, Re-reading Leonardo: the Treatise on Painting Accross Europe, 1550–1900, ed. C. J. FARAGO, Farnham 2009, 511–552, pp. 511 and 521. 24 N. BAGENAS, Το κάστρο της Αγ. Μαύρας 1300–1977, Athens 2001, 65–66 and map no. 5. 25 Χριστιανική Ζωγραφική – Η µεταβυζαντινή και επτανησιακή τέχνη στις Εκκλεσίες και τα Μοναστήρια της Λευκάδας, Athens 1999, 105, proposes this was done

235

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 225–240 After its mention in the license grant of 10 September 1476, the church of St. Demetrios disappears from the sources, and it is not clear whether its construction was ever finalized by Leonardo III. The Roman Catholic canonical practice did not allow for the endowment to be abandoned, yet a possibility that this might have indeed happened is hinted by the fact that only three years after the endowment license was issued, the Tocco domain fell to the Ottomans and the family repatriated to their ancestral place in Naples (1479). Prior to the Ottoman conquest, Leonardo III was constantly short of money and basic supplies, so it is hard to believe that in such circumstances he would have had enough finances to support any endowment construction.26 Even if we assume that the construction was eventually finalized, sources about the fate of Lefkada upon the Ottoman establishment make it clear that the church would have been destroyed, just like any other prominent building on the islands associated with the legacy of Tocco family rule.27 Both options are additionally supported by the fact that the church was not listed among the Greek assets Leonardo III consigned to his heirs and successors in his last will which he made after repatriation to Naples (1494).28 Later Tocco generations never claimed this ius patronatus or filed any request for its restoration, which brings us to the final conclusion that the family eventually tacitly renounced its patronage over the church of St. Demetrios on Lefkada. Endowment license of 10 September 1476 – Transcription The transcription of abbreviations follows the semi-diplomatic standard. However, in order to facilitate further comparisons with other similar examples of the pontifical chancery practice, significant letters, vocabulary and punctuation are kept in their authentic forms (diplomatic standard). New lines are marked with | |; missing words are marked with […]. Sixtus episcopus Seruus Seruorum dei Dilecto filio Nobili Viro Leonardo Archedespoto Duci |2| Leucate Comiti Cephalonie Salutem et apostolicam benedictionem: Preclara tuarum uirtutum merita quibus in nostro et apostolice sedis conspectu clarere dinosceris non indigne |3| mentem later, when the island was taken over by the Venetians, while tradition links the foundation of this church with two Orthodox monks. Eventually, the Κόκκινη Ἐκ-κλεσία was incorporated into a monastery that developed around it, while the church of St. Demetrios in Katochori became its metoche. 26 N. ZEČEVIĆ, The Tocco, 128–129, and 134, n. 176. 27 Ibidem, 142–143, n. 185. 28 Archivio di Stato di Napoli, Archivio di Tocco di Montemiletto, Atti notarili, busta 6, no. 218 (8 March 1494). Leonardo left his entire domain and claims in Greece to his firstborn son Carlo.

236

N. Zečević, The Endowment License of Pope Sixtus IV to Leonardo Tocco nostram excitant et inducunt ut uota tua illa presertim ex quibus diuinus cultus augmentum cum animarum salute prouenire conspicimus ad exauditionis gratiam fauorabiliter |4| admittamus: Exhibita siquidem nobis nuper pro parte tua petitio continebat quod tu zelo deuotionis accensus in celestibus thesauriçare cupiens ac de tue tuorumque progenitorum animarum salute |5| recogitans de bonis a deo tibi collatis pro diuini cultus in Insula Sanctemaure incremento iuxta ecclesiam beate Marie eiusdem Insule in aliquo loco ad id conveni|6|enti et honesto quandam ecclesiam ad honorem et sub uocabulo sancti Dimitrij construi et edificari facere illamque pro uno presbytero ydoneo Missam et alia diuina |7| officia inibi celebraturo uassallis uineis terris molendinis et nonnullis alijs bonis et possessionibus immobilibus tam in de Leucata quam de Jacinto Insulis consistentibus et ad |8| te legitime pertinentibus sufficienter dottare proponis si ius patronatus et presentandi personam ydoneam ad construendam ecclesiam huiusmodi pro prima uice et quotiens illam dein|9|ceps uacare contigerit tibi ac heredibus et successoribus tuis in perpetuum reseruetur et concedatur: Quare proparte tua nobis fuit humiliter supplicatum ut tibi ecclesiam predictam |10| construendi et edificandi seu construi et edificari faciendi ac illam ut prefertur dotandi licenciam concedere necnon ius patronatus et personam ydoneam presentandi ut prefertur |11| tibi ac heredibus et successoribus prefatis reseuare et concedere aliasque in premissis oportune prouidere de benignitate apostolica dignaremur: Nos igitur qui ecclesiarum propagatio |12| nem et diuini cultus incrementum sinceris desiderijs affectamus tuum laudabile propositum huiusmodi plurimum in domino commendantes tuis in hac parte supplicationibus |13| inclinati tibi ecclesiam predictam in loco ad id ut prefertur congruenti et honesto cum campanili campana et alijs ad hoc neccessarijs construendi et edificandi seu construi et |14| edificari faciendi illamque ut premittitur dotandi auctoritate apostolica tenore presentium licentiam elargimur: Et insuper postquam ecclesia ipsa constructa et edificata fuerit tuque |15| illam sufficienter dotaueris ut prefertur ius patronatus huiusmodi et presentandi personam ydoneam ad ecclesiam ipsam prohac prima vice et deinceps quotiens illam uacare |16| contigerit tibi ac heredibus et successoribus prefatis imperpetuum eadem auctoritate reseruamus et etiam concedimus: districtus inhibentes ut nullus secularis uel religi|17|osus cuiuscumque dignitatis status gradus nobilitatis uel conditionis fuerit prefatam construendam ecclesiam postquam constructa fuerit illiusque Rectorem qui erit pro tempore |18| in omnibus et singulis bonis rebus et possessionibus per te eidem ecclesie pro tempore donatis concessis et assignatis eorumque usu et pacifica possessione perturbare molestare et inquietare |19| seu aliqua ex eis ab eadem ecclessia 237

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 225–240 auferre et sibi applicare aut molestari perturbari seu inquietari facere quomodolibet presumat sub pena excommunicationis quam quilibet contra|20|faciens [……] incurrat Non obstantibus Constitutionibus et ordinationibus apostolicis ceterisque contrarijs quibuscumque Nulli ergo omnino hominum liceat hanc paginam |21| nostre concessionis reseruationis indulti et inhibitionis infringere uel ei ausu temerario contraire: Siquis autem hoc attemptare presumpserit indignationem omnipotentis dei ac |22| beatorum Petri et Pauli Apostolorum eius se nouerit incursurum: Datum fulginei anno Jncarnationis dominice Millesimo quadragingentessimo septuagessimo sexto |23| Quarto Jdus Septembris Pontificatus nostri Anno Sexto.29 Endowment license of 10. September 1476 – Translation Sixtus the bishop, servant of the servants of God,30 to the faithful son, nobleman Leonardo Archdespot, Duke |2| of Lefkada, Count of Cephalonia, salutation and apostolic benediction. The illustrious merits of your virtues, with which in our sight and [the sight of] the Apostolic seat you are distinguished to shine not unworthily, |3| excite our mind and induce [us] to observe those vows of yours, especially [those] from which the divine cult comes into augmentation with the salvation of souls, [and] to admit the grace of hearing favorably. |4| Exhibited to us recently on your behalf, your petition contained that you, inflamed by the zeal of devotion, [and] wishing to treasure in the heavens, and repondering your salvation and [the salvation] of your and your ancestors’ souls,31 |5| from the goods collated to you by God for increasing divine cult on the island of Santa Maura, by the church of blessed Mary of this island, in some place to this convenient |6| and honest, make a church be constructed and built in the honor and name of Saint Demetrios, and propose it [=the church] to one suitable priest, who shall celebrate there the mass and other divine |7| services, and endow it sufficiently with vassals, vineyards, lands, mills and some other immobile goods and possessions that exist on the Islands of 29

Several names appear scattered in the parchment’s lower section. They are largely illegible and only one name (Albertus) can be clearly distinguished. 30 “Servant of the servants of God” is a pontifical title, regularly used since the th 9 century. Apparently, it seems to have been applied first in the pontifical titulature by Pope Gregory I (590–604) to stress the honorific and humble nature of his power as opposed to the alleged arrogancy of the Byzantine Patriarch of Constantinople. The designation lays upon the Greek term δούλος, the original meaning of which is “slave,” as defined by the Old Testament; however, in the New Testament, Mathew 20, 25–27, it already appears in the context of “servant.” 31 The term “salus” can be translated here also as “health”. The English medieval term used in this context is “Sowlehele.”

238

N. Zečević, The Endowment License of Pope Sixtus IV to Leonardo Tocco Lefkada and Zakynthos in |8| your legitimate appartenences, [and] that the patronage right and [the right of] presentation of a suitable person is reserved and conceded perpetually to you and your heirs and successors if it happens that, on the first occasion upon the construction of the church in this manner and any other time |9| later, it [is] vacant. Whereby on your part, it was humbly supplicated from us that we, upon the Apostolic kindness, consider you worthy of constructing and building the said church |10| or of having it constructed and built, and concede that license of endowement as was said before, and the patronage right and [the right of] presenting a suitable person as was said before |11|, to you and your heirs and the said successors, and reserve and concede to opportunely provide other [licenses] in the premisses. Hence, we, who desire the propagation of churches |12| and the building of divine cult with sincere wishes, in this manner most recommending to God your laudible proposal, in this part inclined to your supplications, |13| grant, with Apostolic authority, the license of this content that it is permitting you to construct and build or to have constructed and built, in a place that seems suitable and honest, the said church with small bells, bell, and other necessities. |14| And beyond this, after this church is constructed and built, and you |15| sufficiently endow it as was said before, we reserve and concede, with the same authority, the patronage right and in this manner [the right of] presentation of a person suitable for this church, the first and any later time it happens to be vacant |16|, to you and your heirs and said successors. Inhibiting a restaraint that no secular or religi|17|ous [persons] of any dignity, state, grade of nobility or condition will, after the said church-to-be-constructed is constructed, and the Rector who will be there |18| endowed, conceded and assigned in time by you for this church, to their own use and peaceful possession, perturbate, molest or claim in bondage |19| or [anything] else by them will be obtained from this church, used by themselves or make in any way be molested or perturbated, under the penalty of excommunication which to every counter|20|feit [……] will incur to those who do not hinder the constitutions and Apostolic ordinations and to those who oppose [them], no one of men will utterly be allowed to infringe this page |21| of our concession, reservation, favor and inhibition or go against it by some reckless attempt. And if somebody presumes the indignation of the Almighty and |22| the blessed Apostles Peter and Paul, this one should know he will know himself as condemned. Dated in Foligno, in the year of the lord’s incarnation [one] thousand four hundred seventy sixth |23|, on the fourth of the Ides of September, in the sixth year of our pontificate.

239

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 225–240

Нада Зечевић ЗАДУЖБИНАРСКА ДОЗВОЛА ПАПЕ СИКСТА IV ЛЕОНАРДУ III ТОКУ (10. СЕПТЕМБАР 1476): ЦРКВА СВ. ДИМИТРИЈА НА ЛЕФКАДИ И ЊЕНО МЕСТО У ПЛАНОВИМА РИМСКЕ КУРИЈЕ Резиме Дана 10. септембра 1476, папа Сикст IV издао је Леонарду III Toко дозволу за оснивање цркве св. Димитрија на јонском острву Лефкади. У раду се, поред палеографско-дипломатских карактеристика, анализира и правно-историјски контекст овог документа. Наведене анализе показују да се ради о акту ширег политичког значаја, који, не само да је Токо господару обезбедио почасна права и пуне обавезе које су произилазиле из његовог ктиторства, него је потврдио и значај породичног домена за крсташку офанзиву против Османлија која је у то време била планирана на папској Курији. Ради стабилности Токо власти, Курија је радила на утврђивања католичанства у тој области, те је са тим циљем Папа и дозволио оснивање поменуте цркве. Посвећивање цркве свецу-ратнику Димитрију, широко поштованом међу локалним православним становништвом, показује се као особита мера ове политике, будући да се њоме фаворизовао папски концепт Уније, односно „тихе“ асимилације домаћег становништва путем имплантирања основа католичког исповедања вере у популарне елементе локалне православне традиције. Анализа података о величини цркве, њеној могућој локацији (град Лефкада или, евентуално, село Катохори на југоистоку острва) показују да се радило о грађевини која је, иако мањих димезија, свакако рефлектовала високи статус и моћ свога патрона. Анализа хронолошког контекста документа, међутим, указује на то да црква или није била у потпуности завршена или је уништена непосредно по османском освајању Лефкаде 1479, те тако ипак није имала значајнијег утицаја у унијаћењу локалног становништва. Кључне речи: црква св. Димитрија на Лефкади, Леонардо III Toко, оснивање цркве, ктиторство, ius patronatus, касни крсташки ратови, латинско-грчка Унија, папа Сикст IV.

Чланак примљен: 25. септембра 2014. Чланак прихваћен: 29. априла 2015.

240

III ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ REVIEWS

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 243–279 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 243–279

ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ REVIEWS

Зборник радова Византолошког института 50/1–2 (2013), 1084 стр. + 47 стр. прилога. Јубиларни број Зборника радова Византолошког института САНУ, ЗРВИ 50, посвећен је дугогодишњем директору Института, академику и професору емеритусу, потпредседнику Српске академије наука и уметности, др Љубомиру Максимовићу. Двотомно издање Зборника одликује 69 радова из различитих области византологије, којима су аутори желели да одају почаст угледном професору и искажу поштовање према његовом вишедеценијском раду и залагању на унапређивању резултата из ове научне дисциплине. Радови у Зборнику хронолошки су постављени, а могу се груписати у различите категорије, у зависности од проблематике коју обрађују. Поред студија политичке тематике Зборник обилује радовима из друштвене, културне и црквене историје, а посебно место заузимају радови из историје византијског права, историје уметности, језика и историјске географије. Овај приказ груписаће радове према темама које они обрађују, како би се читаоцима Зборника омогућио што бољи увид у садржину прилога, а тиме и избор научне лектире. Рад Георгија Николова o византијско-бугарским односима од VI до VIII века, показује како су бугарски канови долазили у византијску престоницу, где су били покрштавани и богато даривани од византијског цара, који им је најчешће био кум. Рађање идеје о освајању византијске престонице долази са владавином кана Крума (796–814), који се истакао великим војним успесима у борби против Царства. Кроз политичка дешавања на италијанској обали Јадранског мора читаоце проводи рад Евалда Кислингера. Борбе и трвења око стратешки важног града Барија завршене су 876. године, византијским освајањем града, јачањем византијске моћи и освајањем поседа у јужној Италији. Значај и утицај поглавара византијске цркве, цариградског патријарха, испољавао се у његовој улози приликом доласка новог владара на власт, подршци коју је црквени поглавар могао пружити узурпаторима престола и непријатељима владара, као и у посредовању између политичких супарника. Рад Михаела

243

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

Гринбарта обрађује ово важно питање и показује како су се и на који начин преплитале духовна и световна власт у готово непрекидној борби за превласт. Једно спорно место у Теофановој Хронографији размотрио је Иван Божилов. Помен бугарског владара Кормесија протумачен је као последица грешке византијског писца, настале неправилним скраћивањем одговарајућег текста из тзв. Великог хронографа, данас изгубљеног списа. Паоло Одорико тумачи једно нејасно место из Кекавменовог Стратегикона, у којем Василију Педијату цар честита што је победио у тавли, што се раније сматрало за иронично. Аутор износи мишљење да је у питању игра речи – тавла (бекгемон) – Tabula – која указује на равницу као место одвијања битке између Византинаца и Арабљана на Сицилији. О замршеним политичким и породичним односима између Фока и Малеина говори рад Василики Н. Влисиду и открива да су везе између две породице у време владавине Нићифора II Фоке (963–969), супротно увреженом мишљењу, биле веома лоше. Чланак Гинтера Принцинга посвећен је актуелној научној дискусији о актима охридског архиепископа, Димитрија Хоматина, у којима се помињу српски владар Стефан Немањић и његов брат Сава. Аутор је својим аргументима указао на који би начин требало анализирати политичке и црквене односе између Епира и Србије у периоду од 1215–1219/20 године. Радом Васила Ђузелева читаоци се селе у позновизантијску епоху и Бугарско царство. Покушајем да се из извора различитог порекла извуче што више података о царици Ани Неди и њеној политичкој улози, аутор исправља одређене погрешке у фактографији, које су се укорениле у досадашњој историографији. Сергеј А. Иванов је запазио три одељка у историјском делу Нићифора Калиста Ксантопула која се не налазе у основним изворима које је користио тај позновизантијски писац – делима Теофилакта Симокате и Теофана. Претпостављено је, стога, да се Ксантопул ослањао на неки, нама данас непознат извор из VI века. Бојана Павловић указује на разлоге због којих је савладарство Јована III Ватаца и Теодора II Ласкариса, потврђено веродостојним изворима, прећуткивано у делима потоњих знаменитих историчара, Георгија Пахимера и Нићифора Григоре. Узроке неслагања старијих и млађих извора по том питању ауторка проналази у особеностима савладарства за време Палеолога, али и извесним тенденциозним тумачењима никејске епохе у делима двојице историчара из времена Палеолога. Аутор Евангелос Хрисос говори о времену када је у Византијском царству буктао грађански рат (половина XIV столећа). У раду се даје општи приказ политичких збивања у другом граду Царства, Солуну, у коме је тих година, у устанку зилота, велики број грађана изгубио имовину, али и голи живот. Горуће питање византијског XIV столећа, спор око исихазма и теолошке распре, заступљено је у чланку Антониа Рига, који представља прво критичко издање царевог документа везаног за свргавање Јована XIV Калеке са патријаршијског престола.

244

Reviews

Прикази и критике

Немирно доба и дипломатски изазови са којима се деспот Стефан Лазаревић морао суочити показани су у раду Марка Шуице, у коме се поново разматрају хронолошки оквири одласка српског деспота султану Бајазиту и његово поновно потчињење турском владару. У XV столећу нас оставља и чланак Момчила Спремића, у коме се даје приказ живота и улоге једног од последњих потомака српске владарске куће. Овај рад је уједно и последњи прилог који третира питања политичке природе. Значајан допринос у Зборнику радова Византолошког института број 50 пружају ауторске студије у пољу различитих тема широког истраживачког полигона друштвене, црквене и правне историје. У оквиру најновијих научних напора, аутори су представили нове податке и закључке о историји градова и односа различитих фактора у њима. У том смислу, на микро и макро плану, проучаване су појаве карактеристичне за различите периоде византијске историје, као и различитe целинe Царствa. Рана средњовековна историја града Сарда, кроз истраживање односа две стране једног јавног уговора, предмет је рада Марка Драшковића. Аутор Предраг Коматина у своме раду даје прецизније хронолошке одреднице за период у којем су настале епископске нотиције, уз веома детаљну и пажљиву анализу извора. Истраживањем писама Михаила Псела, Жан Клод Шене приказао је политичке и дипломатске везе престоног Цариграда и малоазијске Антиохије, која се нашла у саставу Византије. О друштвеној структури касне Византије, као и о етничкој разноликости у трговинском свету, писао је Петер Шрајнер, у анализи тзв. Анонимове песме. Прилог руског слависте Анатолија Турилова, вредан је допринос проучавању византијске црквене хијерархије с обзиром на чињеницу да, уз помоћ малог броја словенских извора и њихову пажљиву анализу, аутор покушава да попуни празнине у познавању ове материје, настале услед недостатка грчких извора. Два рада представљају допринос проучавању српске средњовековне историје, у погледу историје градова у ширем смислу. Десанка Ковачевић-Којић изнела је неколико закључака о природи племенитих метала који су обрађивани у склопу српских средњовековних рудника, са потпором у изворној грађи пронађеној у трговачким књигама браће Кабужић. Рад Јованке Калић посвећен је изучавању положаја српских епископских градова, кроз хронолошки приступ везан за настанак и развој тих епископија. У чланку Станоја Бојанина пажња је, у виду својеврсног нацрта истраживања, посвећена сакралним и профаним елементима средњовековне сеоске парохије, са акцентом на утврђивању материјалних „ентитета“ двеју поменутих сфера, односно на њиховом међусобном прожимању у свакодневном животу друштвене и географске микроцелине о којој је реч. Зборник садржи и три рада из области историјске географије. Миодраг Марковић је, у обимној студији, покушао да прецизније убицира градове Мокрон, Веруљу, Острок и Славинец, који се помињу у спису

245

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

Константина Порфирогенита De administrando imperio, у оквиру историјске области Паганија. Дајући један свеобухватан историографски преглед и осврћући се на достигнућа ранијих истраживача, аутор закључује да је неопходно узети у разматрање и критеријуме које су сами становници имали при оснивању својих насеобина, како би се отишло корак даље у разрешавању овог проблема. Рад Петера Сустала разматра порекло и значење топонима из региона данашње Касторије (Костура) и закључује да обрађени термини не би могли са сигурношћу бити приписани албанској терминологији. Чланак Михаила Ст. Поповића представља вредан допринос на пољу изучавања историјске географије Балкана и даје смернице за даља истраживања која би требало да буду обогаћена и унапређена захваљујући најновијим достигнућима у дигиталним хуманистичким наукама. Утицај вишеструких чинилаца на настанак правних послова, мериторних решења, привилегија и законских одредаба предмет је истраживања неколицине радова. У том смислу, епохе које су у центру пажње истраживача, у радовима Зборника 50, различите су. Полазећи од занимљивих законских решења цара Лава VI Мудрог, законодавство X века истраживано је у два рада – Калиопи А. Бурдаре и Тамаре Матовић. Нешто каснији период предмет је анализе Розмари Морис, која преко израженог осврта на римску традицију покушава да објасни карактеристике судског система X и XI века, тачније, особености редовног судског поступка у погледу sui generis месне надлежности која се везује за њега. Правни положај монаха и монашких заједница изучаван је за епоху XIII века као предмет рада Триандафилице Манијати-Кокини, док је одлука једног државног чиновника XII века определила тему рада Вере фон Фалкенхаузен. Усамљени у анализи, радови из ширег појмовног подручја правне историје су и анализа установе правних службености, коју је приредио Срђан Шаркић, као и текстолошко истраживање Душановог законика и пратећих текстова, урађено од стране Ђорђа Бубала. Посебно место припада раду Мирјане Живојиновић, који представља значајан допринос проучавању аката о аделфатима, пошто је доказано да је у случају српских повеља реч о веродостојним преписима, а не фалсификатима, како се доскора мислило. Коначно, неколико радова даје важан поглед по питању организације града, теме, провинције или Царства уопште. Бојана Крсмановић и Вујадин Иванишевић, у истраживању које обједињује два приступа, проучили су натписе на печатима пронађеним у тврђави Рас, а са циљем да покажу да се првенствено ради о војној организацији времена Алексија I Комнина. О администрацији Херсона, на основу сигилографских извора, расправљао је Вернер Зајбт. Милош Цветковић je дао прилог проучавању улоге мерарха у тематској организацији IX–XII века, а АлександраКиријаки Василију-Зајбт, на темељу наративних и сигилографских изво-

246

Reviews

Прикази и критике

ра, изучавала је појаву проноита у византијској администрацији. Рад Телемахоса К. Лунгиса преставља јединствену дискусију о академској беседи Љубомира Максимовића, о феномену тзв. префеудалне кризе у VII веку у Византији. Два рада посвећена су византијском ритуалу и дворском церемонијалу. Ритуални чин потчињавања српског великог жупана, Стефана Немање, византијском цару, Манојлу I Комнину, предмет је студије Мартина Марка Вучетића. Аутор је анализом елемената самог ритуала, као и неколицином примера, закључио да се ова радња може довести у везу са посебним обичајем практикованим на средњовековном Западу приликом мирног разрешења сукоба (у литератури означеним као „deditio“). Поглед на двор последње византијске династије Палеолог и део дворског церемонијала омогућава нам рад Елизабет Малами. Посебна пажња је посвећена церемонијалу венчања и крунисања царске невесте, као и њеној одежди и царским инсигнијама. Неколико истраживања допуњују представу о природи византијске аристократије и друштва. Први од њих рад је Ралфа-Јоханеса Лилиеа о византијском друштву, који представља својеврсну синтезу података из извора посвећених том питању. Дејан Џелебџић је закључивао о потребама византијске аристократије позновизантијског периода, изучавајући титулу севаста, посебно према вестима које се о њој налазе у заоставштини архиепископа Димитрија Хоматина. Срђан Пириватрић даје нов и веома подстицајан осврт на титулатуру најзначајнијег властелина краља и цара Душана. Aутор износи мишљење да је Јован Оливер титуле севастократора и деспота добио од Византинаца, а не српског владара – прву од царице Ане Палеолог, другу од цара Јована Кантакузина. Чланак Маје Николић важан је помак у проучавању животног стила и статусне симболике позновизантијске аристократије. Једно духовито и заједљиво место из писма цара Манојла II Палеолога ученом месазону Димитрију Хрисолорасу, заправо алузија на „племенитог коња“ што га Хрисолорас поседује, послужило је ауторки за ширу расправу о значају коња као својеврсног патрицијског и војничког атрибута првога реда. Одговарајући простор у Зборнику припао је и темама из историје образовања, филозофије, теологије и фолклора. Атанасиос Маркопулос прегледно је приказао историјат „високошколских установа“ у Византији, указујући на занимљиву динамику феномена о којем је реч, проузроковану честим смењивањем изразитих домета и радикалних дисконтинуитета у византијском образовном систему. Цртицу из историје византијске филозофије даје Александар В. Поповић разматрајући „Етимолошки атлас“ људског тела у спису Ὁδηγός Анастасија Синаита. Кроз византијски Еден, рајски простор на земљи, проводи нас истоимени чланак Михаила Бибикова. Разумевање Едена као пандана небеског Раја, присутно је у византијској књижевности и уметности још од најранијих векова, а

247

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

метафорички је изражено у схватању Јерусалима као небеског града. У обимној студији Александра Ломе фокус је на извесним елементима словенске паганске митологије и фолклора. На постојању једне глосе у Номоканону која садржи осуду веровања у тзв. облакогонце, тај феномен исцрпно је анализиран са становишта компаративне фолклористике, да би му, потом, били уочени трагови и у хагиографским списима посвећеним светом Сави. Ту је занимљиво, способност растеривања облака искоришћена као подлога за опис једног чуда светог Саве – иако је то веровање, по свој прилици, управо он у Законоправилу окарактерисао као израз празноверја. Неколико вредних прилога спадају у домен хагиолошких истраживања. Иван Биљарски даје прилог проучавању култа светог Георгија Декаполита, откривајући постојање словенског превода грчког „пространог житија“ тог светитеља. Текст Василиса Кацароса посвећен је култу светог Ђорђа, односно смислу и значају његовог познатог епитета Горг, исписиваног на појединим ликовним представама светитеља. Даница Поповић написала је засад најобимнију и најпотпунију студију о култу првог немањићког краља, Стефана Првовенчаног, особеном у контексту светитељских култова српских владара по својој својеврсној недовршености и непостојаности, те веома динамичном историјату. Смиља Марјановић-Душанић је пажњу усредсредила на Житије краља Милутина од архиепископа Данила II, то јест на оне његове сегменте којима је у српску хагиографску литературу уведен концепт владара-ратника, квалитативно другачији од ранијих, сродних житијних модела. Приличан број радова штампаних у Зборнику посвећен је темама из историје уметности и археологије, односно повести појединих црквених споменика. Пол Стивенсон расправља о локацији и функцији једне од најзначајнијих јавних скулптура Цариграда, тзв. Скила групе. Претпостављено је да је, пре премештања на хиподром, статуа тог митолошког бића била смештена у луци на Мраморном мору, као и да је у каснијем раздобљу служила као фонтана. У студији Бојана Миљковића темељно је проучена древна пракса кружног пострига православног клира. Пратећи, исцрпно и аналитички, поменути обичај кроз писане изворе и проналазећи му потврде у византијској уметности, аутор је саставио најобухватнију студију посвећену том занимљивом проблему из сфере црквених ритуала, симболике и иконографије. Михаел Алтрип преиспитује устаљено тумачење хијерархијског устројства сликане декорације византијског храма, дајући свој поглед на извесне теолошке, превасходно христолошке проблеме, односно њихов одраз у византијској уметности. У студији Љубомира Милановића разматрана је сцена Неверовања Томиног из припрате саборне цркве манастира Светог Луке Стирског у Фокиди. Тај мозаик, као и околне представе у припрати, проучене су са становишта иконографије, односно основних, христолошких значења, али и у све-

248

Reviews

Прикази и критике

тлости могућих обредно-литургијских асоцијација. Mарко Поповић је, на основу анализе једног уломка камене пластике, претпоставио да је реч о фрагменту некадашње олтарске преграде катедралног храма Београдске епископије, установљене у XI веку, након византијске реокупације града. Мишел Каплан је изнова размотрио расположиву документарну грађу која је припадала манастиру Богородице Елеусе у Струмици, настојећи да пружи потпунију и кохерентнију слику историје тог важног византијског споменика у Македонији. Драган Војводић је размотрио скромне остатке фасадног украса портика католикона Жиче, сведене на једну представу анђела и делове орнаменталног фриза. На основу историјских извора, као и уочљивих стилских особености, ти фрагменти датовани су у време обнове манастира изведене под надзором архиепископа Данила II (1324–1337). Гојко Суботић се озбиљно позабавио манастиром Светог Јована Богослова (Поганово) код Пирота, спомеником који готово век и по изазива занимање истраживача, подједнако дуго пред њих стављајући низ тешко решивих проблема. На основу изразитих архитектонских сродности са црквама манастира Арханђела Михаила код Трна и Богородице у Мисловштици, аутор изградњу католикона манастира Поганова датује у другу деценију XV века. Следствено, ктитори здања, Константин и Јелена, идентификовани су као припадници властеле деспота Стефана, који су управљали подручјем о којем је реч. У раду Слободана Ћурчића указано је на сродности архитектонских склопова тзв. Малог града Смедеревске тврђаве и тзв. Мермеркуле у Цариграду. Те изразите сличности протумачене су могућношћу да је два здања пројектовао Георгије Палеолог Кантакузин, најстарији брат Ирине Бранковић. Силвија Ронки је у занимљивој студији убедљиво показала како су, уз помоћ иконографије преузете са представе једног савременог византијског василевса, Јована VIII Палеолога, у раноренесансној уметности уобличаване слике из живота Константина Великог, предочавајући читаоцу и конкретне политичко-идеолошке подстицаје њихове појаве. У Зборнику је, најзад, своје место пронашао и један чланак посвећен поствизантијској уметности. Милош Живковић је проучио српске примере представе Светог Сисоја над гробом Александра Великог, указујући и на идејне подстицаје, у православној монашкој традицији дубоко укорењене појаве и ширења те макабристичке иконографске теме. Међу радовима из домена историје књижевности и филологије хронолошко првенство припада раду Војина Недељковића, који је анализирао и тумачио латинске вулгаризме у епиграфском материјалу нађеном на простору римског града Ниша, који чине део четврте свеске важне збирке натписа са подручја Горње Мезије. Два пажње вредна рада посвећена су делу Михаила Псела, готово неисцрпној теми проучавалаца византијске писане речи. Дитер Родерих Рајнш, који припрема ново издање Пселове Хронографије, полазећи од Пселових директних алузија на

249

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

читаоце у том делу, међу потоњим византијским писцима идентификује њих шесторо који су се, у погледу лексике, стила и конкретних историјских података, послужили капиталним историографским штивом о којем је реч. Фредерик Лаурицен стрпљиво и продубљено анализира једно место у Хронографији (6a.8), заправо учену негативну критику Лава Параспондила, у светлости ауторовог коришћења и креативне интерпретације извесних Аристотелових (Никомахова Етика) и Платонових (Федар, Филеб) антрополошких схватања, у сврху уобличавања Пселовог етичког доживљаја homo politicus-a. Византијском породичном презимену Катафлорон, које су носили и цивилни и војни званичници од X до XIII столећа, као и различитим облицима у којима се оно јављало, посвећен је рад Марине Лукаки. Ауторка је закључила да се облик Катафлорос јављао искључиво на печатима, док се у писаним документима употребљавао облик Катафлорон. Јоханес Кодер је анализирао однос позновизантијских писаца према мушкој игри у пијаном стању, уочавајући, зависно од наративног контекста, извесне нијансе у општем негативном односу према том, на пороку заснованом начину забаве. Најзад, Аксинија Џурова је досад познатим рукописима Теодора Хагиопетрита, познатог византијског писара с краја XIII и почетка XIV века, придодала још један рукопис који се чува у Софији. Поменуте радове одликује богатство и сложеност проблема којима су посвећени, као и различити методолошки принципи коришћени у истраживању, због чега Зборник има изразит мултидисциплинарни карактер. Понајвише због присуства ретких и неуобичајених тема, из простране сфере византолошких студија, схваћених у најширем смислу појма, Зборник радова Византолошког института број 50 представља јединствен и аутентичан научни подухват. Таква обухватност не би била могућа да истраживаче најразличитијих интересовања није окупио јубилеј академика Максимовића. Тамара М. МАТОВИЋ Бојана Д. ПАВЛОВИЋ Милош П. ЖИВКОВИЋ

ПРЕДРАГ КОМАТИНА, Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I, Византолошки институт САНУ, Посебна издања, књига 43, Београд 2014, 382 стр. Књига пред нама бави се повешћу Византијског царства у безмало полувековном периоду (843–886), посматраном кроз призму његове црквене политике. Та епоха спада међу једну од оних које су пресудно обликовале будућност европске цивилизације и обилује важним и зани-

250

Reviews

Прикази и критике

мљивим дешавањима на пољу еклезијастичке историје. Окончан је, после више од једног столећа трајања, сукоб око икона унутар Цариградске патријаршије, али ће зрачење иконокластичких утицаја, посредно и заобилазно, домашити Франачку и посејати клицу Великог раскола из XI столећа. То је, такође, раздобље полета ромејског црквеног мисионарства, које ће досегнути апогеју у Моравској мисији Ћирила (Константина) и Методија. Колоритне и снажне личности обележиле су то време: почев од обновитељке православља царице Теодоре, преко патријараха Игњатија и Фотија, цара Василија I, римских папа Николе I и Стефана V, па све до бугарског кнеза Бориса-Михаила и, наравно, Солунске браће. Аутор, научни сарадник Византолошког института Српске академије наука и уметности, у обављању свог захтевног посла имао је бар ту срећу што је наречена епоха релативно богата историјским изворима. Међу њима су, наравно, најбројнији они на грчком језику. Када је о наративним врелима реч, неповољна је чињеница то што она потичу из средине наредног столећа, па су њихови искази „... понекад замагљени легендом, а често и идеолошким оптерећењима“ (стр. 24). Ипак, документарни извори својим бројем и квалитетом могу да надокнаде све недостатке претходне групе, а вероватно најдрагоценију изворну грађу представља литерарни опус ученог Фотија. Хагиографски жанр доживео је невероватну експанзију након слома иконоборачког покрета, те су „... та житија главни извор података о догађајима у вези са самим обнављањем поштовања икона и годинама које су непосредно уследиле, далеко бољи од познијих, искривљених приказа хроничара X века“ (стр. 25). Осим грчких, за дату тему занимљиви су и латински и словенски извори. Од првопоменутих, издвајају се писма римских понтифекса: од Лава IV (847–855) до Стефана V (885–891); другој пак групи припадају житија словенских апостола, настала недуго по њиховом представљању у Господу. Што се претходних истраживања ове теме тиче, може се рећи да она није обрађивана као засебна целина јер се периодизација средњовизантијске историје, углавном, заснивала на династичкој смени из 867. која је располућивала посматрану епоху. Аутор наглашава да „није довољно пажње посвећено историји и свим аспектима Фотијевог раскола, међусобних односа унутар Царигрaдске патријаршије и односа на релацији црква–држава у том периоду“ (стр. 26). Зато је себи поставио задатак да та питања истражи, колико су год могућности то допуштале. Монографију отварају списак скраћеница (стр. 9–21) и предговор (стр. 23–26); главно излагање подељено је на три целине: „I. Поново устоличено православље (843–856)“ (стр. 27–102), „II. Експанзија Византијске цркве (856–867)“ (стр. 103–224) и „III. Царева црква (867–886)“ (стр. 225–354); док на крају долазе резиме на енглеском језику (стр. 355– 366) и регистар (стр. 366–382).

251

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

У првом одељку, након сажетог увода о генези и развитку иконокластичког покрета, најпре се говори о крају иконоборства и улози царице Теодоре, удовице василевса Теофила (829–842), и њених најближих сарадника, царичине браће Варде и Петроне, евнуха Теоктиста и магистра Сергија Никитијата, на организовању сабора из марта 843. којим ће бити васпостављено поштовање икона. На сабору је збачен иконоборачки патријарх Јован VII Граматичар и за новог поглавара изабран је Методије (843–847). Новопостављени патријарх сусрео се, међутим, недуго по свом рукоположењу с опозицијом из редова радикалних иконодула који су негодовали због његове политике „... прихватања у клир свештеника постављених пре 815. године, а потом палих у јерес“ (стр. 60). Ова трвења прерашће у тзв. Студитски раскол, борбу око превласти у цркви између ригористичке монашке струје, чији су предводници били иноци обитељи Студиона, и световних интелектуалаца. После смрти Методија, царица Теодора поставља за патријарха Игњатија (847–858, 867–877), сина и унука царева Михаила I Рангабеа (811–813) и Нићифора I (802–811). Његова помирљива политика према радикалима довешће до ликвидације Студитског раскола, али ће се родити нова шизма у којој ће главни актер бити Григорије Азвеста, архиепископ Сиракузе и непомирљиви противник Студита. Обе стране ће се обраћати Риму за помоћ и тражити да се изјасни у њихову корист. И док се очекивала папска пресуда, у Цариграду је 856. дошло до државног удара којим је развлашћена Теодора, а њен син, скоро пунолетни син Михаило III (842–867), проглашен је самодршцем, док је Варда постао доместик схола. У периоду између 843. и 856. године стасава нови нараштај образованих монаха, а истовремено се, у Магнаварској палати под Вардиним покровитељством, обнавља Велика школа коју води Лав Математичар, некадашњи иконоборац, где се наставни курикулум организује према систему седам слободних вештина. Међу знаменитим полазницима ове образовне институције јесу и Фотије, будући патријарх (858–867, 877–886), и Константин-Ћирило. То је доба када се формирају замеци из којих ће се развити Света Гора Атонска – забележено је да се свети Јевтимије Нови, напустивши витинијски Олимп, настанио 859. године на Атону, јер je „чуо да се тамо може подвизавати у миру и тишини“ (стр. 102). Друга целина посвећена је, дотада неслућеној, експанзији Византијске цркве која је, у највећој мери, повезана с Фотијевим начелствовањем. Његов долазак на цариградску катедру уследио је након збацивања патријарха Игњатија, који је морао да оде због сукоба личне природе са Вардом. Дошло је до расцепа унутар цркве, а у тај сукоб се умешао и папа Никола I (858–867) са жељом да промовише универзализам римске столице. Премда је на цариградском сабору из 861, на коме су учествовали папски легати, потврђен Фотијев избор и абдикација Игњатијева, енергични папа је, инсистирајући на сопственом праву да сам даје по-

252

Reviews

Прикази и критике

следњу реч у свим црквеним питањима, демантовао своје изасланике организујући сабор у Латерану 863. године, када је донесена одлука о Фотијевој смени. Тиме је озваничен тзв. Фотијев раскол чије су карактеристике раскид између Рима и Константинопоља, с једне, и поделе унутар цркве на Истоку, с друге стране. Прекид односа са столицом Светог Петра, ипак, није омео Фотија и цариградску владу у вођењу енергичне црквене политике на другим фронтовима. Један од главних протагониста такве политике биће Константин из Солуна, доцнији словенски апостол Ћирило, који ће најпре бити послат на калифов двор у Самару да с тамошњим муслиманским теолозима расправља о хришћанској науци и побија њихове нападе на божанску природу Свете Тројице. Уследиће, потом, и мисије ученог Солунца у Херсон на Криму (860/861) и на двору хазарског кагана као део системских корака у христијанизацији Руса и Хазара. Војнички успеси против Арабљана, постигнути под вођством царевог ујака Петроне, омогућили су Фотију покушај да превазиђе раскол с Јерменима који је постојао од времена Четвртог васељенског сабора у Халкедону (451). Премда су на концилу у Ширакавану (862) усвојени канони којима се прихватају халкедонске формулације о Христовој природи, остали су „мртво слово на папиру“ будући да никада нису спроведени у дело у читавој Јерменији, са изузетком таронске области. Врхунац спољнополитичке акције византијске државе на црквеном плану означиће Великоморавска мисија и делатност на покрштавању Бугара. Позив моравског кнеза Растислава (846–870) да добије вероучитеље за свој већ покрштени народ, уродиће слањем експедиције на чијем су се челу налазили Константин и Методије. Солунска браћа однеће Словенима азбуку и прве богослужбене књиге на њиховом језику, створиће словенску литургију, али и помоћи развитку државе пошто ће начинити најстарији словенски правни споменик Закон судњи људем, заснован на Еклоги. Бугарски кнез Борис, у жељи да прими хришћанство, распитивао се о томе на Западу код својих франачких савезника у борби против Морављана. Византија, међутим, није могла да дозволи Риму уређивање црквених прилика у сопственом „задњем дворишту“. Повољне политичке околности, победа над Арабљанима 863, омогућиле су јој да ефикасно изврши притисак на бугарског владара, те је он био приморан да затражи покрштавање из Цариграда. Тако је променио име у Михаило, по свом царском куму, а патријарх Фотије му је послао епистолу у којој је изложио основе хришћанске вере и дужности правоверног владаоца. Ипак, ни Рим није седео скрштених руку. Пошто се Борис, уплашен побуном паганских бојара, обратио папи за помоћ, Никола I послао је мисионаре у Бугарску, с јесени 866, и познато писмо са 106 одговора на кнежева питања. Када је римска експедиција стигла, бугарски суверен је протерао из земље све византијске свештенике, а рад на христијанизацији наставили су западни вероучитељи. Фотијев одговор био је одржавање сабора у

253

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

лето 867. године, на коме су поједини аспекти римског обреда и убацивање filioque у Символ вере означени јеретичким, а сам папа је анатемисан и оглашен смењеним. Трећи одељак бави се црквом и њеном политиком за владе цара Василија I (867–886), оснивача Македонске династије (867–1056). Крвави преврат и убиство Василијевог добротвора Михаила III крајем септембра 867, изазваће оштру реакцију патријарха Фотија и, последично, довешће до смене на челу црквене организације. У новембру је на катедру враћен Игњатије, а на његов подстицај цар се обратио папи са жељом да овај пошаље легате на сабор који ће расправљати о Фотијевом случају. Такав сабор је и одржан у Цариграду (869/870), на њему су учествовали представници Рима и источних патријаршија и Фотије је осуђен. При самом крају концила појавили су се изасланици бугарског кнеза, чији су се односи са папом покварили у међувремену, и поставили окупљенима питање да ли Бугарска треба да припадне Римској или Цариградској цркви. Према царевој замисли, одлуку о томе донели су делегати са Истока, теоретски неутрални у том питању. Њихово решење било је у прилог Константинопоља, те је Борис-Михаило сада прогнао из своје земље римске мисионаре и позвао назад византијске свештенике. Што се Василијеве делатности на покрштавању Срба и Хрвата тиче, наш аутор дубинском анализом вести царевог унука, Константина Порфирогенита, о том питању, долази до закључка да су они до почетка Василијеве владавине већ постали део хришћанског света, те да се Христова наука почела ширити чак и међу Неретљанима (Паганима). Подаци који говоре о Василијевом покрштавању Словена односе се на словенско становништво Пелопонеза и у вези су са његовим старањем за унутрашњу хомогенизацију државе. У том смислу се приступало и систематским присилним конверзијама Јевреја, док је против јеретичких павликијанаца на источним ободима царства вођена војна офанзива, која је резултирала заузећем њиховог упоришта Тефрике 878. године. На спољном плану шири се утицај Цариградске патријаршије: пошто је Бугарске ушла под њено окриље, ствара се и прва црквена организација у руским земљама, а приступа јој и Кипар, аутокефалан од Трећег васељенског сабора у Ефесу (431). Међутим, јавља се и осека: паганска реакција у Русији одложиће христијанизацију за читаво столеће, Кипар пада под доминацију Арабљана и васпоставља аутокефалност, а Хрватска и Далмација обнављају верност папи (879). После смрти патријарха Игњатија на чело цркве се враћа Фотије, који је у међувремену изгладио личне размирице са Василијем и постао васпитач његове деце. На сабору у Цариграду (879/880) представници Рима и Истока прихватају га као законитог патријарха. Фотијев утицај приметан је у царевој делатности на прочишћавању старог законодавства и посебно се огледа у идеологији симфоније цркве и државе, тј. патријарха и цара, израженој у Епанагоги.

254

Reviews

Прикази и критике

Крај овог периода обележиће одласци са овог света панонског архиепископа Методија Солунског (885) и цара Василија (886). Деловање франачког свештенства и папе Стефана V условиће прогон Методијевих ученика из Велике Моравске после његове смрти. Они ће, међутим, уточиште наћи у Бугарској, а нова средина показаће се веома погодном за даљи развој словенске књижевности и богословља. Преминуће цара Василија, 29. августа, довешће до коначног пада Фотија само месец дана касније. Нови василевс Лав VI (886–912), иако патријархов ученик, није делио Фотијеве ставове о симфонији, већ је идеолошки наступао као „цар и првосвештеник“ постављајући за новог старешину цркве свог брата Стефана, још увек у незрелим годинама. У својој завршној оцени аутор истиче како је „... најзначајнији и најдуготрајнији резултат црквене политике Византијског царства између 843. и 886. године идеја да све територије које се налазе под његовим политичким утицајем треба да буду истовремено подложне и његовим непосредним духовним утицајима ...“ и на тај начин „... повезане у јединствен организам који је омогућио стварање ... једне византијске заједнице народа коју је Димитрије Оболенски назвао Византијским комонвелтом“ (стр. 354). Драгић М. ЖИВОЈИНОВИЋ

Diplomatarium comitum terrestrium Crisiensium (1274–1439) / A körösi comes terrestrisek oklevelei (1274–1439) / Isprave križevačkih zemaljskih župana (1274.–1439.), A kötetet szerkesztette és a bevezető tanulmányt írta / Dokumente priredile i uvodnu studiju napisale / Documents edited and introductory study written by ÉVA B. HALÁSZ – SUZANA MILJAN, Subsidia ad historiam medii aevi Hungariae inquirendam 6, Magyar Tudományos Akadémia – Hadtörténeti Intézet és Múzeum – Szegedi Tudományegyetem – Magyar Nemzeti Levéltár Országos Levéltára Magyar Medievisztikai Kutatócsoportjának vezetője: Budapest – Zagreb 2014, 261 str. U sklopu nove, ali već zapažene monografske serije Subsidia ad historiam medii aevi Hungariae inquirendam nedavno je, kao njen šesti tom, izašao Diplomatar križevačkih zemaljskih župana, opskrbljen opširnom uvodnom studijom. Seriju, koja je pokrenuta 2005. godine, od trećeg toma izdaje Istraživačka grupa za srednjovekovne mađarske studije Mađarske akademije nauka, Vojnog instituta i muzeja, Segedinskog univerziteta i Mađarskog državnog arhiva (MTA-HIM-SZTE-MOL Magyar Medievisztikai Kutatócsoport), a ona se javlja i kao izdavač ove knjige nastale saradnjom istraživačkih ustanova iz Mađarske i Hrvatske.

255

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

Diplomatar su priredile dve medievistkinje mlađe generacije – Eva B. Halas iz Istraživačke grupe za srednjovekovne mađarske studije (Budimpešta, Mađarska) i Suzana Miljan iz Odsjeka za povijest Zavoda za povijesne i društvene znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (Zagreb, Hrvatska). Radi se o autorkama čiji se dosadašnji naučni opus zasnivao upravo na proučavanju latinske diplomatičke građe vezane za prostor Kraljevine Slavonije i koje se u svojim radovima bave analizom isprava, ali i plemićkih ustanova i rodova. Knjigu su recenzirali istaknuti istraživači srednjeg veka Atila Žoldoš (Mađarska), Damir Karbić (Hrvatska) i Martin Rejdi (Velika Britanija), a uvodna studija je priređena kao trojezično (mađarsko, hrvatsko i englesko) izdanje, što umnogome povećava njenu upotrebljivost i čini je dostupnom znatno široj publici. Ova svake pohvale vredna praksa do sada, nažalost, nije bila često primenjivana u naučnim krugovima u regionu. U daljem tekstu navodićemo samo hrvatske naslove poglavlja kako bi se skratio tekst prikaza. Same isprave, njihovi regesti i indeksi izdati su na latinskom jeziku, a lekturu je izvršio Balint Lakatoš. U Predgovoru (str. 7–17) su autorke iznele predmet svoga istraživanja, osvrćući se ukratko na ustanovu križevačkih zemaljskih župana, na fond, diplomatički status i mesta čuvanja županskih isprava, te na naučni značaj teme koju su izabrali. Predgovor takođe sadrži podatke o izdanju, izdavačima i recenzentima, kao i saradnicima kojima autorke duguju zahvalnost zbog pomoći koju su im pružili tokom izrade knjige. U odeljku Načela transkripcije (str. 19–29) objašnjena su pravila edicije isprava i načela moderne diplomatike kojih su se autorke pridržavale pri prenošenju teksta iz izvornika u kritički priređeno izdanje. Grupa poglavlja koja bi se mogla nazvati „pomagalima za čitaoce“ završava se Popisom kratica arhivskih fondova koji su korišćeni u istraživanju (str. 31–33). Centralni deo knjige čini opširna uvodna studija Križevački zemaljski župan (comes terrestris Crisiensis) (str. 35–141), podeljena na nekoliko manjih celina – uvodni deo (koji je podveden pod glavni naslov, a tiče se porekla i prirode ustanove zemaljskih župana), Dužnost križevačkog zemaljskog župana i osobe koje su je obnašale, Djelovanje zemaljskog župana, Diplomatička analize i Epilog. U studiji su razmotreni pojmovi comitatus, koji je tokom istorije menjao svoja značenja, i comes terrestris, a zatim je analiziran njihov smisao na prostoru Križevačkog županata i susednih oblasti. Nakon isticanja određenih specifičnosti društvenih i administrativnih ustanova u Slavoniji, utvrđeno je da su križevački zemaljski župani birani iz redova tzv. tvrđavskih kmetova (iobagiones castri), sloja privilegovanog stanovništva vezanog za utvrđenje Križevci i njegovu okolinu. Tako je nastao plemićki okrug ponekad nazivan terrestratus. U nastavku su date prosopografske crtice o ličnostima koje su vršile dužnost zemaljskih župana (njihovi pomeni, karijera, porodice), a zatim se govori o pravnim ingerencijama i delatnosti nosilaca ovog zvanja. Odeljak o diplomatičkoj analizi bavi se spoljašnjim i unutra-

256

Reviews

Прикази и критике

šnjim osobenostima originalnih isprava (materijal, pismo, pečat, formular). Zanimljivo je napomenuti da su sve gotove isprave bile oblika položenog pravougaonika, a da nije sačuvan niti jedan celovit pečat. U Epilogu se konstatuje da je kralj Žigmund Luksemburški 1430. uzdigao križevačke iobagiones castri na rang pravih plemića, izuzimajući ih od pripadnosti tvrđavi. Ova promena je ubrzo dovela do nestanka titule križevačkog zemaljskog župana. Na kraju ove središnje celine dat je Dodatak. Arhontološki popis križevačkih zemaljskih župana, u kome su data imena svih poznatih nosilaca ovog zvanja, sa uputnicom na izvore u kojima se pominju. Pre samog diplomatara dolaze Bibliografija (str. 143–145) i Karte (str. 147–148). Bibliografija sadrži spisak zbirki izvora i literature korišćene pri izradi uvodne studije i diplomatara, a dve karte predstavljaju županije u srednjovekovnoj Slavoniji (sa naznačenim položajem Križevačkog županata), odnosno naselja na području Križevačkog županata. Odeljak Documenta (str. 149–225) predstavlja, zapravo, diplomatar koji sadrži kritičko izdanje 65 isprava (ili njihovih pomena, regesta i nepotpunih primeraka) koje su od 1274. do 1439. izdali križevački zemaljski župani (comites terrestres). Iz XIII veka sačuvana je svega jedna isprava, iz XIV veka njih 24 (od čega 6 pomena ili nepotpunih verzija), a iz XV preostalih 40 (od čega 9 pomena). Svaki dokument ima redni broj, dataciju, kratak regest na latinskom jeziku, podatke o spoljašnjim diplomatičkim osobenostima (diplomatički status – original, prepis, transumpt; materijal; promer; pečat; oblik itd.), belešku o mestu čuvanja i spisak ranijih izdanja (bilo da se radi o celovitim edicijama ili regestima). Za ovim podacima sledi tekst same isprave, dok su beleške o pogreškama u izvorniku (ispravljenim u izdanju), precrtanim rečima i drugim važnim specifičnostima date u napomenama iza svakog dokumenta. Diplomatar se u najvećoj meri sastoji od originalnih povelja koje sadrže obilje podataka o lokalnoj istoriji, pre svega o posedima na području Križevačkog županata, ali su neke od informacija značajne i za sticanje jasnije slike o nekim širim društvenim i privrednim fenomenima. Značajno je istaći da je najveći broj dokumenata, pre svega onih iz XV veka, do sada bio neizdat. Nemali broj je bio poznat samo na osnovu regesta, a jedan deo isprava se do sada uopšte nije ni pominjao u istoriografiji. Upravo iz tih razloga, ovo valjano priređeno kritičko izdanje prvorazrednih dokumentarnih izvora izuzetno je dragoceno. Indeksi (str. 227–257) su, kao i odeljak sa ispravama, izrađeni na latinskom jeziku, prema standardima kritičkih izdanja srednjovekovne građe i podeljeni su na celine: Indices (str. 227–228, sadrži trojezične uvodne napomene), Index nominum personarum (str. 229–244, sadrži registar ličnih imena), Index locorum (str. 245–248, sadrži registar geografskih pojmova), Index rerum precipuarum (str. 249–255, sadrži registar najvažnijih pojmova), Index vocum originaliter Hungaricarum et Slavonicarum [Croaticarum] (str. 257, sadrži spisak izvorno mađarskih i hrvatskih reči koje su se našle u latinskim poveljama križevačkih zemaljskih župana; sve one su date u obliku u kome se

257

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

sreću u izvornicima sa prevodom na klasični latinski, mađarski, hrvatski i engleski jezik). Poslednju celinu u knjizi predstavlja trojezična Bilješka o autoricama (str. 259–261), sa njihovim kratkim biografijama. Možemo, na kraju, zaključiti da je Diplomatarium comitum terrestrium Crisiensium (1274–1439) uzorno izdanje vredne grupe dokumentarnih izvora od izuzetnog značaja ne samo za hrvatsku i mađarsku, već i za istoriografiju čitavog regiona. U skladu sa svim pravilima savremene edicije srednjovekovne građe, diplomatar je opskrbljen obimnom studijom kojom su objavljene isprave podvrgnute detaljnoj analizi, a njihov sadržaj temeljno kontekstualizovan i objašnjen. Monografiji ne nedostaju ni brojna korisna pomoćna sredstva – priređivačka načela, spiskovi skraćenica, bibliografija, istorijsko-geografske karte i precizni registri. Imajući sve izloženo u vidu, naglašavamo da će ova knjiga biti nezaobilazan i bogat izvor informacija za istraživače latinske diplomatike, plemstva, plemićkih ustanova i lokalne administracije u jugoistočnoj Evropi (pre svega u državama zapadnog društveno-istorijskog kruga), ali i uzor za sve one koji se, teorijski ili praktično, bave arheografijom, odnosno egdotikom. Neven ISAILOVIĆ

NADA ZEČEVIĆ, The Tocco of the Greek Realm: Nobility, Power and Migration in Latin Greece (14th–15th centuries), Makart, Belgrade – Faculty of Philosophy, Eastern Sarajevo, Belgrade 2014, pp. хii + 224. Значајна историјска улога коју је један огранак јужноиталијанске племићке породице Токо остварио на простору западне Грчке током XIV и XV века одавно је нашла своје место у историографији. Ипак, ова тема је тек сада дочекала да буде монографски обрађена трудом др Наде Зечевић, наставника опште средњовековне историје на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Монографија представља прерађен, допуњен и ажуриран текст докторске тезе одбрањене 2004. године на Central European University у Будимпешти под менторством професора Јаноша Бака. Написана је на енглеском језику и обухвата главни текст (стр. 1– 152), преглед одабраних извора и литературе (153–170), додатке (171– 192), регистар (193–200), сажетке на енглеском и италијанском (201– 207) и карте, породично стабло и илустрације (209–224). Ауторкин приступ теми наговештен је у поднаслову дела, који одаје намеру да се повест грчког огранка породице Токо сагледа као одраз три општија историјска феномена – племства, моћи и миграција. То потврђује и Предговор професора Бака (стр. i–iii) у ком се каже да је рад на теми проистекао из његове шире иницијативе да се кроз истраживање средњовековних племићких породица са простора централне, источне и

258

Reviews

Прикази и критике

југоисточне Европе применом метода историјске антропологије проникне у њихову унутрашњу организацију, карактеричне особине и начине стицања и испољавања моћи. Из тог угла, помало неочекивано делује околност да после Увода посвећеног стању извора и литературе (стр. 1– 8), цео главни текст прати хронолошки редослед, са три целине које одговарају узастопним раздобљима – 1330–1375, 1375–1429. и 1429–1500. године. Ипак, наслови тих целина сведоче о суштинској повезаности овакве структуре текста са значајем који у случају породице Токо има феномен миграција. Први део, Од Напуља до Јонских острва (стр. 9–45) прати успон породице од издвајања племићког слоја из ширег родовског амбијента у залеђу Напуља, преко уласка у круг дворских племића напуљских владара анжујске династије, до везивања једне гране породице за све истакнутије положаје у оквиру анжујске управе над острвима уз јонску обалу Грчке. У другом делу, под насловом Од Јонских острва до Епира (стр. 47–107), приказана је делатност те гране у условима практично потпуног одсуства надзора из Напуља и растуће политичке дестабилизације у суседним крајевима континенталне Грчке, што ће у другој деценији XV века омогућити ширење породичних поседа на област Епира. Најзад, трећа целина, Од Епира до Напуља (стр. 109–146), описује постепено узмицање пред освајачким налетима Турака Османлија, најпре са континенталних поседа, а затим и са Јонских острва, после чега се круг породичних миграција затворио повратком у напуљску племићку средину. На истоветан начин, међусобно испреплетени чиниоци племићког статуса и моћи дају тон насловима већине мањих поглавља у оквиру наведене три целине. Тако поглавље Држава (енг. Realm) објашњава однос средњовековне јужноиталијанске државе којој је породица Токо служила и њених поседа на источном ободу Јонског мора, где ће иста породица изградити сопствену „државу“. У поглављу О почецима приказани су механизми продора Гуљелма Тока (умро 1335), првог истакнутог припадника породице, у круг фамилијара краљевског дома, тачније кнеза Филипа Тарентског као носиоца анжујске политике и амбиција на Балкану. При том, посебна пажња посвећена је значају напуљске аристократске четврти Капуана, чији је друштвени миље отварао пут за такве продоре и простор за одржавање и додатно побољшавање стечених позиција. Под насловом Господари Јонских острва приказано је како се у оквиру „поделе послова“ између Гуљелмових синова, поред тројице који су започели дворске, црквене и војне каријере у Напуљском краљевству, један од млађих, Леонардо, окренуо Грчкој. Његов успон до места анжујског намесника Јонских острва са титулом грофа Кефалоније и умешно коришћење ситуације створене кризом византијске, српске и венецијанске моћи током 1360-их година, везује се за подршку Никола Ачајуолија, у Напуљу веома утицајног фирентинског банкара који је такође показивао интересовање за потенцијал грчког простора.

259

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

Наслов Tutrix, Baila, Anneynia односи се на раздобље које је уследило после смрти Леонарда I (око 1375), када је вођење породичних послова преузела његова удовица Магдалена Буонделмонти, сестричина Никола Ачајуолија, a наслов Comes et dux на прву деценију самосталне владавине њиховог сина Карла као грофа Кефалоније и војводе Лефкаде (1390–1400). За то време, унутрашња нестабилност у Напуљској краљевини обезбедила је „држави“ Токових практичну независност, док их је интензивна политичка експлоатација фирентинске везе са Ачајуолијима и Буонделмонтијима одвела у покушај експанзије на Пелопонезу. Ту су по први пут дошли у озбиљнији додир са Турцима, али он није оставио веће последице због кризе у коју је Турска упала после 1402. године. Штавише, Карло је то раздобље искористио да превазиђе тињајуће унутарпородичне сукобе са мајком и млађим братом Леонардом II и крене путем експанзије на грчком копну. Успео је да потисне локалне албанске, грчке и латинске чиниоце из Епира, где му је запоседање најзначајнијег града Јањине (1411) и традиционалног управног средишта Арте (1416) омогућило да посегне за титулом деспота, коју му је потврдио и византијски двор. После тих збивања, изложених под насловом Ό δεσπότης, обрађена је природа његове деспотске власти изражена кроз паралелну употребу два облика титуле – Despotus Romaniae и Despotus Romeorum. Први је подразумевао узурпацију сизеренских права напуљске владарске куће над овим територијама, док је други наглашавао политичку самосвојност Епира унутар византијског света. Мада је тешко утврдити образац употребе, нема сумње да је Карлова власт остала чврсто утемељена на западним моделима у политичком, правном и верском погледу и да су њени вршиоци били његови рођаци и земљаци пореклом из јужне Италије или Фиренце. Са Карловом смрћу 1429. окончано је раздобље успона на лествици моћи и титула. Владавина његовог сестрића и наследника Карла II (1429–1448), обележена турским освајањем Јањине (1430) и највећег дела континенталних поседа породице, обрађена је у поглављу Повратак на Јонска острва, док је раздобље његовог сина Леонарда III, започето падом Арте (1449), а завршено напуштањем Лефкаде и Кефалоније (1479), означено сугестивним насловом Према Напуљу. Иако наслови истичу географско узмицање као суштинско обележје овог периода, породица је и даље показивала карактеристичну политичку окретност. Традиционалне везе са папством преко фирентинских и напуљских кругова, спремност за опипљивим потчињавањем новим напуљским краљевима из арагонске династије и склоност ка угађању захтевима Венеције према којој су раније генерације углавном биле уздржане – све то стављено је у службу опстанка. Пошто су се 1479. године ипак поново обрели у Напуљу, чланови грчког огранка породице могли су заиста с правом да поставе питање из наслова последњег поглавља: Dove se trova la Patria? Оста-

260

Reviews

Прикази и критике

јући у суштини напуљски племићи, они су ипак током више од једног века заснивали своју моћ и статус на поседима стеченим у западној Грчкој. Губитак те друге отаџбине, изоштрен неприликама са којима су се суочавале и избеглице тако високог ранга, доживљен је најпре трауматично, доводећи чак и до трагичних појединачних покушаја повратка, да би временом сећање на њу постало средишња тачка породичног идентитета. Водећи своју студију о племству, моћи и миграцијама у југоисточној Европи XIV и XV века кроз сукцесивне владавине предводника породице Токо, ауторка је у знатној мери успела да „успут“ реши, или у најмању руку прецизније дефинише, сразмерно бројна питања фактографске природе. Један број таквих појединости које се нису дале уклопити у основни ток излагања обрађен је кроз придодате Хронолошке, генеалошке и просопографске напомене. Као и главни текст, и њих прати исцрпан и дескриптивно срочен научни апарат у ком истакнуто место заузимају резултати широког захвата кроз објављену и необјављену изворну грађу из архива у Напуљу, Риму, Венецији и Дубровнику. На тај начин, осим што нуди једну феноменолошку студију случаја, монографија Наде Зечевић даје и потпун пресек стања истраживања о грчком огранку породице Токо, а околност да је издата на енглеском језику обезбеђује јој предуслове да одговори тој двострукој намени на простору који покрива и превазилази иначе широко поље деловања самих својих јунака. За истраживаче из наше средине, она може да делује као подстицајан модел спајања модерног приступа интерпретацији са традиционалним осећајем за утврђивање појединачних чињеница који је пожељно примењивати и у истраживању српског средњег века. Небојша ПОРЧИЋ

PAOLA PINELLI, Tra argento, grano e panni. Pierro Pantella, un operatore italiano nella Ragusa del primo Quattrocento, Firenze: Firenze University Press 2013, I–LVIII, 1–115. [PAOLA PINELLI, Between Silver, Grain and Cloth. Pierro Pantella, an Italian Entrepreneur in Ragusa (Dubrovnik) from the First Half of the 15th Century, Florence: Florence University Press 2013, I–LVIII, 1–115.] Paola Pinelli, professor of the Faculty of Economics at the University of Florence, has lately proved to be one of the most esteemed experts on the history of economic relations between Italy and the Balkans in late medieval and early modern times, and especially regarding commercial ties between the cities of Tuscany and Dubrovnik (Ragusa). Her works on trade and activities of individual merchants, servants, accounting of mercantile companies and the beginnings of Ragusan manufacture have been published in several languages,

261

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

not only in Italy, but also in Croatia and Serbia. She has also established cooperation with the renowned representatives of the South Slavic economic history of the middle ages such as Bariša Krekić, Sima Ćirković, Desanka Kovačević-Kojić, as well as with a number of researchers of the Institute for Historical Sciences of the Croatian Academy of Sciences and Arts in Dubrovnik. The book which is reviewed here is the result of many years of research, and its partial precursors are a paper of a very similar name, published in 2009 in the Proceedings of the Conference of the Italian Society of Economic Historians (held in November 2008 at the University of Bocconi in Milan), and a recent article about Pierro Pantella and his role in production of textile in Dubrovnik in the first half of the fifteenth century, published in the prestigious Annals of the Institute of Historical Sciences in Dubrovnik,. Although not a lengthy volume, Pinelli’s monograph is a very important, informative and modernly written work, presenting not only personal data on Pierro Pantella and his activities, but also a comprehensive picture of Dubrovnik’s economy in the late middle ages. The author of the Preface (pp. IX–X), Nella Lonza from the Institute for Historical Sciences in Dubrovnik, noted that Pantella, about whom the famous Filippo Diversi said that he should get a monument for his role in Ragusan wool production, did in fact get the monument – not by the Ragusans, but in the shape of Paola Pinelli’s book. The example of this entrepreneur from Piacenza, who in November 1415 moved to Dubrovnik where he was able to engage in trade and production with no corporative pressure, reflecs the fate of many Italians who transferred their activities to the eastern coast of the Adriatic. By using substantial sources, the author of the book was able to shed more light on this phenomenon and provide a clearer picture about it. Meticulousness, accuracy and thoroughness characterise the writing style of Paola Pinelli, which is reflected in the text, critical apparatus, appendices, indexes and lists of sources and literature. At the beginning of the book the author informs the readers on how the names were transcribed, as well as on the measurement and currency units used in the book (p. XI). After the List of Abbreviations (p. XIII) followed by an extensive and comprehensive Introduction (pp. XV–LVIII) in which professor Pinelli first reviews the results of historical research of the economic relations between Italy and Dubrovnik, citing the names of the most important, mainly South Slavic historians, especially pointing out the prematurely and tragically deceased Mirjana PopovićRadenković. Parts of the Introduction dedicated to the sources demonstrate the methodological and scholarly soundness of this study. In addition to the unavoidable Ragusan chancery, notary and commercial archival books, Paola Pinelli was able to use resources from Italian archives (Florence, Prato, Pisa), as well as a collection of manuscripts from Harvard, which Federigo Melis possessed in digital form. The most important proved to be a rich corpus of about 800 letters concerning commercial operations of the Marcovaldi brot-

262

Reviews

Прикази и критике

hers. Pierro Pantella, as their long-time associate, is mentioned in a number of these letters which shed a new light on trade between Italy and the Balkans. At the end of the Introduction, after the author’s acknowledgment, there is an extensive spreadsheet presentation of the documents from the correspondence of the Marcovaldi in which Pantella was mentioned (from 1424 to 1433). The tables are sorted according to the place where the letters were issued or received, by sender and recipient, and by the date of dispatch. The first chapter of the central part of the book is entitled “The Network of Exchange in Dubrovnik in the First Half of the 15th Century” and it provides an overview of the main features of Ragusan economy at that time. The main items of trade were silver from the Balkans, Italian cloth made of medium quality wool, and grain from Apulia. Each of these export or import articles is studied in a separate subchapter, based on both the sources and the works of various prominent economic historians, mainly from the twentieth century. The final subchapter deals with the view of Italian traders, entrepreneurs and travelers on Dubrovnik and the Balkan countries. The hero of this book, Piero Pantella describes the Ragusan market as a labyrinth with which even experienced merchants cannot cope easily. In the same section, the author shares a part of the travelogue of Bernardo Michelozzi and Bonsignore Bonsignori from the end of the fifteenth century, citing the impressions of these two Italian passengers through Serbia. In their report, there is an interesting testimony about the situation in the Balkans from the perspective of Florentine merchants: “... we drank only water because we did not find [a place] where we can drink wine; and Mr. Bernardo went to bed without dinner two nights already because he could not drink the water ... And when we ran out of bread that we brought from Dubrovnik, we ate unleavened pastry baked on the grill which these people use, if we can call them people at all, since it seems convenient to me to call them savages with no religion, who do not even know whether they derive from God or from the devil ... Mass cannot be heard because there are no preachers, and the people do not go to churches because no bells sound.” The same travellers said that Dubrovnik is a city of haughty people whose state structure resembles Venetian and that during their ten-day journey through the Balkans they did not come across anything worth mentioning, except many silver mines. In the second chapter called “Dubrovnik Textile Manufacture” Paola Pinelli describes the role of Italian entrepreneurs in the organisation of this branch of industry, as well as the activity of the Ragusan Republic in its stimulation. The majority of Italian entrepreneurs in Dubrovnik came from Venice, but many derived from other cities in the north – from Verona, Mantua, Piacenza, Florence and Prato. Local authorities of the city of St. Blaise realised the importance of manufacture and supported its development with various incentives. Striving to reduce the import of foreign textile by stimulating the production and processing of local cloth, the Ragusan textile “industry”

263

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

was on the rise during the second and third decade of the fifteenth century when it employed or engaged up to 2000 people in 50 manufactories. After that it began to gradually decline, which was part of a general trend. The third chapter has a simple title – “Pierro Pantella”. As it was already mentioned, this merchant moved to Dubrovnik in 1415, where he died in 1464. He was buried in the Dominican monastery, under the sepulchral slab containing his commercial emblem. Skilled and well-connected Pantella acted as a pioneer of Ragusan textile production during his first years in Dubrovnik. In his manufactory at Pile almost all production phases of cloth making were carried out (excluding spinning, weaving and wool shearing). Archives still preserve numerous contracts from the period 1417–1428, which he made with workers who came from various parts of the Balkans. Contracts with the textile manufacturers were concluded for periods ranging from six months to eight years. Pantella developed good relations with the local authorities, especially after this branch of industry achieved an unprecedented productivity. When he could no longer acquire sufficient income from the art of wool processing (“Ars lanificii”), Pantella began to engage in trade and commercial shipping (since the late 1420s). Trading items in Dubrovnik included cloth, silver, grain and various raw materials. Pantella was specialised in the import of Apulian grain, which was an indispensable source of food for the inhabitants. Participation of the Ragusans at Apulian fairs is also one of the testimonies of commercial relations between the two regions. Pantella owned a large number of ships (almost 10% of Dubrovnik’s merchant fleet), and he also leased vessels, hiring mostly local “patrons” to command the crew. The final part of the book consists of “Concluding Observations” (pp. 75–76) and a documentary appendix (pp. 77–80) containing a contract from the minutes of the Ragusan Consilium Maius from 1416 and 1417 concerning Pierro Pantella’s brother Paolo, followed by an extensive bibliography with a list of sources (pp. 81–93), index of images (p. 95) and tables (p. 97) and, finally, a unified and very thoroughly composed index of names, places and terms (p. 99–115). Taking all of the above into account, we conclude that Paola Pinelli’s monographic study is a valuable and important contribution not only to the history of medieval Mediterranean economy, but also to Italian and Balkan medieval studies in general. Precise, meticulous and founded on mainly unpublished primary sources, it competes with the works of the great researchers of our economic historiography of the middle ages, such as Jorjo Tadić, Vuk Vinaver, Dušanka Dinić-Knežević, Sima Ćirković, Bogumil Hrabak, Desanka Kovačević-Kojić, Bariša Krekić and others. Neven ISAILOVIĆ

264

Reviews

Прикази и критике

Diplome privind istoria Comitatului Timiş şi a oraşului Timişoara / Oklevelek Temesvármegye és Temesvár város történetéhez II (1430–1470), culese de / anyagát gyűjtötte PESTY FRIGYES, ediţie, note şi comentarii / magyarázó jegyzetekkel kiadta LIVIA MAGINA – ADRIAN MAGINA, Editura Mega, Cluj-Napoca 2014, pp. 478. За истраживаче који се баве прошлошћу Баната у средњем веку већ више од сто година једна од незаобилазних збирки извора је први том Дипломатара за историју Тамишке жупаније и града Темишвара (Oklevelek Temesvármegye és Temesvárváros történetéhez I: 1183–1430), проистекао из вишегодишњег рада Фриђеша Пештија на сакупљању дипломатичке грађе и објављен седам година после његове смрти, заслугом Пештијевог пријатеља и сарадника Тивадара Ортваја у Пожуну (Братислави) 1896. године. Фриђеш Пешти (1823–1889), мађарски пословни човек, политичар и историчар, рођен је у Темишвару. После Мађарске револуције (1848/49), у којој је активно учествовао, био је једно време у избеглиштву у Великој Британији, а по повратку у Угарску настанио се у родном граду, где је радио у Трговинској комори и успешно водио сопствени бизнис. Године 1861. постао је посланик у Угарском сабору, а три године касније коначно се преселио у Пешту, где је живео до смрти. Његово интересовање за историју почиње снажније да се испољава од шездесетих година 19. века, а најплоднији период Пештијевог рада на том пољу настаје након пресељења из Темишвара. Био је један од оснивача Мађарског историјског друштва (Magyar Történeti Társulat) и часописа Századok (1867), а као Банаћанин посебно се интересовао за средњовековну историју ове простране области. Као припадник мађарске правноисторијске школе, настојао је да истражује историјске корене институција и њихову везу са развитком друштва и нације. Пишући монографије о средњовековној историји банатских жупанија, Пешти је хтео да покаже и локалне особености и различите обрасце развоја који су карактерисали ово подручје на јужним границама средњовековне Угарске краљевине. Пештијев рад на истраживању банатске историје у средњем веку праћен је и објављивањем одговарајућих збирки дипломатичке грађе. Тако је објавио збирку докумената о влашким окрузима у Северинском банату (A Szörény vármegye hajdan oláh kerületek, Budapest 1876), у оквиру тротомне студије о историји Северинског баната такође се налази збирка извора (A Szörény Bánság és Szörény vármegye története, Budapest 1878), а исти принцип примењен је и у четворотомној Историји Крашовске жупаније, где дипломатари чине трећи и четврти том (Krassó vármegye története, Budapest 1882–1883). Пешти се потом посветио скупљању грађе за историју Тамишке жупаније са средиштем у Темишвару, која се у средњем веку простирала у великом луку од Кикинде па до Дунава код Турн Северина и Оршаве. Задатак који је преузео на себе није био нимало лак,

265

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

будући да је због турских пустошења у XV и XVI веку и скоро стоседамдесетогодишње османске владавине у Банату много дипломатичке грађе пропало, а оно што је остало било је великим делом расуто по државним, црквеним и приватним, племићким породичним архивама широм Угарске. Ипак, Пешти је, делом уз помоћ својих сарадника, успео да сакупи велику грађу, коју, нажалост, за живота није успео да објави. Она је остала у рукопису у Библиотеци Мађарске академије наука (Magyar Tudományos Akademia Könyvtárа, Kézirattár, Pesty Frigyes gyűjteménye, Mss 4899–4906). Први део Пештијевог рукописа, до 1430. године, објавио је, као што је већ речено, Тивадар Ортвај 1896. године. На наставак се чекало следећих 118 година, док двоје вредних истраживача прошлости Баната и Трансилваније у средњем и раном новом веку, брачни пар др Ливија и др Адријан Мађина из Музеја планинског Баната у Решици (Muzeul Banatului Montan din Reşiţa), нису приредили и објавили други том Дипломатара Тамишке жупаније и града Темишвара. Овај том, за разлику од првог, због бројности докумената обухвата знатно краћи период од 1430. до 1470. године. Укупно је публиковано 365 докумената на латинском језику, од којих су три, сачувана у трансумпту, донета у анексу (два припадају периоду који је обрађен у првом тому, а датовање трећег је несигурно). Две трећине докумената раније никада није било објављено. Приређивачи су транскрибовали документе у целини, са разрешеним скраћеницама, упоређујући Пештијев рукопис са снимцима докумената из Мађарског националног архива у Будимпешти (збирка Diplomatikai Levéltár) и другим архивима (Надбискупски архив у Острогону, Словачки национални архив у Братислави, Национални архив Румуније, филијале у Клужу и Сибињу, и др.). Документи из других архива приређивачима су делом били доступни преко њихових снимака који се такође чувају у Мађарском архиву у Будимпешти (збирка Diplomatikai Fényképgyűjtemény). Приликом транскрипције приређивачи су одступили од Пештијевог начина навођења интерпункције и великих и малих слова, који се дословно држао оригинала, усвајајући правописне норме прихваћене у модерној науци. Такође, исправљене су грешке и пропусти који су се јавили у ранијим издањима појединих докумената. Критички апарат који прати сваки документ садржи податке о месту и датуму издавања, што је посебно корисно имајући у виду начин датовања према црквеним празницима и недељним данима, уобичајено коришћен у средњовековним угарским канцеларијама. Такође се наводе садашње место чувања документа и актуелна сигнатура, уз опис исправе и печата, канцеларијске белешке, ранија издања и кратки регест на румунском језику. У напоменама су дата објашњења, првенствено везана за топонимију Баната која се јавља у документима (убикација, садашње име насеља или, за

266

Reviews

Прикази и критике

ишчезле насеобине, положај у односу на данашња насеља, уколико га је могуће одредити). Коришћење збирке олакшано је постојањем именског и регистра географских појмова, у којима су имена и топоними навођени према редним бројевима докумената, а не према броју стране на којој се помињу. Издање такође садржи Увод на енглеском језику, који је написао проф. др Мартин Рејди са Школе за словенске и источноевропске студије у Лондону, и Предговор приређивача зборника др Ливије и др Адријана Мађине, штампан на румунском и на мађарском језику. У Предговору приређивачи су се осврнули на живот и рад Фриђеша Пештија и на настанак његовог рукописа Дипломатара Тамишке жупаније и града Темишвара, и донели важне напомене о грађи унетој у зборник и о свом приређивачком поступку. Полазећи од личности, дела и историографских схватања Фриђеша Пештија, професор Рејди је у Уводу указао на његов методолошки поступак у припреми дипломатара, али и на његове заблуде у разумевању начина на који је функционисала средњовековна Тамишка жупанија. Наиме, уместо постојања јединствене управне и судске јурисдикције на њеном подручју, жупанија је у стварности представљала мозаик територија које су биле под управом локалног племства и њихових самоуправних институција. Краљевске тврђаве на дунавској граници и приватни замкови деловали су као средишта припадајућих села и округа, који су снабдевали утврђења приходима и људством. Нека од тих властелинстава имала су значајну самоуправу, која их је изузимала из надлежности жупанијиских власти. Такође, аутономни влашки дистрикти, иако су територијално припадали Тамишкој жупанији, налазили су се под управом северинских банова. С друге стране, владари су одређивали поједине тврђаве и округе за издржавање пограничних и других институција ван подручја саме жупаније, или их као хоноре и властелинства уступали носиоцима највиших државних функција. Све то је утицало и на дипломатичку грађу објављену у овом зборнику, која је за неке од значајних тврђава са територије жупаније врло скромна, или уопште не обухвата поменуте влашке округе. Професор Рејди се осврнуо и на настанак појединих великих властелинстава на простору Тамишке жупаније у XV веку, али и на истовремено стварање новог влашког племства и његових самоуправних и судских институција кроз награђивање војних заслуга на немирној граници према Османлијама. Због природе грађе објављене у зборнику, веома је корисно што су у Уводу приказани и обрасци парничења и вођења судског поступка, као и стицања власништва над земљом, њеног наслеђивања и замене. Чињеница да су по обичајном праву сви мушки чланови племићког рода полагали право на заједничко власништво над породичним поседима стварала је основ за бројна парничења међу сродницима, нарочито при покушају отуђења појединих делова породичних поседа. С

267

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

друге стране, владари су од племића умрлих без мушких потомака или оних који би починили неверу одузимали поседе и „новим даровницама“ их давали својим присталицама. Такође, значајан део докумената у овом зборнику односи се и на спорове настале међу суседима, због обрачуна, нанетих штета и извршених напада, како међу племићима, тако и међу њиховим сељацима. На крају, треба се осврнути и на оно што је у другом тому Тамишког дипломатара најважније за наше истраживаче. Поред више података о насељима са територије садашњег српског Баната (на пример о Кикинди, Итебеју, Елемиру, Боки, Селеушу, Хајдучици, Максонду, тј. Алибунару, Банатском Двору, Орловату и другим), и неколико значајних, али раније већ објављених докумената, као што су они краља Ладислава V из 1453. године везани за даривање рудника Рудишта под Авалом Јовану Хуњадију (бр. 228, 223), или повеља за браћу Таловац из 1438. године, која садржи и податак о ранијим банатским поседима великог челника Радича и протовестијара Богдана (бр. 60), у зборнику су по први пут публиковане још неке за нашу историју важне исправе. То су, примера ради, повеља краља Алберта из септембра 1439. године, којом двојици угарских племића дарује поседе Кесинац и Шарзов у Арадској жупанији, одузете од српског војводе Михаила, који се у време опсаде Смедерева прикључио Турцима (бр.74), или акти краљице удове Јелисавете и Будимског каптола из јануара 1440. године, из којих се види да је деспот Ђурађ свом фамилијару Ладиславу Гестију и његовим синовима дао у залог Бечејско властелинство (бр. 78, 79). Веома је занимљива, такође, и повеља краља Владислава I Ладиславу Маротију од 2. фебруара 1441. године, у којој се описује како је Степан, деспотов кастелан у Вилагошвару, пружао отпор краљу у сарадњи са другим „неверним“ угарским баронима и како је на крају побеђен од стране Маротија који је освојио ову деспотову тврђаву у Зарандској жупанији (бр. 86). За историју Београда од значаја је исправа краља Матије Корвина од 20. маја 1459. године, којом млади угарски владар, због опасности од Турака, тражи од племства Чонградске жупаније да пошаље сваког десетог кмета и сваког другог млинара и столара са дрвном грађом и алатом за обнову београдске тврђаве (бр. 280). Као што је, дакле, за истраживаче банатске прошлости у средњем веку, али и српско-угарских односа у време деспота до сада био драгоцен први том Дипломатара за историју Тамишке жупаније и града Темишвара, тако је од сада незаобилазна збирка извора за наведена истраживања и његов други том. Александар КРСТИЋ

268

Reviews

Прикази и критике

МИХАИЛО СТ. ПОПОВИЋ, Мара Бранковић: жена између хришћанског и исламског културног круга у XV веку, превод с немачког БРАНКА РАЈЛИЋ, Академска књига, Нови Сад 2014, 366 стр. Књига аустријског историчара српског порекла др Михаила Поповића, сарадника Византолошког одсека Института за истраживање средњег века Аустријске академије наука, објављена је 2010. године под насловом Mara Branković: Eine Frau zwischen dem christlichen und dem islamischen Kulturkreis im 15. Jahrhundert (Verlag Franz Philipp Rutzen, Mainz-Ruhpolding). Монографија о српској принцези и турској султанији проистекла је из докторске дисертације одбрањене 2005. године на Кингс колеџу у Лондону. Њен научни допринос вреднован је 2009. године од стране Друштва за проучавање источног хришћанства, које јој је доделило награду GSCO. Имајући у виду значај књиге Михаила Поповића за српску медиевистику, али и за ширу културну јавност у нашој земљи, Академска књига из Новог Сада одлучила је да биографију Маре Бранковић објави у преводу на српски језик. Кћи деспота Ђурђа Бранковића, која је као залог мира и опстанка српске државе послата у харем султана Мурата II 1436. године, а после његове смрти 1451. и шестогодишњег боравка у отаџбини, своју судбину трајно везала за Османско царство, нипошто није остала занемарена у историографији. То је сасвим разумљиво, имајући у виду њен живот и посебно улогу коју је бивша султанија имала током свог другог боравка у Османском царству, од 1457. до смрти 1487. године, када је на свом двору у Јежеву окупљала српске племиће и монахе, помагала и даривала светогорске манастире и посредовала у односима између Порте и Венеције. Иако је, дакле, за протекла два века настао велики број научних радова који се баве животом султаније Маре и различитим видовима њене делатности, укључујући и неколико заокружених животописа, Поповић је увидео потребу да се о Мари Бранковић напише модерна научна синтеза. Подухватајући се тог задатка, аутор је себи за циљ поставио да сабере и критички преиспита све изворе и сва досадашња сазнања о царици Мари, не ограничавајући се притом у свом методолошком поступку на писање једне уско просопографске студије, већ настојећи да податке о овој знаменитој средњовековној жени сагледа из угла истраживања родних студија и у одговарајућем историјским контексту. У фокусу истраживања нашли су се разнородни извори који помињу Мару Бранковић: византијски и поствизантијски писци (Георгије Сфранцес, Михаило Дука, Лаоник Халкокондил, Критовул) и византијске кратке хронике, османски хроничари (Старотурска анонимна хроника, Ашикпашазаде), западни писци (Бертрандон дела Брокијер, Перо Тафур, Иван Стојковић, Мавро Орбин, Теодор Спандуђин), као и српски извори (родослови и летописи, Константин Михаиловић, Димитрије Кантакузин, Владислав Граматик), и многи други. Значајна је и бројна документарна, објављена

269

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

и необјављена грађа коју је аутор користио, настала на грчком, латинском, италијанском, српском и турском језику. Поред докумената из светогорских манастира и Дубровачког архива, посебну пажњу привлаче они из Државног архива у Венецији, који се односе на посредовање Маре Бранковић у османско-млетачким преговорима вођеним између 1469. и 1475. године. Ту грађу (укупно 44 документа) аутор је објавио на крају своје монографије, и она представља посебну вредност ове књиге. Драгоцене податке о Мариним поседима у Серском крају, добијеним од њеног пасторка султана Мехмеда II, њиховој структури и приходима које су доносили, писац књиге пронашао је у османским пописним дефтерима вилајета Сер, Зихна и Кешишлик из 1455. (пре него што су доспели у Марине руке) и 1477. године. Имајући у виду аспект родних студија као једно од основних полазишта у Поповићевом истраживању, посебан значај имала су писма бивше султаније Маре, укупно њих пет, настала у периоду између 1470. и 1479. године. Та писма су прворазредно сведочанство о томе како је ова утицајна жена доживљавала себе и свој положај између „света прошлости“ (наслеђа српских деспота) и „света садашњости“ (као чланица породице турских султана). Полазећи, дакле, од анализе бројних и разнородних извора, писац је тражио одговор на питања када се Мара Бранковић први пут појављује у свести и видокругу савременика, колико дуго остаје анонимна у писаним изворима и када се први пут помиње по имену, са којом титулом се јавља у изворима, колику слободу деловања је имала у појединим периодима живота, колики су стварно били слобода њеног деловања и утицај на политику и дипломатију султана. Поред Увода, у коме су објашњени циљ и структура истраживања, донети основни подаци о најзначајнијим коришћеним изворима и њиховим писцима, те укратко приказан развитак родних студија у византологији, и поменутог Прилога са документима из Државног архива у Венецији, књига садржи две основне целине, подељене на више поглавља. У делу под насловом: Мара Бранковић под покровитељством оца и мужа, приказан је први део њеног живота, до 1457. године. У првом поглављу Поповић се бавио пореклом, годином рођења (око 1418) и најранијим детињством Маре Бранковић, која је била најстарије женско и треће од шесторо деце господина Ђурђа Бранковића и Јерине Кантакузин. Поглавље: Веридба и удаја за султана Мурата II (1428–1436), бави се утврђивањем хронологије догађаја који ће пресудно одредити Марину животну судбину. Детаљно анализирајући расположиве изворе, Поповић је показао и објаснио сложеност догађаја око њене веридбе и удаје, који су се одвијали у три фазе. Прво је, приликом склапања споразума између Ђурђа Бранковића и Мурата II 1428. године договорена удаја десетогодишње Маре за османског султана, као израз вазалске подложности српског владара и његове државе према Османском царству. Овај брак требало је да

270

Reviews

Прикази и критике

буде гарант опстанка српске државе, али је због Марине младости одложен. Када је у промењеним спољнополитичким околностима 1433. године српској држави запретила директна опасност од Османлија, деспот Ђурађ је одлучио да тај ризик избегне Марином веридбом, што је на Порти прихваћено. До Мариног одласка у Једрене и склапања брака са султаном Муратом II у септембру 1436. прошле су још три године, потребне да деспот припреми огроман мираз за своју кћи и богате дарове за османске достојанственике. Поглавље: Мара Бранковић као супруга Мурата II (1436–1451), прати живот српске принцезе у харему, о коме такође има веома мало вести у изворима. Зато се аутор определио да прикаже начин функционисања харема у том периоду, чиме су и ретки познати подаци и чињенице о животу Маре Бранковић на турском двору смештене у одговарајући контекст. Марина судбина упоређана је са примерима других хришћанских принцеза удатих за муслиманске владаре (Евдокија Комнина, Теодора Кантакузина, Оливера Лазаревић). Аутор дели мишљење појединих историчара да је Марина удаја била последњи званични међудинастички брак једног османског султана. Мара је убрзо по удаји из Једрена послата у Брусу, где је вероватно остала током највећег дела периода у коме је била турска султанија. Полазећи од чињенице да Мара Бранковић није имала деце са Муратом II, писац књиге је указао на праксу османских султана да потомство и будуће владаре обезбеђују кроз везе с конкубинама и робињама, док су званичне жене, припаднице династија других држава свесно остављане без порода. На тај начин се смањивао њихов утицај, спречавало мешање у будуће борбе око престола и наглашавао потчињени положај у коме су се налазиле. Поповић се затим бави питањем односа будућег султана Мехмеда II Освајача са маћехом Маром Бранковић. Премда нема сачуваних вести о међусобним контактима током Мехмедовог детињства, на основу њихових каснијих односа може се закључити да је између принца и султаније Маре успостављена веома блиска веза. Иако је Марин одлазак у харем требало да буде залога опстанка српске државе, таква надања њене породице показала су се илузорним. У време првог турског освајања Србије 1439. године Мара је, уз брата Стефана, представљала неку врсту таоца и средство притиска на деспота Ђурђа, а две године касније није успела да спречи ослепљење своје браће Гргура и Стефана. Извештај Константина Михаиловића како је Мара успела, додуше прекасно, да убеди султана да одустане од страшне казне, аутор тумачи као побољшање њене позиције у односу на 1439. годину и доводи га у везу с њеним будућим посредовањем за закључење мира између Османског царства и деспота Ђурђа 1444. Ипак, у читавом наведеном периоду Мара Бранковић не делује самостално, већ под покровитељством оца и супруга.

271

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

Последње поглавље првог дела књиге: Повратак у Србију и бекство у Турско царство (1451–1457), обрађује кратко, али динамично раздобље њеног живота пошто је 18. фебруара 1451. године остала удовица. Нови султан Мехмед II је, мимо харемских обичаја, послао маћеху назад оцу, враћајући му привремено области Топлице и Дубочице за њено издржавање (1451–1453). Такав гест сагледан је првенствено у светлости Мехмедове политике привидно мирољубивих односа са суседима до освајања Цариграда 1453. године. У књизи се детаљно разматрају планови византијског двора из 1451. године да се последњи византијски цар Константин XI ожени султановом удовицом, као и један дубровачки извештај из 1454. године како је деспот Ђурађ верио Мару за вођу чешких најамника у Угарској Јана Јискру од Брандајза, који је у то време ратовао у Србији против Турака. Марино одбијање удаје за византијског цара, уз образложење да се заветовала Богу да се више неће удавати, могло је заправо бити одлука њених родитеља како се не би изазивао моћни султан. Ипак, Поповић сматра да је то првенствено био израз њене растуће самосвести. Она је желела да сачува статус удовице султана, који јој је доносио одређене предности и поштовање. Не само њена породица, већ су и савременици били свесни њене жртве: да је због љубави према Богу, и љубави и покорности према родитељима „потрошила лепоту и време свога тела“. После смрти деспота Ђурђа, 24. децембра 1456. године, у породици Бранковић наступио је дубоки расцеп и сукоб око поделе власти и очевог наследства. Мара Бранковић је стала на страну мајке Јерине и брата Гргура против брата деспота Лазара, па је после Јеринине смрти, на Руднику 2. маја 1457, са Гргуром и ујаком Томом Кантакузином побегла Мехмеду II. Завршавајући излагање о првом делу Мариног живота, Поповић закључује како су после смрти мужа и оца оквири традиционалних односа нестали, а да су животна угроженост и драматично бекство из Србије представљали дубоки рез у њеној егзистенцији, која ће од тада чврсто бити везана за Турско царство. Трећи део књиге: Мара Бранковић као самостална жена у улози посредника између идеолошки и политички супротстављених страна, започиње поглављем о Мари Бранковић као заступници своје породице. У њему се разматра помоћ коју је бивша султанија пружила слепом брату Гргуру да добије свој део очевог поклада из Дубровника 1457. и 1459. године, као и њено настојање да дође до поклада београдског митрополита Григорија, депонованог у истом граду, у чему је и успела 1462. Вешто користећи своју позицију удовице султана са значајним утицајем на Порти, Мара је и у том периоду, а и касније, имала у Дубровнику највећи утицај од свих чланова династије Бранковић. Наредно поглавље: Мара Бранковић у улози посредника по налогу Мехмеда II, посвећено је првенствено њеном и деловању њене сестре Кантакузине на склапању османско-млетачког примирја у периоду између 1469/1470. и 1475. годи-

272

Reviews

Прикази и критике

не. Иако је Марино посредовање на крају остало без успеха, оно показује да је султан прихватио њену делатност, стављајући јој на располагање свој дипломатски апарат. С друге стране, Млечанима је Мара Бранковић одговарала као неформална личност за коју су веровали да има утицаја на султана. Њихови посланици долазили су тих година у више наврата на њен двор у Јежеву. Тако је Мара Бранковић у одређеној мери могла да развије сопствену иницијативу, али се посредовање ипак одвијало уз сагласност султана. Поседи као материјална основа активности Маре Бранковић у Турском царству обрађени су у истоименом поглављу. Мара Бранковић се пре марта 1459. године доселила у Серску област, где је од Мехмеда II као мулк (добро у пуној приватној својини) добила насеља Јежево и Мравинци, а као тимар село Доксомбус. Мара је свој двор сместила у Јежеву (сада Дафни) у долини Струме, где још увек постоје остаци „Марине куле“ и предање о бившој султанији. На основу података пописног дефтера из 1477. године, „Деспина Хатун“, како Мару Бранковић ословљавају турски документи, располагала је годишњим приходима са својих имања у износу од око 759 дуката. Царица Мара је 1466. године своје баштинске поседе Јежево и Мравинце оставила светогорским манастирима Хиландару и Светом Павлу, али ова даровница није реализована, јер су поседи 1476. године, у време земљишне реформе Мехмеда II, претворени у тимаре. Мара Бранковић је купила и један манастир у Солуну (Агиа Мони), поседовала је, такође, пространу кућу у Цариграду, коју је пред смрт 1487. године завештала манастиру Ватопеду. На основу цитираних докумената познато је више личности у њеној служби и оних које су боравиле на њеним поседима, на којима је окупљала српске и грчке монахе и чланове српских и византијских племићких породица (на пример, браћу Големовиће, или припаднике породице Багаш, односно Кантакузин). Са њом је од 1469. године у Јежеву живела и њена сестра Кантакузина, удовица грофа Улриха Цељског, која је надживела Мару и умрла 1492. године. Улога Маре Бранковић као ктиторке, дародавца реликвија и црквено-политичког чиниоца размотрени су у следећа четири поглавља. Иако је помагала и друге манастире, тежиште њене ктиторске делатности било је на светогорским манастирима Хиландару и Светом Павлу, у коме су Бранковићи стекли ктиторска права још у последњим деценијама XIV века. Мара Бранковић је овим манастирима не само завештала своје поседе, него их је помагала и успешно заступала на Порти у споровима које су имали са другим монашким обитељима. Она је откупљивала или добијала од султана вредне и поштоване хришћанске реликвије и даривала их манастирима на Светој Гори, у Грчкој, Бугарској и Србији, а према предању сачуваном у манастиру Светог Павла, једном приликом се тим поводом и лично искрцала на светогорској обали. Својим утицајем,

273

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

и уз подршку султана, помогла је монасима српског манастира Светих арханђела у Јерусалиму да од 1465. године поново добијају стонски доходак од Дубровника. Везе с манастиром Пресвете Богородице Икосифинисе у Косиници у околини Драме потврђује податак да је Мара Бранковић, која је умрла 14. септембра 1487. године, сахрањена у овом манастиру. Мара Бранковић је имала утицаја и на највишу црквену политику, па је тако 1466. Године, уз помоћ својих веза и новца на Порти, успела да постави пловдивског митрополита Дионисија за васељенског патријарха. Тако је, како истиче Поповић, Мара Бранковић била веза између османских власти и њихових хришћанских поданика, вешто користећи свој утицај на Порти за остваривање побожних циљева. Према речима аутора, његово истраживање је представљало покушај да се испита може ли приказ живота једне личности на основу ограниченог броја извора довести до нових, непознатих или занемарених сазнања и интерпретација. На крају, може се рећи да је Михаило Поповић својом књигом о Мари Бранковић дао потврдан одговор на то питање. Александар КРСТИЋ

Stjepan Tomašević (1461.–1463.) – slom srednjovjekovnoga Bosanskog Kraljevstva. Zbornik radova sa Znanstvenog skupa održanog 11. i 12. studenoga 2011. godine u Jajcu, ur. ANTE BIRIN, Hrvatski institut za povijest – Katolički bogoslovni fakultet u Sarajevu, Zagreb – Sarajevo 2013, 296 str. Krunisanje posljednjeg bosanskog kralja Stjepana Tomaševića papinskom krunom novembra 1461. godine jedan je od najznačajnijih događaja bosanskog srednjovjekovlja. Hrvatski institut za povijest iz Zagreba i Katolički bogoslovni fakultet iz Sarajeva smatrali su da bi bilo prigodno da se 550. godišnjica ovog čina dostojno obilježi jednim naučnim skupom, koji je simbolično održan u kraljevskoj prijestolnici Jajcu 11. i 12. novembra 2011. godine. U godišnjici pada Bosanskog kraljevstva, pred nama se nalazi i Zbornik radova koji sadrži većinu tom prilikom prezentiranih izlaganja. Zanimljivo je da i Naučni skup i ovaj Zbornik u svom naslovu imaju pridodato „slom srednjovjekovnoga Bosanskog Kraljevstva“, što je i logično ako razmislimo koliko je čin krunisanja u stvari doprinio pokretanju konačne osmanske ofanzive. Time se ujedno dobilo i na tematskoj širini za istraživačke pristupe, te na ostvarivanju šireg uvida u historijski kontekst rečenih događaja. Zbornik je otvoren radom Emira O. Filipovića „Historiografija o padu Bosanskog Kraljevstva“ (11–28). Iako slični radovi o pregledu historiografskog pisanja o određenom problemu imaju tendenciju da budu monotoni i pre-

274

Reviews

Прикази и критике

đu u obično nabrajanje autora i njihovih djela, uz poneki osvrt na značaj određenog priloga, ovaj put je ta zamka izbjegnuta. Tako značajan događaj kao što je pad Bosanskog kraljevstva privukao je pažnju velikog broja autora, pa je bilo potrebno uredno sistematizirati i sagledati brojne radove različitog kvaliteta. Filipović je sve zapise o padu Bosne podijelio u nekoliko kategorija koji su ujedno i faze razvoja historiografije o bosanskom srednjovjekovlju općenito: pisanja dubrovačkih pisaca i hroničara XVI i XVII stoljeća; djela franjevačkih hroničara i spisatelja XVIII stoljeća; početke naučnog bavljenja srednjovjekovnom Bosnom i romantičarski period XIX i prve polovine XX stoljeća; te konačno pregled moderne historiografije koja započinje nakon Drugog svjetskog rata. U sagledavanju dostignuća radova iz pojedinog perioda, autor nije ostao samo na pozitivnoj ili negativnoj ocjeni određenog spisa, nego je ponudio i kontekst vremena u kome su nastali čime je manje upućenom čitatelju približio mnoge, naoko veoma kontroverzne stavove i poglede. Od svih nabrojanih djela u ovom radu, trebalo bi izdvojiti Ruina et presa del regno della Bossina Šibenčanina Dinka Zavorovića kao do sada najmanje poznat naslov, te još uvijek nedovoljno analizirani opus fra Antuna Kneževića, jednog od osnivača naučnog pristupa srednjovjekovnoj Bosni. Idući rad proizašao je iz pera Dine Mujadževića: „Pad Bosne 1463. prema osmanskim narativnim izvorima“ (29–45). Autor na osnovu po jednog izabranog poglavlja iz Āšiqpāšāzādeove hronike Tevārīh-i Āl-i Osmān, te Dursun-begove Tārīh-i Ebū’l-feth sagledava osmansku perspektivu pohoda sultana Mehmeda II Fatiha na Bosnu iz 1463. godine. Dosta interesantno je pročitati Dursun-begove opise ljudi i terena u Bosni ili Āšiqpāšāzādeov dramatični opis potjere i smaknuća posljednjeg bosanskog kralja. Zdenka Janeković Römer prilogom „Kraj srednjovjekovnog Bosanskog Kraljevstva u dubrovačkim izvorima“ (47–67) razmatra izvore dubrovačke provenijencije vezane za događaje iz 1463. godine. Kako su Dubrovčani zapravo bili i najzainteresovaniji za razvoj događaja u susjednoj Bosni, sasvim je logično da su ostavili i najviše suvremenih zapisa o rečenim dešavanjima. Donekle jedini problem predstavlja činjenica da su neke notarske knjige, u strahu od osvajača, Dubrovčani odmah i uništili, te time, nažalost, znatno oštetili moderna historiografska nastojanja za potpunom rekonstrukcijom. Ova tema je u prošlosti privukla znatnu pažnju uglednih istraživača poput Račkog, Truhelke i Kovačević-Kojić, te se Janeković-Römer u ovom prilogu ograničila na poneke propuštene podatke iz dubrovačkog notarijata, te na pisanja dubrovačkih hroničara. Nažalost, pokazalo se da eventualni novopronađeni podaci iz Dubrovačkog arhiva ne mijenjaju do sada poznate činjenice o događajima i procesima iz 1463. Prvi rad koji se odnosi na ulogu Ugarske u navedenim dešavanjima je: „Južne granice Ugarsko-Hrvatskog Kraljevstva u vrijeme Stjepana Tomaševića“ (69–78) autora Borislava Grgina. Glavni fokus ovog rada jesu ličnost i postupci ugarskog kralja Matijaša Korvina u prvim godinama njegove vladavine. Autor je pregledno i hronološki predstavio sva dešavanja i političke procese

275

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

tog vremena, a naročito zanimljiva je opservacija o jedinstvenom stavu Ugarske sa Venecijom i Papinstvom prema osmanskoj prijetnji, što je potrajalo upravo do pada Bosne. Međutim, autor je također iznio i nekoliko problematičnih opservacija, koje su mahom proizašle iz danas u bosanskoj srednjovjekovnoj historiografiji uglavnom odbačenog tumačenja o „Bosni kao nominalnoj pripadnici i nedjeljivoj sastavnici zemalja krune svetog Stjepana“. Ovakvo polazište Grgina je, u inače dosta razložnoj kritici pisanja Mladena Ančića o padu Bosne, dovelo do neobičnog zaključka da Korvin nije poslao pomoć Bosni u odlučujućim vremenima 1463. godine zbog neposlušnosti koju je „vazal“ iskazao prihvaćanjem papinske krune. Ovakvo objašnjenje oslikava Matijaša Korvina, zapravo jako sposobnog državnika, kao veoma slabog vladara koji je zarad navodne vlastite osvetoljubivosti bio u stanju da najvećoj prijetnji po svoju Kraljevinu dopusti učvršćivanje u neposrednoj blizini njezinih granica. Osim toga, u potpunosti je podcijenjena vojna strategija osmanskog sultana i njegovih generala, koji su pritiskom upravo na jugoistočne granice Ugarske onemogućili bilo kakvo efikasno slanje pomoći u Bosnu. Sasvim je logično da iz ovako pogrešne postavke autor ponovi i jednu od najčešćih grešaka u tumačenju dešavanja iz 1463. – nazivanje ugarskog osvajanja Jajca protuofanzivom. Na ovom skupu učešće su uzela i dva uposlenika Historijskog instituta Mađarske akademije nauka. Tamás Pálosfalvy je predstavio rad „The Political Background in Hungary of the Campaign of Jajce in 1463“ (79–88) u kome su podrobno analizirane unutrašnje prilike u Ugarskom kraljevstvu po stupanju na tron Matijaša Korvina, kao i mnogi problemi koje je mladi vladar imao dok nije konsolidovao svoju vlast. Za razliku od Grginovog Korvina koji je osvetoljubiv i kapriciozan, Pálosfalvy ovog kralja opisuje kao mudrog i izuzetno opreznog vojnog lidera, koji nije želio ponoviti greške svog oca Janka Hunyadija i da nesmotrenim ofanzivama na Osmanlije pretrpi teške poraze. Prilog Richárda Horvátha „The Castle of Jajce in the Organisation of the Hungarian Border System under Matthias Corvinus’s“ (89–98) sagledava ulogu i položaj jajačke tvrđave u fortifikacionom sistemu Ugarske kraljevine. Autor je najprije predstavio odbrambeni sistem koji je na granicama ustanovio još kralj Sigismund i koji se sastojao od tri zone odbrane: Dalmatinsko-HrvatskoSlavonska banovina koja je branila jugoistočne granice Kraljevine; sedam do osam centralnougarskih grofovija pod zapovjedništvom tamiškog grofa, koje su branile srce Kraljevine; te Transilvanijsko vojvodstvo koje je bdilo nad prostorom Vlaške i Moldavije. Nakon osvajanja Jajca, kralj Matijaš Korvin je i osvojena područja Bosne uvrstio u ovaj odbrambeni mehanizam. Najprije je za upravitelja Bosne postavio vjernog Imrea Zapolju (1463.–1465.) da bi poslije toga Bosna bila uvrštena u banat Hrvatske-Dalmacije-Slavonije-Rame, sve do 1471. godine kada je uspostavljeno Bosansko kraljevstvo na čije čelo je postavljen moćni magnat Nikola Iločki. Nakon Nikoline smrti 1477. godine obrazuje se Jajačka ili Bosanska banovina. Ovaj rad je općenito od velike važnosti za proučavanje prošlosti Bosne nakon dešavanja u 1463. godini. Ugar-

276

Reviews

Прикази и критике

skom reakcijom na osmansko osvajanje Bosne u svom radu „Bosanska vlastela u oslobađanju Jajca od Turaka 1463. godine“ (99–108) bavio se i Đuro Tošić. Ovim tekstom autor se vratio na svoja ranija istraživanja [„Oslobađanje Jajca od Turaka krajem 1463. godine“ (2000.) i „Učešće Kosača u slobađanju Jajca od Turaka 1463. godine“ (2000.)] bazirana na dokumentu kojeg je 1987. godine pronašao, ali i pogrešno protumačio John V. A. Fine, te time pridonio osvjetljavanju dešvanja iz druge polovine 1463. godine. Jedan od najzanimljivijih i najznačajnijih radova ovog Zbornika svakako je prilog Stanka Andrića „O obitelji bosanskog protukralja Radivoja Ostojića (prilog rasvjetljavanju bračnih veza posljednjih Kotromanića s plemstvom iz dravsko-savskog međurječja)“ (109–132). Radivoj Ostojić bio je jedna od ključnih ličnosti posljednjih decenija postojanja Bosanskog kraljevstva, no do sada je začuđujuće i potpuno nezasluženo bio potpuno ignorisan u historiografiji. Njegova eventualna ambicioznost oličena u stalnoj težnji da se dokopa prijestolja, kolaboriranje sa Osmanlijama i neposlušnim vlastelinima nisu smjeli da u interesima istraživača bosanskog srednjovjekovlja nadvladaju njegovu nesumnjivo značajnu ulogu u svim političkim dešavanjima u kojima je učestvovao. Ovaj rad S. Andrića odlično popunjuje rečenu prazninu, no također i ukazuje na moguće pravce budućih istraživanja ove ličnosti. Radivoj je ovom prilikom opisan prije svega kroz prizmu braka sa Katarinom, kćerkom Nikole Veličkog, pripadnikom srednje-moćne velikaške porodice koja je držala posjede u okolici Broda. Sa ovim podacima, autor je ispravio u historiografiji dosta raširenu pogrešnu tezu, poteklu još od Thallóczyja, da se Radivojeva supruga zvala Margareta. Osnovni dokument na kome se rad zasniva upravo je bračni ugovor između Radivoja i Veličkih iz 1449. godine, čiji se original danas nalazi u Klužu, dok se snimak može naći u Mađarskom državnom arhivu u Budimpešti, pod signaturom DF 260762. Od brojnih zanimljivih činjenica ovog rada, na koje se ovdje zbog manjka prostora ne možemo osvrnuti, treba izdvojiti da je Andrić izvorima potvrdio identičnost Radivoja Ostojića sa Radivojem Kristićem, mada nije mogao razriješiti misteriju ovog prezimena, a također se priključio teoretskim razmatranjima da je Matija Sabančić, sin iz braka Radivoja sa Katarinom. Slijedeća dva članka bave se uglavnom hrvatskim plemstvom i njihovim ulogama u događajima koji su prethodili padu Bosne: Marija Karbić, „Uloga plemstva s područja današnje Slavonije u obrani Jajačke banovine“ (133–149) i Hrvoje Kekez, „Knezovi Blagajski i tvrdi grad Blagaj nakon osnutka Jajačke banovine 1464. godine“ (151–177). Karbić se prije svega bavi analizom uloge Franje Berislavića Grabarskog i njegovih rođaka Bartola i Ivana, koji su u različito vrijeme obnašali funkciju jajačkog bana, a time i glavnog branioca južnih granica Ugarske kraljevine. Osim Berislavića Grabarskih, u radu se spominju još dvojica plemića sa područja Slavonije koji su vršili dužnost jajačkog bana: Nikola Gilétfi i Ivan Horvat Seglački. Nakon osnivanja Jajačke banovine, granice Ugarskog kraljevstva su neko vrijeme bile sigurne,

277

Иницијал 3 (2015) 243–279

Initial 3 (2015) 243–279

te nije dolazilo do velikih osmanskih ofanziva. Međutim, to ni u kom slučaju nije značilo i mirnu svakodnevicu u zaleđu. Osmanlije su se vratili na staru i provjerenu taktiku slanja akindžijskih odreda duboko u unutrašnjost, sa ciljem širenja straha i otežavanja normalnog prometa i života. Iz tog razloga gradnja jakih utvrđenja čija posada bi čuvala bitne saobraćajnice i unutar čijih zidina bi se moglo sakriti okolno stanovništvo, bila je od velikog značaja. Jedna od tvrđava nastalih upravo na tom odbrambenom principu bila je i tvrđava Blagaj, kojom su gospodarili knezovi Blagajski, potomci moćne porodice Babonića. Kekez je svoj rad usredotočio uglavnom na period poslije 1503. godine, kada je ovo utvrđenje dodatno ojačano i fortificirano, pa sve do osmanskog osvajanja Cazinske krajine jeseni/zime 1537. godine. Rad Tomislava Galovića „Ego a puero baptizatus fui et litteras Latinas didici ... – prilog proučavanju latinske pismenosti u srednjovjekovnoj Bosni (s posebnim osvrtom na 15. stoljeće)“ (179–219), postavljen je na mnogo širim osnovama od osnovne teme Zbornika. Autor je veoma pregledno predstavio ostatke glagoljske, ćirilske i latinske pismenosti, zatim sagledao pregled dosadašnje literature, da bi u glavnom dijelu rada predstavio pismenost latinske epigrafike, sfragističke, numizmatičke i heraldičke građe, te diplomatičkih i narativnih izvora, kao i liturgije. Kako je uslijed fokusa slavista isključivo na spomenike na slavenskim jezicima latinska pismenost neopravdano zapostavljena, autor je jedini sintetički prikaz pismenosti srednjovjekovne Bosne pronašao u Pedagoškoj enciklopediji (1989). Iz tog razloga će ovaj rad zasigurno biti veoma korisno polazište za sve buduće slične analize. Ovakav zaključak samo pojačava iscrpna bibliografija radova o srednjovjekovnoj bosanskoj pismenosti koju je Galović priložio na kraju rada. Andrija Zirdum se predstavio radom „Crkve i njihovi patroni u srednjem vijeku u Bosni i Hercegovini“ (221–233). Članak predstavlja nešto specijalizirani dio autorovih analiza i kartografskih uradaka o pisanim i materijalnim ostacima srednjovjekovnih crkava na području cijele BiH. Autor je zaključio da od 463 do sada pronađene srednjovjekovne crkve, za njih 205 su poznati patroni, tačnije 45 svetaca ili kršćanskih misterija koji su se slavili podizanjem crkava. Ipak, teško je prihvatiti autorova zaključivanja koja nudi za vjerske prilike u srednjovjekovnoj Bosni, na osnovu ovdje ponuđenog broja crkava. Naime, iz priložene karte se vidi da se većina njih nalazi na području Cazinske krajine, koja nije ulazila u sastav srednjovjekovne Bosanske države, pa postojanje crkava i njihovih patrona na tom prostoru, može davati pretpostavke samo za zaključke o crkvenim prilikama na hrvatskoj teritoriji, tj. Ugarskom kraljevstvu. Posljednji rad u ovom zborniku djelo je Jakše Raguža, „Sudbina posmrtnih ostataka kralja Stjepana Tomaševića 1463.–1888.–1992.–1999.“ (235–282) i on pruža uvid u jedan ugao gledanja na upotrebu srednjeg vijeka u političkim procesima modernog vremena. Većina radova predstavljenih u Zborniku „Stjepan Tomašević (1461.– 1463.) slom srednjovjekovnog Bosanskog Kraljevstva“ predstavljat će veoma

278

Reviews

Прикази и критике

koristan dodatak izučavanju posljednjih dana srednjovjekovne Bosne, kao i desetljećima koja su uslijedila. Istina, mnogi od njih se bave prostorom Ugarskog kraljevstva druge polovine XV stoljeća, no, time je ujedno postavljen i vrlo solidan kontekst za slična istraživanja na primjeru bosanskog srednjovjekovlja. Tako ovaj Zbornik radova, kao najdugovječniji produkt Naučnog skupa posvećenog posljednjem bosanskom kralju, veoma slikovito pokazuje da je suradnja medievalista šireg regiona jako plodna i potrebna. Dženan DAUTOVIĆ

279

IV НАУЧНИ ЖИВОТ SCHOLARLY LIFE

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) 283–297 Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015) 283–297

НАУЧНИ ЖИВОТ SCHOLARLY LIFE

International Medieval Congress University of Leeds, Institute for Medieval Studies 7–10 July 2014 The International Medieval Congress in Leeds (IMC) was held for the 21st time from 7 to 10 July 2014. The Congress, which is organized by the Institute for Medieval Studies of the University of Leeds since 1994, is the largest scientific conference of its kind in Europe. IMC 2014 was attended by the largest number of delegates so far, belonging to a wide range of scientific and scholarly disciplines and holding various academic titles – a total of 2,061, from more than fifty countries. Almost 1000 participants were from the United Kingdom, while about 700 delegates came from European countries and 390 from other continents. Serbian medieval studies, unfortunately, had only two representatives this year – researchers from the Institute of History (Belgrade) Neven Isailović and Aleksandar Krstić. The imposing size of this international gathering of medievalists, which is for the second consecutive year organised on the main campus of the University of Leeds, is evidenced by the 542 listed sessions and roundtable discussions, where the delegates presented their papers and discussed various aspects of medieval history. The thematic framework of the IMC encompassed various national, regional and cultural studies: Anglo-Saxon, Celtic, Scandinavian, Iberian, Byzantine, Jewish, Central and Eastern European and Slavonic, Mediterranean, Islamic etc., but also medieval archaeology, art and architecture, material culture, church history and canon law, monasticism and religious life, hagiography and religious literature, theology and biblical studies, late antiquity and early medieval studies, cultural, social and economic history, daily life in the Middle Ages, gender and women studies, historical and geographical studies and the history of the settlements, authority and institutions, philosophy and political theory, language and literature (Latin, Middle English, German, oral, comparative), drama, literacy and communication in the Middle Ages, science, technology and military history, history of medieval medicine and pharmacy, music and liturgy, different aspects related to the history of the Crusades, historical

283

Иницијал 3 (2015) 283–297

Initial 3 (2015) 283–297

sources, medieval cartography, medieval and modern historiography, paleography and diplomatics in the digital era, the perception of the Middle Ages in modern society, and many others. In addition to the main sessions that lasted one hour and included three to four participants, discussions and round tables, the IMC programme also envisaged several one-hour lectures. Besides those related to the main thematic strand of the 2014 Congress, which will be mentioned below, two such lectures are worth mentioning – one delivered by Maria Cristina La Rocca (Department of History, University of Padova): “Foreign Dangers – Activities, Responsibilities, and the Problem of Women Abroad, c. 500–1000” and the other by Rita Copeland (Department of Classical and Religious Studies, University of Pennsylvania): “Emotional Knowledge: Figurative Language in Medieval Rhetoric.” This year the International Program Committee of the IMC offered a broader thematic strand dedicated to the notion of “Empire”, which provided an opportunity to the delegates to take into consideration its various aspects in as much as 196 sessions and round tables. They explored concepts of empire in the Middle Ages, from Eastern and Western, as well as diachronic perspectives, studied the phenomenon from late antiquity to the late Middle Ages: pre-Charlemagne period, Carolingian Empire, the Holy Roman Empire in the high and late Middle Ages, the Byzantine Empire, Central and Eastern Europe, Christianity and borders of the European Mediterranean, the Nordic countries; the religious dimension of empire and its depiction in literature and art, etc. The “Empire” strand enabled researchers to overcome the usual chronological, geographic and conceptual boundaries of European Middle Ages – some sessions discussed the history of the Mamelukes, Umayyad Caliphate or issues from Mongolian and Chinese history. Two out of three main lectures at the Congress, dedicated to this year’s thematic strand “Empire”, also dealt with non-European topics. The Congress was inaugurated with a joint lecture by Mark Chinca and Christopher Young from the Department of German & Dutch at the University of Cambridge, entitled “The Kaiserchronik as Literature and History.” The other two main lectures were held by Naomi Standen (Centre for the Study of the Middle Ages, School of History and Culture, University of Birmingham) – “A Forgotten Eurasian empire: the Liao Dynasty, 907–1125” and Hugh Kennedy (University of London) – “The End of Islamic Late Antiquity - Change and Decay in the 10th-Century Middle East.” Given the immense number of participants and sessions which were held simultaneously in several buildings of the university campus in Leeds over the four days of the Congress, it is quite understandable that it isn’t possible to provide not only a detailed review, but even the names of the participants and the titles of their talks. It suffices to say that it took the organizers of the IMC a full 250 pages of the printed programme to do so. As an illustration, we will mention just some sessions dedicated to the theme of “Empire”: “The Later Roman Empire in Transition: The Sons of Constantine” (three sessions); “East

284

Scholarly Life

Научни живот

Roman and Byzantine Empire and the Papacy, 5th–11th Centuries”; “Paul the Deacon: Between Empires and Identities”; “Imperial Ambitions in the Mediterranean: Sicily and the Kingdom of Jerusalem”; “Empire, Power, and Identity in Roman, Vandal, Byzantine, and Islamic North Africa” (four sessions); “Karolus litteratus” (five sessions); “New Perspectives on the Carolingians”; “The Ottonians: New Perspectives”; “The Pope, the Emperor(s), and the Holy Land: Rome, Byzantium and the Holy Roman Empire at the time of the Crusades” (two sessions); “Staufen and Plantagenets: Two Empires in Comparison” (three sessions); “A Century of Capetian Greatness, 1214–1314?” (two sessions); “The Holy Roman Empire in the Later Middle Ages”; “Warfare and Diplomacy: the Hundred Years War”; “Empire, Battle, and Politics: Surviving the Wars of the Roses”; “The Jagellonian 'Empire' and Western European Diplomacy, 1490–1526”; “Maximilian I: Emperor between Tradition and Innovation”; “The Komnenian Empire: La Belle Époque Finale de Rome?”; “The Idea of Empire between Bulgaria, Constantinople, and the West”; “Moscow as the ‘Third Rome’: Several Aspects on Russian Imperial Ideology”; “Byzantine Gender: Men, Women, and Eunuchs”; “Sex, Rape, and Empire in Medieval Romance Narrative from Byzantium to England”; “Empires of Heaven and Earth in Dante”; “Saint between Empires: Political Authority in Hagiographic Representations”; “Empires of Pharmacy in the Long 12th Century” (three sessions) and many others. On this occasion, we shall present three talks that were related to medieval Serbian history, i.e. to the territories that, at some point, constituted a part of the Serbian medieval state. At the session entitled “Legitimating Empire” Paolo Angelini (Faculty of Law, University of Leuven / University “G. d’Annunzio”, Chieti-Pescara) gave the talk “Building the Imperial Legitimateness: The Serbian Case”, showing outlines of the development of Serbian royal ideology since the times of the great župans to the reign of emperor Stefan Dušan. Three sessions called “Byzantium in Context” were organised by the Institute for Medieval Research (Department for Byzantine Research) of the Austrian Academy of Sciences and the National Hellenic Research Foundation from Athens. Mihailo St. Popović from Vienna read a very interesting paper “Sacred Landscapes and Transportation Networks in the Southern Balkan Peninsula, 14th–16th Centuries: Interaction and Interdependence on Micro- and Macro-Levels of Research”, in which he analysed the road network in Macedonia in comparison with the position of significant medieval monasteries. The methodology used, including the consultation of medieval literary and archaeological sources, as well as the itineraries from later, premodern times, and use of modern technological achievements such as Google maps, proved to be very fruitful for the research of traffic and medieval road networks. The talk of Matthew Larnach (Medieval & Early Modern Centre, University of Sydney), which was held at the session “Byzantine Military Matters” was dedicated to the most important road in our region – “All Roads Lead to

285

Иницијал 3 (2015) 283–297

Initial 3 (2015) 283–297

Constantinople: Via Militaris in the Middle Ages”. Finally, when it comes to talks given by medievalists from Southeast Europe, it should be also noted that Tomislav Popić (Department of History, Centre for Croatian Studies, University of Zagreb) read his paper on “Late Medieval Court Records of Dalmatian Cities” at the session dedicated to the “Approaches to Late Medieval Court Records”, while Robert Kurelić (Department of History, University of Pula / Department of Medieval Studies, Central European University, Budapest) spoke about Sigismund of Luxemburg’s imperial ambitions at the session “The Holy Roman Empire in the Later Middle Ages”. One session was dedicated to the history of medieval Bulgaria – “The Idea of Empire between Bulgaria, Constantinople, and the West” – and the participants were Kirił Marinow, Francesco Dall’Aglio and Jake Ransohoff. The researchers of the Institute of History from Belgrade (who were, at the same time, the only representatives of the Centre for Advanced Medieval Studies) participated with their papers in the thematic panel “Ruling, Administering, and Maintaining a Composite Empire: Emperor and King Sigismund of Luxemburg, 1368–1437”, which is why it will be presented in more detail. The panel was organised by Alexander Kaar from the Institute for Austrian Historical Research / Institute of History of the University of Vienna and Suzana Miljan from the Department of History of the Institute for Historical and Social Sciences of the Croatian Academy of Sciences and Arts, and sponsored by their institutions. Six sessions were held on 7 and 8 July and 21 participants, mainly from Central and Eastern Europe, read their papers giving account on diverse aspects of the rule of Sigismund of Luxemburg and his era. The first session, entitled “Expectations, Images, and Realities of Rule” was opened by professor Martyn Rady (School of Slavonic and East European Studies, University College of London) with his talk “Hungary as Empire, Commonwealth, and Composite Monarchy in the Age of Sigismund and Beyond”. He paid special attention to the position of Transylvania and Slavonia in the political system of Hungary. Damir Karbić (Institute for Historical and Social Sciences of the Croatian Academy of Sciences and Arts, Zagreb) spoke about the relations between two rivals – Sigismund of Luxembourg and Ladislas of Naples – and their attempts to form an empire. Aaron Vanides (Yale University) was supposed to speak about the public perception of Emperor Sigismund at the Council of Constance, but was unable to attend. Dragoş Gheorghe Năstăsoiu (Department of Medieval Studies, Central European University in Budapest) talked about the promotion of the cult of Saint Sigismund of Burgundy by King Sigismund of Luxemburg and this saint’s artistic expression in the sacred art of Hungary in the late Middle Ages. In the second session, dedicated to “Queenship and Co-Rulership”, Amalie Fößel (Faculty of Humanities, University of Duisburg–Essen) discussed the position and role of queens during the age of the Luxemburgians. Daniela Dvořáková (The Institute of History of the Slovak Academy of Sciences, Bratislava) ana-

286

Scholarly Life

Научни живот

lyzed the birth of the negative historical legend of the “Black Queen” – Sigismund’s second wife, Barbara of Cilli. The king’s third wife, Queen Elizabeth, was the protagonist of the talk given by Anna Jagošová (Institute for Medieval Research of the Austrian Academy of Sciences, Vienna), who presented her royal activity on the basis of diplomatic material, i.e. her charters and correspondence. The third session, “Courts and Courtiers” began with the paper of Martá Kondor (Department of Medieval Studies, Central European University, Budapest) on “Administration and Governance in Sigismund’s Lands, 1410–1419”, a period of frequent and long-term absence of the king from his kingdoms. Suzana Miljan presented the results of her research on the subject of royal knights from the County of Zagreb during the reign of Sigismund, while Krisztina Arany (Department of Medieval Studies, CEU / National Archives of Hungary, Budapest) spoke about the financial advisors of Emperor Sigismund of Luxemburg, coming primarily from the ranks of Florentine and other Italian citizens. Petr Elbel (Branch Office of the project Regesta Imperii / Department of History of the Masaryk University in Brno / Institute for Medieval Research of the Austrian Academy of Sciences) talked about the Czech and Moravian nobility at the court of Emperor Sigismund. The first session of the second day of the IMC panel dedicated to Sigismund of Luxemburg, named “Nobility and Crown”, began by the presentation given by Marija Karbić (Croatian Institute of History, Zagreb) on the followers and opponents of King Sigismund in the Counties of Požega, Vukovo and Srem. Robert Novotný (Centre for Medieval Studies, Academy of Sciences of the Czech Republic, Prague) spoke about Sigismund’s followers and supporters in Hussite Bohemia, who often proved to be unreliable allies. Éva B. Halász (Hungarian Medieval Research Centre, Budapest–Szeged) dealt with the question of “The Autonomy of Lesser Nobility within Sigismund’s Realm. Through the example of the fortress of Veliki Kalnik she investigated the social group of “castle-warriors” which was, by that time, preserved only in Slavonia. At the fifth session called “Finances and War” János Incze (Department of Medieval Studies, Central European University in Budapest) presented his research on the Hungarian pledges of land as a method of financing Sigismund’s wars, while Stanislav Bárta (Branch Office of the project Regesta Imperii / Department of History of the Masaryk University in Brno) spoke on the same policy in Bohemia (1420–1437). The next two talks were also complementary: Alexandra Kaar dealt with the trade-ban during Sigismund’s wars with the Hussites in Bohemia, while Martin Štefanik (Institute of History of the Slovak Academy of Sciences, Bratislava) devoted his talk to the “Trade War of King Sigismund with Venice”. The last, sixth session was dedicated to Sigismund’s “War and Diplomacy in the East”. Analyzing the complex relationships of the Romanian principalities with rulers of surrounding countries, including Serbia, Bulgaria, the Ottomans and Hungary, at the beginning of the reign of Sigismund of Luxemburg, Alexandru Simon

287

Иницијал 3 (2015) 283–297

Initial 3 (2015) 283–297

(Center for Transylvanian Studies of the Romanian Academy of Sciences, Cluj-Napoca) tried to compare the king’s offensive eastern policy of the early years of his rule with that he practiced at the end of his reign, in an effort to answer the question whether and to what extent his policy became wiser. Neven Isailović talked about the complicated relations of Sigismund of Luxemburg and Bosnia, marked by mutual distrust, and Aleksandar Krstić presented the main stages and changes in Serbian-Hungarian relations during the reign of Sigismund within the context of growing Ottoman pressure. The revised and broadened versions of the talks read at this IMC panel are to be published in a thematic collection of papers during 2015. Neven Isailović and Aleksandar Krstić also participated in the round table “Resistance to Kings and Emperors in the Middle Ages”, which was organized by Martyn Rady and sponsored by the School of Slavonic & East European Studies (SSEES) of the University College London. The aim of the round table, which was moderated by Christopher Nicholson from SSEES, was to consider possible new approaches to the phenomenon of resistance, comparing experiences from Northern, Western, Central and Southeast Europe. Neven Isailović spoke about the problem of resistance in medieval Bosnia, while Aleksandar Krstić dealt with the same phenomenon in Serbia. In addition to Martyn Rady and Christopher Nicholson, the participants of this round table were also Sverre Bagge (University of Bergen) and Björn Weiler (Aberystwyth University, Wales). Finally, it should be mentioned that during the Congress, beside the lectures, sessions and round table discussions, numerous supplementary events (under motto “Making Leeds Medieval”) were organised in the university campus. They included a medieval fair at which handicrafts and local products were exhibited and sold, concerts of medieval music, fencing and other martial arts demonstrations, and presentation of falconry. The participants were able to attend various workshops dedicated to medieval embroidery, calligraphy, Burgundian chansons. This year’s popular medieval feast was based on the cuisine of Aragon. The already famous medieval bookfair was also held at the Congress, where the visitors were able to buy not only the latest editions of renowned publishers, but also reasonably priced second-hand books. The programme also included different excursions, ranging from the visit to the exceptionally interesting military museum “Royal Armouries” in Leeds, through half-day trips to nearby castles and parish churches, to the four-day excursion to the castles of Northumbria. Aleksandar KRSTIĆ Neven ISAILOVIĆ

288

Scholarly Life

Научни живот

Међународни научни скуп Владар, монах и светитељ: Стефан Немања – Преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура (1113-1216) Међународни научни скуп Владар, монах и светитељ Стефан Немања – Преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура (1113–1216) одржан је од 22. до 26. октобра 2014. године на четири локације: у Београду, манастиру Студеница, Подгорици и Никшићу. Организатори скупа су: Епископија Будимљанско-никшићка, Институт за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, Византолошки институт САНУ и Старословенистички одсек Института за српски језик САНУ, под високим покровитељством Његове Светости, патријарха српског господина Иринеја и председника Републике Србије, господина Томислава Николића. Научни и организациони одбор сачињавали су: Његово Преосвештенство епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије (предсједавајући), Проф. др Ђорђе Бубало, Проф. др. Александар Лома, редовни члан САНУ, др Срђан Пириватрић, др Милан Радујко, др Виктор Савић (секретар). Међународни научни скуп је уприличен поводом девесто година од рођења Стефана Немање, уз учешће бројних научника из Србије, Црне Горе, Грчке, Италије и Русије из области медијавистике, историје умјетности, археологије, литургике, филологије и лингвистике. На скупу су представљени многи научни реферати који се баве личношћу Стефана Немање и историјским периодом у коме је живио. Стефан Немања, који је живио од 1113. до 1199. године, био је велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем вијеку. Своју мисију служења народу и држави наставио је на Светој Гори гдје се упокојио 13. фебруара 1199. године, као монах Симеон, у манастиру Хиландару. Године 1208. његове су мошти пренијете у манастир Студеницу, гдје се и сада налазе. На свечаном отварању скупа говорећи о Стефану Немањи, Његова Светост Патријарх Иринеј је додао „да као што је као војсковођа и државник изазивао дивљење где год да је био, тако је и његов монашки живот посебно изазивао пажњу и дивљење тада, а и данас. Због свих хришћанских врлина које је неговао, светли је пример историје нашега народа и наше Цркве“. У свечаној сали Ректората Универзитета у Београду (22. октобар 2014) излагања су по програму имали: Александар Лома (Имена у српским владарским породицама до почетка XIII века), Јованка Калић (Темељи српске државности), Љубомир Максимовић (Стефан Немања и Византија: стварност једног времена), Мирјана Живојиновић (Везивање парика за земљу у Византији и Србији у време великог жупана Стефана Немање), Слободан Ћурчић (Стилски извори и синтеза српске црквене архитектуре у време Стефана Немање) и Снежана Самарџија

289

Иницијал 3 (2015) 283–297

Initial 3 (2015) 283–297

(Цар Немање благо. Лик Стефана Немање у српској народној књижевности). По програму у манастиру Студеници (23. октобар 2014) излагања су имали Марко Поповић (Утврђење манастира Студенице), Светлана Пејић (Вестибил – особеност сакралног градитељства Немањиног доба и важна епизода у развоју рашког плана), Миодраг Марковић (Једна ломбардијска црта у архитектури Ђурђевих ступова у Расу), Роза д’Амико (Скулптура у манастиру Студеница у светлости јужноиталијанских аналогија), игуман студенички Тихон (Од владара до монаха: власт и аскеза у Савиним и Стефановим описима Немањиног повлачења у манастир), Драган Војводић (Студенички гроб светог Симеона Српског), Смиљка Габелић (Из иконографије живописа Богородичне цркве у Студеници), Весна Пено (Појачка уметност у време владања Немање – монаха Симеона и химне у част његовом светитељском лику) и Владимир Вукашиновић (Теологија и пракса освећења богослужбеног простора у периоду рашког стила српске сакралне архитектуре). У Подгорици, родном мјесту Стефана Немање, у крипти новоподигнутог Саборног Храма васкрсења Христовог (24. октобар 2014.) излагања су по програму имали: Њ. Вп. митрополит црногорско-приморски господин Амфилофије (Немањићке задужбине и предања у древној Зети), Антониос-Емилиос Тахијаос (Свети Сава и Солун), Јоанис Тарнанидис (Подаци о промени литургијске традиције у Цариграду према новооткривеним словенским рукописима са Синаја), Кирил Александрович Максимович (The Policy of European Powers in the Balkans during the reign od Stephan Nemanja), Дејан Радичевић (Накит XII–XIII столећа на земљишту радње Немањине), Злата Бојовић (Стефан Немања у старијим дубровачким и которским изворима), Гордана Јовановић (Мирослављево јеванђеље у савременим филолошким истраживањима), Бранка Иванић (Мирослављево јеванђеље у савременим историјско-уметничким истраживањима), Предраг Вукић (Култ Стефана Немање у литерарним списима владика и господара династије Петровић-Његош) и Велибор Џомић (Стефан Немања у савременој историографији и публицистици Црне Горе – прилог истраживању). У Никшићу (25. октобар 2014), у Црквено-народном дому, по програму излагања су имали: Вања Станишић (О старини једнојерованог правописа у словенској писмености), Виктор Савић (О једниству српске редакције старословенског језика у Немањином времену), Јамина Грковић-Мејџор (Хиландарска повеља Стефана Немање у светлу српске средњовековне диглосије), Јелица Стојановић (Употреба лексема од основе Срб- у српским средњовековним изворима, граматички и семантички аспект), Дејан Џелебџић (Стефан Немања у византијској књижевности), Ирена Шпадијер (О једном препису службе светом Симеону од светога Саве), Лидија Томић (Свети Симеон Немања и својства

290

Scholarly Life

Научни живот

књижевног лика), Алексеј Мстиславович Пентковски (Богослужение в сербских землях в XI–XII веках), Дубравка Прерадовић (Светитељски култови и владарски друштвени слој у српским земљама до 1217. године), епископ славонски господин Јован (Словенско монаштво у Палестини Немањиног времена), Ивана Коматина (Римокатоличка црква у Дукљи у време Стефана Немање), Предраг Лутовац (Доба Стефана Немање у светлу археолошких истраживања на тлу Црне Горе), Иван Стевовић (Стефан Немања и примање чести отачаства: једна или две Србије?), Небојша Порчић (Један занемарени приступ питању хронологије рођења Стефана Немање), Срђан Пириватрић (Стефан Немања у владарским хијерархијама свога времена), Вељко Радуновић (Симфонија цркве и државе у доба Стефана Немање), Милан Радујко (Обред инаугурације рашких великих жупана: морфологија ритуала и владарска идеологија), Бранислав Тодић (Ране задужбине Стефана Немање у светлу његових житија), Вујадин Иванишевић и Весна Радић (Печати Стефана Немање), Јелена Богдановић (Микроархитектонска форма куполе и капела Радослављеве припрате Студеничког католикона), Зорица Чубровић (Поријекло студеничких мајстора клесара), Миљан Гогић (Котор на размеђу XII и XIII вијека), Предраг Коматина (И од Арбанаса Пилот. О почецима политичке историје Арбанаса), Ђорђе Бубало (Пре и после Стефана Немање – историјска прекретница или damnation memoriae), Смиља Марјановић-Душанић (Добропобедно тело родоначелника), Даница Поповић (Чуда светог Симеона), Бошко Бојовић (Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви у владарским повељама од XII до XVIII века) и Анатолиј Аркадјевич Турилов (К истории почитания св. Симеона Сербского (Стефана Немани) на Руси в конце XIV–XVII вв.). У Никшићу су биле предвиђене да раде двије секције: филолошка и историјска, али су због изостанка једног броја учесника и практичности спојене у једну. Теме које су обрађиване у Никшићу тичу се особености српскословенског језика, писмености и књижевности Немањиног доба, те различитих аспеката односа Цркве, државе и међународних односа у Немањино вријеме; било је ријечи и о утицаја култа Светог Симеона Мироточивог у другим земљама и о другим садражајима који доприносе бољем познавању ове изузетне личности и великог светитеља. Сви реферати пропраћени су адекватном дискусијом. По програму били су предвиђени обиласци цркве Светог Петра у Расу, манастира Ђурђеви ступови код Берана, излет на тврђаву Рибница (Немањин град) и локалитет Дукљу. Организатори скупа потрудили су се да повежу не само значајна мјеста из живота Стефана Немање, већ и она која су данас од значаја за српски народ као једну цјелину. Овај скуп има за циљ да допринесе истраживањима о личности, времену и животу Светог Симеона Немање – особе која је поставила темеље српске државности. Као резултат овог научног скупа биће штампан зборник научних

291

Иницијал 3 (2015) 283–297

Initial 3 (2015) 283–297

радова, који ће обухватити све пријављене и представљене научне радове. Овај зборник ће представљати важно средство у проучавању личности Стефана Немање – Светог Симеона у будућности. Васиљ ЈОВОВИЋ

Друга медиевистичка знанствена радионица у Ријеци – Ријека 2014. Одсјек за повијест Филозофског факултета у Ријеци у сарадњи са Одсјеком за повијесне знаности Завода за повијесне и друштвене знаности Хрватске академије знаности и умјетности из Загреба организовао је Другу медивистичку знанствену радионицу у Ријеци. Скуп је одржан 10. октобра 2014. у просторијама Филозофског факултета у Ријеци. Замисао организатора је и ове године била да радионица окупи младе истраживаче средњовековне историје – студенте докторских студија, постдокторанте и доценте. Узевши у обзир да је у раду скупа узело учешћа 40 научника из Хрватске, Мађарске, Босне и Херцеговине, Србије и Чешке може се рећи да је тај циљ и остварен. Потребно је нагласити да је скуп имао мултидисциплинарани карактер. Уводно предавање под називом Folk Memory of Medieval Kings of Hungary одржао је Јанош Бак, професор емеритус са Одељења за средњовековне студије Централноевропског универзитета у Будимпешти. Он је најпре изложио основне методолошке поступке савремене историјске науке када је реч о проучавању средњовековне народне традиције, да би потом изнео примере везане за мађарске краљеве почевши од светог Стефана до Матије Корвина. Излагање професора Бака било је добро конципирано и пријемчиво за публику која није заинтересована само за уско средњовековне теме, већ и за шира питања историје културе и сећања. Резултате својих истраживања млади медиевисти изложили су у оквиру девет секција од којих су неке одржане на енглеском језику. С обзиром на то да су по три сесије биле одржаване истовремено аутор ових редова ће детаљније моћи да прикаже само одређене делове скупа којима је лично присуствовао. У оквиру првог периода одржана је секција Administration, Education and Warfare under the Reign of King Sigismund, чији су модератори били проф. Каталин Сенде (Одељење средњовековних студија, Центалноевропски Универзитет, Будимпешта) и проф. Дамир Карбић (Одсјек за повијесне знаности Завода за повијесне и друштвене знаности ХАЗУ) презентована су четири реферата. Најпре је Сузана Миљан (Одсјек за повијесне знаности Завода за повијесне и друштвене знаности ХАЗУ) своја скорија истраживања изложила у прилогу Comites et Vicecomites of the County of Zagreb during the Reign of King Si-

292

Scholarly Life

Научни живот

gismund of Luxembourg. Пре свега на основу дипломатичких аката она се потрудила да осветли личности жупана и поджупана Загребачке жупаније. Указала је на њихово порекло, друштвени статус и значај, те на чињеницу да су често истовремено обављали и друге функције поред поменутих. Проучавању племства за владавине краља Жигмунда био је посвећен и реферат Иштвана Кадаша (Универзитет „Eötvös Loránd“, Будимпешта) The Society of Noble Judges in Northeast Hungary under the Reign of King Sigismund. Анализирано је из којих породица су потицали вршиоци одређених судских функција у појединим жупанијама на североистоку Угарске. Емир О. Филиповић (Филозофски факултет Сарајево) изнео је низ нових занимљивих детаља о једном од крсташа заробљеном у бици код Никопоља у реферату The Release of the Prisoners of the Battle of Nicopolis. The Case of the Illegimate Son of Count Louis II of Flanders. Спајањем података из извора различите провенијенције утврдио је да је Виктор, ванбрачни син фландријског грофа Лудвика II 1397. био откупљен из османског заробљеништва залагањем једног Дубровчанина. Тај догађај изазвао је компликације у односима Републике Светог Влаха са Турцима. Према неким индицијама, поменути великаш је откупљен на територији којом је владао српски кнез Стефан Лазаревић. Саопштена је, у краћим цртама, и Викторова биографија за период након што је напустио Балкан. Завршно излагање у овој секцији под називом Croatian Students at the Prague University одржала је Силвија Ванчурова (Карлов Универзитет, Праг). Несумњиво је да ће ово прелиминарно истраживање подстаћи даље проучавање улоге студената из хрватских крајева на средњовековним универзитетима. Истовремено са овом одвијала се и секција In ecclesia, in terra, in via – простор у умјетничкој баштини средњовјековља којом је модерирао проф. Владимир Грос (професор емеритус, Филозофски факултет Ријека). Сви излагачи дошли су са Одсјека за повијест умјетности Филозофског факултета у Ријеци. Најпре је Николина Белошевић изнела саопштење (Пре)обликовање црквених простора у раном средњем вијеку, а за њом је следио реферат Данка Дујмовића Via regis Colomani. Барбара Шпањој-Пандело говорила је на тему Простор светишта и улога корских клупа, док је Маја Цепетић презентовала рад Улога цеста и путева у обликовању средњовјековног културног крајолика– примјери подручја бискупских посједа Дубраве, Иванића и Чазме. Секција је окончана саопштењем Петра Предоевића Задковића које је носило назив Нотарска књига Антониа де Рено де Мутина: извор за познавање ријечког средњовјековног урбанизма. Први циклус рада обухватио је и секцију Средњовјековна црквена повијест чији је модератор била Марија Карбић (Хрватски институт за повијест). Своје истраживање под називом Social Context of Hungarian Royal Donations to Church in Dalmatia (1102–1301) изложила је Јудит Гал

293

Иницијал 3 (2015) 283–297

Initial 3 (2015) 283–297

(Универзитет „Eötvös Loránd“, Будимпешта). Франка Хорват (Одељење средњовековних студија, Централноевропски Универзитет, Будимпешта) поднела је реферат Умјетнички трансфери преко Јадрана: примјер цркве св. Кршевана у Задру. Излагање чија је тема била Поновно промишљање култа Митре у Салони имала је Нирвана Силновић (Одељење средњовековних студија, Централноевропски Универзитет, Будимпешта). Саопштење Патронат Франкапана над редом св. Павла првог пустињака изложио је Кристиан Бертовић (Одељење средњовековних студија, Централноевропски Универзитет, Будимпешта). Током другог периода скупа одржана је секција Old and New Topics, Approaches and Metodologies in Medieval Archaeology I, којом је модерирао Јожеф Ласловски (Одељење средњовековних студија, Централноевропски Универзитет, Будимпешта). На овој секцији реферат Предроманичка плетена скулптура поднела је Миона Милиша (Одсјек за рестаурацију и конзервацију Умјетничке Академије, Свеучилиште у Сплиту), а саопштење Late-Avar Human Representations Кармен Барат (Одељење средњовековних студија, Централноевропски Универзитет, Будимпешта) изостало је због спречености ауторке да присуствује скупу. Реферат The Pre-Romanesque in Zagreb? On the Dissapearance and Discovery of the Pluteus from Novigrad with a Deer Hunt Display поднео је Горан Билогривић (Завод за хрватску повијест, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу), а секцију је завршила Јана Шкргуља (Средњовјековне студије, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу) излагањем под називом Проблем етничког идентитета и археолошког материјала тзв. германског културног круга – одабрани примјери из прве половине 6. стољећа из Сријема и Далмације. Паралелно са поменутом одржавала се и секција Трописмена и тројезична култура хрватског седњовековља – академику Едуарду Херцигоњи у част чије је модератор био Зоран Ладић (Одсјек за повијесне знаности Завода за повијесне и друштвене знаности ХАЗУ). Важним питањима која се тичу састављача приватно-правних исправа позабавила се Бранка Грбавац (Одсјек за повијесне знаности Завода за повијесне и друштвене знаности ХАЗУ) у излагању Нотарски формулари између теорије и праксе. Путем реферата Егдотика глагољичних извора: нотарски списи Томислав Галовић (Одсјек за повијест, Филозофски факултет Свеуличишта у Загребу) и Иван Ботица (Старославенски институт, Загреб) осврнули су се на начела која су се до сада примењивала и предложили она која би требало следити у будућности при издавању дипломатичких аката. Невен Исаиловић (Историјски институт, Београд) анализирао је двадесетак сачуваних Ћирилских исправа хрватског племства из XIV и XV века. Излагање Горана Будеча (Одсјек за повијесне знаности ХАЗУ) Култура читања у касносредњовековној култури – примјер Шибеника у 15. стољећу није одржано.

294

Scholarly Life

Научни живот

Стицајем околности, на секцији Племићко друштво у средњем вијеку, одржаној истовремено са две претходне, а којом су модерирали Дамир Карбић и Иван Јурковић (Одсјек за повијест Свеучилишта Јурја Добриле, Пула) саопштена су само два реферата. Излагање Еве Б. Халас (Мађарска академија наука – Мађарски државни архив, Будимпешта–Сегедин) From Castle Warrior to Nobleman било је посвећено могућностима социјалне покретљивости унутар угарског средњовековног друштва, посебно на територији Славоније. Кроз примере везане за једну породицу ауторка је приказала како су појединци из слоја тврђавских ратника (тврђавских кметова) прелазили у редове правог племства. Реферат Милоша Ивановића (Историјски институт, Београд) Властела државе српских деспота између Угарске и Османског царства, од 1427. до 1444. године имао је за циљ да укаже како су турбулентне политичке прилике утицале на положај елитног слоја у српској држави. Током поменутог периода властела је настојала да осигура свој опстанак и привилегије, те је ради тога била спремна да ступи у службу османских султана или угарских владара. Од пријављених излагача одсутан је био Никола Крчмар (Филозофски факултет, Нови Сад) који је пријавио тему Стицање статуса и титулација повлаштеног слоја у средњовековној Србији. Последње три секције Old and New Topics, Approaches and Methodologies in Medieval Archaeology II, Књижевни текст као подлога за повијесно истраживање и Политичка и друштвена повијест кроз призму модерне хисториографије одржане су у поподневном термину. Секција посвећена археолошким темама чији je модератор биo Јожеф Ласловски обухватила је четири саопштења. Пиа Шмалцељ Новаковић (Докторски програм одељења за археологију, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу) презентовала је рад The Problem of Research of Material Heritage of the Avar Period. Одрeђеним насеобинама на тлу Пештанске жупаније позабавио се Тибор Рац (Ferenczy музеј у Сентандреји) у излагању под називом Settlement Forms in the X–XIII Centuries in Hungary. The Evidence of Large-Scale Excavations in Pest County. Средњовековна Угарска била је подручје истраживања и Марије Варге (Одељење средњовековних студија, Централноевропски Универзитет, Будимпешта) у раду The Archaeology of Christianisation of the Rural Contryside of Medieval Hungary (XI to XIII Centuries). Сеоска насеља била су тема истраживања и Николине Антонић (Средњовековне студије, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу) у саопштењу Late Medieval Villages in Turopolje. Истоветан број излагача учествовао је и на секцији посвећеној књижевном тексту коју је модерирао Ненад Ивић (Одсјек за романистику, Катедра за француску књижевност, Филозофски факултет Свучилишта у Загребу). Интересантном темом каква је Лик витеза-луталице у романескном опусу Кретјена де Троа позабавила се Ђурђа Шинко-Депиери (Одсјек за француски језик и књижевност Свеучилишта у Задру). Трагом

295

Иницијал 3 (2015) 283–297

Initial 3 (2015) 283–297

својих ранијих истраживања пошао је Иван Мисони у саопштењу Искази физичке и екстатичке љубави у једном цјеловитом хрватском цикличком приказању, „Муци Спаситеља нашега“ из 1556. године. Томислав Матић (Хрватско католичко свеучилиште) приказао је у свом реферату Петар из Црквице, човјек од повјерења – каријера клерика и дипломата средњег ранга у Угарском Краљевству средином XV стољећа успон једног до сада недовољно познатог чиновника. Коначно, Валентина Зовко (Одјел за повијест Свеучилишта у Задру) дала је прилог историји дубровачке средњовековне дипломатије рефератом Бенедикт де Гондола – Поклисар нововјековног кова. Велику пажњу публике пробудила су излагања у оквиру секције Политичка и друштвена повијест кроз призму модерне хисториографије, коју је уобличавао као модератор Иван Јурковић. Роберт Курелић (Одсјек за повијест Свеучилишта Јурја Добриле у Пули) је у саопштењу Рељеф владара из Сплитске крстионице као Herrshafftspropaganda истакао да је иконографском анализом доказано да је поменуто дело настало према западноевропским обрасцима. Према његовом мишљењу владар је на рељефу представљен као имитација Христа у улози законодавца, арбитра и онога који дели милост својим вазалима. Значило би то да су и хрватски владари XI века следили савремену европску владарску праксу. Рефератом Гдје се „скрило“ хрватско средњовјековље? Иван Мајнарић (Хрватско католичко свеучилиште) настојао је упозорити да су извесне друштвене и политичке околности утицале на обликовање извора на основу којих се проучава поменути период хрватске историје. Скренуо је пажњу да сачувани извори некада могу историчаре навести на погрешан траг при тумачењу прошлости. Критички однос према досадашњим резултатима науке исказао је Енес Дедић (Институт за историју, Сарајево) у излагању Парцијална хисториографија: Односи Босне и Деспотовине (1402.–1459.) кроз објектив досадашњих приступа. Подвукао је да не постоји посебна студија која у целости анализира односе две поменуте средњовековне државе. Сва досадашња проучавања била су усмерена само на поједина питања. Након завршетка рада по секцијама одржано је пет тематских радионица посвећених важним аспектима проучавања средњовековне историје. Актуеленим археолошким темама била је посвећена радионица Hot Тopics in Мedieval Аrchaeology коју је водио Јожеф Ласловски. Назначавање различитих приступа проучавању средњовековних градова била је намера сесије The Changing Faces of Urban History – Sources and Approaches коју је организовала Каталин Сенде. Као пет најважнијих приступа током развоја историографије могу се издвојити правни, економски, друштвени, топографски и културни. Напоменуто је да сваки од њих има своје предности и мане, те да свака врста извора фаворизује неки од њих. Учесници радионице су својим размишљањима и питањима

296

Scholarly Life

Научни живот

допринели њеном бољем обликовању. Ненад Ивић руководио је радионицом Повијест и књижевност. Циљ му је био да предочи савремено стање књижевне теорије и критике текста, као и да проблематизује употребу историјских списа. Назначио је места сусретања књижевне теорије и историје при тумачењу средњовековних текстова. У организацији Катедре за умјетност старог и средњег вијека Одсјека за повијест умјетности Филозофског факултета у Ријеци, а под вођством проф. Марије Заниновић Румора (Завод за повијесне знаности ХАЗУ у Задру) одржана је радионица Повијесна метрологија – проблеми и методологија истраживања. Уз предочавање ове помоћне историјске дисциплине, учесници су путем одабраних извора стекли знања о мерним системима на јадранском простору. Последња у низу радионица носила је назив Средњовјековна правна врела на хрватским просторима у XIII стољећу и претече заштите људских права коју је обликовао Жељко Бартуловић (Правни факултет, Ријека). Основна идеја била је упоређивање појединих средњовековних извора из XIII века са кључним савременим правним актима који нормирају питања људских права. Све до сада речено даје нам ослонац за закључак да је Друга медиевистичка знанствена радионица у Ријеци испунила циљеве због којих је организована. Медиевисти млађе генерације искористили су прилику да представе своја скорашња истраживања којима су осветлили велики број аспеката средњовековне прошлости. Савети, примедбе и сугестије старијих колега који су били модератори секција и водитељи радионица свакако ће помоћи њиховом даљем стручном усавршавању, посебно на методолошком плану. Остварени контакти између научника могу, осим стицању личних познанстава и размени идеја и мишљења, допринети евентуалном стварању заједничких пројеката. Важно је додати да је на Другој радионици презентовано електронско издање зборника радова са Прве радионице, а до одржавања наредног сусрета предвиђено је објављивање зборника радова са скупа одржаног 2014. године. Шира стручна јавност ће путем те публикације моћи да се упозна са резултатима рада на Другој медиевистичкој знанственој радионици. Надајмо се да ће и наредна, Трећа радионица чије је одржавање планирано за 16. октобар 2015. успети да одржи високе стандарде који су постављени на два претходна скупа овог типа. Милош ИВАНОВИЋ

297

Иницијал. Часопис за средњовековне студије 3 (2015) Initial. A Review of Medieval Studies 3 (2015)

НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА Иницијал је мултидисциплинарни медиевистички часопис који објављује прилоге из свих области науке које се баве средњовековним темама на подручју југоисточне Европе и Медитерана. Добродошли су како радови који разматрају нове теоријске приступе у проучавању средњег века или тумаче тзв. „велика питања“, тако и они где су у фокусу ужа специјалистичка истраживања. Преводи и издања средњовековних извора такође се могу публиковати, нарочито ако представљају суштински део већег рада. Иницијал објављује научне расправе на српском (и другим јужнословенским језицима), руском, енглеском, немачком, италијанском и француском језику. Приспели предлози на неком другом језику могу се узети у разматрање одлуком главног уредника. Детаљна упутства за припрему рукописа доступна су на адреси: http://academia.edu/7370937/Inicijal_Initial_-_Uputstva_Editorial_Norms

EDITORIAL NOTE Initial is a multidisciplinary review of medieval studies intended for publishing contributions from all academic fields pertaining to the area of Southeastern Europe and the Mediterranean in the Middle Ages. This includes not only papers discussing new theoretical approaches in medieval studies or interpreting so-called „major issues“, but also those focusing on narrower, more specialized fields of research. Editions and translations of medieval sources may also be submitted for publication, especially if they are an essential component of a wider study. Initial publishes academic papers in Serbian (and other South Slavic languages), English, French, German, Italian, and Russian. Papers submitted in other languages may be considered for publication by decision of the Editor-in-Chief. Detailed article submission guidelines can be accessed at: http://academia.edu/7370937/Inicijal_Initial_-_Uputstva_Editorial_Norms

299

ИНИЦИЈАЛ. ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ 3 (2015) Издавач Центар за напредне средњовековне студије, Београд [email protected] За издавача Драгић М. Живојиновић, председник Управног одбора Редакциони одбор Lenka Blechová-Čelebić (Historický ústav Akademie vĕd České republiky, v. v. i., Praha), Станоје Бојанин (Византолошки институт САНУ, Београд), Borislav Grgin (Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu), Сергей Аркадьевич Иванов (Факультет филологии, Национальный исследовательский университет „Высшая школа экономики“, Москва), Gábor Klaniczay (Central European University / Collegium Budapest), Esad Kurtović (Filozofski fakultet Univerziteta u Sarajevu), Смиља Марјановић-Душанић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Војин Недељковић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Георги Николов (Исторически факултет, Софийския университет „Св. Климент Охридски“), Paola Pinelli (Facoltà di Economia, Università degli Studi di Firenze), Даница Поповић (Балканолошки институт САНУ, Београд), Дејан Радичевић (Филозофски факултет Универзитета у Београду), Срђан Рудић (Историјски институт, Београд), Ирена Шпадијер (Филолошки факултет Универзитета у Београду), Georg Vogeler (Zentrum für Informationsmodellierung in den Geisteswissenschaften, Karl-Franzens Universität, Graz) Секретар редакције Невен Исаиловић [email protected] Лектура и коректура Илија Ковић Технички уредник Небојша Порчић Штампа COLORGRAFX, Београд Тираж 500 примерака

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 93 / 94 ИНИЦИЈАЛ : Часопис за средњовековне студије = Initial : A Review of Medieval Studies / главни уредник = editor-in-chief Срђан Рудић ; одговорни уредник = publishing editor Драгић М. Живојиновић. - 2013, књ. 1- . - Београд : Центар за напредне средњовековне студије, 2013- (Београд : COLORGRAFX). - 24 cm Годишње ISSN 2334-8003= Иницијал (Београд) COBISS.SR-ID 198315276

ИНИЦИЈАЛ. ЧАСОПИС ЗА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СТУДИЈЕ не сматра се одговорним за ставове и мишљења аутора текстова. INITIAL. A REVIEW OF MEDIEVAL STUDIES disclaims responsibility for statements, either of fact or opinion, made by contributors. © Центар за напредне средњовековне студије 2015 Сва права придржана © Centre for Advanced Medieval Studies 2015 All rights reserved

III ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ – REVIEWS Зборник радова Византолошког института 50/1–2 (2013) (Тамара Матовић – Бојана Павловић – Милош Живковић) ПРЕДРАГ КОМАТИНА, Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I (Драгић Живојиновић) Diplomatarium comitum terrestrium Crisiensium (1274–1439), eds. ÉVA B. HALÁSZ – SUZANA MILJAN (Невен Исаиловић) NADA ZEČEVIĆ, The Tocco of the Greek Realm: Nobility, Power and Migration in Latin Greece (14th–15th Century) (Небојша Порчић) PAOLA PINELLI, Tra argento, grano e panni. Pierro Pantella, un operatore italiano nella Ragusa del primo Quattrocento (Невен Исаиловић) Diplome privind istoria comitatului Timiş şi a oraşului Timişoara / Oklevelek Temesvármegye és Temesvár város történetehez II (1430–1470), eds. LIVIA MAGINA – ADRIAN MAGINA (Александар Крстић) МИХАИЛО СТ. ПОПОВИЋ, Мара Бранковић: жена између хришћанског и исламског културног круга у XV веку (Александар Крстић) Stjepan Tomašević (1461.–1463.) – slom srednjovjekovnoga Bosanskog Kraljevstva. Zbornik radova sa Znanstvenog skupa (Dženan Dautović)

IV НАУЧНИ ЖИВОТ – SCHOLARLY LIFE International Medieval Congress, University of Leeds, Institute for Medieval Studies (7–10 July 2014) (Александар Крстић – Невен Исаиловић) Међународни научни скуп „Владар, монах и светитељ Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура (1113– 1216)“ (Васиљ Јововић) Друга медиевистичка знанствена радионица у Ријеци – Ријека 2014 (Милош Ивановић)